Reč ima predsednik Vlade.

Pre svega da vam se zahvalim na razumevanju i podršci. Vidi se koliko ste se pripremali. Slušajte, Ronšam je bio osporavan, a danas je jedna od modernih arhitektonskih čuda i kada ste o Lekorbizeju govorili, on je zaista rekao to što ste vi izgovorili.
Za nas je Beograd naravno najlepši, a kada malo objektivnije pogledamo Lekoribizje je malo stručniji od nas i nekoliko stvari je sasvim sigurno moguće bilo da ispravimo. Jedna od stvari je svakako taj prostor između Gazele i Brankovog mosta. Onda nam ostaje da uradimo Kosančićev venac i Kalemegdan, da taj deo zabelimo, da očistimo, da sam Kalemegdan dobije još više sadržaja koji bi podsećao na njegovu burnu istoriju, da privuče još više ljudi.
Što se tiče kritike svih i svega, podsetiću vas, nedavno smo otvorili Pupunov most i pratili smo i borili smo se i naše ministarstvo i cela Vlada da to završimo do kraja – koliko će zahteva da bude za isplatu, kakve su situacije završene, kakve nisu. Mi nikakvu veliku buku oko toga nismo pravili. Jedan dan i to sa kineskim premijerom, premijerom najmnogoljudnije zemlje sveta smo došli i to je bio kraj.
Podsetiću vas, samo 48 sati posle toga u novinama ste mogli da vidite natpise – zašto smo gradili most sa dva puta po tri trake kada saobraćaja nema ni sa dva puta po dve trake, nešto slično kao sa Gazelom. Slušali smo primedbe – a gde je biciklistička staza. Samo što nisam slušao – a gde je teren za badminton ili nešto slično.
Dakle, kod nas Srbi, ali i kod ostalih građana Srbije, da se neko ne uvredi ili ne naljuti, ako nešto ne kritikujete, ako nešto loše o nečemu ne kažete kao da ništa niste ni rekli i Meša Selimović je davno, mislim, u svojoj Tvrđavi o tome govorio, kada pričate o ljudima koji su manje uspešni nedvosmisleno ćete kod Srba da utvrdite i ustanovite prezir, a kada govore o nekome ko je malo bolji u bilo čemu od njega, malo uspešniji u bilo čemu od njega neretko ćete da vidite mržnju i zato nije čudo da mnogi koji, ne želim da kažem, ne želim da pomislim da ne žele dobro svojoj zemlji, ali uvek pronađu Lajbrezov dovoljan razlog zašto bi nešto da kritikuju, zašto bi nešto da napadnu ili da pronađu tzv. lako rešenje – ej, nemojte da dirate plate i penzije, ozdravićemo mi ekonomiju. Kako? Nema veze, propadaćemo kao i do sada stručno još godinu dana, pa šta nas briga, a onda ćemo da bankrotiramo pa nema veze i onda ćemo kao i neki drugi u Evropi da se ponašamo da se pravimo da nam se ništa nije dogodilo.
Kao što vodite, kada dođete do teškog rada, onda rezultati dolaze. Šta mislite što su me primili i predsednik Finske i predsednik Švedske vlade? Nijedan drugi predsednik Vlade u Srbiji nije imao tu čast. Primiće me i predsednik Norveške vlade. Mislim, svi skandinavski lideri će me primiti za samo godinu dana.
Šta mislite zbog čega se najrazvijenije protestantske zemlje tako ponašaju? Ponašaju se zato što poštuju težak rad i težak trud, zato što oni znaju da rešenja nisu na dohvat ruke, nego da do rešenja morate da dođete teškim, mukotrpnim i napornim radom.
Kada me vidite raspoloženog i kada me vidite neraspoloženog, znajte samo jednu stvar - da ću uvek da se borim i to je jedan od razloga zašto mnogima smetam i zašto kod nekih ljudi postoji, kod mene ne postoji i za njih radim isto kao i za svakog drugog građanina koji podržava ovu politiku, kod nekih ljudi postoji ta vrsta mržnje koja ničim ne može da se opiše. Niko u Srbiji za vreme ove Vlade nije ubijen, govorim o političkim ubistvima, kriminal nam je u svim brojevima manji nego što je bio, pokrenuli smo najteže moguće reforme. Da li je neko veliki lopov ili se negde obogatio? Nije. Postoji jedan razlog. Taj razlog je taj što ne mogu brzo i lako da se vrate na svoje pozicije koje su izgubili i što ne mogu lako i brzo da se vrate u ono isto bogatstvo u kojem su nekada bili. To je takođe za poštovanje. Sa tim morate da se suočite, da te ljude poštujete, da im se obraćate, ali da takođe govorite narodu šta je ono što vidite u budućnosti.
Želim da vas podsetim na moj ekspoze ovde, njega se držim. Naravno, život je nešto što uvek menja stvari. Poplave su nam se dogodile, to nam je oduzelo mnogo, mnogo. Mi do juna nećemo moći da oporavimo našu energetsku situaciju da nam bude na istom nivou kao prošle godine. Tek tada će početi da se oporavlja i proizvodnja, u potpunosti da se oporavi proizvodnja uglja i proizvodnja električne energije. Mnoge druge stvari se dogode u životu, ali, primetićete, ja sam narodu obećao tada samo suze, znoj, teške reforme, težak život i rekao sam - samo za dve godine molim da sačekate konačan rezultat. Sada vam kažem - pre toga ćete videti da je Srbiji krenulo bolje.
Kažem, još jedanput samo, mi ovde ovim projektom nemamo šta Miroslave da izgubimo, nemamo šta da izgubimo. Ovo bismo radili, ovo je normalno da radimo i da nemamo investitore, da u bilo kojem trenutku stanemo, ništa izgubili nismo, samo smo dobili. Očistili smo grad od rugla kojem ste sami bili svedok, kojim je svaki građanin Srbije bio svedok, samo se neki malo prave da nisu to videli i da nisu to razumeli. U pravu ste, 50 olupina je bilo, ostalo nam je još 10 olupina svega i tih 10 olupina ćemo da sklonimo odatle, da otvorimo taj pogled na Savu, da otvorimo pogled na Novi Beograd i da otvorimo pogled sa Novog Beograda na grad i da taj pogled bude najbolji i najlepši.
Drugo, video sam u Japanu, pričao je gospodin Čikiriz malopre o tome, šta je Petar Veliki gledao po Evropi, šta su neki drugi gledali po evropskim centrima. Oni su toliko uspešni i ekonomski snažni da su sada počeli da ruše, oni zbog zemljotresa, dakle seizmoloških problema ne mogu da grade zgrade više od 52 sprata, ali su im sad zbog nedostatka prostora niske one zgrade od 12, 15 i 17 spratova. Sada, videćete, svuda u onim reonima Šinđuku, Abuja, Omotesando, dakle, svuda vidite nekoliko zgrada koje se ruše od po 15, 17 spratova da bi izgradili neboder od 52 sprata. To je život, to je nešto što novo vreme, što vam bolja ekonomija, što vam više radnih mesta, što vam više novca, na kraju krajeva, donosi.
Neko mora da razmišlja o tome kako će to da izgleda u budućnosti. Zato ovo nije samo projekat uređenja tog dela, tih sto hektara prvih ili drugih 77, to je projekat uređenja i te obilaznice o kojoj pričamo decenijama, to je projekat završetka Prokopa o kojem pričamo decenijama, od 1972. godine, 1996. godine su krenuli radovi, posle 20 godina ćemo ih završiti, u januaru, a onda nam ostaje da nađemo nekoga ko će da investira u taj nadzemni deo, u veliki šoping mol, da bi ta stanica mogla da privuče više ljudi, da bi ljudi želeli i voleli da se zadrže, da potroše više para na toj železničkoj stanici nego što je to slučaj danas. Otiđite i danas da vidite da tu možete ujutru, kada policajci obilaze, nailaze na špriceve ostavljene i na sve ostale tragove koje za sobom ostavljaju oni čijim se delom ne bismo ponosili.
To su stvari koje ćemo da menjamo zajednički. Zato vam hvala što ste tu vrstu napora razumeli, iako smo se mi potrudili unapred da odgovorimo, i to nisam smatrao pravdanjem, već obavezom, na to što su bile primedbe stručne javnosti. Neke su bile delimično opravdane, neke i opravdane, a većina su bile potpuno neopravdane. Kada čujete cifru od devet milijardi, vi stanete, možete da pogledate u ovaj svod, da pogledate u nebo, da se nasmejete i da kažete – hajde ljudi, stanite, stavite prst na čelo, molim vas, takve nam stvari ne govorite.
Želim da vam kažem da sam sada dobio informaciju da zamolim ljude da, ko još može, požure pred Direkciju za imovinu, jer već imamo 450 prijavljenih za licitaciju u četvrtak, za ove automobile, a da se pripreme direktori javnih preduzeća, ako nisu dobili informaciju sa sednice Vlade, još 500 vozila treba da pošalju za prodaju u Vladu Srbije. Hvala vam najlepše.

Poštovani poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da što pre donesemo zakon iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Milan Krkobabić. Izvolite.

Gospodine predsedniče Vlade, gospođo Gojković, uvaženi narodni poslanici, uvaženi gosti, odbornici Skupštine Grada Beograda, izlaganje predsednika Vlade je bilo sveobuhvatno, utemeljeno. Diskusije predstavnika, šefova poslaničkih grupa, rekao bih, bile su veoma optimistične, pune pozitivne energije i mislim da jedan ovakav projekat to i zaslužuje.
Naravno, lex specialis, ništa čudno, ništa novo ni u ovoj zemlji, ni u ovom parlamentu. Mogli smo i popraviti neke zakone, mogli smo doneti neke nove iz ove oblasti, ali ostavimo to po strani. Ocenjujem da je ovo urađeno da bismo delovali, da bi bili aktivni, da bi pomerali stvari i u ovoj zemlji i u ovom gradu.
Pojam javni interes je dosta rastegljiv, dosta širok pojam. Možda gospodin Mićunović tu nije, možda bi to pojasnio, šta je sve obim tog pojma, a šta je sve sadržaj tog pojma, ali hajde da ga tumačimo u onom pozitivnom smislu i da ga iskoristimo, da ga iskoristimo da pomeramo stvari, ja to tako shvatam. Suviše puno pričamo, suviše sve znamo, ali gotovo ništa ne radimo. To je neka moja opšta odrednica za situaciju i ovakve napore i uvažavam i cenim.
Ovo je hrabar iskorak predsednika Vlade. Danas je ovo sve lepo, ali on snosi veliku odgovornost za sve ovo i on je toga svestan, bez sumnje. Ova hrabrost meni imponuje, jer obećava da će on nastupati na sličan način i kada se budu pokretali neki drugi projekti. Mogu da kažem, recimo, za kuću koju vodim da očekujem da poslovi platnog prometa pređu na tu kuću, da se uskoro formira jedna banka koja će se baviti samo stanovništvom u okviru pošte, da krediti neće biti – uzmeš 100 hiljada i vratiš 110, nego uzmeš 100 hiljada i vratiš 102 hiljade, da će nam dati punu podršku u svim onim segmentima gde možemo da se pomerimo napred.
Ovde imamo nešto pred sobom, imamo projekat „Beograd na vodi“. Postavlja se pitanje – šta je alternativa, imamo li je? Ona može biti jedna, naravno, nemamo je. Kad je nemamo, onda hajde da stanemo oko ovakve jedne ideje. Tu ima i oprečnim mišljenja, slušao sam ljude iz stručne javnosti i oni imaju pravo da budu kritični i mi moramo da ih uvažimo u svemu tome. Bili su ljudi iz određene struke i verifikovani su, zahtevaju da budu uvaženi.
Oni prezentuju ili artikulišu određene interese, pojedinačne ili određenih grupa ili određenih delova stanovništva ovog grada i ove zemlje. Naravno, kako se odrediti prema svemu tome, kako reći gde je tu prava mera, gde je nešto što je dobronamerna kritika, a gde je nešto što je borba za određene legitimne interese koji postoje? Nemojmo da negiramo da danas i u Beogradu i u Srbiji postoje određeni interesi.
Predsednik Vlade je definisao šta su interesi ove Vlade, šta su interesi ove zemlje. To ne znači da su interesi svih ostalih grupa. Pa, kad slušam te polemike, sada ću da budem krajnje iskren, postavlja se određeno pitanje - ti ljudi uglavnom negoduju zbog toga što nisu u tom timu, nisu tu. Onda neki malo vispreniji pokušavaju da pomire, pa hajde da uključimo sve. Slažemo se, gospodo, da je ovo krupan zalogaj, puno je ovo novca za ovako ojađenu zemlju. Kada je krupan zalogaj, onda su i mrve koje padaju okolo veoma krupne i sada ću da se fokusiram upravo na taj deo.
Gospodine predsedniče Vlade, veliki novac je u pitanju, veliki posao, velika odgovornost. Jesmo li spremni, imamo li mogućnosti da kontrolišemo da taj proces bude transparentan i da bude sproveden u skladu sa svim zakonskim rešenjima, da ne dozvolimo nijednoj grupi, nijednom pojedincu da artikuliše svoj unapred definisan interes? To je moje prvo pitanje.
Drugo pitanje - građevinska operativa i razdvojena šansa. Gospođa ministarka je bila načelna, radiće naši ljudi, kažu biće ih 15.000, 15, 14, 13, nije bitno. Ja vama otvoreno kažem kao privrednik, biće ih onoliko koliko strani investitor zaključi da mu je potrebno, onoliko koliko su u stanju da stručno i efikasno odrade posao. Strani investitor se ne zove Milan Krkobabić koji da posao „Jumku“ da šije uniforme. „Jumko“ ga dobije, a onda kaže - čoveče, daj malo i para, ne možemo da krenemo. Ja kažem – dobro, daćemo i novac, Vlada će garantovati, šijte uniforme. Jeste javni interes, jeste narodni interes da ti ljudi ne ostanu bez posla, ali u ekonomiji takvih izleta nema. Strani investitor neće dati nijedan jedini cent nikom ako za to nema opravdanje.
Da li je naša operativa sposobna? Neka iskoristi ovo vreme. Meni bi bilo dragoceno da se počne sa pripremama. Tu je ministar finansija, da vidimo šta mogu poslovne banke da učine da pomognu tu našu jadnu i iscrpljenu građevinsku operativu, da ih pomognemo obrtnim sredstvima i bilo čime pod povoljnim uslovima da mogu da krenu u realizaciju tih zadataka.
Kada je bilo reči o Južnom toku, onda su tražili varioce. Nema varioca. Išli su u Savez penzionera da listaju spiskove ljudi koji su otišli u penziju. Nemamo mi danas kvalifikovane majstore. Nemojmo da se ljutimo i da se iznenadimo ako strani investitor kaže – hvala, gospodo, imao sam dobru volju, ali vi ne zadovoljavate. Ovo mora unapred da se kaže ljudima, da ne očekuju da će tek tako dobiti to.
Sada da se vratim malo na Ministarstvo rada, na inspekciju rada. Petnaest hiljada ljudi, sjajno! Ja sam predsednik PUPS-a i štitim interese onih koji su najugroženiji. Nema penzija bez novih radnih mesta. Petnaest hiljada ljudi treba da uplati doprinose, ali hajde da vidimo da ih prijavimo. Nemojmo da neko pokuša da napravi kombinaciju, pa će da ih uzme ovde, a isplatiće ih u Bosni, pola zarade. Mi to vrlo dobro svi znamo. Hajde da svaki od tih radnika bude prijavljen, da se uplate doprinosi za penzijsko, za zdravstveno, za socijalno, za sve. To je ozbiljan zadatak i zahteva po meni veoma, veoma ozbiljne pripreme.
Naravno, ja sam svestan da to treba da bude zamajac i to nam je nužno. Nužno nam je i tih milion kvadrata stambenog prostora, nužno nam je i 750.000 poslovnog prostora. Naći će se i kupci, bez sumnje. Taj ko ulaže novac procenio je, veoma dobro zna da proceni da li treba da uloži. Mi to moramo da iskoristimo na najbolji način. Neću da ponavljam ono što su kolege govorile, šanse za turizam, za redom da nabrajam, ali ponavljam, sve radnje koje proističu iz ovog, ovo je sve nesporno, mislim da u ovoj sali mi nemamo spor oko toga da ovo prihvatimo, ali sve ovo što nas čeka posle ovog, to me malo plaši. Jesmo li u stanju da se pripremimo za sve to što dolazi? Vidim da je od nekih 240, koliko je, 176 već otkupljeno. Pojavljuje se tu pitanje i te cene. Koja je to cena? Šta je to tržišna cena? Šta je lokacija kada je to u pitanju? Koliko ona utiče? Da ne govorim uopšte o tim infrastrukturnim problemima.
Evo jedna mala ispravka. Koliko se ja sećam, u gradu, a bio sam četiri godine, mislim da tu negde oko jedne trećine, a tu je i gradonačelnik, nema kanalizacije. Otprilike je tako u gradu. Tu se spominju i fabrike za preradu otpadnih voda. Imao sam razgovore na tu temu da li je sada cifra od tih 500 miliona najadekvatnija ili nije, ali sve su to, da tako kažem, priče u drugom planu.
Ono što bih na kraju definisao i zbog čega ćemo i podržati sve ovo, ali pre toga ću istaći jedno neslaganje sa predsednikom Vlade. U pitanju su ukusi, a o ukusima ne vredi raspravljati. Rekli ste da je izgled Geodetskog zavoda ili Zadruge beogradske najimpresivniji. Ja smatram da je izvorna fasada pošte u Savskoj dostojna jednog Audija i to ćemo odraditi. Zbog toga ćemo prihvatiti. Prihvatićemo jer je tamo 7000 kvadratnih metara i danas mi niko ne bi dao ni 500 evra za kvadratni metar. Nadam se, kada se ovo završi, ako bude pet, šest ili sedam hiljada, a nema razloga da ne bude, to je cifra od 30 do 40 miliona evra.
Na kraju, poslanička grupa PUPS i ja prihvatićemo ovo iz razloga, ponavljam, pokretanja privredne aktivnosti, iz prostog razloga što želimo da damo punu podršku svakoj ozbiljnoj ideji koja nas pomera, pomera bar za malo. Vama, gospodine predsedniče, želim uspeh u ovom konceptu i puno sreće. Na kraju krajeva, suočićete se sa građanima Srbije. Biće to vaš trijumf ili ne, pokazaće vreme. Hvala.

Hvala.
Reč ima Aleksandar Vučić. Izvolite.

Uvaženi gospodine Krkobabiću, uz zahvalnost za dobro slovo, želeo bih na nekoliko pitanja da odgovorim i nekoliko teza da zajednički prođemo.
Da li je naša građevinska operativa u stanju, da li je ona sposobna da u ovome učestvuje? S jedne strane Zorana skoči i kaže – da, konzorcijume će da naprave pa će da urade, a s druge strane Vujović kaže – mani ga se Mito. U svakom slučaju, imamo problema, razume se, sa bonitetom, sa solventnošću naših građevinskih kompanija, jer garancije malo koja može da obezbedi. Ali, ono što je pohvalno i ono što je dobro, želim da vam kažem da su arapski investitori već gledali 15 ili 16 domaćih preduzeća koji imaju mogućnost i koji jesu u poziciji da rade i grade unutar projekta „Beograd na vodi“. Dakle, oni su već proveravali koje su to firme, a reč je o našim najvećim kompanijama.
Sada ću vam navesti kako to rade profesionalci, jedan važan primer i vratiću se još jedanput na ono kada zaustavljate nešto, a da i sami ne znate. Kada je ušao Azerbejdžan, mislim da je tadašnji predsednik Tadić razgovarao sa njima, i da ne ulazim u cenu kako je određivana, neki bi rekli da je prevelika, neki da je taman, nije ni važno, ali imali smo međudržavni sporazum sa Azerbejdžanom i ušli smo u to. Ja sam te ljude upoznao kada sam postao potpredsednik Vlade.
Ono što mi se kod njih veoma dopalo, to je da nisu hteli da prihvate srpske uslove da im se nametne firma koja mora da radi iz Srbije zato što bi neko od srpskih političara mogao da ima kombinaciju sa njima. Oni su sami izabrali. Izabrali su jednu kompaniju kojom su manje zadovoljni, dve kompanije kojima su izvanredno zadovoljni. Ti radovi najbolje nam napreduju i najbolje nam idu na oba koridora, Koridora 10 i Koridora 11, upravo na putu Ljig – Preljina, i to na najtežoj deonici puta gde imamo 42 plus 56 mostova i objekata. Zato što ljudi rade profesionalno i zato što su uzeli najbolje domaće podizvođače.
Uzgred, kada govorim o tom opiranju svemu i zaustavljanju svega, kada morate da budete protiv apriori zato što, eto, morate da budete protiv, zato što je to moderno, zato što je to in, zato što je to, kako to moja deca kažu, fensi, pa to kažu – ej, Vučić hoće da sruši onaj hrast. Sećate se tog hrasta, gospodine Krkobabiću? Da li zna neko u sali da mi kaže šta je sa tim hrastom? Sa sve ovim ljudima gore? Ne zna niko. Ili sa kruškom kod Pirota? Tako da, niti je koga zanimalo to stvarno, niti ga je ikada interesovalo, niti ga danas interesuje. Samo je bilo potrebno da se pronađe povod da se kaže da ste za nešto krivi. I kada nemate razloga, nađite način da kažete da ste za nešto krivi.
Da vas obavestim, još je živ, iako je u teškom stanju taj hrast, ali ne znam do kada će moći biološki da preživi, a stvorio nam je ogromne probleme, ogromne probleme. Ali, to nažalost govori o nama, o našim navikama koje, kao što ste mogli da vidite, nisu se promenile još iz 1880. godine, kada je prva sijalica upaljena ovde u kafani „Hamburg“ u Beogradu.
Rekli ste da postoji pitanje određenih interesa koji nisu uvek javni, koji nisu uvek vezani za državu ili društvo u celini. Mislim da smo ovim projektom upravo uspeli da pobedimo neke od interesa koji nisu nelegalni, koji čak nisu ni nelegitimni, ali nisu bili dovoljno pošteni. Zato što je nekima pravljena pozicija gotovo bez ikakvog novca, samo zarad povezanosti ili zbog povezanosti sa političkim establišmentom da mogu da ostvaruju ogromne profite. Nije čudo što to njima danas smeta.
Da vas pitam ja, ko štampa određene časopise? Štampa ih jedna politička stranka plus jedan tajkun. Ne možete da štampate novine, a da se ne zna ko ih štampa i da ih delite građanima tobože i kažete kako je to nekakav sui generis pokret, nastao od sebe, pošto su ljudi tobože nečim nezadovoljni i kao da smo mi otprilike svi na grani rasli i da ne znamo šta se u Beogradu zbiva. Beograd, sa nešto jače od dva miliona stanovnika, je mali grad. Sve saznate za dan ili dva. Teško da nešto može da se sakrije.
U pravu ste da deo ljudi negoduje zato što nije tu, ali ćemo pokušati da ti ljudi ne negoduju ubuduće, pokušaćemo da ih uključimo. Koliko sutra, Siniša Mali, gradonačelnik, pozvaće ponovo sve predstavnike Arhitektonske akademije, pozvaće sve one koji misle drugačije, da nastave da rade, da nastave da razgovaraju i da vide šta je to što zajednički mogu da urade. Sazvaće vrlo brzo i sve firme i sve kompanije jer mi mislimo da u narednih mesec dana možemo da završimo ugovor, možda nešto duže, ali mi mislimo da možemo u narednih mesec dana, da se razgovara sa srpskim kompanijama koje u tome treba da učestvuju. Nećemo mi moći sve sami da uradimo, nemamo tu ni tehniku, ni tehnologiju. Biće nam potrebno i sa strane, biće nam potrebno i iz zemalja EU, biće nam potrebno njihovog znanja. Uostalom, ako gledate kako su gradili te velike objekte od Burdž Kalife pa nadalje i na „Diskaveriju“ i u svim drugim emisijama ove njihove indijske predradnike i kanadske stručnjake, to je velika borba kada tamo dođete na 50-ti, 60-ti sprat i sa statikom, sa vetrovima i sa svim drugim, sa građevinskim materijalima koji moraju da budu najbolji. Ne znam koliko smo mi imali iskustva do sada u tome, ali svuda gde je moguće, naše firme, naši ljudi, naš um, naše kompanije taj posao radiće.
Što se inspekcije rada tiče, inspekcija rada je u prethodnom periodu mnogo toga promenila. Mi danas imamo u PIO fondu, kao što i sami znate, veću uplatu doprinosa nego što smo imali ranije, iako smo, na žalost, bili primorani da u ukupnom iznosu od 5,12% spustimo visinu penzija. Dakle, inspekcija rada radi bolje nego ranije. Da li radi dovoljno dobro? Mislim da nam deo ljudi za koje mislimo da predstavljaju višak zaposlenih, da ti ljudi ne moraju da budu višak zaposlenih, posebno ako nam ove mere i dalje budu pokazivale rezultate koje pokazuju i da možemo dobar deo da iskoristimo u poreskoj upravi i u raznim inspekcijskim i nadzornim službama, da taj veoma, veoma važan posao za našu zemlju na takav način mogu da ostvare.
Dalje, rekli ste oko ukusa. Ja sam, naravno, bio začuđen izgledom stare pošte. Mislim da Beograđani i ne znaju, najveći broj Beograđana i najveći broj ljudi u Srbiji nije video, to je zaista veličanstvena zgrada. Ne znam zašto smo to pokrivali. Ne znam zašto nam se svidela ova, rekao bih, kutija šibica dizajn. Posle je bombardovano, mogli smo isto da nastavimo, da u istom stilu promenimo, a ne da nešto onako impresivnog izgleda napravimo da bude kao nekakva kutija koja teško da može nečije simpatije danas da izmami. Ali, pokušaćemo da vratimo taj stari sjaj i to će biti jedna od tih zgrada koja je u punom, stoprocentnom vlasništvu Republike Srbije.
Što se zgrade železničke stanice tiče, naš je plan i razgovaramo o tome sa ministrom Verbićem, za tri muzeja, dakle, ili Muzej nauke da bude ili da budu Muzej Nikole Tesle i Pupinov muzej na tom mestu. Dakle, tu će biti jedan veliki zeleni trg prelep i konačno da Beograd ima posle mnogo godina, znate da ćemo za godinu i po dana da završimo Narodni muzej i da ćemo do kraja ove godine da završimo konačno Muzej savremene umetnosti i da konačno to možemo da ponudimo svim turistima, ali i svim Beograđanima i svim građanima Srbije. To je blago ovog naroda i mislim da je to veliki rezultat koji ćemo posle mnogo, mnogo, mnogo, mnogo godina, rekao bih, čekanja, nerada, javašluka, uspeti konačno da pokažemo i isporučimo narodu.
Na kraju, gospodine Krkobabiću, zahvalan sam vam na tome što ste, a ne zbog toga što imate velike funkcije na vlasti ili odlučujuću reč, bili dovoljno korektni da priznate u veoma teškom trenutku za zemlju, kada su mnogi izvlačili svoju zadnjicu od odgovornosti i gledali kako da se sklone i rekli – a ha, za to vam je Vučić kriv, misleći da ću sutradan već da propadnem, pošto se u Srbiji nikada nije dešavalo da neko provodi, nikada, preterao sam, ali retko se dešavalo da neko provodi ozbiljne reforme i da je spreman da teške mere uvede u delo zato što se to odražavalo na njegov politički rejting, na njegovu političku poziciju, zato što ste razumeli da je to bio jedini način za izlazak zemlje iz krize i zato što ste znali da ako uspemo, da će ti penzioneri da imaju i sigurne i veće penzije. Kažem vam da pre kraja mandata ove Vlade svaki penzioner će moći da ima veću penziju nego što je imao na početku mandata ove Vlade, ekonomski zasnovano, a ne zato što idemo na ovakve ili na onakve izbore.
Ovo što dodaje gospodin Vujović, te penzije i ceo sistem biće apsolutno održivi, sa krivom, sa putanjom javnog duga koji će ići na dole, a ne gore. Taj nivo javnog duga nikada neće preći 79% BDP. Spuštaćemo ga na dole posle toga. Ni krivi ni dužni, nama je zapalo, ali možda je to tako i dobro jer to mi je rekao Mateo Renci, kaže: „Znaš, kada si u nekoj mnogo uređenoj zemlji i kada ti ostave sve dobro i lepo, kao što su skandinavske zemlje, Švajcarska, onda nemaš mnogo toga šta ni da promeniš ni da uradiš, samo gledaš da nešto ne pokvariš, a ovo je izazov, kada imaš priliku da radiš i nešto mnogo toga novog da napraviš i nešto mnogo toga da popraviš“.
Što se tiče velike odgovornosti i hrabrosti, jel vi mislite, gospodine Krkobabiću, da nije bilo lakše da kažemo – evo, ostavićemo JAT neka propada, kao što je propadao sve ove godine. Neće da se pojavi. U Srbiji vas nikada ne diraju kada ništa ne radite. Najomiljeniji su oni koji ništa ne rade. Njih i narod voli najviše. Njih i političari vole najviše, zato što su im oni najmanja smetnja ili najveća podrška njima.
Niko ne voli one koji će da rade i niko ne voli one koji će da menjaju. Ja sam se sa tim pomirio 27. aprila prošle godine, kada sam ovde pred vas izašao i predložio najteže moguće mere, za koje su mnogi govorili nećete nikada imati hrabrosti, pa smo uspeli posle poplava.
Nismo tražili razlog za odlaganje, nego smo donosili moderan Zakon o radu, koji je podržao ceo svet. Zakon o privatizaciji, Zakon o stečaju, Zakon o penzijama i mnoge druge. Da bismo završili sa merama teškim, najtežim fiskalne konsolidacije, zbog kojih kao što znate ni vi ni ja noćima nismo spavali. Noćima nismo spavali, ali smo znali da to moramo da uradimo i da je to dobro da uradimo za održivost našeg sistema, za naš budžet, za našu zemlju.
Ja sam vam zahvalan na tome što niste pobegli sa broda kada vam se učinilo da tone, a mi smo morali malo vode da pustimo u brod da bi taj brod mogao mnogo brže da doplovi do obale, jer onako nikakvu šansu nije imao, potonuo bi posle kilometar ili dva. Na tome sam vam zahvalan.
Što se tiče odgovornosti i hrabrosti, preuzeli smo je. Preuzeli smo je, završili smo Železaru, završili smo „Er Srbiju“, sad vam kažem - imam neke nove dobre vesti, narednih dana ćemo ih obelodaniti, nadam se za „Azotaru“ i za MSK-a, verujem i za „Petrohemiju“. Sada imamo više zainteresovanih investitora, nego bilo kada za „Petrohemiju“. Ako to uspemo da završimo, onda je Srbiju uz ovaj projekat, uz drugi infrastrukturne projekte koje imamo teško zaustaviti, što vidite po brojevima, što vidite po rezultatima koji su objektivni, o kojima govori ceo svet, a narod će to u svojim džepovima i u svojim novčanicima moći da oseti već pre kraja godine.
Još jedanput vam hvala i na podršci i na pažnji i na hrabrosti, da ostanete u ovom brodu koji je nekome se činilo počeo da tone pre vremena, iako je izabrao pravilan i rekao bih jedini mogući kurs. Hvala vam najlepše.

Potpredsednica Vlade, dr Zorana Mihajlović.

Samo ću nekoliko stvari da dodam oko građevinske operative. Možda pre dve-tri godine bih se možda složila sa ministrom Vujovićem, da naša građevinska operativa možda ne može da iznese ovakve poslove.
Nakon godinu dana rada na čelu Ministarstva saobraćaja i „Koridora 10“, koji smo moji saradnici i ja obišli, rekla bih od početka do kraja, gde su nažalost domaće kompanije podizvođači ili podizvođači podizvođača i to nam se dešava prethodnih već deset godina, imamo situaciju da je naš ne samo utisak, nego sve ono što vidimo iz rada naših kompanija, da ne da su spremne, nego prosto posao mogu da urade i kako moji saradnici kažu pojeli bi „Koridor 10“ mnogo ranije, nego ove druge firme.
Ono što se dešava na terenu izgleda ovako – mnoge kompanije koje dobijaju posao nemaju tu vrstu emocije da rade za svoju zemlju i da rade na projektu koji je važan za njihovu zemlju. Vrlo često je mnogo lakše tražiti odštetni zahtev, dati nam „klejm“ tražiti dodatne pare, nego raditi zaista za svoju zemlju.
E, te domaće kompanije su dovoljno snažne i jake i dovoljno su snažne i da se udruže da bi mogle da iznesu ovakve vrste projekata, jer kad mogu da rade najsloženije projekte i na železnici i na putevima kao podizvođači, verujte mogu da rade i kao glavni izvođači.
Pomenuli ste samo Inspekciju rada, a ja bih da dodam, a to je da smo mi zajedno sa Ministarstvom rada primenili i u ovom parlamentu usvojili od Međunarodne organizacije rada jednu konvenciju 94 i tu smo napravili tzv. crne i bele liste. Upravo u želji da razvrstamo preduzeća koja plaćaju svoje radnike, koji plaćaju doprinose, koji poštuju ugovore i koji rade u roku. Te kompanije koje su na takvim listama, te kompanije će sasvim sigurno imati mogućnosti i da rade. Samo toliko i hvala vam.

Reč ima Aleksandar Vulin.

Kada je u pitanju Inspekcija rada, prošlog meseca je Inspekcija rada izvršila 3.295 pregleda, od toga je pronašla 864 neprijavljena radnika, 395 radnika je prijavljeno odmah na osnovu rešenja, ali je uvidom u Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja u dve oblasti koje smo posebno tretirali u prošlom mesecu, a to su kockarnice i pekare, zaposleno, odnosno prijavljeno 1.400 ljudi u kockarnicama i 800 ljudi u pekarama. To je borba protiv sive ekonomije svakako.
Mi smo organizovana država. Radimo stvari unapred. Možda nas nekada ne razumeju zašto nešto radimo ali mi radio stvari unapred upravo očekujući „Beograd na vodi“, očekujući velike projekte doneli smo Zakon o zapošljavanju stranaca u ovoj zemlji, zakon koji je čekao tridesetak godina da se donese zato što smo očekivali ovakve projekte i zato što ćemo tako regulisati ljude koji će dolaziti ovde da rade. Isto tako nadam se da ćemo vrlo brzo pred ovim parlamentom imati priliku da branimo i Zakon o agencijama za zapošljavanje koje su upravo izvor ovoga o čemu ste govorili, prijavljivanja negde drugde i zapošljavanja, a neplaćanja odgovarajućih doprinosa.
Ono što je sigurno dobra vest, a siguran sam da će vas posebno zanimati jeste da se nivo doprinosa u PIO fond značajno povećao. U ova tri meseca ove godine za 8% u odnosu na tri meseca prošle godine, a računajte da su plate u javnom sektoru smanjene pa samim tim i ukupna suma doprinosa koja se izdvaja. Samim tim je i pao procenat obaveznih dotacija države sa 45% na 40% u naš PIO fond. To su dobre vesti.