Hvala.
Reč ima Aleksandar Vučić.

Želim poštovani gospodine Markoviću, pre svega da vam se zahvalim na rečima koje ste ili načinom i narodskim jezikom kojim ste predstavili plastičnije i bolje nego što bi mnogi od nas to uspeli da urade.
Ja nisam govorio o svim detaljima i o svemu. Pokušao sam da se ne pravdam nikome. Rekao sam da je za mene današnji dan svečani trenutak, veoma važan i da sam zato insistirao i da lično budem prisutan zato što mislim, i da ću kao što rekoh 2050. godine, baš kao što sam ja danas pominjao neke od, s poštovanjem, ljudi koji su u prethodnom bili ili gradonačelnici ili neke druge funkcije obavljali, da će tako sa poštovanjem da se govori i o ovom našem vremenu kada se neka nova generacija bude suočavala sa velikim izazovima.
Vi ste govorili na jedan način koji je svakome razumljiv. Ja ću da dodam nešto na to. Kao veran prijatelj, moga prijatelja Šeika Muhameda ja sam dugo odbijao čak i da odem do Dubaia. On me je naterao, to su iste porodice, ali ja sam uvek bio odan Abu Dabiju i govorio sam - Moj prijatelj je tu, tako da ne idem u Dubai. Naterao me je upravo zbog Alabar investitora da odem do Dubaia.
Videli ste između Burč Kalife, Šoping mola i onih hotela, onih nekoliko bazena koje su premostili. Oni su pravili mostove, pravili su ceo taj eksterijer.
Oni troše 3,5 miliona dolara na godišnjem nivou samo za upumpavanje vode u te bazene i niko im ne kaže ništa što troše 3,5 miliona dolara gradskih, državnih para za to, zato što time privuku stotine hiljada turista više u svoj šoping mol, koji je valjda najposećeniji šoping mol na celom svetu i napravili su od toga veliki biznis u sred pustinje.
Nisam hteo da govorim da će ovo da bude najlepši deo grada. Ako pogledate, ja još jedanput želim samo da vam kažem gde će da budu te zelene površine i nisam slučajno rekao „Beogradski Šanzelize“ jer su oni uzeli kombinaciju nekoliko najlepših stvari iz više gradova. Nešto iz Vankuvera, nešto iz Barselone, nešto iz Pariza i na tome će da rade zajedno i rade zajedno sa našim arhitektama i sa našim inženjerima.
Mi ćemo da imamo, planirano je 8,40 hektara javnih zelenih površina. Pored parka „Bristol“ koji je pod zaštitom, imaćemo tri nova parka - „Zeleni trg“ kod Železničke stanice. Time ćemo da otvorimo taj prostor Železnička stanica - Slavija, dakle, Železnička stanica - Nemanjina – Slavija, jer i za Slaviju konačno računamo da ćemo biti u stanju da bar 2016. godine krenemo u realizaciju i ostvarenje određenog projekta, jer smo o tome lagali ljude u Srbiji godinama.
Mi smo imali do sada četiri lažna konkursa za Trg Slavija i kada su podržavali pojedine političke opcije, neki mediji u Srbiji su nam govorili - Evo, ovako će da izgleda. Uvek bi konkurs bio završen, a nikada para ne bi bilo i nikada ništa ne bismo uradili. I dalje nam to predstavlja, svakako ne najlepši deo našeg grada. Pokušaćemo da i to rešimo.
Otvorićemo taj ceo jedan novi prostor Savskog venca koji se naziva neretko „Zapadni Vračar“, dakle zapadno-vračarski deo Savskog venca da bude sasvim drugačiji, moderniji da bi se gore na vrhu otvorio novi pogled kod Hrama Svetog Save i mislim da ćemo po tom pitanju i te kako da uspemo, naravno, najvažnija je ekonomija i vi ste tu potpuno u pravu. Znate koliko je teško kad se ljudi gađaju ciframa i kad se neko osmehnuo kada ja pokazujem zgradu Geozavoda, odnosno Beogradske zadruge.
Molim sve poslanike, molim vas otiđite danas u toku pauze, otiđite sutra, prekosutra, bilo kada u zgradu Beogradskog zavoda i recite mi pošteno koje su to zgrade u Beogradu i Srbiji lepše od te zgrade? Pogledajte, dostavićemo vam slike da vidite kako je ta zgrada izgledala. Neko misli da je četiri miliona evra sitan novac, pa da zato što su se tako razbacivali državnim novcem. Ne, nije. To je ogroman novac.
Neko će da da odmah 20 miliona evra da to počnemo da čistimo, pa još 30, pa još 100 miliona evra. Neko drugi će da da, neko ko to zna da radi, a mi ne znamo. Neko ko je Bog, da oprostite, na velikim u tom smislu razume se, u najvećim svetskim medijima.
Hajde, pokažite kad na CNN nije prva vest ako Alabard dogovori izgradnju novog najvećeg grada u Kairu koji treba da skupi devet miliona ljudi? To je bila prva vest na CNN 24 časa pre nekoliko dana i nema igre oko toga. Oni svojim znanjem i novcem i svim ostalim sve to drže, imaju poštovanje celog sveta.
Nemaju poštovanje samo kod nas i jedino što me brine, to je da kao neki u regionu koji su uspeli da ih naljute, jer ti ljudi ne vole negativnu kampanju, ti ljudi ne vole kad ih ne poštuju, ja vam sad kažem idem da otvorim tri stvari u Novi Pazar, to sam nagoveštavao i zajedno sa potpredsednikom Ljajićem otići ću u Pazar 20. aprila na Dan Pazara. Otići ću tamo, otvorićemo gradilište arapskim novcem. Oni dali svih sedam miliona evra za školu, za vrtić. Nije medresa, nisam razumeo tu vrstu primedbe, škola, vrtić i još nešto od javnih objekata, sva tri objekta u vrednosti sedam miliona evra mi ćemo odneti još novca. Hoćemo da pokažemo i tom delu kako i na koji način se odnosimo. Oni će da urade ljudi koji znaju. Radiće srpske kompanije koje su za njih već radile.
Inače, koliko ste u pravu gospodine Markoviću, na toj zgradi za mene najlepšoj u Beogradu, Geozavod ili Beogradske zadruge, radilo je 12 srpskih kompanija. Dana nisu kasnili, gospodine Markoviću. Dvanaest srpskih preduzeća je radilo, za razliku od Vojvode Stepe gde oni koji su politički dobijali poslove uvek kasne.
Meni svaki dan kada prođem pored Autokomande padne na pamet – kad ćete ljudi jedanput da uradite nešto na vreme? Očigledno da nekom drugom ne pada to na pamet. Ovi ljudi su to uradili u dan, nikakvog kašnjenja nije bilo. Radila su domaća preduzeća, pokazala su sposobnost. Govorio sam vam o firmama iz Smedereva, Kraljeva, mnogim drugim koji će tu da rade, vi ste u pravu. U Beogradu nema tesara. Nemamo ni blizu dovoljan broj zidara. Nemamo tesara u Srbiji uopšte, treba nam tesara. U firmama koje zapošljavaju strane, stranci dolaze kao tesari. Nemamo vodinstalatera dovoljno. Svi smo u međuvremenu postali menadžeri, samo „tašna-mašna“, a ovo drugo nam nešto teže ide i izvinjavam se što ovo govorim, a znam da nije popularno.
Ekonomske isplativosti, ono što je najvažnije. Neko drugi daje novac, a taj novac se nama vraća višestruko, višestruko nam se vraća. Zamislite pogled kada stranac bude prolazio „Gazelom“, govorite o toj kuli. Na toj kuli biće napravljena panorama, tako je predviđeno. Ceo Beograd ćete moći sa te kule da vidite, sa direktnim pogledom na dve reke. Možete da mislite kako će to da izgleda, možete da mislite kakav ćemo mi turistički sadržaj moći da ponudimo.
Pogledajte, uspevamo. Zahvaljujući nama ono što je bilo sedam-osam godina zaglavljeno poput ove divne zgrade „Radisson Blu“ hotela „Soravija“ što je izgradila, čuli ste šta kaže njihov vlasnik koji je, nećete verovati, pred austrijskim ministrom spoljnih poslova i predsednikom Vlade rekao – Zahvaljujući Vučiću i novoj gradskoj upravi, uspeli smo da za sedam dana završimo ono što za sedam godina nismo, a pri tome ja sam siguran da su prethodnici mnogo dobrih stvari uradili zato što smo otvorili – uđite ljudi, dajte pare, završite to.
Odmah da vam kažem, milio sam ih ako imate bilo kakav privatni interes, otkupite i tu zgradu Bigza ili zajedno sa, mislim da je gospodin Matić vlasnik, vidite nešto da tu promenimo. To je zgrada koja je bila arhitektonsko čudo u svoje vreme, ali daj da nešto tu napravimo da bi nam taj pogled sa „Gazele“ na desnu stranu bio drugačiji i ništa više i to je veoma značajno naravno.
Mi hoćemo da privučemo turiste četiri puta više. Mi se hvalimo ove godine da Beograd ima 12% turista više i u prvom kvartalu, ali 12% nije dovoljno, mi hoćemo mnogo više da imamo i hoćemo da u celu Srbiju dovedemo mnogo više. Računajte Beograd, pa onda po pola od toga planinski, pola od toga banjski, 380 i 370 hiljada ljudi. Ovo je negde oko 760 hiljada ljudi. Naravno da moramo da pojačavamo i ostale gradove kao turističke destinacije u Srbiji, ali razume se da je Beograd ta prva, osnovna destinacija u kojoj ljudi moraju da dođu pa će lakše da upoznaju i sve druge delove Srbije.
Želim da kažem jednu stvar koja je važna za sve ljude u centralnoj Srbiji i Vojvodini. Pod centralnom Srbijom podrazumevam, naravno, i Kosovo i Metohiju. Dakle, mi ćemo već oko 27. aprila izaći sa delom novih i reformi i paketom podsticaja na drugačiji način postavljenih od onoga što smo ranije radili za ravnomerniji regionalni razvoj. Deo novca, ne sopstvenih prihoda, već republičkih prihoda ćemo u budućnosti uzeti Beogradu, a daćemo za razvoj posebno juga i istoka Srbije, juga i zapada Srbije i to je jedna od stvari koju ćemo da uradimo i to ću da predložim svima. Mislim da je to jedna od važnih stvari i uveren sam i znam, kao što gospodin Čanak zna da mi je jednako stalo do Subotice, kao do Pirota i Beograda, znam da to znate i vi.
Uostalom, da se pravdam, ne znam gde bih bio i odakle bih bio. Majka mi je starosedelac iz Bačke, otac mi je Srbin preko Drine, ja rođen u Beogradu, kako god da okrenete, ne znam gde, šta i kako pripadam, sem ovoj jedinoj Srbiji koju imamo.
Da nastavim. Na levoj obali planiran je veliki park površine 16,2 hektara, što je 9% ukupne od teritorije plana. Na nivou plana obezbeđeno je 14% javnih zelenih površina na obe obale. Nijednu ulicu neće te imati bez drvoreda. Jeste li videli, pošto nisu mogli da dobiju ljudi, dakle, pokazaću vam sad, pošto nije dozvoljeno ljudima da zasade drveće pored Geozavoda, oni su uzeli one ogromne saksije, jer oni ne mogu da zamisle da ne oplemene svoje zgrade i svoj prostor, uzeli su ogromne saksije i zasadili drveće uzduž i popreko svuda okolo te zgrade. Dakle, to je nešto što oni rade na svakom mestu.
Pogledajte, sa nedovoljno novca, neće još početi veliki radovi, oni će da urade promenadu negde 200 metara. Videćete kako će to mesto za okupljanje svih Beograđana da bude, kako će svi ljudi iz Srbije početi tu dolaze i kako će veliki broj stranaca početi da dolazi, jer oni su majstori za to. Oni to bolje znaju, bolje umeju nego što umemo mi.
Ja sam se trudio da kada sam išao da gledamo, da uzmemo, da učimo i da to uvek uradimo od najboljih, ali nažalost, neki ljudi plašim se da to nisu hteli da čuju, nisu hteli da vide. Drago mi je što ste vi na tako plastičan i jednostavan način uspeli to da objasnite.
S druge strane, još samo, i da time završim, oko broja radnika, mi smo govorili 15 hiljada radnika direktno angažovanih na građevinskim radovima. Tu će biti mnogo više radnika, mnogo više zaposlenih, u svakom kafiću koji se otvori, u svakom muzeju koji se otvori, u svakom objektu koji se otvori, u svakoj stambenoj zgradi, pošto će to biti verovatno i po principu kondominijuma, gde ćete morati da imate i domare i ne znam koga sve, svaki kvadratni metar će da otvori novo radno mesto i to se podrazumeva. Da ne pričam o građevinskim materijalima, da ne pričam o našim građevinskim kompanijama koje su na kolenima, koje su bukvalno na kolenima i koje moraju da dobijaju svaki sledeći posao da bi izvukli svoje obaveze iz nekog prethodnog posla, zato što nemaju prebijene pare, kao što znate.
Zato sam vam zahvalan što ste mi pružili priliku da i onaj jedan drugi deo, taj lepši deo, o kojem možda zbog tih mojih objašnjenja nisam imao prilike da govorim u onom prvom delu, a trebalo je, čini mi se, više, mislim da ćemo to uspeti da napravimo.
Želim da vas obradujem, jer znam da vam je stalo, koliko sam bio srećan i nisam mogao da sakrijem tu sreću što smo uspeli da rešimo posao za 5120 ljudi u Smederevu, u Železari smederevskoj, za još 1500 u PKC-u, to je 6700 samo u jednom gradu i sada preko „Čemolaje“ verujem još 500. Tu radost ljudi ne mogu da shvate, a evo vama kažem sad, gospodine Markoviću, planirano je u roku od šest meseci da Železara bude profitabilna, pošto sam se u Slovačkoj sreo sa gospodinom Kamarašom, pokazali su mi sve što su uradili do sada, pokazali su mi njihove planove za budućnost. Mi ćemo, gospodine Markoviću, već u maju imati Železaru, kao drugu najveću fabriku u Srbiji, koja će da posluje profitabilno, posle godina i godina teških gubitaka. Deset miliona evra smo gubili na mesečnom nivou. Sada ćemo da budemo profitabilni.

Zahvaljujem se predsedniku Vlade gospodinu Aleksandru Vučiću.
Reč ima potpredsednik Vlade dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Želela bih nekoliko reči da kažem o našoj građevinskoj industriji i o tome gde je danas, o tome ću manje, jer je na kolenima, do toga gde treba da bude i gde treba da bude u narednih nekoliko godina.
Udeo građevinske industrije u društvenom bruto proizvodu Srbije iznosi gotovo 4%. Naš cilj i naš dogovor i dogovor iz ekspozea premijera jeste da u narednih pet godina, do 2020. godine on svakako bude 6% najmanje.
Reći ću vam da smo mi po udelu građevinske industrije u društvenom bruto proizvodu, nažalost, moramo priznati, na začelju, odnosno negde na kraju u odnosu na ceo region. Iako postojeće investicije u infrastrukturi danas u Srbiji iznose gotovo četiri milijarde evra, kada govorimo o putnoj, železničkoj i svakoj drugoj infrastrukturi, iako imamo cilj koji nam govori da treba i da možemo da dođemo do 6% udela u društvenom bruto proizvodu, onda to na primeru „Beograda na vodi“ izgleda ovako, za one koje to zanima.
Investicije u uređenje priobalja se procenjuje oko 845 miliona evra. U naredne godinu, dve one treba da donesu 0,10 do 0,20% povećanja društvenog bruto proizvoda. Dakle, to je uređenje priobalja. Ako se uzme ukupna investicija partnera sa kojima ćemo da radimo u narednih pet, šest godina, po milijardu godišnje, to znači dodatnih 0,25% godišnje. Prema tome, za prve dve godine imamo 0,20% od uređenja, plus 0,20 do 0,25% godišnje, ukupno blizu 0,5% godišnje, ukupno na kraju gradnje do dva ili 2,4% godišnje, kada govorimo o ovom projektu. Na to dodajemo, kao što sam rekla s početka, trenutne projekte i trenutne investicije koje već imamo i koje ubrzavamo i koje želimo da ubrzamo. To znači da ćemo mi sa „Beogradom na vodi“ sasvim sigurno podići građevinsku industriju, jer to jeste naš cilj i pomoći da naše firme budu te koje će voditi građevinarstvo u Srbiji, a samim tim podići udeo u društvenom bruto proizvodu i napraviti ono o čemu sve vreme govorimo i na čemu sve vreme radimo, a to su reforme koje moraju da daju rezultat.
„Beograd na vodi“ nije tek jedan od građevinskih projekata. „Beograd na vodi“ jeste građevinski projekat koji predstavlja osnovu nove srpske politike. Dok srpska politika, rekla bih, ćaska prethodnih 40 godina o Beogradu na vodi, o promeni izgleda, o tome da li nam treba danas leks specijalis ili ne, ja mislim da srpska ekonomija nema vremena za čekanje, zato što i projekti koje ubrzavamo i „Beograd na vodi“ koji želimo da realizujemo u stvari treba da nam pomognu da pokrenemo saobraćaj, infrastrukturu, energetiku, građevinarstvo, odnosno poslednji, onaj krajnji, najvažniji cilj, a to je da se u Srbiji živi bolje.
Prema tome, ova Vlada je danas ovde i mi smo svi ovde, bez obzira što neko misli da ministri ne odgovaraju, ministri odgovaraju i ministri su ovde da vam daju sve detalje, ali mi sledimo politiku iz ekspozea premijera, a to je da ćemo učiniti sve da se u Srbiji već krajem ove godine i naredne godine živi bolje, a bez građevinskih projekata ovakvih to neće biti moguće. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Gospodine predsedniče Vlade, poštovani ministri, poštovani građani Srbije, mislim da je opšte poznato da je SPO politička stranka svojevrsni brend na političkoj sceni Srbije stranka velikih ideja. Jedna od velikih ideja koja ima šansu da se realizuje je decenijska težnja Beograda da siđe na vodu i da sada jedan neuređen i zapušten prostor privede nameni.
Ja sam u pripremi za ovu diskusiju koristio slične parametre jer je prosto nemoguće kod ove vrste investicija da ne pogledate istorijat velikih investicija u Srbiji i otpor tome, da ne poredite sa nekim velikim ili sličnim investicijama u svetu i da ne izvedete slične zaključke.
Recimo, ako poredimo obalu Savskog amfiteatra sa obalom Dunava u Budimpešti ili Bratislavi ili sa obalom Sene u Parizu ili sa obalom Neve u Petrogradu, videćemo gde smo. Pogledajmo istorijat velikih investicija u Srbiji.
Godine 1837. je začeta ideja o izgradnji železnice u Srbiji, da bi ona bila realizovana 1881. godine. U tadašnjoj Narodnoj skupštini, sada to izgleda komično, ali tada su vođene ozbiljne rasprave, bilo je narodnih poslanika, lekara koji su tvrdili da za zdravlje stanovništva nije dobro da se stanovništvo vozi brzinom od 35 ili 40 kilometara na sat, jer pešak pešači pet kilometara na sat. Bilo je onih koji su smatrali da u lokomotivi sedi neki crni đavo koji će kuda prolazi lokomotiva da spali polja, useve i šume i da je to katastrofa.
Gospodine Selakoviću, u vašem Užicu, 1901. godine, kralj Aleksandar Obrenović otvorio je drugu hidroelektranu u svetu, a posle Nijagare. Kakav je bio otpor stanovništva i strah od nepoznatog? Mnogi su se selili iz Užica, jer su smatrali da će grad da izgori u plamenu.
Ja bih, čini mi se, „Beograd na vodi“, budući da sam gledao primedbe stručnih urbanista, projektanata, inženjera, koje izuzetno poštujem, poredio sa izgradnjom Petrograda u Rusiji.
Veliki ruski reformator kralj Petar Veliki je pre izgradnje Petrograda obišao sve evropske prestonice. Najviše su mu se dopali Venecija i Amsterdam. Želeo je da na zemljištu otetom u ratu od Šveđana, močvarnom, podvodnom, u blizini Baltičkog mora, to je danas najseverniji veliki grad na zemaljskoj kugli, napravi jedan moderan grad na nadmorskoj visini koja se kretala od 2-4 metra, kroz grad protiče reka Neva, a koja je dužine samo 74 kilometra. Širina obale, od obale do obale, je samo 600 metara, a 28 kilometara reke protiče kroz grad.
Tokom izgradnje Petrograda umrlo je, poginulo je ili od raznih zaraznih bolesti život izgubilo 35 hiljada ljudi, a Petar Veliki je naredio svakom bogatom Rusu da u Petrogradu sagradi po jednu palatu.
Danas, rezultat koji je napravio Petar Veliki u potpunosti potire sve ono što bismo mogli danas da mu prebacimo sa stanovišta ljudskih prava, prava svojine, zemljišta, itd.
Dva veka je Petrograd bio prestonica Rusije. Danas je to jedan veliki industrijski, lučki, trgovački, kulturni, naučni centar, a najveći posle Moskve u Rusiji.
Zaista ne mogu u stručnosti da se takmičim sa stručnjacima iz oblasti, ali kada pročitam primedbu da ćemo se mi u priobalju, koje je podvodno, gde su opasne podzemne vode, itd, upustiti u ovakav jedan projekat, da je mnogo teško izbaciti vodu, iskop, da treba obezbediti mnogo trafo stanica, da treba urediti saobraćaj, itd. Naravno, da sve to treba. Kako će se urediti? Ako je to Petar Veliki mogao da uradi pre tri veka u Rusiji, sa sadašnjom tehnologijom, sa sadašnjim naučnim dostignućima, sa sadašnjim projektantima, inženjerima, građevincima, to je dečija igra.
Ono što je nama sve vreme nedostajalo, pored decenijskih težnji da Beograd siđe na reku, jeste nedostatak novca. Postojale su ideje, projekti, sve je postojalo, ali naprosto novca nije bilo. Da li je sada obezbeđen investitor? Mi želimo u potpunosti da verujemo premijeru i Vladi da će posao, o kome danas pričamo, biti u potpunosti priveden do kraja na način na koji je to najbolje.
Zbog ogromnih potencijala koje ima grad Beograd, zbog 200 kilometara obale koju treba pametno iskoristiti i staviti u funkciju, zbog Savskog amfiteatra koji obuhvata deo obale od Brankovog mosta do Beogradskog sajma, to je najatraktivniji deo Beograda i najatraktivniji deo Srbije, ali taj atraktivni deo, taj atraktivni potencijal je sada u potpunosti zapušten, neuređen, sa lošim kvalitetom izgrađenih objekata, bez osnovne saobraćajne, komunalne infrastrukture, postoje čak i tehničke infrastrukture neujednačenog kvaliteta. Površine se ili ne koriste ili su izgubile prvobitnu namenu. Postoje saobraćajni, ekološki i svakojaki drugi problemi na tom području. Veliki je broj bespravno izgrađenih objekata i zahteva za restituciju.
Kod zahteva za restituciju, naša poslanička grupa, i kod obeštećenja vlasnika, je podnela samo jedan amandman. On se tiče toga da Poreska uprava ne utvrđuje prednost zemljišta i nekretnina koje će biti eksproprisano, već da to uradi veštak odgovarajuće struke, a uz prethodno mišljenje Poreske uprave. Verujem, gospodine predsedniče Vlade, da će ovaj amandman biti prihvaćen, jer mislim da je u interesu pravde i pravičnosti i svega onoga za šta se naša politička stranka od početka zalagala.
Pre 40 godina je započeto preseljenje Železničke stanice sa Savskog amfiteatra. Taj posao nije završen, jer nije bilo planskih dokumenata, novca za raseljavanje, raščišćavanje terena, izgradnju saobraćajnica i mostova, obala, utvrda, infrastrukturne mreže, nasipanje terena, uređenje slobodnih površina, parkova, javnih objekata, ali pre svega nije bilo investitora koji bi ulagali u izgradnju novih javnih, poslovnih, kulturnih i stambenih sadržaja.
Želimo, ne zbog toga što smo korektan i konstruktivan koalicioni partner SNS, već zbog toga što verujemo u evropsku, bogatu, normalnu, drugačiju Srbiju i predsednik Vlade spada u red jednog jedinog političara, mislim na predsednika neke političke stranke, koji je javno, nekoliko puta, odao priznanje SPO i predsedniku naše stranke Vuku Draškoviću, zbog toga što je sa mesta pozicije premijera video šta je sve ova politička stranka prošla u borbi za modernu, evropsku Srbiju, nismo odustali, a pre svega mislim na brojne pokušaje ubistva predsednika naše stranke. Kada neko posle svega toga ne odustane od borbe za evropsku Srbiju, on zaslužuje poštovanje svih političkih stranaka i svih lidera političkih stranaka. Nažalost, na sramotu ostalih, to poštovanje i tu satisfakciju smo dobili samo od predsednika, gospodina Vučića.
Ono što sam još hteo da kažem na kraju, predsedniče Vlade, vi ste jednom, kada ste se obraćali narodnim poslanicima, u ovom parlamentu rekli da kada ste bili u poseti Bundestagu da ste primetili da kancelarku i ministre više rešetaju poslanici pozicije, nego opozicije. To je nešto što mi mislimo da, u konstruktivnom prilazu rešavanja svih problema, treba da bude model ponašanja svih poslanika. Dobro da znate, kada SPO i drugačije misli od vas i ostalih aktera na političkoj sceni Srbije, da je to u najboljoj nameri. Naše mišljenje ne morate da prihvatite, ali je naša obaveza da u višeglasju, u argumentovanom nastupu kod bilo kog problema učinimo nešto dobro za Srbiju. Hvala.

Reč ima predsednik Vlade gospodine Aleksandar Vučić.

Uz zahvalnost na dobrim rečima, dodao bih i podsećanje na grad koji predstavlja, ne malo, nego veliko svetsko čudo, kakav je Petrograd ili Sankt Peterburg. Na žalost, nismo, i to sam želeo da obrazložim i da se izvinim građanima Srbije. Oni imaju i Nevu, Mojku, Fatanku i još 188 kanala i vode se ne plaše i vode se nije plašio kralj Petar sa početka 18. veka kada je ustanovljavao grad i kada je mnogo života uloženo u stvaranje jednog od najlepših gradova na svetu.
Razmotrićemo još jedanput vaš predloženi amandman, da li može, pošto je kod nas organ koji to inače radi po pravilu poreska uprava i još jedanput ćemo razmotriti učešće veštaka ili ne u pauzi, pa ćete posle dobiti konačan odgovor, ali smo uvek spremni na svaku vrstu kritike, na svaku vrstu onoga što je racionalno. Ono gde imate problem je kada se suočite sa mržnjom kojoj ne možete da odgovorite, osim da budete isti kao i ti koji se tako ponašaju.
Ja želim zbog građana Srbije, pošto sam video neke vesti, kažu – dva strujna udara na Srbiju. Vidite kakvo je to licemerje. I to objavljuju oni, a podržavali su one za čije vreme je struja poskupela za 1.735%, pazite, ne 7%, ne 15%, 150%, 1.735%. Tad nije bio strujni udar, već je bila demokratska vladavina. Sad će strujni udar da bude dvostruko, a ja želim građanima Srbije da kažem – neće. Opet su ih obmanuli.
Razgovaraćemo da imamo jedno značajno, možda i dvostruko niže poskupljenje, možda i više od toga, niže poskupljenje od onoga koje je najavljeno, a sledeće poskupljenje možda može, ali kada mi svojim radom budemo uspeli da povećavamo plate i penzije, onda to i neće biti neki preveliki problem. Dakle, ovo sam morao da kažem zarad objašnjenja građanima Srbije zbog kampanje koju pojedini ljudi vole da vode, jer valjda teško je izaći argumentima na kraj sa onim što smo sve danas izložili vezano za „Beograd na vodi“.
Druga stvar, zamolio bih još ljude koji su zainteresovani, jer to je moj posao kao domaćina u Vladi da o tome brinem i ovo je, gospodine Palma, dobra prilika ako vam je možda potrebno, ne za lokalnu samoupravu već i za privatnike u Jagodini, vi znate da 9. aprila se kupuje po 40% nižoj ceni ovi automobili koje smo izložili. To je velika prilika, prijavilo se do sada već sada trostruko više zainteresovanih ljudi nego u prvom krugu. Molim sve ljude da mogu da dođu da pogledaju automobile ispred zgrade Palate Srbije, devetog je kupovina na javnoj aukciji, a imaćemo još jedan krug za one automobile koji ne budu prodati po ceni 60% nižoj od one koje je procenila nadležna Poreska uprava. Tako da molim ljude koji su zainteresovani za kupovinu automobila da dođu da ih kupe, to je za nas ogromna ušteda. Em, nećemo trošiti novac na gorivo, em nećemo trošiti novac na održavanje tih vozila, a ljudi će veoma povoljno moći da kupe određene automobile.
To je moja molba za njih, vama još jedanput hvala, uz to da, tačno je kada pogledate obale gradova, način na koji ste počeli videćete da je obala u Beogradu najneuređenija, sami smo za to krivi i vreme je da to počnemo da ispravljamo. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem se predsedniku Vlade, gospodinu Vučiću.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani gospodine predsedniče Vlade, poštovana gospodo ministri, poštovane kolege narodni poslanici i svi građani Srbije koji sada gledate ovaj direktan prenos, o Predlogu zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije, izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta izgradnje „Beograd na vodi“ u ime poslaničke grupe Nova Srbija imam da kažem sledeće, projekat potpunog preuređenja zemljišta i izgradnje u priobalnom pojasu reke Save sa strane gradskog jezgra Beograda, tzv. Savskom amfiteatru, javnosti poznatom kao „Beograd na vodi“ predstavlja bez svake sumnje najveći arhitektonski građevinski izazov kada je u pitanju Republika Srbija.
Nekako je onda valjda i red kako to kod nas uvek i biva, da jedan poduhvat tako impozantnih razmera od samog početka izaziva potpuno oprečna mišljenja i stavove, kako u stručnoj tako i u na široj javnosti. Po običaju, ide se iz krajnosti u krajnost, od ushićenosti predloženih arhitektonskih rešenja do iskazivanja ne samo skepse, već otvorenog prognoziranja da će ovako zamišljen projekat ugroziti samo bitisanje Beograda, bar onakvog kakvog ga poznajemo u poslednjih 100 godina.
Pročitao sam u jednoj knjizi i nije bitno koju je napisao, mislim da je pisao mentalitet u Srba pa je gospodin pisac rekao otprilike – svako malo vremena pojavi se u srpskom narodu neki čovek koji počne da obećava ono što je bar za trenutak svima jasno da to što on hoće i što obećava da uradi da je to za opšti interes. Kako sve više građana počinje da mu veruje sve više ima protivnika i kako na kraju na izborima građani tom čoveku daju poverenje i on počne da radi nešto što sve više liči na ona predizborna obećanja, e onaj drugi deo Srbije videvši da će to da se desi svom snagom i svim svojim kapacitetima umnim, intelektualnim i političkim pokušava da spreči taj plan, taj projekat u ovom slučaju „Beograd na vodi“ da ne bi taj i ti oko njega dobili političke poene, pa možda dobili i sledeće izbore. Šta je sa interesom građana? Šta je sa interesom Srbije?
Gospodine predsedniče, ja sam išao pre jedno 15-ak dana, pošto sam jedno vreme boravio dok sam živeo u Beogradu blizu lokacije na kojoj treba da se gradi „Beograd na vodi“, što se mene tiče da se skloni ono tamo što postoji, a vidim da je u većem delu u sklonjeno i da se redovno šiša trava i zaliva, pa hvala onome ko je to uradio.
Kritičari projekta često naglašavaju činjenicu da će ono što bude izgrađeno na ovom potezu po svom izgledu u potpunosti odudarati od istorijskog, ambijentalnog nasleđa grada na Ušću Save u Dunav, da će planirani oblakoderi na desnoj obali Save do te mere izmeniti lice grada, da će on izgubiti svoje prepoznatljivo lice i da će se prekinuti istorijski kontinuitet sa prohujalim vremenima. Moram da zapitam – šta se ovde podrazumeva pod istorijskim kontinuitetom, kada je izgled ovog dela Beograda u pitanju? Da li su to brodske olupine koje leže na dnu Save, neke čak 70 i 100 godina, a koje se u poslednjih nekoliko meseci ubrzo uklanjaju? Vi ste rekli, čini mi se 20 i nešto, a ja sam našao podatak da već ima 50.
Da li su to popularni splavovi na kojima srpska omladina nažalost provodi dobar deo svog slobodnog vremena, da li je to neuređeni prostor oko koloseka železničke stanice i perona autobuske stanice ili su to možda zapušteni stambeni objekti, većinom oronulih i od izduvnih gasova tranzitnog saobraćaja pocrnelih fasada koje su nekako preživele austrougarsko i nemačko bombardovanje tokom Prvog svetskog rada, odnosno Nemačka i saveznička bombardovanja, kao i ogorčene ulične borbe tokom Drugog svetskog rata. Ako slika koju stanovnici Novog Beograda vide sa svoje strane svakog jutra prilikom prelaska Brankovog mosta predstavlja istorijski kontinuitet Beograda, ja sam apsolutno za diskontinuitet.
Uostalom, Aleksandar Diklić u knjizi „Beograd-večiti grad“ posebno naglašava činjenicu da istorijski usud Beograda što je nastao na tako lepo i strateški važnom mestu i što je svaka kraljevina i carevina želela da ga ima pa je iznova građen i rušen i ponovo obnovljen i opet rušen i tako u krug. I sam Korbizije, jedan od najčuvenijih arhitekata modernog doba jednom je rekao da je Beograd, izvinjavam se Beograđanima, pa i vama – najružniji grad koji leži na najlepšem mestu.
Najveći deo beogradskog istorijskog kontinuiteta zapravo leži pod našim nogama, krijući u sebi duhove burne prošlosti. Na samom početku knjige koja predstavlja svojevrstan beogradski vremeplov autor lansira smelu hipotezu da je mitska reka kojom su Jason i argonauti plovili bežeći sa zlatnim runom zapravo Dunav, a da se mesto koje je opisano u mitu o argonautima nalazi upravo pod zidinama Kalemegdanske tvrđave, na Ušću Save u Dunav. Kada je još jedan drevni čovek pre više hiljada godina prepoznao lepotu i prirodne prednosti ovog mesta, postavlja se opravdano pitanje – zašto je Beograd koji danas poznajemo jednostavno pobegao sa svojih reka? Zašto su srpski zadužbinari, mecene i arhitekte radije birali beogradske grebene i vence, počevši od Konsančićevog venca i Terazijskog grebena da na njima oduže svoj dug otačestvu? Ako je možda i postojalo opravdanje za potpuno zapuštanje savskog priobalja dok je Beograd imao status pograničnog rada koji se nalazio na dohvat topovima neprijateljski nastrojene carevine, taj razlog ne postoji čitav jedan vek. I opet ništa i iskreno verujem da bismo čekali još jedan čitav vek da eventualno nešto promenimo, da naši arapski prijatelji nisu ponudili ovaj projekat.
Verujem da pored mnogobrojnih razloga zašto je savska obala tako zapuštena, postoji jedno iracionalno, ali tačno objašnjenje i iskustva od prošle godine, bolna sa poplavama, a to je strah od velike vode, duboko usađen u samo biće šumadijskog seljaka, strah koji se prenosi kroz generacije i koji nas podsvesno odbija od obala reka.
Mala digresija na ovom mestu koja najbolje oslikava odnos srpskog seljaka prema velikoj reci, stradanje vojnika i oficira Timočke divizije prvog poziva potresno dočarano u srpskoj triologiji Stevana Jakovljevića, gde se opisuje nesrazmerno najveća pogibija srpske vojske u inače trijumfalnoj 1914. godini, prilikom pokušaja forsiranja reke Save kod Čevrntije oko 6.500 srpskih vojnika i oficira je izgubilo život delimično zbog propusta u komandovanju, a najviše zbog panike i meteža pri pokušaju prelaska srpskih ratnika preko pontonskog mosta na Savi. Zaista, od svih evropskih metropola jedino je Beograd pobegao sa svojih obala ostavljajući ih ili industrijskoj proizvodnji ili jednostavno prepuštajući urbanističkoj stihiji.
Sećam se svoje fasciniranosti i prilikom prvog susreta sa Budimpeštom pre nekih 30-ak godina, koja je pre svega bila posledica činjenice da se njena najvelelepnija zdanja nalaze bukvalno na samoj Peštanskoj obali Dunava. Posmatrajući zgradu mađarskog parlamenta podsvesno sam pravio poređenje sa Beogradom i pitao se zašto u Beogradu ne postoji, bukvalno ništa na samoj obali reke?
Još jedno poređenje, koje nam svakako ne služi na čast, kada čovek šeta, naravno nisam bio tamo nego sam pročitao, pored drevnih zdanja univerziteta u Oksfordu deluje nestvarno podatak da je uz zanemarljive izuzetke moguće bukvalno prepešačiti po uređenoj stazi koja prati meandrirajući tok reke Temze, celokupnu distancu od Oksforda do centra Londona, a to je nekih 150 kilometara.
Setimo se samo koliko je nama trebalo napora, pa i ličnog zalaganja pokojnog premijera Đinđića da se probije makar biciklistička staza od kompleksa „25 maj“ na Dorćolu do Ade Ciganlije.
Ljudi su po svojoj prirodi generalno konzervativni i nisu skloni promenama, ne vole da vide kako sam ambijent na koji su navikli od malih nogu, ambijent u kome su odrasli i za koji ih vezuju uglavnom uspomene na bezbrižno doba, radikalno menja pred njihovim očima.
Sam slavni Gidemo Pasan je svakodnevno ručao u restoranu koji se nalazi unutar Ajfelove kule u Parizu, jer je to prema njemu bilo jednino mesto u njegovom voljenom gradu gde je mogao da bude opušten, ne strahujući da će videti omrznuti toranj. Ne, samo on, i Aleksandar Dima, već najveći deo intelektualne elite Francuske s kraja 19. veka, nije imao ni malo sluha za revolucionarnu ideju Gustafa Ajfela, smatrajući da će da ta čudovišna gvozdena konstrukcija trajno naružiti panoramu tadašnjeg Pariza.
Mislim da ova anegdota predstavlja savršenu paralelu sa našim današnjim trenutkom i odnosom jednog dela javnosti prema predviđenim arhitektonskim rešenjima u sklopu projekta „Beograd na vodi“.
Dakle, krajnje je vreme da počnemo da adekvatan način koristimo ono čime nas je priroda neštedimice obdarila, a to je jedinstven položaj naše prestonice na samom mestu spajanja dve velike reke.
Jedan od najbitnijih pozitivnih efekata ovog projekta jeste izmeštanje glavne železničke stanice u Prokop. Dakle, konačna realizacija ideje koju ne uspevamo da sprovedemo u delo pune četiri decenije. Prokop je, koliko se sećam, trebalo da bude završen, a imam dovoljno godina da se sećam, puštanjem u saobraćaj pruge Beograd-Bar. Da li postoji neko ko može da nabroji sva silna i večita obećanja onih koji su tvrdili kako će baš za njihovog mandata biti završen i kako će železnička stanica sa pratećom infrastrukturom konačno biti izmeštena iz Savskog amfiteatra?
U istom kontekstu treba posmatrati izmeštanje beogradske stanice na Novi Beograd, što će svakako rešiti mnogobrojne probleme koji su usko vezani sa njenim položajem na sadašnjoj lokaciji.
Kada ništa drugo ne bi bilo izgrađeno i kada bi samo ova dva bitna infrastrukturna projekta rešili na adekvatan način, opet bi mogli da kažemo da smo napravili veliku stvar za Beograd. Daleko od toga da je to sve. Projekat „Beograd na vodi“, usuđujem se da kažem da sam ja bio kum, rekao bih - Beograd kraj vode, čija ukupna procenjena vrednost prelazi preko tri milijarde evra, treba da uredi preko 150 hektara zemlje na ovom potezu. Očekuje se da bude izgrađeno preko dva miliona kvadratnih metara prostora, pretežno stambeno, poslovne, komercijalne, umetničke i kulturne namene što bi trebalo da omogući novo zapošljavanje i stalni posao za oko 13 hiljada ljudi.
Kad se saberu svi plusevi, koje ovaj projekat sa sobom nosi, uopšte se ne postavlja pitanje njegove opravdanosti, pogotovo što će svi vlasnici nepokretnosti, a takvih je prema relevantnim podacima iz zemljišnjih knjiga ukupno 10% u odnosu na celokupnu površinu koja je predmet ovog zakona, biće obeštećeni po fer tržišnoj ceni.
Osnovna primedba jednog dela stručne javnosti, u koju ja ne spadam, ali umem da čitam, je da se rešenja u ovom zakonu ne mogu upodobiti opštem Zakonu o eksproprijaciji, imajući u vidu činjenicu da se ovde na eksproprisanom zemljištu planira između ostalog i komercijalna gradnja, a ne samo podizanje objekata koji su od najšireg društvenog interesa.
Mislim da trajno rešavanje pitanja železničke, autobuske stanice i trajno rešavanje pitanja obezbeđenja savske obale od budućih poplavnih talasa, oživljavanje naše građevinske operative koja će pretežno biti angažovana na ovom projektu, veliki broj novih radnih mesta i očekivani priliv stranog kapitala, upravo predstavljaju taj najširi društveni interes koji predstavlja legitiman pravni osnov za donošenje jednog ovakvog zakona.
Na kraju, gospodine predsedniče, ja vas molim da nam ne dajete povoda da neki put pomislimo, kao što su neke kolege pomislile, da se vi kolebate da odustajete. Ne mogu da kažem da sam vaš prijatelj ili vaš poznanik, ali ono što sam vas upoznao znam da ste uporan čovek, u najboljim ste godinama, morate da izdržite zbog Srbije pre svega. Lično kao Čačanin voleo bih da iduće godine vidimo neki „projekat“ koji se zove Čačak na vodi, Valjevo na vodi, Užice na vodi, Leskovac na vodi, Niš na vodi: Voleo bih sledeće godine pored vas sedi ili na terenu, još bolje, kada budete otvarali neke nove infrastrukturne ili industrijske objekte, neki drugi gradonačelnik bude tu i mi ćemo iz Nove Srbije i taj projekat zdušno i sa zahvalnošću što je ovo došlo na dnevni red podržati, kao što ćemo i ovaj „Beograd na vodi“. Hvala.