Uz zahvalnost na dobrim rečima, dodao bih i podsećanje na grad koji predstavlja, ne malo, nego veliko svetsko čudo, kakav je Petrograd ili Sankt Peterburg. Na žalost, nismo, i to sam želeo da obrazložim i da se izvinim građanima Srbije. Oni imaju i Nevu, Mojku, Fatanku i još 188 kanala i vode se ne plaše i vode se nije plašio kralj Petar sa početka 18. veka kada je ustanovljavao grad i kada je mnogo života uloženo u stvaranje jednog od najlepših gradova na svetu.
Razmotrićemo još jedanput vaš predloženi amandman, da li može, pošto je kod nas organ koji to inače radi po pravilu poreska uprava i još jedanput ćemo razmotriti učešće veštaka ili ne u pauzi, pa ćete posle dobiti konačan odgovor, ali smo uvek spremni na svaku vrstu kritike, na svaku vrstu onoga što je racionalno. Ono gde imate problem je kada se suočite sa mržnjom kojoj ne možete da odgovorite, osim da budete isti kao i ti koji se tako ponašaju.
Ja želim zbog građana Srbije, pošto sam video neke vesti, kažu – dva strujna udara na Srbiju. Vidite kakvo je to licemerje. I to objavljuju oni, a podržavali su one za čije vreme je struja poskupela za 1.735%, pazite, ne 7%, ne 15%, 150%, 1.735%. Tad nije bio strujni udar, već je bila demokratska vladavina. Sad će strujni udar da bude dvostruko, a ja želim građanima Srbije da kažem – neće. Opet su ih obmanuli.
Razgovaraćemo da imamo jedno značajno, možda i dvostruko niže poskupljenje, možda i više od toga, niže poskupljenje od onoga koje je najavljeno, a sledeće poskupljenje možda može, ali kada mi svojim radom budemo uspeli da povećavamo plate i penzije, onda to i neće biti neki preveliki problem. Dakle, ovo sam morao da kažem zarad objašnjenja građanima Srbije zbog kampanje koju pojedini ljudi vole da vode, jer valjda teško je izaći argumentima na kraj sa onim što smo sve danas izložili vezano za „Beograd na vodi“.
Druga stvar, zamolio bih još ljude koji su zainteresovani, jer to je moj posao kao domaćina u Vladi da o tome brinem i ovo je, gospodine Palma, dobra prilika ako vam je možda potrebno, ne za lokalnu samoupravu već i za privatnike u Jagodini, vi znate da 9. aprila se kupuje po 40% nižoj ceni ovi automobili koje smo izložili. To je velika prilika, prijavilo se do sada već sada trostruko više zainteresovanih ljudi nego u prvom krugu. Molim sve ljude da mogu da dođu da pogledaju automobile ispred zgrade Palate Srbije, devetog je kupovina na javnoj aukciji, a imaćemo još jedan krug za one automobile koji ne budu prodati po ceni 60% nižoj od one koje je procenila nadležna Poreska uprava. Tako da molim ljude koji su zainteresovani za kupovinu automobila da dođu da ih kupe, to je za nas ogromna ušteda. Em, nećemo trošiti novac na gorivo, em nećemo trošiti novac na održavanje tih vozila, a ljudi će veoma povoljno moći da kupe određene automobile.
To je moja molba za njih, vama još jedanput hvala, uz to da, tačno je kada pogledate obale gradova, način na koji ste počeli videćete da je obala u Beogradu najneuređenija, sami smo za to krivi i vreme je da to počnemo da ispravljamo. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem se predsedniku Vlade, gospodinu Vučiću.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani gospodine predsedniče Vlade, poštovana gospodo ministri, poštovane kolege narodni poslanici i svi građani Srbije koji sada gledate ovaj direktan prenos, o Predlogu zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije, izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta izgradnje „Beograd na vodi“ u ime poslaničke grupe Nova Srbija imam da kažem sledeće, projekat potpunog preuređenja zemljišta i izgradnje u priobalnom pojasu reke Save sa strane gradskog jezgra Beograda, tzv. Savskom amfiteatru, javnosti poznatom kao „Beograd na vodi“ predstavlja bez svake sumnje najveći arhitektonski građevinski izazov kada je u pitanju Republika Srbija.
Nekako je onda valjda i red kako to kod nas uvek i biva, da jedan poduhvat tako impozantnih razmera od samog početka izaziva potpuno oprečna mišljenja i stavove, kako u stručnoj tako i u na široj javnosti. Po običaju, ide se iz krajnosti u krajnost, od ushićenosti predloženih arhitektonskih rešenja do iskazivanja ne samo skepse, već otvorenog prognoziranja da će ovako zamišljen projekat ugroziti samo bitisanje Beograda, bar onakvog kakvog ga poznajemo u poslednjih 100 godina.
Pročitao sam u jednoj knjizi i nije bitno koju je napisao, mislim da je pisao mentalitet u Srba pa je gospodin pisac rekao otprilike – svako malo vremena pojavi se u srpskom narodu neki čovek koji počne da obećava ono što je bar za trenutak svima jasno da to što on hoće i što obećava da uradi da je to za opšti interes. Kako sve više građana počinje da mu veruje sve više ima protivnika i kako na kraju na izborima građani tom čoveku daju poverenje i on počne da radi nešto što sve više liči na ona predizborna obećanja, e onaj drugi deo Srbije videvši da će to da se desi svom snagom i svim svojim kapacitetima umnim, intelektualnim i političkim pokušava da spreči taj plan, taj projekat u ovom slučaju „Beograd na vodi“ da ne bi taj i ti oko njega dobili političke poene, pa možda dobili i sledeće izbore. Šta je sa interesom građana? Šta je sa interesom Srbije?
Gospodine predsedniče, ja sam išao pre jedno 15-ak dana, pošto sam jedno vreme boravio dok sam živeo u Beogradu blizu lokacije na kojoj treba da se gradi „Beograd na vodi“, što se mene tiče da se skloni ono tamo što postoji, a vidim da je u većem delu u sklonjeno i da se redovno šiša trava i zaliva, pa hvala onome ko je to uradio.
Kritičari projekta često naglašavaju činjenicu da će ono što bude izgrađeno na ovom potezu po svom izgledu u potpunosti odudarati od istorijskog, ambijentalnog nasleđa grada na Ušću Save u Dunav, da će planirani oblakoderi na desnoj obali Save do te mere izmeniti lice grada, da će on izgubiti svoje prepoznatljivo lice i da će se prekinuti istorijski kontinuitet sa prohujalim vremenima. Moram da zapitam – šta se ovde podrazumeva pod istorijskim kontinuitetom, kada je izgled ovog dela Beograda u pitanju? Da li su to brodske olupine koje leže na dnu Save, neke čak 70 i 100 godina, a koje se u poslednjih nekoliko meseci ubrzo uklanjaju? Vi ste rekli, čini mi se 20 i nešto, a ja sam našao podatak da već ima 50.
Da li su to popularni splavovi na kojima srpska omladina nažalost provodi dobar deo svog slobodnog vremena, da li je to neuređeni prostor oko koloseka železničke stanice i perona autobuske stanice ili su to možda zapušteni stambeni objekti, većinom oronulih i od izduvnih gasova tranzitnog saobraćaja pocrnelih fasada koje su nekako preživele austrougarsko i nemačko bombardovanje tokom Prvog svetskog rada, odnosno Nemačka i saveznička bombardovanja, kao i ogorčene ulične borbe tokom Drugog svetskog rata. Ako slika koju stanovnici Novog Beograda vide sa svoje strane svakog jutra prilikom prelaska Brankovog mosta predstavlja istorijski kontinuitet Beograda, ja sam apsolutno za diskontinuitet.
Uostalom, Aleksandar Diklić u knjizi „Beograd-večiti grad“ posebno naglašava činjenicu da istorijski usud Beograda što je nastao na tako lepo i strateški važnom mestu i što je svaka kraljevina i carevina želela da ga ima pa je iznova građen i rušen i ponovo obnovljen i opet rušen i tako u krug. I sam Korbizije, jedan od najčuvenijih arhitekata modernog doba jednom je rekao da je Beograd, izvinjavam se Beograđanima, pa i vama – najružniji grad koji leži na najlepšem mestu.
Najveći deo beogradskog istorijskog kontinuiteta zapravo leži pod našim nogama, krijući u sebi duhove burne prošlosti. Na samom početku knjige koja predstavlja svojevrstan beogradski vremeplov autor lansira smelu hipotezu da je mitska reka kojom su Jason i argonauti plovili bežeći sa zlatnim runom zapravo Dunav, a da se mesto koje je opisano u mitu o argonautima nalazi upravo pod zidinama Kalemegdanske tvrđave, na Ušću Save u Dunav. Kada je još jedan drevni čovek pre više hiljada godina prepoznao lepotu i prirodne prednosti ovog mesta, postavlja se opravdano pitanje – zašto je Beograd koji danas poznajemo jednostavno pobegao sa svojih reka? Zašto su srpski zadužbinari, mecene i arhitekte radije birali beogradske grebene i vence, počevši od Konsančićevog venca i Terazijskog grebena da na njima oduže svoj dug otačestvu? Ako je možda i postojalo opravdanje za potpuno zapuštanje savskog priobalja dok je Beograd imao status pograničnog rada koji se nalazio na dohvat topovima neprijateljski nastrojene carevine, taj razlog ne postoji čitav jedan vek. I opet ništa i iskreno verujem da bismo čekali još jedan čitav vek da eventualno nešto promenimo, da naši arapski prijatelji nisu ponudili ovaj projekat.
Verujem da pored mnogobrojnih razloga zašto je savska obala tako zapuštena, postoji jedno iracionalno, ali tačno objašnjenje i iskustva od prošle godine, bolna sa poplavama, a to je strah od velike vode, duboko usađen u samo biće šumadijskog seljaka, strah koji se prenosi kroz generacije i koji nas podsvesno odbija od obala reka.
Mala digresija na ovom mestu koja najbolje oslikava odnos srpskog seljaka prema velikoj reci, stradanje vojnika i oficira Timočke divizije prvog poziva potresno dočarano u srpskoj triologiji Stevana Jakovljevića, gde se opisuje nesrazmerno najveća pogibija srpske vojske u inače trijumfalnoj 1914. godini, prilikom pokušaja forsiranja reke Save kod Čevrntije oko 6.500 srpskih vojnika i oficira je izgubilo život delimično zbog propusta u komandovanju, a najviše zbog panike i meteža pri pokušaju prelaska srpskih ratnika preko pontonskog mosta na Savi. Zaista, od svih evropskih metropola jedino je Beograd pobegao sa svojih obala ostavljajući ih ili industrijskoj proizvodnji ili jednostavno prepuštajući urbanističkoj stihiji.
Sećam se svoje fasciniranosti i prilikom prvog susreta sa Budimpeštom pre nekih 30-ak godina, koja je pre svega bila posledica činjenice da se njena najvelelepnija zdanja nalaze bukvalno na samoj Peštanskoj obali Dunava. Posmatrajući zgradu mađarskog parlamenta podsvesno sam pravio poređenje sa Beogradom i pitao se zašto u Beogradu ne postoji, bukvalno ništa na samoj obali reke?
Još jedno poređenje, koje nam svakako ne služi na čast, kada čovek šeta, naravno nisam bio tamo nego sam pročitao, pored drevnih zdanja univerziteta u Oksfordu deluje nestvarno podatak da je uz zanemarljive izuzetke moguće bukvalno prepešačiti po uređenoj stazi koja prati meandrirajući tok reke Temze, celokupnu distancu od Oksforda do centra Londona, a to je nekih 150 kilometara.
Setimo se samo koliko je nama trebalo napora, pa i ličnog zalaganja pokojnog premijera Đinđića da se probije makar biciklistička staza od kompleksa „25 maj“ na Dorćolu do Ade Ciganlije.
Ljudi su po svojoj prirodi generalno konzervativni i nisu skloni promenama, ne vole da vide kako sam ambijent na koji su navikli od malih nogu, ambijent u kome su odrasli i za koji ih vezuju uglavnom uspomene na bezbrižno doba, radikalno menja pred njihovim očima.
Sam slavni Gidemo Pasan je svakodnevno ručao u restoranu koji se nalazi unutar Ajfelove kule u Parizu, jer je to prema njemu bilo jednino mesto u njegovom voljenom gradu gde je mogao da bude opušten, ne strahujući da će videti omrznuti toranj. Ne, samo on, i Aleksandar Dima, već najveći deo intelektualne elite Francuske s kraja 19. veka, nije imao ni malo sluha za revolucionarnu ideju Gustafa Ajfela, smatrajući da će da ta čudovišna gvozdena konstrukcija trajno naružiti panoramu tadašnjeg Pariza.
Mislim da ova anegdota predstavlja savršenu paralelu sa našim današnjim trenutkom i odnosom jednog dela javnosti prema predviđenim arhitektonskim rešenjima u sklopu projekta „Beograd na vodi“.
Dakle, krajnje je vreme da počnemo da adekvatan način koristimo ono čime nas je priroda neštedimice obdarila, a to je jedinstven položaj naše prestonice na samom mestu spajanja dve velike reke.
Jedan od najbitnijih pozitivnih efekata ovog projekta jeste izmeštanje glavne železničke stanice u Prokop. Dakle, konačna realizacija ideje koju ne uspevamo da sprovedemo u delo pune četiri decenije. Prokop je, koliko se sećam, trebalo da bude završen, a imam dovoljno godina da se sećam, puštanjem u saobraćaj pruge Beograd-Bar. Da li postoji neko ko može da nabroji sva silna i večita obećanja onih koji su tvrdili kako će baš za njihovog mandata biti završen i kako će železnička stanica sa pratećom infrastrukturom konačno biti izmeštena iz Savskog amfiteatra?
U istom kontekstu treba posmatrati izmeštanje beogradske stanice na Novi Beograd, što će svakako rešiti mnogobrojne probleme koji su usko vezani sa njenim položajem na sadašnjoj lokaciji.
Kada ništa drugo ne bi bilo izgrađeno i kada bi samo ova dva bitna infrastrukturna projekta rešili na adekvatan način, opet bi mogli da kažemo da smo napravili veliku stvar za Beograd. Daleko od toga da je to sve. Projekat „Beograd na vodi“, usuđujem se da kažem da sam ja bio kum, rekao bih - Beograd kraj vode, čija ukupna procenjena vrednost prelazi preko tri milijarde evra, treba da uredi preko 150 hektara zemlje na ovom potezu. Očekuje se da bude izgrađeno preko dva miliona kvadratnih metara prostora, pretežno stambeno, poslovne, komercijalne, umetničke i kulturne namene što bi trebalo da omogući novo zapošljavanje i stalni posao za oko 13 hiljada ljudi.
Kad se saberu svi plusevi, koje ovaj projekat sa sobom nosi, uopšte se ne postavlja pitanje njegove opravdanosti, pogotovo što će svi vlasnici nepokretnosti, a takvih je prema relevantnim podacima iz zemljišnjih knjiga ukupno 10% u odnosu na celokupnu površinu koja je predmet ovog zakona, biće obeštećeni po fer tržišnoj ceni.
Osnovna primedba jednog dela stručne javnosti, u koju ja ne spadam, ali umem da čitam, je da se rešenja u ovom zakonu ne mogu upodobiti opštem Zakonu o eksproprijaciji, imajući u vidu činjenicu da se ovde na eksproprisanom zemljištu planira između ostalog i komercijalna gradnja, a ne samo podizanje objekata koji su od najšireg društvenog interesa.
Mislim da trajno rešavanje pitanja železničke, autobuske stanice i trajno rešavanje pitanja obezbeđenja savske obale od budućih poplavnih talasa, oživljavanje naše građevinske operative koja će pretežno biti angažovana na ovom projektu, veliki broj novih radnih mesta i očekivani priliv stranog kapitala, upravo predstavljaju taj najširi društveni interes koji predstavlja legitiman pravni osnov za donošenje jednog ovakvog zakona.
Na kraju, gospodine predsedniče, ja vas molim da nam ne dajete povoda da neki put pomislimo, kao što su neke kolege pomislile, da se vi kolebate da odustajete. Ne mogu da kažem da sam vaš prijatelj ili vaš poznanik, ali ono što sam vas upoznao znam da ste uporan čovek, u najboljim ste godinama, morate da izdržite zbog Srbije pre svega. Lično kao Čačanin voleo bih da iduće godine vidimo neki „projekat“ koji se zove Čačak na vodi, Valjevo na vodi, Užice na vodi, Leskovac na vodi, Niš na vodi: Voleo bih sledeće godine pored vas sedi ili na terenu, još bolje, kada budete otvarali neke nove infrastrukturne ili industrijske objekte, neki drugi gradonačelnik bude tu i mi ćemo iz Nove Srbije i taj projekat zdušno i sa zahvalnošću što je ovo došlo na dnevni red podržati, kao što ćemo i ovaj „Beograd na vodi“. Hvala.

Reč ima predsednik Vlade.

Pre svega da vam se zahvalim na razumevanju i podršci. Vidi se koliko ste se pripremali. Slušajte, Ronšam je bio osporavan, a danas je jedna od modernih arhitektonskih čuda i kada ste o Lekorbizeju govorili, on je zaista rekao to što ste vi izgovorili.
Za nas je Beograd naravno najlepši, a kada malo objektivnije pogledamo Lekoribizje je malo stručniji od nas i nekoliko stvari je sasvim sigurno moguće bilo da ispravimo. Jedna od stvari je svakako taj prostor između Gazele i Brankovog mosta. Onda nam ostaje da uradimo Kosančićev venac i Kalemegdan, da taj deo zabelimo, da očistimo, da sam Kalemegdan dobije još više sadržaja koji bi podsećao na njegovu burnu istoriju, da privuče još više ljudi.
Što se tiče kritike svih i svega, podsetiću vas, nedavno smo otvorili Pupunov most i pratili smo i borili smo se i naše ministarstvo i cela Vlada da to završimo do kraja – koliko će zahteva da bude za isplatu, kakve su situacije završene, kakve nisu. Mi nikakvu veliku buku oko toga nismo pravili. Jedan dan i to sa kineskim premijerom, premijerom najmnogoljudnije zemlje sveta smo došli i to je bio kraj.
Podsetiću vas, samo 48 sati posle toga u novinama ste mogli da vidite natpise – zašto smo gradili most sa dva puta po tri trake kada saobraćaja nema ni sa dva puta po dve trake, nešto slično kao sa Gazelom. Slušali smo primedbe – a gde je biciklistička staza. Samo što nisam slušao – a gde je teren za badminton ili nešto slično.
Dakle, kod nas Srbi, ali i kod ostalih građana Srbije, da se neko ne uvredi ili ne naljuti, ako nešto ne kritikujete, ako nešto loše o nečemu ne kažete kao da ništa niste ni rekli i Meša Selimović je davno, mislim, u svojoj Tvrđavi o tome govorio, kada pričate o ljudima koji su manje uspešni nedvosmisleno ćete kod Srba da utvrdite i ustanovite prezir, a kada govore o nekome ko je malo bolji u bilo čemu od njega, malo uspešniji u bilo čemu od njega neretko ćete da vidite mržnju i zato nije čudo da mnogi koji, ne želim da kažem, ne želim da pomislim da ne žele dobro svojoj zemlji, ali uvek pronađu Lajbrezov dovoljan razlog zašto bi nešto da kritikuju, zašto bi nešto da napadnu ili da pronađu tzv. lako rešenje – ej, nemojte da dirate plate i penzije, ozdravićemo mi ekonomiju. Kako? Nema veze, propadaćemo kao i do sada stručno još godinu dana, pa šta nas briga, a onda ćemo da bankrotiramo pa nema veze i onda ćemo kao i neki drugi u Evropi da se ponašamo da se pravimo da nam se ništa nije dogodilo.
Kao što vodite, kada dođete do teškog rada, onda rezultati dolaze. Šta mislite što su me primili i predsednik Finske i predsednik Švedske vlade? Nijedan drugi predsednik Vlade u Srbiji nije imao tu čast. Primiće me i predsednik Norveške vlade. Mislim, svi skandinavski lideri će me primiti za samo godinu dana.
Šta mislite zbog čega se najrazvijenije protestantske zemlje tako ponašaju? Ponašaju se zato što poštuju težak rad i težak trud, zato što oni znaju da rešenja nisu na dohvat ruke, nego da do rešenja morate da dođete teškim, mukotrpnim i napornim radom.
Kada me vidite raspoloženog i kada me vidite neraspoloženog, znajte samo jednu stvar - da ću uvek da se borim i to je jedan od razloga zašto mnogima smetam i zašto kod nekih ljudi postoji, kod mene ne postoji i za njih radim isto kao i za svakog drugog građanina koji podržava ovu politiku, kod nekih ljudi postoji ta vrsta mržnje koja ničim ne može da se opiše. Niko u Srbiji za vreme ove Vlade nije ubijen, govorim o političkim ubistvima, kriminal nam je u svim brojevima manji nego što je bio, pokrenuli smo najteže moguće reforme. Da li je neko veliki lopov ili se negde obogatio? Nije. Postoji jedan razlog. Taj razlog je taj što ne mogu brzo i lako da se vrate na svoje pozicije koje su izgubili i što ne mogu lako i brzo da se vrate u ono isto bogatstvo u kojem su nekada bili. To je takođe za poštovanje. Sa tim morate da se suočite, da te ljude poštujete, da im se obraćate, ali da takođe govorite narodu šta je ono što vidite u budućnosti.
Želim da vas podsetim na moj ekspoze ovde, njega se držim. Naravno, život je nešto što uvek menja stvari. Poplave su nam se dogodile, to nam je oduzelo mnogo, mnogo. Mi do juna nećemo moći da oporavimo našu energetsku situaciju da nam bude na istom nivou kao prošle godine. Tek tada će početi da se oporavlja i proizvodnja, u potpunosti da se oporavi proizvodnja uglja i proizvodnja električne energije. Mnoge druge stvari se dogode u životu, ali, primetićete, ja sam narodu obećao tada samo suze, znoj, teške reforme, težak život i rekao sam - samo za dve godine molim da sačekate konačan rezultat. Sada vam kažem - pre toga ćete videti da je Srbiji krenulo bolje.
Kažem, još jedanput samo, mi ovde ovim projektom nemamo šta Miroslave da izgubimo, nemamo šta da izgubimo. Ovo bismo radili, ovo je normalno da radimo i da nemamo investitore, da u bilo kojem trenutku stanemo, ništa izgubili nismo, samo smo dobili. Očistili smo grad od rugla kojem ste sami bili svedok, kojim je svaki građanin Srbije bio svedok, samo se neki malo prave da nisu to videli i da nisu to razumeli. U pravu ste, 50 olupina je bilo, ostalo nam je još 10 olupina svega i tih 10 olupina ćemo da sklonimo odatle, da otvorimo taj pogled na Savu, da otvorimo pogled na Novi Beograd i da otvorimo pogled sa Novog Beograda na grad i da taj pogled bude najbolji i najlepši.
Drugo, video sam u Japanu, pričao je gospodin Čikiriz malopre o tome, šta je Petar Veliki gledao po Evropi, šta su neki drugi gledali po evropskim centrima. Oni su toliko uspešni i ekonomski snažni da su sada počeli da ruše, oni zbog zemljotresa, dakle seizmoloških problema ne mogu da grade zgrade više od 52 sprata, ali su im sad zbog nedostatka prostora niske one zgrade od 12, 15 i 17 spratova. Sada, videćete, svuda u onim reonima Šinđuku, Abuja, Omotesando, dakle, svuda vidite nekoliko zgrada koje se ruše od po 15, 17 spratova da bi izgradili neboder od 52 sprata. To je život, to je nešto što novo vreme, što vam bolja ekonomija, što vam više radnih mesta, što vam više novca, na kraju krajeva, donosi.
Neko mora da razmišlja o tome kako će to da izgleda u budućnosti. Zato ovo nije samo projekat uređenja tog dela, tih sto hektara prvih ili drugih 77, to je projekat uređenja i te obilaznice o kojoj pričamo decenijama, to je projekat završetka Prokopa o kojem pričamo decenijama, od 1972. godine, 1996. godine su krenuli radovi, posle 20 godina ćemo ih završiti, u januaru, a onda nam ostaje da nađemo nekoga ko će da investira u taj nadzemni deo, u veliki šoping mol, da bi ta stanica mogla da privuče više ljudi, da bi ljudi želeli i voleli da se zadrže, da potroše više para na toj železničkoj stanici nego što je to slučaj danas. Otiđite i danas da vidite da tu možete ujutru, kada policajci obilaze, nailaze na špriceve ostavljene i na sve ostale tragove koje za sobom ostavljaju oni čijim se delom ne bismo ponosili.
To su stvari koje ćemo da menjamo zajednički. Zato vam hvala što ste tu vrstu napora razumeli, iako smo se mi potrudili unapred da odgovorimo, i to nisam smatrao pravdanjem, već obavezom, na to što su bile primedbe stručne javnosti. Neke su bile delimično opravdane, neke i opravdane, a većina su bile potpuno neopravdane. Kada čujete cifru od devet milijardi, vi stanete, možete da pogledate u ovaj svod, da pogledate u nebo, da se nasmejete i da kažete – hajde ljudi, stanite, stavite prst na čelo, molim vas, takve nam stvari ne govorite.
Želim da vam kažem da sam sada dobio informaciju da zamolim ljude da, ko još može, požure pred Direkciju za imovinu, jer već imamo 450 prijavljenih za licitaciju u četvrtak, za ove automobile, a da se pripreme direktori javnih preduzeća, ako nisu dobili informaciju sa sednice Vlade, još 500 vozila treba da pošalju za prodaju u Vladu Srbije. Hvala vam najlepše.

Poštovani poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da što pre donesemo zakon iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Milan Krkobabić. Izvolite.

Gospodine predsedniče Vlade, gospođo Gojković, uvaženi narodni poslanici, uvaženi gosti, odbornici Skupštine Grada Beograda, izlaganje predsednika Vlade je bilo sveobuhvatno, utemeljeno. Diskusije predstavnika, šefova poslaničkih grupa, rekao bih, bile su veoma optimistične, pune pozitivne energije i mislim da jedan ovakav projekat to i zaslužuje.
Naravno, lex specialis, ništa čudno, ništa novo ni u ovoj zemlji, ni u ovom parlamentu. Mogli smo i popraviti neke zakone, mogli smo doneti neke nove iz ove oblasti, ali ostavimo to po strani. Ocenjujem da je ovo urađeno da bismo delovali, da bi bili aktivni, da bi pomerali stvari i u ovoj zemlji i u ovom gradu.
Pojam javni interes je dosta rastegljiv, dosta širok pojam. Možda gospodin Mićunović tu nije, možda bi to pojasnio, šta je sve obim tog pojma, a šta je sve sadržaj tog pojma, ali hajde da ga tumačimo u onom pozitivnom smislu i da ga iskoristimo, da ga iskoristimo da pomeramo stvari, ja to tako shvatam. Suviše puno pričamo, suviše sve znamo, ali gotovo ništa ne radimo. To je neka moja opšta odrednica za situaciju i ovakve napore i uvažavam i cenim.
Ovo je hrabar iskorak predsednika Vlade. Danas je ovo sve lepo, ali on snosi veliku odgovornost za sve ovo i on je toga svestan, bez sumnje. Ova hrabrost meni imponuje, jer obećava da će on nastupati na sličan način i kada se budu pokretali neki drugi projekti. Mogu da kažem, recimo, za kuću koju vodim da očekujem da poslovi platnog prometa pređu na tu kuću, da se uskoro formira jedna banka koja će se baviti samo stanovništvom u okviru pošte, da krediti neće biti – uzmeš 100 hiljada i vratiš 110, nego uzmeš 100 hiljada i vratiš 102 hiljade, da će nam dati punu podršku u svim onim segmentima gde možemo da se pomerimo napred.
Ovde imamo nešto pred sobom, imamo projekat „Beograd na vodi“. Postavlja se pitanje – šta je alternativa, imamo li je? Ona može biti jedna, naravno, nemamo je. Kad je nemamo, onda hajde da stanemo oko ovakve jedne ideje. Tu ima i oprečnim mišljenja, slušao sam ljude iz stručne javnosti i oni imaju pravo da budu kritični i mi moramo da ih uvažimo u svemu tome. Bili su ljudi iz određene struke i verifikovani su, zahtevaju da budu uvaženi.
Oni prezentuju ili artikulišu određene interese, pojedinačne ili određenih grupa ili određenih delova stanovništva ovog grada i ove zemlje. Naravno, kako se odrediti prema svemu tome, kako reći gde je tu prava mera, gde je nešto što je dobronamerna kritika, a gde je nešto što je borba za određene legitimne interese koji postoje? Nemojmo da negiramo da danas i u Beogradu i u Srbiji postoje određeni interesi.
Predsednik Vlade je definisao šta su interesi ove Vlade, šta su interesi ove zemlje. To ne znači da su interesi svih ostalih grupa. Pa, kad slušam te polemike, sada ću da budem krajnje iskren, postavlja se određeno pitanje - ti ljudi uglavnom negoduju zbog toga što nisu u tom timu, nisu tu. Onda neki malo vispreniji pokušavaju da pomire, pa hajde da uključimo sve. Slažemo se, gospodo, da je ovo krupan zalogaj, puno je ovo novca za ovako ojađenu zemlju. Kada je krupan zalogaj, onda su i mrve koje padaju okolo veoma krupne i sada ću da se fokusiram upravo na taj deo.
Gospodine predsedniče Vlade, veliki novac je u pitanju, veliki posao, velika odgovornost. Jesmo li spremni, imamo li mogućnosti da kontrolišemo da taj proces bude transparentan i da bude sproveden u skladu sa svim zakonskim rešenjima, da ne dozvolimo nijednoj grupi, nijednom pojedincu da artikuliše svoj unapred definisan interes? To je moje prvo pitanje.
Drugo pitanje - građevinska operativa i razdvojena šansa. Gospođa ministarka je bila načelna, radiće naši ljudi, kažu biće ih 15.000, 15, 14, 13, nije bitno. Ja vama otvoreno kažem kao privrednik, biće ih onoliko koliko strani investitor zaključi da mu je potrebno, onoliko koliko su u stanju da stručno i efikasno odrade posao. Strani investitor se ne zove Milan Krkobabić koji da posao „Jumku“ da šije uniforme. „Jumko“ ga dobije, a onda kaže - čoveče, daj malo i para, ne možemo da krenemo. Ja kažem – dobro, daćemo i novac, Vlada će garantovati, šijte uniforme. Jeste javni interes, jeste narodni interes da ti ljudi ne ostanu bez posla, ali u ekonomiji takvih izleta nema. Strani investitor neće dati nijedan jedini cent nikom ako za to nema opravdanje.
Da li je naša operativa sposobna? Neka iskoristi ovo vreme. Meni bi bilo dragoceno da se počne sa pripremama. Tu je ministar finansija, da vidimo šta mogu poslovne banke da učine da pomognu tu našu jadnu i iscrpljenu građevinsku operativu, da ih pomognemo obrtnim sredstvima i bilo čime pod povoljnim uslovima da mogu da krenu u realizaciju tih zadataka.
Kada je bilo reči o Južnom toku, onda su tražili varioce. Nema varioca. Išli su u Savez penzionera da listaju spiskove ljudi koji su otišli u penziju. Nemamo mi danas kvalifikovane majstore. Nemojmo da se ljutimo i da se iznenadimo ako strani investitor kaže – hvala, gospodo, imao sam dobru volju, ali vi ne zadovoljavate. Ovo mora unapred da se kaže ljudima, da ne očekuju da će tek tako dobiti to.
Sada da se vratim malo na Ministarstvo rada, na inspekciju rada. Petnaest hiljada ljudi, sjajno! Ja sam predsednik PUPS-a i štitim interese onih koji su najugroženiji. Nema penzija bez novih radnih mesta. Petnaest hiljada ljudi treba da uplati doprinose, ali hajde da vidimo da ih prijavimo. Nemojmo da neko pokuša da napravi kombinaciju, pa će da ih uzme ovde, a isplatiće ih u Bosni, pola zarade. Mi to vrlo dobro svi znamo. Hajde da svaki od tih radnika bude prijavljen, da se uplate doprinosi za penzijsko, za zdravstveno, za socijalno, za sve. To je ozbiljan zadatak i zahteva po meni veoma, veoma ozbiljne pripreme.
Naravno, ja sam svestan da to treba da bude zamajac i to nam je nužno. Nužno nam je i tih milion kvadrata stambenog prostora, nužno nam je i 750.000 poslovnog prostora. Naći će se i kupci, bez sumnje. Taj ko ulaže novac procenio je, veoma dobro zna da proceni da li treba da uloži. Mi to moramo da iskoristimo na najbolji način. Neću da ponavljam ono što su kolege govorile, šanse za turizam, za redom da nabrajam, ali ponavljam, sve radnje koje proističu iz ovog, ovo je sve nesporno, mislim da u ovoj sali mi nemamo spor oko toga da ovo prihvatimo, ali sve ovo što nas čeka posle ovog, to me malo plaši. Jesmo li u stanju da se pripremimo za sve to što dolazi? Vidim da je od nekih 240, koliko je, 176 već otkupljeno. Pojavljuje se tu pitanje i te cene. Koja je to cena? Šta je to tržišna cena? Šta je lokacija kada je to u pitanju? Koliko ona utiče? Da ne govorim uopšte o tim infrastrukturnim problemima.
Evo jedna mala ispravka. Koliko se ja sećam, u gradu, a bio sam četiri godine, mislim da tu negde oko jedne trećine, a tu je i gradonačelnik, nema kanalizacije. Otprilike je tako u gradu. Tu se spominju i fabrike za preradu otpadnih voda. Imao sam razgovore na tu temu da li je sada cifra od tih 500 miliona najadekvatnija ili nije, ali sve su to, da tako kažem, priče u drugom planu.
Ono što bih na kraju definisao i zbog čega ćemo i podržati sve ovo, ali pre toga ću istaći jedno neslaganje sa predsednikom Vlade. U pitanju su ukusi, a o ukusima ne vredi raspravljati. Rekli ste da je izgled Geodetskog zavoda ili Zadruge beogradske najimpresivniji. Ja smatram da je izvorna fasada pošte u Savskoj dostojna jednog Audija i to ćemo odraditi. Zbog toga ćemo prihvatiti. Prihvatićemo jer je tamo 7000 kvadratnih metara i danas mi niko ne bi dao ni 500 evra za kvadratni metar. Nadam se, kada se ovo završi, ako bude pet, šest ili sedam hiljada, a nema razloga da ne bude, to je cifra od 30 do 40 miliona evra.
Na kraju, poslanička grupa PUPS i ja prihvatićemo ovo iz razloga, ponavljam, pokretanja privredne aktivnosti, iz prostog razloga što želimo da damo punu podršku svakoj ozbiljnoj ideji koja nas pomera, pomera bar za malo. Vama, gospodine predsedniče, želim uspeh u ovom konceptu i puno sreće. Na kraju krajeva, suočićete se sa građanima Srbije. Biće to vaš trijumf ili ne, pokazaće vreme. Hvala.

Hvala.
Reč ima Aleksandar Vučić. Izvolite.

Uvaženi gospodine Krkobabiću, uz zahvalnost za dobro slovo, želeo bih na nekoliko pitanja da odgovorim i nekoliko teza da zajednički prođemo.
Da li je naša građevinska operativa u stanju, da li je ona sposobna da u ovome učestvuje? S jedne strane Zorana skoči i kaže – da, konzorcijume će da naprave pa će da urade, a s druge strane Vujović kaže – mani ga se Mito. U svakom slučaju, imamo problema, razume se, sa bonitetom, sa solventnošću naših građevinskih kompanija, jer garancije malo koja može da obezbedi. Ali, ono što je pohvalno i ono što je dobro, želim da vam kažem da su arapski investitori već gledali 15 ili 16 domaćih preduzeća koji imaju mogućnost i koji jesu u poziciji da rade i grade unutar projekta „Beograd na vodi“. Dakle, oni su već proveravali koje su to firme, a reč je o našim najvećim kompanijama.
Sada ću vam navesti kako to rade profesionalci, jedan važan primer i vratiću se još jedanput na ono kada zaustavljate nešto, a da i sami ne znate. Kada je ušao Azerbejdžan, mislim da je tadašnji predsednik Tadić razgovarao sa njima, i da ne ulazim u cenu kako je određivana, neki bi rekli da je prevelika, neki da je taman, nije ni važno, ali imali smo međudržavni sporazum sa Azerbejdžanom i ušli smo u to. Ja sam te ljude upoznao kada sam postao potpredsednik Vlade.
Ono što mi se kod njih veoma dopalo, to je da nisu hteli da prihvate srpske uslove da im se nametne firma koja mora da radi iz Srbije zato što bi neko od srpskih političara mogao da ima kombinaciju sa njima. Oni su sami izabrali. Izabrali su jednu kompaniju kojom su manje zadovoljni, dve kompanije kojima su izvanredno zadovoljni. Ti radovi najbolje nam napreduju i najbolje nam idu na oba koridora, Koridora 10 i Koridora 11, upravo na putu Ljig – Preljina, i to na najtežoj deonici puta gde imamo 42 plus 56 mostova i objekata. Zato što ljudi rade profesionalno i zato što su uzeli najbolje domaće podizvođače.
Uzgred, kada govorim o tom opiranju svemu i zaustavljanju svega, kada morate da budete protiv apriori zato što, eto, morate da budete protiv, zato što je to moderno, zato što je to in, zato što je to, kako to moja deca kažu, fensi, pa to kažu – ej, Vučić hoće da sruši onaj hrast. Sećate se tog hrasta, gospodine Krkobabiću? Da li zna neko u sali da mi kaže šta je sa tim hrastom? Sa sve ovim ljudima gore? Ne zna niko. Ili sa kruškom kod Pirota? Tako da, niti je koga zanimalo to stvarno, niti ga je ikada interesovalo, niti ga danas interesuje. Samo je bilo potrebno da se pronađe povod da se kaže da ste za nešto krivi. I kada nemate razloga, nađite način da kažete da ste za nešto krivi.
Da vas obavestim, još je živ, iako je u teškom stanju taj hrast, ali ne znam do kada će moći biološki da preživi, a stvorio nam je ogromne probleme, ogromne probleme. Ali, to nažalost govori o nama, o našim navikama koje, kao što ste mogli da vidite, nisu se promenile još iz 1880. godine, kada je prva sijalica upaljena ovde u kafani „Hamburg“ u Beogradu.
Rekli ste da postoji pitanje određenih interesa koji nisu uvek javni, koji nisu uvek vezani za državu ili društvo u celini. Mislim da smo ovim projektom upravo uspeli da pobedimo neke od interesa koji nisu nelegalni, koji čak nisu ni nelegitimni, ali nisu bili dovoljno pošteni. Zato što je nekima pravljena pozicija gotovo bez ikakvog novca, samo zarad povezanosti ili zbog povezanosti sa političkim establišmentom da mogu da ostvaruju ogromne profite. Nije čudo što to njima danas smeta.
Da vas pitam ja, ko štampa određene časopise? Štampa ih jedna politička stranka plus jedan tajkun. Ne možete da štampate novine, a da se ne zna ko ih štampa i da ih delite građanima tobože i kažete kako je to nekakav sui generis pokret, nastao od sebe, pošto su ljudi tobože nečim nezadovoljni i kao da smo mi otprilike svi na grani rasli i da ne znamo šta se u Beogradu zbiva. Beograd, sa nešto jače od dva miliona stanovnika, je mali grad. Sve saznate za dan ili dva. Teško da nešto može da se sakrije.
U pravu ste da deo ljudi negoduje zato što nije tu, ali ćemo pokušati da ti ljudi ne negoduju ubuduće, pokušaćemo da ih uključimo. Koliko sutra, Siniša Mali, gradonačelnik, pozvaće ponovo sve predstavnike Arhitektonske akademije, pozvaće sve one koji misle drugačije, da nastave da rade, da nastave da razgovaraju i da vide šta je to što zajednički mogu da urade. Sazvaće vrlo brzo i sve firme i sve kompanije jer mi mislimo da u narednih mesec dana možemo da završimo ugovor, možda nešto duže, ali mi mislimo da možemo u narednih mesec dana, da se razgovara sa srpskim kompanijama koje u tome treba da učestvuju. Nećemo mi moći sve sami da uradimo, nemamo tu ni tehniku, ni tehnologiju. Biće nam potrebno i sa strane, biće nam potrebno i iz zemalja EU, biće nam potrebno njihovog znanja. Uostalom, ako gledate kako su gradili te velike objekte od Burdž Kalife pa nadalje i na „Diskaveriju“ i u svim drugim emisijama ove njihove indijske predradnike i kanadske stručnjake, to je velika borba kada tamo dođete na 50-ti, 60-ti sprat i sa statikom, sa vetrovima i sa svim drugim, sa građevinskim materijalima koji moraju da budu najbolji. Ne znam koliko smo mi imali iskustva do sada u tome, ali svuda gde je moguće, naše firme, naši ljudi, naš um, naše kompanije taj posao radiće.
Što se inspekcije rada tiče, inspekcija rada je u prethodnom periodu mnogo toga promenila. Mi danas imamo u PIO fondu, kao što i sami znate, veću uplatu doprinosa nego što smo imali ranije, iako smo, na žalost, bili primorani da u ukupnom iznosu od 5,12% spustimo visinu penzija. Dakle, inspekcija rada radi bolje nego ranije. Da li radi dovoljno dobro? Mislim da nam deo ljudi za koje mislimo da predstavljaju višak zaposlenih, da ti ljudi ne moraju da budu višak zaposlenih, posebno ako nam ove mere i dalje budu pokazivale rezultate koje pokazuju i da možemo dobar deo da iskoristimo u poreskoj upravi i u raznim inspekcijskim i nadzornim službama, da taj veoma, veoma važan posao za našu zemlju na takav način mogu da ostvare.
Dalje, rekli ste oko ukusa. Ja sam, naravno, bio začuđen izgledom stare pošte. Mislim da Beograđani i ne znaju, najveći broj Beograđana i najveći broj ljudi u Srbiji nije video, to je zaista veličanstvena zgrada. Ne znam zašto smo to pokrivali. Ne znam zašto nam se svidela ova, rekao bih, kutija šibica dizajn. Posle je bombardovano, mogli smo isto da nastavimo, da u istom stilu promenimo, a ne da nešto onako impresivnog izgleda napravimo da bude kao nekakva kutija koja teško da može nečije simpatije danas da izmami. Ali, pokušaćemo da vratimo taj stari sjaj i to će biti jedna od tih zgrada koja je u punom, stoprocentnom vlasništvu Republike Srbije.
Što se zgrade železničke stanice tiče, naš je plan i razgovaramo o tome sa ministrom Verbićem, za tri muzeja, dakle, ili Muzej nauke da bude ili da budu Muzej Nikole Tesle i Pupinov muzej na tom mestu. Dakle, tu će biti jedan veliki zeleni trg prelep i konačno da Beograd ima posle mnogo godina, znate da ćemo za godinu i po dana da završimo Narodni muzej i da ćemo do kraja ove godine da završimo konačno Muzej savremene umetnosti i da konačno to možemo da ponudimo svim turistima, ali i svim Beograđanima i svim građanima Srbije. To je blago ovog naroda i mislim da je to veliki rezultat koji ćemo posle mnogo, mnogo, mnogo, mnogo godina, rekao bih, čekanja, nerada, javašluka, uspeti konačno da pokažemo i isporučimo narodu.
Na kraju, gospodine Krkobabiću, zahvalan sam vam na tome što ste, a ne zbog toga što imate velike funkcije na vlasti ili odlučujuću reč, bili dovoljno korektni da priznate u veoma teškom trenutku za zemlju, kada su mnogi izvlačili svoju zadnjicu od odgovornosti i gledali kako da se sklone i rekli – a ha, za to vam je Vučić kriv, misleći da ću sutradan već da propadnem, pošto se u Srbiji nikada nije dešavalo da neko provodi, nikada, preterao sam, ali retko se dešavalo da neko provodi ozbiljne reforme i da je spreman da teške mere uvede u delo zato što se to odražavalo na njegov politički rejting, na njegovu političku poziciju, zato što ste razumeli da je to bio jedini način za izlazak zemlje iz krize i zato što ste znali da ako uspemo, da će ti penzioneri da imaju i sigurne i veće penzije. Kažem vam da pre kraja mandata ove Vlade svaki penzioner će moći da ima veću penziju nego što je imao na početku mandata ove Vlade, ekonomski zasnovano, a ne zato što idemo na ovakve ili na onakve izbore.
Ovo što dodaje gospodin Vujović, te penzije i ceo sistem biće apsolutno održivi, sa krivom, sa putanjom javnog duga koji će ići na dole, a ne gore. Taj nivo javnog duga nikada neće preći 79% BDP. Spuštaćemo ga na dole posle toga. Ni krivi ni dužni, nama je zapalo, ali možda je to tako i dobro jer to mi je rekao Mateo Renci, kaže: „Znaš, kada si u nekoj mnogo uređenoj zemlji i kada ti ostave sve dobro i lepo, kao što su skandinavske zemlje, Švajcarska, onda nemaš mnogo toga šta ni da promeniš ni da uradiš, samo gledaš da nešto ne pokvariš, a ovo je izazov, kada imaš priliku da radiš i nešto mnogo toga novog da napraviš i nešto mnogo toga da popraviš“.
Što se tiče velike odgovornosti i hrabrosti, jel vi mislite, gospodine Krkobabiću, da nije bilo lakše da kažemo – evo, ostavićemo JAT neka propada, kao što je propadao sve ove godine. Neće da se pojavi. U Srbiji vas nikada ne diraju kada ništa ne radite. Najomiljeniji su oni koji ništa ne rade. Njih i narod voli najviše. Njih i političari vole najviše, zato što su im oni najmanja smetnja ili najveća podrška njima.
Niko ne voli one koji će da rade i niko ne voli one koji će da menjaju. Ja sam se sa tim pomirio 27. aprila prošle godine, kada sam ovde pred vas izašao i predložio najteže moguće mere, za koje su mnogi govorili nećete nikada imati hrabrosti, pa smo uspeli posle poplava.
Nismo tražili razlog za odlaganje, nego smo donosili moderan Zakon o radu, koji je podržao ceo svet. Zakon o privatizaciji, Zakon o stečaju, Zakon o penzijama i mnoge druge. Da bismo završili sa merama teškim, najtežim fiskalne konsolidacije, zbog kojih kao što znate ni vi ni ja noćima nismo spavali. Noćima nismo spavali, ali smo znali da to moramo da uradimo i da je to dobro da uradimo za održivost našeg sistema, za naš budžet, za našu zemlju.
Ja sam vam zahvalan na tome što niste pobegli sa broda kada vam se učinilo da tone, a mi smo morali malo vode da pustimo u brod da bi taj brod mogao mnogo brže da doplovi do obale, jer onako nikakvu šansu nije imao, potonuo bi posle kilometar ili dva. Na tome sam vam zahvalan.
Što se tiče odgovornosti i hrabrosti, preuzeli smo je. Preuzeli smo je, završili smo Železaru, završili smo „Er Srbiju“, sad vam kažem - imam neke nove dobre vesti, narednih dana ćemo ih obelodaniti, nadam se za „Azotaru“ i za MSK-a, verujem i za „Petrohemiju“. Sada imamo više zainteresovanih investitora, nego bilo kada za „Petrohemiju“. Ako to uspemo da završimo, onda je Srbiju uz ovaj projekat, uz drugi infrastrukturne projekte koje imamo teško zaustaviti, što vidite po brojevima, što vidite po rezultatima koji su objektivni, o kojima govori ceo svet, a narod će to u svojim džepovima i u svojim novčanicima moći da oseti već pre kraja godine.
Još jedanput vam hvala i na podršci i na pažnji i na hrabrosti, da ostanete u ovom brodu koji je nekome se činilo počeo da tone pre vremena, iako je izabrao pravilan i rekao bih jedini mogući kurs. Hvala vam najlepše.

Potpredsednica Vlade, dr Zorana Mihajlović.