Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, želim da kažem nekoliko reči o Sporazumu između država članica Severoatlanskog ugovora i ostalih država učesnica u Partnerstvu za mir.

Za one koji misle da se radi o nekoj obavezi ili moranju, pročitaću jedan od stavova člana 5. koji kaže – ovaj sporazum biće otvoren za potpisivanje za svaku državu koja je ili ugovorna strana SOFA-NATO ili prihvata poziv u Partnerstvo za mir i koja potpisuje okvirni dokument Partnerstva za mir.

U članu 6. se kaže da ovaj sporazum može otkazati svaka učesnica ovog sporazuma upućivanjem pismenog obaveštenja o otkazivanju Vladi SAD, koja će obavestiti sve države potpisnice o svakom takvom obaveštenju. Otkazivanje stupa na snagu godinu dana nakon što Vlada SAD primi obaveštenje.

Dakle, ovde se ne radi ni o kakvom moranju ili o nekakvoj prisili. Ovde se radi o slobodno izraženoj volji država koje su svojom voljom ušle u Partnerstvo za mir i na taj način sarađuju sa zemljama iz NATO ugovora. Mislim da zarad javnosti treba reći da niko neće nikoga prisiliti na neko članstvo, pogotovo ne države koje su velike i moćne da prisile neke druge male, koje u suštini ne moraju ni da im budu bitne.

Podsetiću još i na to da proširenje čak i NATO ne predstavlja pretnju ni jednoj državi, već povećava bezbednost i stabilnost čitavog evroatlanskog regiona. To je saopšteno na Parlamentarnoj skupštini NATO u Budimpešti ove godine.

Tradicija naše saradnje sa zemljama koje su u sastavu NATO pakta datira jako dugo. Još 1881. godine Kneževina Srbija je uspostavila diplomatske odnose sa SAD. Od tada se mnogo toga izdešavalo na relaciji SAD-Kneževina Srbija, a potom Kraljevina Jugoslavija i Jugoslavija, ona SFRJ. Podsetiću samo na nekoliko činjenica iz tog perioda. U Prvom svetskom ratu, u jednom trenutku, kada je bombardovan Beograd, tadašnji glavnokomandujući srpskih snaga je rekao kralju da nije trebalo da postavi glavni grad da bude granična karaula. Odmah posle toga, posle završetka Prvog svetskog rata, SAD su pomogle prisajedinjenje Vojvodine i priznavanje Vojvodine, tako da nam u tom trenutku Beograd više nije bio granična karaula, nego grad u centru Srbije. Tom prilikom su Nemci, Austrougari i ostali doveli na granicu biološkog istrebljenja Srbiju.

U Drugom svetskom ratu takođe je bilo i Nemaca i Hrvata i srpskih žrtava, u Jasenovcu 700.000, u ratu oko milion. Mi danas sarađujemo i sa Nemcima i sa Hrvatima i normalno je da sarađujemo sa svima, iako su nas u dva svetska rata praktično doveli na rub istrebljenja. Onda se dogodila ta tragična i nesrećna 1999. godina. To je bilo za vreme našeg iskustva i to je nešto što boli. Boli kad od prijatelja dobiješ nešto što se zovu bombe. Ali, obzirom da mi moramo da nastavimo da živimo i dalje, mislim da moramo da se okrenemo budućnosti. Bili smo prijatelji 150 godina, a onda smo se jednom potukli. Red je da se pomirimo zarad budućnosti. Mislim da imamo mnogo više onoga što se zove za saradnju, nego protiv saradnje.

Imamo, nažalost, i neke medije i interesne grupe koje srpski narod plaše sa NATO paktom. Onda imaju nekada neku epizodu kojom su nezadovoljni zarad ostvarivanja nekih svojih ciljeva i onda u medijima izjave – a, da, vi Srbi niste dobri, pozvaćemo NATO pakt, pa će on regulisati situaciju. Mislim da je to teška zloupotreba koju nikada niko ne bi odradio, da kažem, iz NATO da takvi neodgovornim pojedincima izađe u susret da pretnju Srbima NATO-om i realizuje.

Da nije tako i da se saradnja odvija u pozitivnom smeru svedoče i nedavne poplave kada je Vlada SAD, preko USAID-a, uputila skoro dva miliona evra pomoći za naše poplavljena gradove, da su za Crveni Krst uplatili oko 150 hiljada evra, da je i sama ambasada SAD u Beogradu odvojila pedesetak hiljada evra, odnosno dolara za volontere koji su pomagali unesrećenim.

Vojna saradnja koja se odvija, čini mi se, u dobrom smeru se ogledaju u dobroj saradnji na izgradnji baze Jug i obuke naših vojnika, da kažem, za učešće u međunarodnim multinacionalnim jedinicama i tu je, ako se dobro služim podacima, više od pet miliona evra, odnosno dolara, uloženo u razvoj infrastrukture i te saradnje u korist naše vojske i naše saradnje.

Dakle, ja sam na ovaj, da kažem, plastičan način, hteo da skrenem pažnju da ne zagovarajući u ovom trenutku članstvo Srbije u NATO paktu, ali u svakom slučaju zagovarajući potrebu saradnje, potrebu bolje saradnje i potrebu potpisivanja ovog sporazuma. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Radojeviću.

Reč ima narodni poslanik Milija Miletić. Izvolite.

Odustajem.

Zahvaljujem, gospodine Miletiću.

Gospodine Babiću, da li vi želite reč? (Ne)

Zahvaljujem.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja jedinstvenog pretresa, pitam da li žele predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?

Reč ima narodni poslanik Dragan Šutanovac. Izvolite.

Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, dame i gospodo, želim smo za kraj, pretpostavljam da završavamo ovu raspravu koja je protekla u duhu, koji meni, da kažem, na neki način prija, da kažem nekoliko stvari koje su rečene, a koje naprosto ne stoje.

Bez obzira na našu tešku istoriju krajem devedesetih godina sa NATO-om, nije tačno da je NATO formirao Haški tribunal. Naprosto, Haški tribunal, svi znamo, je formiran nakon Dejtonskog sporazuma, uz blagonaklono gledanje tadašnjeg režima, a prva isporučenja Haškom tribunalu su bila u vremenu pre 2000. godine. Nije to tema današnje rasprave, ali naprosto nije ni fer, ni korektno, ni uredu da zloupotrebljavam ovu govornicu, niti da govorim o nečemu što nije tačno. Haški tribunal je pod okriljem UN. Sve zemlje praktično UN participiraju i to je nešto što je istina i činjenica.

Gospodine ministre, želim samo za kraj da ponovim da će DS glasati za ovaj predlog zakona, ali vas podsećam da je ovo na neki način veliki korak, mali korak, kako god želeli da kažemo, u našem daljem približavanju, odnosno čvršćoj vezi sa ne samo snagama zemalja NATO-a, već i Partnerstva za mir. Ovo je samo deo svih onih koristi koje treba da ima Republika Srbija od ovakvog sporazuma. Rekli smo da će Vojska imati mogućnost da podiže svoje operativne sposobnosti, da će Vojska imati mogućnost da participira u mirovnim misijama u punijem kapacitetu sa boljim, pretpostavljam, pripremama, da ćemo time dobiti mogućnost da prvu misiju ispunjavamo na višem nivou, što je jako važno u odbrani zemlje.

Želim da potenciram da kapacitet sa ovakvim sporazumom nije samo vojni, odnosno vojno vojni, već i diplomatski. Dakle, posao Ministarstva odbrane je, kao što znamo, to je jedno, uslovno rečeno, spoljnopolitičko ministarstvo koje se

bavi, na neki način, spoljnom politikom. Insistiram da vi sa kapacitetom koji dobijate u Narodnoj skupštini utičete na rad naše Vlade da i oni koji treba trpe taj kapacitet da ga koriste na pravi način. O tome smo razgovarali ovde kada je bila priča vezana za učešće u mirovnim misijama.

Niko ovde niti je bio, niti je sad egzibicionista koji šalje naše vojnike u mirovne misije koji rizikuju živote, koji rizikuju da se povrede ili, ne daj Bože, razbole, jer je egzibicionista sa željom da ispuni nečije želje. To država ozbiljno radi da bi dobila ozbiljne međunarodne kapacitete, pregovaračke kapacitete i da bi sa tim kapacitetima mogla da utiče na spoljnopolitičke događaje koji utiču i na našu zemlju.

Znači, da budem vrlo eksplicitan, očekujem da nakon ovoga naša diplomatija i predstavnici koji rade na spoljnim poslovima, uključujući i predsednika i premijera imaju veći zamajac u spoljnoj politici naše zemlje, jer smo svedoci da je juče premijer rekao - ukoliko niko ne stavi veto na rezoluciju koja će biti u UN predstavljena, mi smo i pored svih tih prijatelja spremni da budemo sami. Ovo danas ne radimo da bi bili sami. Nije to vaša odgovornost, ali vi ste član kabineta koji mora da utiče na svoje kolege da nikad više ne dođemo u situaciju da budemo sami. Ako je naša zastava pobodena sa drugim učesnicima mirovnih misija, uključujući i zemlje NATO-a i EU, očekujem da mi imamo blagonaklonost tih zemalja na način na koji je to prepoznato u nekim zemljama, a siguran sam da, ukoliko bi na vreme artikulisali tu energiju, bi to mnogo značilo državi Srbiji i lakšem vođenju spoljne politike i zaštite interesa svih građana Srbije.

Ponavljam još jednom, glasaćemo svi za ovaj predlog, jer smatramo da je on dobar. Šteta što on nije i ranije došao na dnevni red. Imali bi više koristi da smo ga ranije, ali bez obzira sada je na dnevnom redu i kažem da je to dobar, pozitivni pomak. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Šutanovac.

Gospodine Blažić, replika ili…?

(Branislav Blažić, s mesta: Replika.)

Gospodine Blažić…

(Dragan Šutanovac, s mesta: Nisam ga spomenuo.)

Gospodine Šutanovac, molim vas. Budite sigurni da ću ja poštovati Poslovnik.

Gospodine Blažić, ni na koji način od strane gospodina Šutanovca niste pomenuti u negativnom kontekstu da bih imao mogućnost da vam dam pravo na repliku.

(Branislav Blažić, s mesta: Pogrešno sam protumačen. Jedini sam govorio o Haškom tribunalu.)

Ako smatrate da je prekršen Poslovnik, javite se po Poslovniku, ali vam ne mogu dati reč po replici.

(Branislav Blažić, s mesta: Poslovnik.)

Koji član?

(Branislav Blažić, s mesta: Član 107.)

Izvolite, gospodine Blažić.

Samo radi istine, ja nisam pominjao da je NATO pakt formirao Haški tribunal. Moja diskusija je bila o novom svetskom poretku 90-ih godina u kojem je on imao svoje elemente za svoje funkcionisanje. Jedan elemenat je bio ekonomski u smislu uvođenja sankcija. Drugi elemenat je bio vojni element u smislu vojnog uticaja. Treći elemenat je bio da se pravno zaokruži čitava priča, a to je priča preko Haškog tribunala, pre 1999. i posle 1999. godine.

To su elementi formiranja novog svetskog poretka i to nema veze sa NATO paktom u ovom smislu. Samo je reč kako je svet funkcionisao 90-ih godina do jačanja Rusije 2000. godine kada su se stvari značajno počele menjati. Hvala lepo.

Hvala.

Gospodine Blažiću, smatram da nisam prekršio Poslovnik. Zato što ste pokušali da iskoristite javljanje po Poslovniku za repliku i oduzimam vašoj poslaničkoj grupi dva minuta.

Reč ima ministar Bratislav Gašić.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da se u ime Ministarstva odbrane i Vojske Srbije zahvalim na jednoj, naravno i Ministarstvu spoljnih poslova, koje je formalni predlagač ovog zakona, konstruktivnoj raspravi.

Moram da odgovorim na par pitanja, jer smatram da to što je izrečeno u kontekstu… Gospodine Šutanovac, vaš partijski kolega je u svojoj diskusiji rekao da NATO pakt diže zajedno sa Mađarskom zid između Srbije i Mađarske. Mislim da nije relevantna danas priča o tome da li je NATO pakt napravio Haški tribunal.

U svakom slučaju, žao mi je da za ovako jedan važan zakon, u jednom trenutku, u sali bude više ministara, bio sam samo ja, nego poslanika opozicije. Kolika je važnost zakona i kako se odnosi opozicija prema ovom zakonu pokazano je u tom trenutku.

U svakom slučaju, hvala vam. Mislim da je ovo važan zakon i sa aspekta…

(Marko Đurišić, s mesta: Šta sad „sere“?)

Stvarno mislim da, gospodine Đurišiću, pa vi ste ipak narodni poslanik. Ja, gospodine predsedavajući mislim da za ovakve izrečene reči i ovo što je izrekao jedan narodni poslanik morate da reagujete. Izvinite. Zahvaljujem.

U pravu ste, gospodine ministre.

U trenutku nisam čuo šta je izrekao narodni poslanik, gospodin Šutanovac, izvinjavam se, gospodine Šutanovac, izvinjavam se, gospodin Đurišić.

Ali, ako je izrekao to što sada dobijam informaciju da je rekao, smatram da to ne priliči dostojanstvu Narodne skupštine i njemu kao narodnom poslaniku.

Ja vas molim gospodine Đurišiću, ja ću imati uvida u steno beleške, ali stvarno vas molim da tako nešto ne ponovite, ako ste izrekli. Jer, predstavnik Vlade, u ovom slučaju gospodin Gašić, nije došao da ga mi vređamo u Narodnoj skupštini.

Izvinjavam se. gospodine Šutanovac, što sam u trenutku izgovorio vaše prezime. Izvolite.

Izvolite, gospodine Šutanovac.