Pet minuta koristim.
Ova rasprava je otišla dosta daleko. Imamo analizu raznih vlasti u Srbiji, tamo od 1960. i neke godine, kada je počela protivgradna zaštita, pa do današnjeg dana. To se tako dešava kada se bavimo nečim što je prevelika buka oko ne tako velike stvari. Naravno da je zaštita od grada velika stvar, ali ceo sistem, njegova organizacija, koštanje tog sistema je nešto što, to smo već imali ovde podatke, košta pet – šest miliona evra na godišnjem nivou. Znači, to može da se organizuje na vrlo jednostavan način.
Nema potrebe da postoji zakon o svemu, to smo već govorili. Mnoge stvari koje su važne za život jedne države i jednog društva se ne definišu zakonom, nego imaju izvor u nekom zakonu, što bi ovde bio Zakon o ministarstvima, gde se ta nadležnost nekom dodeljuje, a sve ove stvari se rešavaju podzakonskim aktom.
Ovaj zakon, koliko vidim, ima dvadesetak članova, tako da i to govori o tome da to nije baš po svaku cenu zakonska materija. Od 1992. godine, otkad nema zakona definitivno koji to definiše, bilo je zaštite od grada, pod raznim vlastima, a i razne vlasti su se menjale pa nisu donele zakon. Tako da, to prebacivanje jednim ili drugim nema nikakvog smisla. Sve stranke koje su danas u parlamentu su bile u nekom trenutku vlast od 1992. godine do danas. I to prebacivanje, ko je kad šta uradio, mislim da to nije posebno važna stvar.
Mislim da je važnija stvar o tome da govorimo o terminu kad se donosi zakon, da je to kasno, da se desila velika šteta, kao što se desila 2010. godine, kao što se desila nekih ranijih godina. U načelnoj raspravi, ministar mi je rekao da se setim avgusta 2003. godine, kada je grad u Zrenjaninu pobio useve, pa i vitraž na nekoj crkvi. Moram da priznam da se ne sećam toga, ali oko toga zašto se to desilo najbolje je da pitate Gorana Kneževića, koji je tad bio gradonačelnik, a danas je vaš kolega pa će se on setiti bolje ko je tada bio kriv.
Ono što u materijalu vidim, a vezano je i za ovaj član o kome govorimo, to je izveštaj o troškovima za prošlu godinu. Ovde piše, na 14 strani, da su jedinice lokalne samouprave utrošile sto miliona dinara za nabavku tri hiljade protivgradnih raketa. Koliko se sećam, cena tih raketa 2003. godine je bila negde oko 130-140 evra. Ako je tačan ovaj podatak da je za tri hiljade raketa dato sto miliona dinara, to znači da su plaćane duplo skuplje nego što je njihova tržišna cena bila 2003. godine, a teško da je ta cena rasla. U međuvremenu, pošto su to domaći proizvodi, znači imamo i ove naše, imamo kineske i mislim da ovde ima puno razloga da se napravi jedna ozbiljna istraga ko je nadležan za to i da vidi po kojim cenama su kupovane ove rakete.
Naravno, ovo govori i o besmislu da se na tri ili četiri nivoa vlasti, da tri nivoa vlasti preuzimaju odgovornost za jednu oblast. Znači, treba da bude, potpuno se slažem sa činjenicom da ne treba da bude u MUP-u, ali potpuno sam protiv toga da postoje nadležnosti lokalne samouprave, nadležnosti AP Vojvodine i nadležnosti države Srbije u ovoj oblasti za pet miliona evra godišnje. To treba da radi jedno odeljenje u Hidrometeorološkom zavodu koje će da se bavim svim, i procenama i održavanjem radara i kupovinom novih koji su jako loši, stari, objedinjenom nabavkom raketa, kojih treba da bude 20-ak hiljada na godišnjem nivou, da bismo bili sigurni, servisom, plaćanjem ljudi koji ispaljuju te rakete, to treba da buce centralizovano i tu nema nikakve sumnje.
Prema tome, hajde malo manje da pravimo galamu oko nečega, nego da počnemo da radimo. Ja sam siguran da u Hidrometeorološkom zavodu postoje ljudi koji to mogu da organizuju na vrlo jednostavan način, bez velike rasprave o tome.
