Zahvaljujem se.
Pošto ste postavili pitanje, gospodin Zlatibor Lončar, ministar, bi želeo da vam odgovori. Da li se slažete? (Da)
Izvolite.
Dr Zlatibor Lončar.

Ja se zahvaljujem i želim da vas obavestim da je već pomenuto da mi planiramo na jesen da promenimo Zakon o zaraznim bolestima, a ovim povodom želim da vas pozovem sve da se uključite u jednu javnu raspravu i sa predlozima.
Do tada da napravimo jedan konsenzus, ako možemo, kao što ga imamo danas za ovo, jer mislim da je ovo stvar gde treba da se složimo sa smo svi na istom zadatku i svaki predlog je dobro došao i ovo je samo prvi korak. Od negde moramo da krenemo.
Kao što smo ovo radili, da podsetim, tri meseca organizujemo taj odbor, nastavićemo, taj odbor će da nastavi da radi i dalje svakog meseca, ali jedna od tema će biti o ovome o čemu ste vi pričali, jer smo mi ušli u jedan ozbiljan vakuum, gde imamo pritužbe na lekare. To je jedan od razloga zašto su se lekari ponašali kako su se ponašali, jer kad oni kažu stručno mišljenje, kada kažu, oni dobiju pritužbu za to.
Ja nisam za to da stvari lomimo preko kolena, za to sam da o njima razgovaramo i za to sam da uzmemo najbolje primere od onih koji su ispred nas, koji su slični nama.
Ja stvarno ne mislim da mi možemo ovde da izmislimo toplu vodu, niti da ćemo mi da nešto sad smislimo što već negde ne postoji i što već negde nije se probalo. Samo, ako smo iole razumni, ako hoćemo, ako imamo isti cilj, ako imamo istu nameru, hajte da sagledamo sve. Kako drugi prolaze, kako su prošli kada su menjali te zakone, kakvo je iskustvo. Da gledamo ove ljude koji imaju procenat vakcinacije 97%. Pa mi kada imamo 97%, onda mi možemo da kažemo šta god, onda je već svest ljudi takva da ne morate da je uređujete zakonom. Znate?
Pozivam na tu raspravu da je završimo do jeseni i da nađemo najbolje rešenje koje će biti najprihvatljivije za sve a posebno za decu, odnosno za zdravlje naše nacije, jer, tužno je da mi u 21. veku pričamo o nečemu što je odavno rešeno i umesto da idemo napred, mi se vraćamo nazad, bez ikakvog razloga za to, što neki tako hoće.
Ja samo želim da apelujem da svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje, ja to poštujem, kako god, samo nemojte da se zloupotrebljavaju deca. Ni mi ovde ne znamo dovoljno o tome, ali nemojmo da zloupotrebljavamo decu, da deca nose neke parole, nešto. Mislim da to nije korektno.
U redu je da mi raspravljamo, da radimo, ali nemojte da mešamo decu, oni tek treba da porastu, da saznaju, da se interesuju za to, pa da to ide. Hvala.

Zahvaljujem se gospodinu Lončaru na odgovoru na pitanje. I zahvaljujem se narodnim poslanicima i šefovima poslaničkih grupa što su dozvolili da gospodin Lončar odgovori na pitanje gospođe Olene Papuge.
Zahvaljujem se.
Reč ima dr Branko Đurović. Izvolite.
Izvinjavam se gospodine Đuroviću, prednost ima dr Mileta Poskurica, predlagač. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Izvinjavam se kolega, neću ja dugo govoriti, podstaknuo me govor ministra i vaš, koleginice, naravno, govor, jer sam u celoj toj priči, ne znam zašto, propustio da pomenem medije.
Mi imamo borbu koju vode elektronski mediji na mrežama. To je opet neka vrsta medija, ali naši, službeni, oficijalno elektronski mediji, pisani, štampani mediji su presudna karika koja sada tek može da nam pomogne kada smo i ovo pravno regulisali da se molimo da oni ovo shvate, ozbiljnost situacije, i da nastave jer je upravo pisanje medija, promotivno pisanje o potrebi za vakcinacijom, doprinelo da napravimo kakve takve pomake zadnja tri meseca od kada smo kao taj problem, kao takav, uočili i izneli ga na našem Odboru za zdravlje, a Ministarstvo pokrenulo zajedno sa nadležnim institucijama preciznije informatičke podatke, i videli smo da su se stvari pomerile na bolje. Dakle, ne zaboraviti ulogu medija, oni su nam jako bitni da promovišu pozitivni otpor koji je u tom pravcu krenuo.
Eto, to sam hteo da dodam, a pro po toga da ćemo imati takav sastanak, tu debatu, ali ako i to mediji ne proprate i ne prenesu, mala je vajda od toga. Ostaće u krugu ljudi koji to slušaju. Mi to svi znamo i 99% stanovništva to zna, ali je potrebno da se to na adekvatan način prenese, ne bombasto, ali da ga ima i da konstantno postoji dok se stvari ne dovedu ponovo u normalu onako kako zapadne civilizovane zemlje kojima težimo i rade bez ikakve naredbe i obaveznosti. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine Poskurica.
Izvolite, reč ima dr Branko Đurović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre zdravlja, dr Lončaru, poštovani državni sekretaru, profesore Vekiću, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici.
Danas diskutujemo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Kada pričamo o ovoj temi imamo dve strane problema, ili dve ravni problema.
Prva strana ove problematike današnje je neujednačenost, kao što je više puta u toku ove rasprave rečeno, dva zakona.
Prvi zakon je, zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koji u svom članu 25. govori o potrebi obaveznog vakcinisanja protiv 10 zaraznih bolesti. Protokol koji ide uz ovaj zakon, protokol o vakcinisanju daje podrobnija objašnjenja vezanih za obaveznost vakcinisanja.
Drugi zakon je Zakon o pravima pacijenata koji u svom članu 15. stav 2. kaže – pacijent, odnosno roditelj ili staratelj, ako imamo maloletnog pacijenta, ima pravo da odbije predloženi lek od medicinske struke ako proceni da to može da ugrozi njegovo zdravlje.
Druga strana ove problematike je nešto što sam mislio da je daleko iza nas, da to nije primereno početku 21. veka, to je da diskutujemo o opravdanosti vakcinisanja i o opravdanosti obaveznog vakcinisanja.
Prošle godine, 1. jula, postavio sam u pisanoj formi ispred svoje poslaničke grupe ministru zdravlja pitanje, a na molbu koleginice koja je pedijatar neonatolog u Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front“, šta se praktično dešava kada roditelj ili staratelj odbije da mu dete primi vakcinu? Odgovor ministra i Ministarstva zdravlja je bio veoma brz, jasan i precizan – šalje se na teren sanitarni inspektor Ministarstva zdravlja koji obavlja razgovor sa roditeljem ili starateljem i ako i tad on ne odustaje od toga, sanitarni inspektor ima obavezu na osnovu aktuelnog zakona da piše prekršajnu prijavu.
Posle toga sam tražio, takođe od sanitarne inspekcije Ministarstva zdravlja, koliko je u toku 2014. godine napisano tih prekršajnih prijava? Podatak je bio egzaktan. Od početka januara 2014. godine do početka decembra te iste godine napisana je 121 prijava. Dalje sam išao da vidim kakav je rezultat tih prijava, no, nažalost, nisam mogao da dobijem povratnu informaciju kako je to bilo.
Ovaj odgovor jasan, precizan i brz od strane Ministarstva zdravlja i ministra, prosledio sam koleginici dr Ljiljani Stanković pedijatru neonatologu Ginekološko-akušerske klinike „Narodni front“. Moram priznati sada da sam naivno pretpostavio, sada je sve jasno, sada imamo napismeno ono što treba da zaštiti i naše doktore i našu struku i našu profesiju, no nažalost u praksi imamo drugačiji rezultat. Mi treba ovde da kažemo da pravni segmenti naših bolnica u velikom procentu, odnosno pravni segmenti u domovima zdravlja ne žele sebi da zagorčavaju život i u takvim situacijama više su naklonjeni roditeljima ili starateljima i priklanjaju se ovom drugom zakonu, Zakonu o pravima pacijenata.
Nažalost, kao rezultat toga mi imamo smanjeni obuhvat vakcinisane dece, prevashodno one koje se vakcinišu protiv malih boginja ili morbila. Kao rezultat te smanjene kolektivne otpornosti nacije prema morbilima, mi sad imamo aktuelni podatak da je obuhvat vakcinisane dece protiv morbila 85-87%. Ministar je ovde napomenuo – idealno je ako imamo taj obuhvat vakcinisane dece za određenu osipnu groznicu iznad 95%. Nažalost, zbog pada ovog procenta obuhvata vakcinisane dece protiv morbila, mi smo u poslednje vreme, i toga smo svedoci, u poslednjih nekoliko meseci, imali nekoliko manjih epidemija morbila u našoj zemlji.
Ova današnja plenarna sednica pokazuje jedinstvo struke i profesije i ja moram da iskažem svoje zadovoljstvo prema Ministarstvu zdravlja, prema ministru zdravlja, koji je brzo i adekvatno reagovao, tako da mi na današnjoj sednici šaljemo jasnu poruku našim kolegama i široj javnosti.
Što se tiče ove druge strane problematike, opravdanosti vakcinisanja, mene je čak i sramota da pričam ovde među vama, ali pošto je ovo poruka široj javnosti, hteo bih samo da ukažem na neke elementarne medicinske činjenice. Pre uvođenja vakcine za difteriju, smrtnost od difterije je bila 100%. Posle uvođenja vakcinisanja – nula. Pre uvođenja vakcine protiv hemofilus influence smrtnost je bila 99%, sada, sa uvođenjem, praktično imamo minijaturnu smrtnost.
Hteo bih nešto da apostrofiram. Naime, čime se antivakcinalni lobi služi na ovim našim prevashodno internet forumima? Često, i to kad čitate te njihove internet forume, spominju jednu presudu koju je presudio niži sud u Riminiju 2012. godine. O čemu se radi? Roditelji dečaka koji se zove Valentino Boka su tužili državu u Riminiju, pošto njihovo dete Boka ima autizam, tužili su državu Italiju da je dete dobilo autizam od vakcine protiv morbila, čuvena MMR vakcina. Taj niži sud je te 2012. godine presudio u korist roditelja deteta.
U februaru ove godine, 2015. godine, viši apelacioni sud u Bolonji je poništio tu presudu. Zašto? Napravljene su dve krucijalne greške. Prva greška – ko je bio veštak koji je rekao decidirano da je vakcina uzrokovala autizam kod dotičnog deteta? Lekar se zove dr Masimo Montinari, koji je bio u sukobu interesa. On sam je imao određene preparate koji je davao preventivno za decu koja nisu vakcinisana, a imao je i svoje alternativne preparate za lečenje autizma. Advokat koji je praktično zastupao roditelje od ovog dečaka zove se Luka Bentaloro i on je bio profesionalac, praktično, da uzme i da zaradi na ime odštete od strane farmaceutskih kuća koje su proizvodile određene vakcine.
Takođe, i veštak medicinski i advokat, to je ova druga strana zbog čega je ova presuda poništena, su se praktično pozivali na jednu prevarantsku kliničku studiju koju je obavio britanski hirurg koji se zove Endru Vejkfild, koji je objavio jednu svoju kliničku studiju sa 12 pacijenata gde je decidirano rekao – Svi su dobili famoznu vakcinu MMR i svi su dobili autizam.
Šta se desilo? Na sudskom sporu prvo od dvanaestoro dece koji su navodno imali autizam, troje uopšte nisu imali autizam, petoro su imalo psiho-fizičke probleme i pre nego što su primili MMR vakcinu protiv morbila, prevashodno.
Dalje, sudski spor, na suđenju je kolega hirurg Vejkfild rekao – Ja sam te dijagnoze postavljao na osnovu onoga što su mi pričali roditelji, ne na osnovu pregleda. Onda taj sudski spor, šta je dalje pokazao? Pokazao je da je Vejkfild dobio od strane određenih advokata 400 hiljada funti, to je otprilike negde oko pola miliona evra, na ime toga da dokaže i prezentuje svoj rad da vakcina uzrokuje autizam.
Zašto su to advokati uradili? Zašto su mu dali pare? Da bi mogli praktično da pokupe kaznu od strane ovih firmi koji su proizvođači vakcina.
Treća stavka zbog čega je praktično udruženje, britansko udruženje za medicinu i hirurgiju njemu ukinulo licencu i izbacilo ga iz svog lekarskog esnafa, treća stavka vezana za ovog kolegu je bila ta što je sam u stvari patentirao jednu vakcinu protiv morbila.
Zašto sada pričam ovo? Pričam ovo vezano zato što taj antivakcinalni lobi na svojim internet prezentacijama priča o ovim slučajevima. Nikakav problem, mi i treba da pričamo, ali onda treba da idemo od početka do kraja. Takođe se pozivaju na jednu studiju, koja je objavljena u „Lansetu“. „Lanset“ je najcenjeniji britanski, odnosno svetski medicinski časopis, sa jednim visokim, visokim impakt faktorom, koji je 1998. godine rekao i objavio jedan naučni rad, gde stvarno povezuje vakcinu protiv morbila sa autizmom. Antivakcinalni lobi spominje to, taj deo priče, ali ne spominje drugi deo priče koji je jednostavan. Godine 2010. isto u tom časopisu svetskog ranga, „Lansetu“, je ta studija povučena. Zašto? Pa, opet glavni urednik „Lanseta“ je našao sukob interesa glavnog autora tog rada iz 1998. godine.
Početkom devedesetih godina, prilikom raspada Sovjetskog Saveza, protokol seroprofilaksija i kompletne imunizacije je bio poremećen u Sovjetskom Savezu. Na teritoriji čitavog Sovjetskog Saveza, bivšeg, registrovano je u veoma kratkom vremenskom intervalu 150.000 pacijenata sa difterijom. Nisu bili vakcinisani.
Godine 2000, u Africi od morbila, malih boginja, umrlo je 330.000 dece. Ukupno u svetu je tada umrlo negde oko pola miliona. Posle 13 godina, 2013. godine u Africi umire deset puta manje dece 33.000. Ukupno tada u svetu od morbila umire 101.000. Šta se desilo za ovih 13 godina? Taj mortalitet sa 330.000 pao je na 33.000. Deca su počela da se vakcinišu.
Godine 2013. obuhvat vakcinisane dece u Africi sa tim mortalitetom je bio 39%. Opet ponavljam ono što smo više puta rekli u prethodnom periodu, obuhvat ono čemu težimo, sada u ovom slučaju mi moramo da imamo pravnu regulativu, je onaj obuhvat vakcinisanosti koji iznosi iznad 95%.
Tačno je, postoje države koje nemaju obavezujuću pravnu regulativu, ali kod svih tih država obuhvat vakcinisanosti je iznad 95%. Zemlje u našem okruženju Hrvatska, Slovenija, imaju obaveznost vakcinisanja, tako da u ovom periodu, to je nešto što je neophodno.
Takođe, čitajući te njihove internet forume, antivakcinalne, šta sam primetio? Pozivaju se na neke štetne supstance unutar pojedinih vakcina. Mi imamo u sklopu pojedinih vakcina takozvane ađuvante, potporne materije koje su neophodne da budu tu prisutne da bi aktivnost ili fenomen imunogenizacije bio veći. To su formaldehid, gluteraldehid, aluminijum, ali u takvim malim koncentracijama koje apsolutno nisu štetne za pacijenta.
Stalno spominju da je jedinjenje žive, takozvani timerosal, prisutan u pojedinim vakcinama i da to jedinjenje žive uzrokuje autizam. Mi to nemamo u našim vakcinama. Najpoznatija vakcina, pričali smo više puta i ovde se spominjalo, pentaksin, nema, apsolutno nema.
Još jednom ću ponoviti, pravo je zadovoljstvo biti ovde, da budemo svi zajedno na jednom našem pravcu, a to je nešto što je nacionalni resurs – zdravlje svih nas, pogotovo zdravlje ove naše najmlađe populacije. Zahvaljujem na pažnji i, naravno, poslanički klub SDPS sa zadovoljstvom će podržati Predlog ovog zakona.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Dušan Milisavljević.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Vekiću, koleginice i kolege narodni poslanici, ne znam kako da počnem. Počeću ovako. Hipokrat, čuveni naš Hipokrat kome se zaklinjemo na lekarsku profesiju, pre više od dve hiljade godina je odvojio praznoverje od nauke. Šta je to sada u Srbiji, početak 21. veka i pričamo o imunizaciji i o štetnosti vakcina i štetnosti imunizacije?
Neću toliko daleko ići u prošlost. Reći ću vam da dolazim iz Niša, gde je prvi Pasterov zavod formiran na teritoriji Balkana 1900. godine, da je tada Srbija sa izgradnjom Pasterovog zavoda bila samo petnaesta zemlja koja je napravila Pasterov zavod posle Pariza, četrnaest godina posle Moskve i deset godina posle Njujorka. Tadašnja Srbija sa 80% nepismenog stanovništva je napravila Pasterov zavod zahvaljujući doktoru Mihajlu Markoviću i krenula u prosvećivanje građana Srbije i lečenje i obezbeđivanje zdravstvenog stanja naše nacije.
Ovo je urađeno u sastavu Moravke stalne vojne bolnice i tu su krenule da se prave prve animalne limfe i praktično prvi razvoj vakcina na teritoriji Balkana je bio u Nišu, bio je u našoj lepoj Srbiji.
Šta se sada to dešava početkom 21. veka? Neki ljudi prave pometnju, seju strah među roditelje, roditelji postaju uplašeni zato što slušaju da neka vakcina može da izazove multiplesklerozu, neka može šećernu bolest, neka autizam, neka Parkinsonovu bolest. Ja sam se svega i svačega naslušao i mogu da vam kažem da mi je jako žao da postoje ljudi koji seju strah, koji nas vraćaju u srednji vek, koji brukaju lekarsku profesiju, s obzirom da tu ime nekih lekara koji su bruka lekarske profesije.
Ja shvatam i razumem strah roditelja. I ja sam roditelj koji je vakcinisao dete, ali svaki roditelj želi dobro svom detetu. Ne postoji roditelj koji želi loše svom detetu. Kada dođe taj trenutak da dobije vakcinu, on čuje preko interneta, koji je najsavremenije i najmodernije sredstvo obaveštavanja, da neki tamo ljudi, koji pri tom nisu lekari, pri tom nemaju ni lekarske licence u Srbiji, pri tom ne znam ni ja gde već žive, pri tom ne znam koje teorije lečenja imaju, kažu – nemojte da se vakcinišete, nemojte da uzimate antibiotike, gledajte u Sunce, hodajte bosi. To su nadri lekari. Srpskim jezikom, srpskim zakonom, koji kažnjava te ljude, to su, dragi moji poslanici, dragi moji građani Srbije, to su nadri lekari koji moraju da dođu pod udar Krivičnog zakona, koji jasno tretira nadrilekarstvo, nadriapotekarstvo i koji jasno ukazuje da zakon mora da štiti građane Srbije, pogotovo za zdravstvenu populaciju naše dece.
Na nekim sednicama Odbora za zdravlje i porodicu ja sam ovaj vid kampanje koja je orkestrirana, koja je jasna, koja jasno ima nameru da nanese štetu najmlađoj populaciji Republike Srbije, nazvao jednim vidom državnog udara. Mnogi su se smejali na forumima, fejsbuk stranicama tih čuvenih lobija nadri lekara, pored vređanja i ismejavanja koje smo mi svi koji radimo nešto u interesu naše države, naše dece doživeli, da se tako nešto sada priča o vakcinama koje su počele da se daju, rekao sam, početkom 19. veka. Svako od nas je bio vakcinisan, pa nije dobio autizam, pa nije dobio Parkinsonovu bolest, pa nije dobio neku od tih bolesti, pa su naši roditelji bili vakcinisani, pa smo mi vakcinisali decu i gle čuda, u 21. veku neko priča da to može biti štetno. Da, može biti štetno. Zbog čega može biti štetno? Zato što smo iskorenili brojne zarazne bolesti.
Morate, građani Srbije, da znate da je vakcina civilizacijsko dobro, da je vakcina spasila više ljudskih života nego bilo koja druga medicinska metoda, bilo koja druga hirurška metoda, bilo koji lek, antibiotik, bilo koji citostatik. Imunizacija je spasila brojne narode od izumiranja.
Setite se variole vere koja je pogodila Srbiju, koja je raznela građane Srbije, kako smo se borili, kako je cela nacija bila vakcinisana za nekoliko sati, da ne kažem, za nekoliko dana i pobedili smo tu pošast koja se desila. Setite se nekih sada epidemija koje se javljaju.
Sada ja pitam, dolazim iz Niša, u Nišu je proglašena zvanična epidemija malih boginja, Institut za javno zdravlje je to proglasio, ko je sada tu kriv? Roditelji nisu krivi. Ja želim da vam kažem, roditelji nisu krivi. I ja sam pristalica da se roditelji ne kažnjavaju, nego ti šarlatani, nadri lekari, beli magovi, vračevi, baba vračke, ponovo se javljaju. Znači, srednji vek, ja sam mislio da smo ih ostavili u srednjem veku, da je sada medicina ta koja će da leči i koja će da bude primat zdravstvene kulture naše nacije.
Kraljevina Srbija je, krajem 19. veka, 80% nepismenog stanovništva počela vakcinisati. Srpska vojska je vakcinisala sebe i nije imala te posledice. Sada pričamo o nečemu što je stvarno, po meni, jedan veliki skandal.
Meni je drago što smo ovog puta u parlamentu nastupili jako zrelo zato što smo imali prilike nekih mesec i po, dva dana da zajedno radimo sa Ministarstvom zdravlja, sa Institutom za javno zdravlje, sa Lekarskom komorom, sa Srpskim lekarskim društvom, sa direktorima infektivnih klinika, sa vrsnim stručnjacima epidemiolozima, gde smo čuli različite komentare na ovu temu i gde smo mi, kao političari, ušli u jedan proces, moram da naglasim, stvarno zajedno. Ovo je poruka koja se šalje građanima Srbije da nema potrebe da budu uplašeni i da više ne veruju ovakvim nekim besmislicama koje se seju sa određenih Fejsbuk profila i određenih adresa, a ujedno apel i medijima.
Postoji Zakon o javnom oglašavanju koji jasno kažnjava ukoliko pozovete ljude koji nemaju lekarsku licencu, a koji pričaju o zdravstvenoj struci. Znači, to je nanošenje direktno štete preko nacionalnih sredstava javnog informisanja, iole neko ozbiljan može da tuži te medije zato što to rade. Postoji Zakon o javnom oglašavanju. Dajte da malo radimo pristojno.
Važno je da građani Srbije shvate da ovaj Predlog zakona nije nametanje obavezne vakcinacije. Želim da vam kažem da obavezna vakcinacija u Srbiji postoji jako dugo, da je to doneto u bivšoj SFRJ, da ona važi u svim bivšim jugoslovenskim republikama od Slovenije, Hrvatske, Bosne, Crne Gore i Makedonije. Sada to mediji pumpaju - danas se usvaja obavezna vakcinacija. Nije tačno. Obavezna imunizacija postoji i pre današnjeg dana je postojala. Današnjom raspravom, današnjim donošenjem ovog zakona se jasno samo još jedanput precizira da država stoji iza procesa imunizacije, da država stoji iza garancije vakcina, da država stoji iza procesa imunizacije dece i da ne može neko sada da kaže da država želi loše.
Pričaju, ja želim da vam kažem, ne mogu da poverujem da u 21. veku tako ladno neko može preko Fejsbuka to da izjavi, da postoji udružena delatnost Vladinih ministarstava sa poslanicima, sa lekarskim profesijama, sa lekarskim stručnim organizacijama, da se uništi dečija populacija u Srbiji. Ko normalan može to da kaže? Ja bih prvi bio protiv obavezne vakcinacije ili uopšte vakcinacije kada bi mi neko dao, kolega Đurić je pričao, jedan konkretno jasan, dobronameran zaključak, neki rad koji je publikovan od medicinske struke gde se kaže da to nešto nanosi štetu.
Mnoge vakcine postoje. Vi kada uzimate lekove postoje nus pojave. Mnoge vakcine imaju manji štetni efekat, nego obična tableta aspirina. Tableta aspirina može da vam izazove čir na želudcu, može da vam izazove refluks, može da vam izazove alergiju, znači znatno opasnije neke komplikacije. Pijemo aspirini svaki dan, ja sam ga popio jutros. Da li aspirin treba sada da bude tema, da mi pričamo o aspirinu?
Pri tom, želim da vam kažem, kada se neko poziva sa te strane, sa te necivilizacijske strane, da kaže – ne, nikako vakcine u Srbiji, kako je vakcina obavezna u Srbiji, mi želimo pravo izbora, mi hoćemo kao u Nemačkoj i kao u Engleskoj. Dragi građani Srbije, ja bih voleo da postoji da postoji zdravstvena kultura građana Srbije koja je ista kao u Norveškoj, Švedskoj i Nemačkoj gde je procenat vakcinacije 97% za mnoge vakcine.
Nažalost u Srbiji je ona pala na ispod 85%. Epidemiolozi kažu da je bezbednost naše nacije ukoliko se više od 95% dece vakciniše tokom godine. Ministar je rekao, izašao je, da smo mi za neke vakcine pali ispod 85%, pa se javljaju tako sporadično neke epidemije u Beogradu, u Vojvodini, sad i u mom Nišu. Opet pitam - ko će da bude kriv? Ti roditelji ne mogu biti krivi? Ti roditelji ne mogu biti krivi, nego država.
Država danas jasno staje iza toga. Poruka koja se šalje roditeljima je da ovo nije ništa novo, da država staje iza bezbednosti vakcine. Te vakcine koje primaju građani Srbije, tj. deca u Srbiji, se primaju i u Nemačkoj i u Francuskoj. To su isti proizvođači.
Ja bih još jedanput, to sam pričao i na Odboru za zdravlje i porodicu pričao, dodatno proveravao, mislim da to država Srbija radi, ali bih voleo da čujem i da se jasno kaže da te vakcine, koje se daju u Francuskoj i Nemačkoj, dodatno provere u Torlaku. Više puta proveravati, nema štete od toga. Da se jasno kaže građanima, vakcina je nešto što je jako dobro i što sigurno obezbeđuje kvalitetnije i bezbednije detinjstvo vaše dece.
Nijedan roditelj ne želi loše detetu. Svaki roditelj želi da njegovo dete živi duže od njega, da ima bolje detinjstvo nego što je on imao. Upravo kažem da je imunizacija proces koji obezbeđuje da se dete ne razboli, da dete ne dođe u situaciju da jednog trenutka postane bolesno i da njegov život bude pod znakom pitanja i da bude ugrožen.
Hoću da kažem da protivnici obavezne vakcinacije, tj. protivnici vakcinacije kažu – znate šta, mi mislimo da je su brojne zarazne bolesti iskorenjene i da je mnogo bolji princip onaj za koji se zalažu, a to je da dete spontano dođe u kontakt sa štetnim virusom ili štetnom bakterijom. To nije tačno. To je velika zabluda. To je opasna zabluda koja može koštati zdravlja ili života tog deteta. Znači, ko se tako ponaša, ponaša se jako neodgovorno i jako opasno za našu populaciju, zdravstvenu populaciju naše dece i zdravstveno stanje naše nacije.
Mogu da shvatim roditelje koji su protestvovali pre neki dan ispred Skupštine, tj. na Trgu radničkih saveta, koji su izrazili želju da vakcinacija bude slobodna i da se roditelji slobodno opredeljuju o tome. Znači, prvi bih bio za to kada bi postojala takva prosvećenost, kao lekar se srećem sa brojnim glupostima, i reći ću vam da i dalje postoje brojni nadri lekari koji koriste zlu situaciju, lošu situaciju bolesnih ljudi, koji brojne karcinome leče nekim melemima, nekim travama, čajevima, uzimaju pare tim ljudima i, nažalost, pogoršavaju im zdravstveno stanje. Postoje brojni nadri lekari, beli magovi po Srbiji, po unutrašnjosti Srbiji. Postoje u Beogradu, postoje u Nišu gde na zapaljenje srednjeg uva ili zapaljenje spoljnog ušnog kanala stavljaju beli luk, zejtin, za lečenje sinusa ti veliki nadri lekari, po forumima, leče tako što stavljaju morski krastavac i morsku dinju. Ljudi, 21. vek je. Rekao sam – Hipokrat je odvojio nauku od magije i praznoverja. Praznoverje se trenutno dešava u Srbiji. Praznoverje se šalje preko nekih Fejsbuk naloga.
Želim da vam kažem da je ovo jedna civilizacijska tekovina. Kamo sreće da postoje vakcine za neke neizlečive bolesti. Kamo sreće da postoje vakcine za brojne karcinome. Kamo sreće da postoji vakcina za AIDS. Bili bismo mnogo srećniji, mnogi naši ljudi bi bili izlečeni i ne bi pričali ovako kako sada pričamo.
Pozivam vas još jedanput da jasno svi pošaljemo poruku ohrabrenja roditeljima, da ne treba da brinu, da država danas jasno, više nego jasno, staje iza bezbednosti vakcine i da sve odgovornosti, što se tiče vakcinacije, preuzima država. Znači, nema potrebe da roditelj potpisuje bilo šta. To je tema današnje rasprave u Skupštini, a ne da se nametne nešto. Obavezna vakcinacija postoji još iz bivše Jugoslavije, pa smo svi lepo živeli, pa smo pričali da je zdravstveni sistem bivše SFRJ bio jedan od najboljih, i jeste bio jedan od najboljih u Evropi, i struka je procenila tada da mora postojati obavezna vakcinacija.
Ovo je samo usklađivanje dva zakona: Zakon o zaštiti prava pacijenata i Zakon o obaveznoj imunizaciji, gde je pogrešno tumačeno od brojnih pedijatara, gde je zloupotrebljavan od antivakcinalnog lobija, a gde se roditeljima savetovalo da se ne potpisuju, da traže da se lekar potpiše da preuzima odgovornost. Kada država kaže, kada parlament izglasa da je nešto obavezno, nemate šta da potpisujete, jer je država stala iza toga, stala je iza bezbednosti vakcine, stala je iza važnosti procesa imunizacije.
Tako da dragi roditelji, nema potrebe više da verujete nekim ljudima koji se kriju iza lažnih profila po „fejsbuku“, pitanje, evo kolega je rekao koji finansijski krugovi stoje u tome da naruše zdravstveno stanje naše dece, tako da, ovo je jedan lep dan za srpski parlament da nastupamo jedinstveno kako bi smo suzbili počast srednjeg veka koji se ponovo javlja, šuška, čeka trenutak da se vrati u Srbiju, da se lečimo sa „baba vangama“ ili nekim diletantima. Znači, zdravstvena struka je jasno precizirala kako se leče brojne zarazne bolesti. Mi se imunizujemo istim vakcinama kao što se imunizuju deca Evrope.
Završiću time, kada mi neko kaže da se u nekim zemljama ne vakciniše i da to može slobodno neko da kaže, 2001, 2002. godine sam imao stipendiju Švajcarske Vlade i bio sam u Univerzitetskoj ORL klinici u Cirihu. Prvo što su me pitali, da li ste vakcinisani protiv „Hepatita B“ da bi ste ušli u operacionu salu, ja to nisam. Tada nije bilo 2001. godine, nije bila obavezna vakcinacija protiv „Hepatita B“ i primio sam vakcinu u Cirihu, u tom jednom od najrazvijenijih gradova i najrazvijenijoj bolnici. Pa, ako oni primaju vakcine, neki lažni „fejsbuk“ profili kada vam kažu - nemojte da primate vakcinu, vi im se samo nasmejte, jer oni ništa drugo ne zaslužuju nego jedan smeh, jer su oni jedna velika bruka. Hvala vam puno.

Zahvaljujem se.
Reč ima profesor dr Slavica Đukić Dejanović.
Izvolite gospođo Dejanović.
Molim vas ponovo se prijavite, tehnika danas nam.

Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, uvaženi državni sekretaru gospodine Vekiću, cenjene koleginice i kolege, zaista i ja ima zadovoljstvo da se pridružim kolegama poslanicima i u ubeđenju sam da danas kao parlament šaljemo onim porodicama, onim mladim roditeljima koji su, može biti imali neku dilemu, vrlo jasnu poruku.

Ovaj parlament se oslanja na struku, oslanja se na znanje, oslanja se na činjenice. Mi zaista, bez vrlo konkretnih dokaza nismo danas izgovorili ni jednu jedinu reč. Imam posebno zadovoljstvo što je poslanička grupa SPS, sve vreme intenzivnog rada Odbora za zdravlje na inicijativu našeg uvaženog ministra gospodina Lončara, bila informisana o aktivnostima koje smo vodili vrlo intenzivno, vrlo ozbiljno i to od predstavnika svih institucija u zemlji i svih pojedinaca.

Pozvali smo, naravno i one koji ne misle kao mi, što danas govorimo i mislimo, ali oni nisu došli. Oni su negde sigurniji kada na mrežama pošalju neku poruku zato što može biti da su neki od njih u zabludi, neki može biti u zabludi na bolesnoj osnovi, a neki krajnje tendenciozni i ne žele da se suoče sa argumentima.

Ovaj Parlament je položio veliki ispit danas i veliko je zadovoljstvo što možemo konstatovati da zapravo problem o kome mi danas govorimo ima dve komponente. Subjektivnu i objektivnu. Subjektivna je strepnja roditelja, kako da obezbede nešto što je najbolje za odgoj svog deteta, kako da spreče zarazne bolesti, a vakcina jesu najveće civilizacijsko dostignuće i jesu, zapravo reklestat mnogim zaraznim bolestima i kako da njihovo dete nikako ne bude žrtva ne znanja i zablude?

Naravno, mi moramo biti svesni činjenice da i danas dva miliona dece, za godinu dana umre zato što nisu primili vakcinu. To su podaci Svetske zdravstvene organizacije, to su činjenice. Zloupotreba u našoj sredini ili ne snalaženje, zakona koji su na delu, a mi imamo u nadzornu funkciju, prosto je inspirisala sve nas da se pridružimo jedni drugima i da na Odboru za zdravlje u sastavu kažem vrlo kompetentnih osoba, mi smo pozivali i ministra prosvete jer mislimo da edukacija, znanje ili ne znanje o ovom pitanju vrlo važno, dalo je rezultat da, evo ja sam uverena samo 16 poslanika koji verovatno nisu bili fizički u stanju da potpišu, nisu potpisali Predlog izmena i dopuna zakona koji je danas na dnevnom redu.

Objektivni deo je iskreno, jedno ne snalaženje u tumačenju dva zakona, ali da ne bi bilo nejasnoća oko navodnog nesaglasja člana 15. Zakona o pravima pacijenata i člana 25. Zakona o zaštiti od zaraznih bolesti, mi smo danas ovim tekstom napravili jedno pojašnjenje.

Zapravo šta smo rekli, prvo smo rekli da je imunizacija, odnosno, vakcinacija preventivna medicinska mera. Zašto? Zato što u stavu 2. člana 15. Zakona o zaštiti prava pacijenata, stoji da roditelj, odnosno staralac, treba da da potpis za svaku invazivnu metodu koja se primenjuje u dijagnostičkim i terapijskim procedurama njegovog deteta, odnosno lica za koje je određen kao staralac.

Naravno, tu nije ni rečeno da se za preventivne mere treba tražiti pismena saglasnost, ali pošto je sasvim moguće da pred različitim i u različitim postupcima ne znaju svi šta su preventivne mere, šta su dijagnostičke, šta su terapijske medicinske mere, došlo je do jednog pojašnjenja i mi smo jednostavno definisali vakcinaciju kao jednu preventivnu meru, uz sve ostale kvalifikacije koje smo u definiciji dali ovim predlogom izmena.

Zašto se neki pozivaju na to da u nekim zemljama, pa su navedene tačno zemlje koje su nam po mnogo čemu uzor, nema obavezne vakcinacije? To su Velika Britanija, Danska, Estonija, Litvanija, Luksemburg, Nemačka, Norveška, Finska i Švedska. U svakoj od ovih zemalja, već je u više navrata rečeno, obuhvat vakcinisane dece je preko 95%, nekima čak preko 97%. To su zemlje koje na način kako su rešile pitanje prevencije zaraznih bolesti, danas već izdvajaju ogromna sredstva, jer imaju mogućnost da reše pitanja čak imunizacije masovnih nezaraznih bolesti.

Meni je bliska materija vezana za Alchajmerovu bolest. Znate, danas je pronađena vakcina protiv Alchajmerove bolesti. Radi se upravo na suzbijanju neželjenog efekta, a to je incefalitis i počeće da se primenjuje. Nadam se da će to biti skoro.

Dakle, od vakcina se ne beži, ali zemlje koje imaju visok nivo edukovanosti i mladih roditelja i opšte populacije nemaju one problema sa kojima se srećemo mi. Ne samo mi, nego i Mađarska, Hrvatska, Slovenija, dakle tri zemlje koje su nam relativno geografski blizu, a koje imaju takođe zakonom predviđenu obaveznu imunizaciju dece u prvog godini, odnosno do 15 meseca su ove obavezne vakcinacije. Rešile su to na način kako mi danas ponovo činimo, po drugi put, usaglašavajući ova dva zakonska akta.

Nema sumnje da kalendar vakcinacije koji će biti posebna tema svih nas, a prethodno stručnjaka ovde u parlamentu kada budemo izglasavali nov zakon o sprečavanju, odnosno o zaštiti zaraznih bolesti, nema sumnje da treba da bude detaljno analiziran taj kalendar vakcinacije. U Hrvatskoj na primer, kalendar vakcinacije ministar zdravlja donosi svake godine.

Ovde je bilo postavljeno u nekoliko navrata pitanje sankcija, znate mislim da je neuporedivo bolje da idemo na edukaciju pre svega, zdravstvenih radnika i da zaista lekarske komore i razni stručni esnafski oblici udruženja rigorozno kažnjavaju neznanje. Dakle, stručnjak ne sme da greši. On mora da odgovara i mora da ima odgovornost o kojoj su sve kolege ovde govorile. Ko može da ne zna, ko može da bude uplašen? Gde je nemir, gde je taj subjektivni problem? Kod roditelja koji kada čuje dve različite informacije zaista ne zna kome da poveruje, ali mi smo ovim predlogom zakona ustanovili tačnu proceduru, lekar stručnjak pregleda dete. Ocenjuje da li može biti nekih razloga za privremenu kontraindikaciju, ako dete ima temperaturu niko mu neće dati vakcinu, odložiće za nekoliko dana. To se zove privremena kontraindikacija. Ako ima razloga za trajnu kontraindikaciju, čak ni sam lekar ne sme to da učini, bez konsultacije sa još dvoje kolega. To se radi timski.

Stepen obezbeđenja struke, u svemu što smo danas predložili je za nivo informisanosti i znanja naših roditelja, naših građana više nego adekvatan. Zbog toga mislim da danas zaista svi delimo ogromno zadovoljstvo što u parlamentu nema onih koji prosto hoće zbog zabluda, zbog tendencija, zbog može biti farmakomafije, usuđujem se da kažem taj termin, jer što više zaraznih bolesti, posebno među decom, to je potrošnja lekova veća i o tome treba razmišljati. Ali to je tema, ne za nas u parlamentu, to može biti tema za one organe o kojima je kolega malopre govorio. To su organi istrage, pravosuđa i u drugim zemljama i kod nas.

Naravno, ima onih koji misle da čine dobra dela kada šire zle informacije. Njima možemo i oprostiti, ali znate, njihov uticaj može biti veliki. O tim magovima je govorio kolega Milisavljević dosta. Njima nije mesto tamo gde se oni zapravo nalaze. Njima je mesto na potpuno drugoj lokaciji.

Prema tome, kada svih 250 poslanika bude glasalo za predlog izmena ovog zakona, ovaj parlament će pokazati jednu zrelost kada je u pitanju naša zajednička potreba da zdravstvenu politiku izdvojimo iz svih politika. To će biti prilika da zaista Ministarstvo zdravlja, Odbor za zdravlje koji sada vodi aktivnosti, ali na inicijativu Ministarstva za zdravlje, svim zdravstvenim institucijama, svim vrednim pojedincima ne kažemo hvala, nego samo kažemo – to je vaša obaveza, to je naša obaveza. Hvala vam na pažnji.