Dakle, pričam o tački dnevnog reda i vi mi ne date da završim.

Nešto ste pobrkali. Tačka dnevnog reda je jedno, a replika je drugo. Zahvaljujem puno, sigurno ćete imati prilike da nastavite, ali to su dve različite stvari. Morate replicirati govorniku, vi ste i jednom i drugom pokušali u početku, ali posle ste izgubili nit, izvinjavam se, ne podučavam nikog.

Moram da izbrišem listu da bih dala premijeru reč, obraćali ste se njemu, da li namerno, da li slučajno, čućete.

Reč ima Aleksandar Vučić.

Zahvaljujem se uvažena gospođo Gojković.

Gospodine Božoviću, rekao sam vam malopre ja sam stariji, veteran sam, ne potcenjujte to, neću da se vraćam na ovu temu, opet niste govorili istinu, to ste dali vašu imovinu tek aneksom ugovora. U prvom ugovoru niste dali ništa, dali ste nulu. Tačka, završio sam priču oko vaših ugovora. Imate ugovore, mogu da vam ih dam sve, tek aneksom ste to dali kada ste naterani na to.

Što se tiče moje ponude, moja ponuda je bila iskrena, otvorena i ponadao sam se kada ste ustali da ćete da kažete da to zaista želite da prihvatite.

A to kao duhovit sam pa ću da kažem – povucite zakon pa ćemo da razgovaramo ili ne znam šta, ne vidim čemu vodi, osim što pokazuje neću da govorim o tome ko odlučuje, ko ne odlučuje, to je vaša politička partija.

Hoću da se zahvalim poslanicima PUPS-a, JS, SPS, NS, SDPS, SNS, koji su aplauzom pozdravili moju ideju, sa kojom ih nisam upoznao ranije, da svi vi budete deo tog projekta i da svako ko je zainteresovan, ko želi da uđe da kontroliše novac, ko želi da uđe da vidi kako se obavljaju poslovi, da je dobrodošao i da ga mi želimo zajedno sa nama. Ne da bude neko sa strane ko će da kritikuje, već da radi zajedno sa nama, da donosi odluke zajedno sa nama i da se zajedno izborimo za bolji i lepši Beograd.

Na moju žalost, to vama uopšte nije bila namera. Pokušali ste da dobijete nova dva minuta da biste izvrgli ruglu celu ideju i sve ono što sam govorio. Nemam problem sa tim. Građani su tu da ocene i da procene i našu volju i vašu volju i naš rad i vaš rad, a što se mene tiče i kada budete videli da ne može vlast tako da se ruši, kako ste mislili i da to ne ide baš tako, uvek ste dobrodošli, niko vas neće smatrati strankom vlasti, da dođete sa stručnim ljudima, sa stvarno stručnim ljudima, recimo Branislavom Jovinom, tim čovekom koji vas je najžešće kritikovao u prethodnom periodu, da sa njim dođete ili sa bilo kim drugim da nam se pridružite, jer ja sam siguran da mnogo, mnogo toga možemo zajednički da uradimo, ali za to je potrebno međusobno uvažavanje, poštovanje i u najmanju ruku profesionalan odnos.

Ne smem ni da kažem u ovom visokom domu kako ih je nazvao upravo u svojoj izjavi jedan visoki funkcioner vaše stranke, koji je upravo saopštio da Narodna skupština liči na koncentracioni logor. To je za mene i, rekao bih, za Narodnu skupštinu i za sve poslanike u Narodnoj skupštini jeziva uvreda, ali to nažalost govori o odnosu koji postoji prema parlamentu i prema srpskim institucijama, a govori i o vama koji vam neretko držite predavanja o demokratskim pravima i demokratskim pravilima u našem društvu.

Ponosan sam na činjenicu da je ovo za nas najviši dom, da se ovde uvek osećamo dobro i da ovde uvek moramo da odgovaramo na pitanja i primedbe poslanika, tako ćemo da činimo i u buduće.

(Balša Božović, s mesta: Mogu li da dobijem reč?)

Ne, ne možete da dobijete reč, ništa uvredljivo nije bilo rečeno.

Član 104.

Ja se izvinjavam, ali ovde ima 250 poslanika. Ne možete tražiti nešto više prava od ostalih. Kako vi to mislite da sada imamo ovde samo dijalog između vas i …

(Balša Božović, s mesta: Ja sam ovlašćeni predstavnik.)

Kakve to veze ima? Naučite Poslovnik, molim vas. Šta to znači - ja sam ovlašćen u ovom prvom delu? Molim vas, sedite. Molim vas, budite ljubazni.

Ja sam mislila da ćete se potruditi da vidimo koji je to poslanik, ja sam zgrožena, nazvao ovaj parlament koncentracionim logorom? Mislila sam da želite da reagujemo na to.

Molim vas da se potrudite, ako je iz vaše poslaničke grupe, da porazgovaramo o tome, bez obzira da li neko to kaže u sali ili kaže na ulici. Ja sam zgrožena.

Funkcioner, izvinjavam se. Molim vas da o tome porazgovaramo, ali ne sada, sada ćemo govoriti o tački dnevnog reda.

Izvolite, poslanice.

Zahvaljujem, gospođo Gojković.

Smatram da ste povredili član 104. Poslovnika, koji u svom trećem stavu daje predsedniku Narodne skupštine pravo da odlučuje o pravu narodnih poslanika na repliku, ali vas podsećam i na član 27. Poslovnika, koji vas obavezuje da ovu sednicu vodite u skladu sa Poslovnikom, a ne onako kako vama padne na pamet.

Gospodin Vučić ovde dobija priliku da replicira i sam sebi kada treba, jer to se desilo upravo pre jedno desetak minuta, a sada kada neko započne svoje izlaganje sa „gospodine Božoviću“, dakle direktno se obraćajući poslaniku koji je ovlašćen u ime Poslaničke grupe DS da obrazlaže naše stavove o predlogu ovog zakona, zatim uvredi stranku i poslaničku grupu kojoj taj poslanik pripada i koju taj poslanik zastupa, vi odlučite da on pravo na repliku nema. Tako da ne možete vi slobodno, kako vam padne na pamet, da odlučujete o tome da li neko ima pravo na repliku ili nema, nego o tome odlučujete na osnovu člana 27. koji vas obavezuje da poštujete odredbe ovog Poslovnika, iako smo navikli da se svaki krug replika, kako se to popularno zove u Skupštini, završava baš onda kada neko, bilo iz Vlade ili od poslanika vladajuće koalicije, završi svoje izlaganje, molim vas da sada to ne primenjujete.

Ako ćemo govoriti o tome ko je čime zgrožen, bilo je ovde još mnogo, mnogo stvari za zgražavanje, pa se u to vreme baš niste zgražavali, a i u ovom sazivu je, boga mi, bilo dosta stvari.

Zahvaljujem.

Nije bilo povrede Poslovnika. Član 27. je upravo ono što činim jutros od 10 časova, pa sve do sada. Kao i uvek sa istim poslanicima imam problem u vođenju sednice koji ne mogu da shvate da Poslovnik važi za sve, kako za predsedavajućeg, tako i za sve ostale poslanike.

(Aleksandra Jerkov, s mesta: Upravo je u tome problem.)

Nemojte mi dobacivati, nije lepo, nije novosadski, nije ni kulturno.

(Aleksandra Jerkov, s mesta: Šta sve nije novosadski predsednice?)

Sa druge strane, član 104, to ste tačno citirali da ja imam prava da ocenjujem da li neko ima pravo na repliku, te koristim svoje pravo koje ste vi utvrdili 2011. sa izmenama 2012. godine, dok nije došlo do promene ovde u parlamentu.

Dakle, Poslovnik koji ste doneli, koji je odgovarao u trenutku kada ste činili vladajuću većinu, važi i sada, samo što su građani Srbije sada glasali drastično drugačije. Kada bude nešto drugo, vi ćete naravno svojim iskustvom promeniti Poslovnik i ja ću vrlo rado učestvovati u toj radnoj grupi.

Ako želite, glasaćemo o povredi člana 27. i član 104? (Ne.)

Zahvaljujem.

Dr Dijana Vukomanović, molim vas, već sat i po čeka i ja se njoj izvinjavam što sam rekla da je poslednji govornik poslanik Jovičić.

Izvolite.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine predsedniče Vlade Srbije, poštovane dame i gospodo ministri, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici i odbornici, mi smo se danas okupili u ovako velikom broju, ne zbog toga da radimo ono što političari vole najviše da rade, a to je da postavljaju kamene temeljce i da presecaju crvene vrpce novih građevina.

Danas razgovaramo o jednom konkretnom projektu, čiji su temelji ovde u Predlogu zakona napisani crno na belo. Dakle, delimo zajednički odgovornost, članice vladajuće koalicije, to nije dato obećanje pred medijima, nego u najvišem predstavničkom domu – Narodnoj skupštini Republike Srbije i građani će imati pravo da nas pitaju, ne za to 10 ili 15 godina, nego vrlo skoro, kada budu neki izbori – a, šta ste uradili sa tim projektom o kome danas razgovaramo.

Činjenica jeste da mi poslanici SPS, čak i oni koji su bili u jednopartijskom sistemu, pre uvođenja višepartijskog sistema, su govorili o projektu koji se nazivao različitim imenima, a danas ga nazivamo „Beogradom na vodi“. To nije novo ime.

Želim da kažem da će poslanici SPS podržati ovaj predlog zakona, ne zato što smo članice, partneri, koalicioni partneri ove vladajuće većine, nego zato što smo zajednički sanjali o nečem što se pojavljuje na horizontu i u šta verujemo da je realno i da je moguće.

Pripremajući se za raspravu u Skupštini, imala sam čast da dobijem od mog stranačkog kolege, uvaženog inženjera, Milutina Mrkonjića jedan papir koji je iz 2004. godine, a gde se govori o jednom spisku, gde ima i mapa, gde ima i nacrta, kapitalnih investicionih projekata za Beograd. Hoću da posvedočim da smo na sličan način razmišljali. Pod tačkom tri je nabrojan jedan od projekata „Beograd na Savi“. Tu se pominje ono o čemu mi danas pričamo, o završetku izgradnje Železničke stanice Beograd-Centar-Prokop, o beogradskom železničkom čvoru, o premeštanju postojeće Železničke stanice sa prostora od oko 90 hektara u centru grada, a koji će privući strane investicije od nekoliko milijardi evra, izgradnjom novog Menhetna na Beogradu.

Dakle, ako nam se neki danas smeju koji su u opoziciji zbog toga što pričamo o nečemu za šta tvrdimo da smo sposobni da sprovedemo u delo i da je to nešto realno moramo se podsetiti bez lažnog podsmeha i lažnog izrugivanja da smo svi na isti način razmišljali.

Ja pošto pripadam levičarskoj partiji mogu da se setim vremena omladinskih radnih akcija kada je Beograd i kada je vlast, da ne pominjem samo Branka Pešića, nego i neke gradonačelnike koji su bili pre njega na vlasti sa različitim timovima kada su napravili veliki skok sa ove obale ka Savi. Koliko je fantastično i neverovatno zvučalo da će se pumpama izvlačiti močvarno tlo, odnosno da će se pesak izvlačiti iz reka i nabacivati na močvarno tlo i da će danas biti moguće ovakav Novi Beograd kakav imamo.

Meni se naročito dojmilo što su, ne samo predsednik Vlade gospodin Vučić, nego i neki drugi poslanici u svojim izlaganjima naglasili da ovaj projekat ne počinje od nas. Ovaj projekat počinje od mnogo ranijih vremena, od svih onih koji su želeli Srbiji dobro, ne samo zato što su bili na vlasti.

Ja bih podsetila da smo mi građani Srbije, da ne kažem samo Srbi skloni da slavimo naše poraze. Evo, danas je 7. april, podsetiću da smo juče obeležavali bombardovanje Srbije i činjenicu koliko je glavni grad Srbije bio razaran i ponovo vaskrsnuo, ponovo obnavljan u prošlim vekovima.

Isto tako želim da naglasim da podsetim na jedan drugi 6. april 1867. godine kada je Knez Mihailo Obrenović dobio ključeve Grada Beograda i samim tim u amanet da na jedan novi, drugačiji način razmišlja o sudbini svog naroda.

Takođe bih podsetila da razvoj Beograda danas 2015. godine u 21. veku je utemeljen mnogo ranije. Dakle, to nisu samo perspektive tu su i ograničenja. Činjenica je da obale reka Save i Dunava jesu okovane železničkim prugama i to jeste ta velika prepreka i zbog toga treba premeštati te železničke pruge.

Podsetiću da smo mi Berlinskim kongresom iz 1878. godine dobili obavezu, Srbija je preuzela obavezu da izgradi put Beograd–Niš i da na taj način od Vranja oslobodi prolaz, odnosno omogući železničku konekciju prema Solunu, odnosno od Pirota ka Carigradu. Premijer je danas u svom govoru i podsetio na tu činjenicu da je 1884. godine krenuo taj prvi voz od Beograda ka Nišu ako se ne varam u avgustu, a već u septembru je preko tadašnjeg mosta iz tadašnje Austrougarske krenuo voz iz Zemuna ka Beograda. Hoću reći da te železničke šine nas ponekad i ograničavaju na onaj način na koji još uvek postoje zidovi, balkanski zidovi u našim glavama koji nas sprečavaju da razmišljamo na jedan modernistički i reformistički način.

Još uvek, hteli mi to da priznamo ili ne, postoji ta zamišljena granica koja je bila realna između Otomanskog carstva, između Turske i između Austrougarske. Zaista se još uvek delimo, ne samo na starosedeoce Beograđane i one koji su dođoši, koji su došli, nego zaista su još uvek nama u glavama te stare istorijske podele.

Ja mislim da ovim projektom mi rušimo jedan koncept koji je Beograd nagnao na neku vrstu sudbine da bude tvrđava, da bude pogranični grad koji će biti napadan ili koji će biti na braniku Evrope od najezde Osmanlija ili koji će jednostavno biti usputno mesto, recimo kada su krstaši krenuli da oslobađaju Jerusalim.

Ja hoću da naglasim ono što se upravo izborom, i ja bih rekla srećnom okolnosti, da nam se nudi za partnera, za investitora jedan kompanija iz arapskog sveta, da se ruše te predrasude koje još uvek postoje. Ja to na žalost čak vidim i među arhitektama, među akademijom arhitekata koji insistiraju na tome da se isključivo domaće arhitekte pitaju i da se poštuje nešto što je postojao kao projekat na papiru pre 50 ili 70 godina koji je rekao da ne može da se gradi na prostoru Savskog amfiteatra i da tu treba samo da budu zelene površine da ne mogu da budu oblakoderi.

Ja podsećam da ovu Srbiju, ovaj Beograd nisu gradili samo građani Srbije. Evo, u ovom zdanju ovde su i tragovi ruskog arhitekte u maloj sali, vi se sećate ako ste dobro pogledali fresku, u levom uglu postoji hrišćanska crkva sa krstom, a u desnom uglu postoji džamija. Znači, mi smo zaista u prednosti zato što imamo te slojeve kulturnog nasleđa, urbanističkog nasleđa dva različita sveta ali koji su danas u vreme globalizma povezani.

Ja zaista se čudim opoziciji koja se protivi ovom zakonu zato što ono govori o posebnim postupcima eksproprijacije i ovako kako je premijer naglasio, tu će biti i očuvano i načelo vladavine zakona i legaliteta i privatne svojine, zato što će biti nadoknada po tržišnoj vrednosti. Čak i da su donosili zakone o posebnim postupcima eksproprijacije kada su bili u većini oni koji su odlučivali o velikom investicionom projektu, možda preskupo plaćenom, most na Adi, moram da podsetim da je jedna jako ugledna međunarodna organizacija koja nadgleda poštovanje ljudskih prava, a to je „Amnest Internešnl“ i dan danas u svojim arhivama ima izveštaj, način na koji su gradske vlasti sprovele raseljavanje ili eksproprijaciju romskih naselja. Podsećam na izveštaj koji je iz 9. avgusta 2011. godine koji govori kako je razrušena u toku od tri sata 200 domova pripadnika romske nacionalnosti, kako je 178 porodica raseljeno i autobusima i kamionima i buldožerima. Čak i da ne čitamo te izveštaje, ovde je moj uvaženi kolega Srđan Dragojević koji je u svom filmu „Parada“ zabeležio te scene.

Dakle nemojmo sporo zaboravljati, odnosno nemojmo da mislimo da sve počinje od nas. Ništa ne počinje od nas, mi smo ograničeni, naše političko vreme je ograničeno na četiri godine i ništa se neće završiti sa nama. To je dobro. Na taj način takođe podržavamo taj poziv koji je uputio premijer, da se svi ljudi koji žele da se Srbija brže razvija, da se priključe ovom projektu.

Ja bih podsetila isto da mi nismo svesni koliko ovim projektom menjamo sliku o Srbiji. Evo, podsetiću se da smo u procesu evropskih integracija pod stalnim nadzorom i evropskih političara i evropskih institucija. Meni možda isto kao i vama, smeta kada Angela Merkel, kancelarka Nemačke kaže da ukoliko zemlje Balkana napreduju, da one to čine puževim korakom.

Dakle, ne moramo i ne smemo da bolujemo od kompleksa olako obećane brzine, to je nešto što su neki raniji političari govorili, ali moramo da budemo odlučni i da političkom voljom i hrabrošću sprovodimo neke realno ostvarive projekte, pogotovo kada su oni podupreti konkretnim novcem.

Danas, danas ovde razgovaramo o tri konkretne stvari. Govorimo o prostornom planu područja posebne namene, to je ograničeno na 177 ha, govorimo o postupcima eksproprijacije i govorimo o tome da će biti izdata građevinska dozvola.

Ovde su kolege citirale projekciju gradonačelnika, gospodina Malog, koji je ukazao na investicione multiplikatore, da će za svaka uložena dva dinara se omogućiti rast BDP. Gledam ovde moje uvažene kolege, ministarka Joksimović i neke kolege iz SNS, neke kolege iz opozicije koji smo imali mogućnost da učestvujemo na jednoj konferenciji koja se organizovala na jednom brodu koji je krenuo iz Pasoa iz Nemačke, preko Linca u Austriji, Beča, u Slovačkoj, preko Bratislave u Budimpešti, preko Iloka do Beograda i tamo smo mogli zaista sa tog broda da posmatramo obale različitih gradova i različitih reka.

Apelujem da ne zatvaramo Beograd i turističku ponudu Beograda samo u bedeme Kalemegdanske tvrđave, da je zaista važno da se Beograd spusti na vodu. To je imati jedno civilizirajuće dejstvo.

Dakle, mi ćemo ovim projektom omogućiti bolji kvalitet života.

Ja sam, čitajući o Beogradu, našla svedočanstva kako su izgledale slike pred Prvi svetski rat, koliko su se ljudi sa ove obale bojali te novobeogradske, odnosno sremske, austrougarske obale, kada je i staro i mlado provirivalo kroz neke tarabe između današnjih hotela i ondašnjih, Moske ili Balkana. Dakle, nemojmo gledati na tu drugu obalu kroz naše tarabe, prevladajmo ono što je rekao i naš predsednik Dačić, taj palanački duh u Srbiji, jer palanački duh u Srbiji nama uvek kaže da nema prostora, niti može da bude bilo kakve promene. Naravno da može da bude promene.

Čak i da ne uspemo u ovom investicionom poduhvatu, biće dobro da se ovih 177 hektara pretvori u nešto što će biti ponos ovog grada, a ne ruglo, što neće biti mrtvi kapitali. Mi smo bogati u mrtvim kapitalima. Ima puno zemljišta, ima puno otpada, ima puno deponija, đubrišta, ima puno zaprloženog zemljišta. Ljudi se sve više preseljavaju u grad, ali nemojmo da delimo Srbiju na selo i grad, nego dajmo šansu Srbiji da u 21. veku Beograd zaista postane metropola. Ne mora to biti Menthetn, ne mora to biti balkanski Njujork, ali neka to bude onaj Beograd koji zaista ima razvojne potencijale.

Da zaključim, ovde će govoriti moje uvažene kolege narodni poslanici iz Socijalističke partije, a isto tako i iz drugih partija, koji su stručnjaci u svojim oblastima i mislim da svi mi možemo da damo doprinos realizaciji ovog projekta, samo treba da se usudimo i da napravimo tu odluku. Ova će poslanička grupa glasati za nju, ali isto tako mi smo oni koji onda preuzimaju odgovornost i za te buduće kamene temeljce i za te vrpce koje ćemo presecati. Hvala vam.

Hvala.

Reč ima ministar Vulin. Izvolite.

Često se u žaru političke borbe kaže nešto što se možda ne misli ili što u datom trenutku zvuči zgodno, ali zbog javnosti ovde moram da govorim isključivo o činjenicama, samo o činjenicama i vodeći računa da čuvamo dignitet institucija Republike Srbije.

Republički zavod za statistiku nije nikakva ad hok institucija koja daje lažne podatke. Republički zavod za statistiku je referentna ustanova. Za one koji ne znaju šta to znači, to znači da se njihovi podaci na evropskom nivou ni ne proveravaju, nego se prihvataju kao takvi, zato što je to institucija koja radi po odgovarajućoj metodologiji, koja je usvojena, koja radi u skladu sa odgovarajućim pravilima i u njen kredibilitet se ne sumnja. Zato, kada kažem broj zaposlenih ili nezaposlenih na osnovu ankete o radnoj snazi, on je takav kakav jeste.

Znate, ovde je u suštini na snazi ono – posle mene potop. Republički zavod za statistiku je po istoj ovoj statistici i po istoj ovoj metodologiji u aprilu 2012. godine rekao da je bilo 25,9% nezaposlenih. Po istoj toj metodologiji on kaže da danas ima 16,8%. Poštujmo ono što je važilo 2012. godine, jer važi i 2015. godine. Hvala.

Reč ima mr Velimir Ilić. Izvolite.