Nastavite, gospodine Šutanovac.

Gospodine Bečiću, ja vas molim…

Ja ne mogu da vratim vaše vreme unazad i da ispravim vašu bezbednosnu proveru. Izvolite, nastavite.

Iskoristiću svoje pravo da u ovih dva minuta ćutim.

To je vaše pravo, gospodine Šutanovac.

To je moje pravo i vaša sramota.

Nek bude meni sramota, gospodine Šutanovac.
Ako ja treba da se stidim u Srbiji, nije problem. Ja mislim da trebate mnogo više nego ja, gospodine Šutanovac.
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jovičić.
(Marko Đurišić, s mesta: Poslovnik.)

Hoćete li dati za Poslovnik?

Govorite, govorite.
Gospodin Đurišić se javio već kad sam dao vama reč, tako da mora da sačeka red.

Samo što se tiče ovog amandmana, u svakom slučaju ga ne možemo ga prihvatiti, jedino što mi je u izlaganju prethodnog govornika, koji je hteo da oda neku počast valjda nekom ćutnjom, itd, ali očigledno je hteo da oda počast privredi Srbije koju su razorili od 2000. godine i privatizacijama koje su nakaradno odradili u Srbiji, jer mi je zasmetalo kada je taj gospodin koji je vodio jedno ministarstvo rekao – zašto ne harmonizujemo plate sa EU? 
Nameće se jedno pitanje – da li u EU, u bilo kojoj državi EU, ne računajući možda ove koje su poslednje ušle, mislim na one razvijene zemlje, da li su imale preko 600 propalih i pljačkaških privatizacija, da li je svakodnevno rastao na desetine miliona javni dug njihovih zemalja, da li su imale toliki deficit i da li su njihovi političari preko noći se toliko obogatili, da su mogli da grade, da rade, da rade šta god hoće u ovoj zemlji?
Da ste vi, gospodo, kojim slučajem, kao što ste obećavali, od 2000. godine sproveli 2.000 normalnih, zdravih, poštenih privatizacija u Srbiji, da ste podsticali privatni sektor, da ste smanjili javni dug, a ne povećavali ga, da vam deficit nije rastao iz godine u godinu, da ste se ponašali odgovorno, čestito i da ste se zaista brinuli, pošto ste rekli da država postoji zbog građana, da ste tu državu vodili na jedan odgovoran i pošten način, danas, sasvim sigurno, ne bismo ni smanjivali niti plate, niti penzije. Ali, pošto ste se tako bahato ponašali, to je bila nužna mera koju su građani Srbije prihvatili jer to smo rekli da je jedina šansa da ozdravimo našu ekonomiju, našu privredu i da možemo nešto da ostavimo generacijama koje dolaze, pošto ste nama ostavili, vidimo šta, samo čemer, jad, tugu, bedu, prazan budžet, razorena javna preduzeća, opljačkana javna preduzeća i ovo što je gospodin Babić govorio za marketinške agencije itd.
Kada govorimo o EPS-u, ova akciza na električnu energiju ide u budžet Republike Srbije.