Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.
Gospodine ministre sa saradnicima, SPO je dugo čekao ovakav dan kada će se u Narodnoj skupštini Republike Srbije razgovarati o jednom ovako važnom zakonu i postići saglasnost i vlasti i opozicije. To je dokaz da Ministarstvo kojim rukovodi ministar Stefanović i mere koje preduzima ne samo u normativnom okviru, već i po rezultatima rada policije idu u dobrom smeru.
Ovde je bilo i nekoliko diskusija koje su ukazivale na to da je u nekom periodu policija bila pretežno pod snažnim političkim uticajem i to je zaista tako i to nisu događaji od neke davne prošlosti.
Sa razvojem višestranačkog sistema u Srbiji nastala je jedna logična inercija. Naša policija posle 1945. godine formirana je kao, pre svega, politička policija, sa zadatkom da čuva i neguje kult ličnosti i da se bori protiv tadašnje opozicije, tzv. reakcije. To je, nažalost, taj impuls sa obnovom višestranačja 1990. nastavljen, u svom najgorem obliku.
Ali, ono što želim, budući da sam svestan toga da ovaj prenos prati veliki deo od 35.000 zaposlenih u MUP, da je SPO uvek iskazivao duboko poštovanje prema ljudima koji se bave, pre svega, unutrašnjom bezbednošću i zaštitom bezbednosti svih građana, kako personalnom, tako i imovinskom sigurnošću.
Ono na šta smo stalno ukazivali do nedavno pažnju, to je na političku zloupotrebu MUP, koje je, nažalost, bilo, a koje sada nema. Zbog čega? Mnogi su iz pijeteta prema tim ljudima koji su ugradili svoje živote nedavno u borbi za evropsku Srbiju, ja moram da pomenem, recimo, jedan događaj, gde je 1993. godine u noći između 1. i 2. juna, kada su socijalisti i radikali smenili tadašnjeg predsednika savezne države Dobricu Ćosića, da je naš poslanik, kragujevački potpredsednik tadašnjeg SPO ovde nokautiran u Skupštini, da je ubijen policajac Miodrag Nikolić, koji je bio član SPO, da to ubistvo i mnoga druga ubistva sa političkim prizvukom nikada nisu rasvetljena, a ono u šta je SPO siguran, to je da je to ubistvo politički motivisano jer je stric gospodina Nikolića godinu dana pre toga govorio na Vidovdanskom saboru baš ispred ovog doma Narodne skupštine Republike Srbije.
Srpski pokret obnove u potpunosti razume svu složenost poslova koje obavlja MUP, od stanja bezbednosti na teritoriji cele Republike, pa onda na KiM, pa na administrativnoj granici, od borbe za suzbijanje kriminala, za održavanje javnog reda i mira, za bezbednost saobraćaja, za graničnu bezbednost, obavljanje upravnih poslova, zaštitu i spašavanje ljudi i imovine u vanrednim situacijama, poslovi analitike, telekomunikacije, informativnih tehnologija, bavljenje stručnim osposobljavanjem, obrazovanjem i usavršavanjem svih zaposlenih, normativno-pravna aktivnost, međunarodna saradnja koja je poprimila kroz potpisivanje bilateralnih i multilateralnih ugovora dobar nivo, reformske aktivnosti koje zaista ministar Stefanović sprovodi, po našem mišljenju, na jedan zaista prihvatljiv način.
Kao rezultat svega ovoga dobrog o čemu sam pričao, bez ulaženja u posebne detalje, mi imamo, izuzev, čini mi se, u pogledu visoko-tehnološkog kriminala, što je sasvim normalno da postoji porast te vrste kriminala, mi imamo dva trenda koja su dobra. Prvi je smanjenje broja krivičnih dela, a drugi je povećanje rasvetljavanja krivičnih dela.
Sa druge strane, moram da istaknem da je i u policijskoj akciji „Sablja“, kada je bilo uhapšeno 12 hiljada lica, za sva ta lica je policija imala policijske dokaze da su to ljudi s one strane zakona, ali, nažalost, normativno-pravni sistem, sudstvo i tužilaštvo su bili drugačiji, pa je i ta jedna odlučna akcija države, kada smo videli da država kada se ozbiljno uhvati u koštac sa organizovanim kriminalom i sa kriminalom i korupcijom, može to dosta dobro da reši.
Onaj san koji smo mi sanjali 90-ih godina, verujte mi, ja moram danas da ga pomenem, bilo je to zaista teško vreme. Jer, zamislite nas, predvodnike borbe „Za evropsku Srbiju“, organizovan je neki skup, policija se pojavi samo da puca na nas, da baca suzavac, da nas rasteruje sa šmrkovima, da nas juri sa helikopterskim jedinicama i sa specijalnim jedinicama po Ravnoj Gori, itd. Danas je to vreme, srećom, drugačije. Sa druge strane se pojave predstavnici vlasti, opozicija čuva vlast od naroda, a danas policija podjednako postupa u tim situacijama i prema vlasti i prema opoziciji.
Ono što ja želim da kažem, uz duboko poštovanje za rad svih policijskih službenika i svih službi i jedinica, to je da najveći deo policajaca, znam da vi znate, ovo pričam zbog javnosti, želi samo profesionalno da radi svoj posao. Politika ih uopšte ne interesuje.
Nažalost, karijerna napredovanja su u tim lošim godinama imali oni koji su želeli da ministarstvo zloupotrebe u političke svrhe. I ne da nisu imali u tome podršku građana Srbije, nego pre svega nisu imali podršku većine zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. I često u razgovorima sa ljudima koji obavljaju veoma složene, pre svega policijske zadatke, često nas pitaju – zašto vi iz Srpskog pokreta obnove ne volite policiju? Ja kažem da to nije tačno. Policija, vojska i Srpska pravoslavna crkva su, po mišljenju Srpskog pokreta obnove, tri veoma važne i dobre institucije. Posebno vojska i policija, koje su napravile dobre reforme. Ali, ono što nam je odvratno, to je politička zloupotreba tih institucija. I zbog toga sam imao potrebu da se i ovih tema dotaknem.
Još nešto. „Tijanin zakon“ ili izmene po kojima će policija imati veći pravni okvir za postupanje je zaista nešto što je dobro i što vi radite u pravom momentu, ne samo zbog pozitivnog pritiska javnosti, već zato što i vi tako mislite, zato što svi mi mislimo tako u Narodnoj skupštini. Dobre su i sve ostale mere i članovi koji se menjaju, a ono što mi očekujemo od novog zakona o policiji to je da više reguliše odredbe, i ministar je to malo pre pomenuo, koje se tiču porodičnog nasilja i većeg angažovanja policije i veća ovlašćenja policije da spreči porodično nasilje ili, ako porodično nasilje već nastane, da ono ne bude u produženom trajanju.
Zbog toga će Srpski pokret obnove u Danu za glasanje sa velikim zadovoljstvom ne samo podržati vaš rad nego glasati i za izmene i dopune zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem gospodine Čikiriz.
Reč ima narodni poslanik Goran Bogdanović. Izvolite.

Hvala gospodine potpredsedniče.
Poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji i ove izmene zakona su bile neophodne, ako ništa drugo, ono zbog člana 72. Ali, prosto, neću ni gubiti vreme i trudiću se da analiziram neke članove zakona, pre svega član 14a. Juče smo, gospodine ministre, ako se sećate, i na pripremnom sastanku govorili o tome.
Iako smo mi ubeđeni da se ovaj član zakona donosi kako bi se u svakom trenutku obezbedila teritorija Republike Srbije od svih mogućih situacija koje bi mogle da izazovu potencijalnu nestabilnost, ali, ja lično smatram da je svrsishodnije da je ovaj član 14a. definisan kao postupanje, kad govorim o specijalnim jedinicama, postupanje u situacijama koje iziskuju antiterorističko delovanje policije, a ne ovako preopširno.
Juče sam govorio da su moguće zloupotrebe ovog člana, iako ja lično smatram da neće doći do toga, ali, svakako, postavlja se pitanje mogućnosti te zloupotrebe. Kako bi se resursi Ministarstva unutrašnjih poslova upotrebili u situacijama koje ne predstavljaju stanje povećanog rizika, a koje, eventualno, mogu da budu proglašene takvim, tj. da li neko može da iskoristi ovaj zakon, ili bolje reći ovaj član, da bi zloupotrebio materijalne i ljudske resurse Ministarstva unutrašnjih poslova protiv političkih protivnika u slučaju, recimo, masovnih nenasilnih demonstracija?
Iz tog razloga mi smo podneli amandman, gospodine ministre, i ja ne vidim razlog da vi ne prihvatite ovaj amandman, gde predlažemo da ministar izvesti nadležni odbor, tj. Odbor za odbranu i unutrašnje poslove u roku od tri dana o razlozima angažovanja ljudskih i tehničkih sredstava po ovom osnovu i obavesti Odbor o postignutim rezultatima. Ovo nije politička, već i bezbednosna kontrola policije, kako bi se u kriznim situacijama postigao širi konsenzus izvršne i zakonodavne vlasti. Ja očekujem da ćete ovaj amandman prihvatiti, jer u suštini ne menja ništa bitno od onoga što ste i vi sami predložili.
Što se tiče člana 20, mislim da je u prethodnom članu, u članu koji se bukvalno briše, postojala bolja subordinacija, pa se tu navodi da je za rad organizacionih jedinica kojima rukovodi za svoj rad odgovorni, pa se navodi, recimo, direktor policije, načelnici policijskih uprava, načelnici podružnih policijskih uprava, a to, nažalost, u ovom članu nije regulisano, iako ste juče obećali da ćete to izmeniti. Ja to očekujem da će doći do te promene.
Takođe, ovim članom nije regulisana organizacija i funkcionisanje specijalnih jedinica policije i status njenih pripadnika. Postavlja se pitanje – ko sada i u kakvim aktima uređuje organizaciju specijalnih jedinica, jer to u ovom predlogu člana 20. nije navedeno? Ja verujem da će to biti podzakonski akti ili uredbe koje će Vlada doneti, ali možda bi bolje bilo da je u samom članu, onom koji se menja, navedeno sve to.
Što se tiče člana 72, kao što sam rekao, ako ništa, onda su ove izmene važne zbog ovog člana i stvarno smo zahvalni što se donosi ovakva odredba u okviru postojećeg zakona. Mislim da su moji prethodnici o ovome govorili dosta i da nema potrebe da trošim vreme poslaničke grupe, ni ništa drugo.
Vratiću se, gospodine ministre, i na pitanje koje sam vam juče u pripremi sastanka postavio, iako sam dobio precizan odgovor, ali zbog javnosti, posebno zbog bivših pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji žive na prostoru Kosova i Metohije. Što se tiče člana 139a, dobio sam odgovor da se to, nažalost, ne odnosi na te pripadnike, ali voleo bih da mi ponovite odgovor koji ste mi juče dali, jer pošto dole postoji ta priča da se ovaj zakon odnosi i na te pripadnike, čak šta više da se ovaj zakon odnosi na pripadnike civilne zaštite. Ja to znam, ali zbog javnosti i tih ljudi dole ne bi loše bilo da mi ponovite jučerašnji odgovor. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Bogdanoviću.
Reč ima ministar, dr Nebojša Stefanović. Izvolite dr Stefanoviću.

Evo pre svega samo nekoliko rečenica. Prihvatam ovo što ste rekli za član 20. u sistemu subordinacije. Dakle, taj amandman je podnet od strane odbora i mi ćemo taj amandman prihvatiti. Dakle, bolje je definisano, slažem se.
Što se tiče ovih penzija, mi smo juče razgovarali i rekao sam vam da se ne odnosi na njih jer je član zakona tu vrlo jasan i on kaže da se odnosi na ljude koji su imali 52 godine života i 30 godina proveli na poslovima sa uvećanim trajanjem osiguranja, gde se uvećano obračunava osiguranje.
Dakle, prosto, ti ljudi su već po posebnoj uredbi penzionisani i sada bi faktički vi penzionisali ljude koji su već penzionisani, što bi bilo pravno nemoguće, ali ćemo morati da pronađemo neko drugo možda rešenje gde ćemo tražiti, ne kroz ovaj zakon, ali u saradnji sa Ministarstvom za rad, boračka i socijalna pitanja šta su najbolji modeli i sistemi s obzirom da je jedan deo ljudi integrisan u KPS, a da ćemo faktički morati da vidimo šta da radimo sa ovim ljudima koji nisu još uvek integrisani, tako da se ovaj zakon ne može odnositi na to i ne donosi se za pripadnike civilne zaštite. Pre svega se odnosi na ono što smo pričali tokom današnjeg dana, na pripadnike MUP-a koji su radili na posebnim zadacima.

Zahvaljujem gospodine Stefanoviću.
Reč ima narodni poslanik, mr Aleksandra Jerkov. Izvolite gospođo Jerkov.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici i narodne poslanice, kao što se iz naše prijave za reč i iz diskusije koleginice Čomić vidi DS će podržati ovaj Predlog zakona i svakako da ovo jeste jedan od zakona koji nam je potreban i to je nešto što su svi poslanici koji su se javljali za reč i izgovorili.
Koleginica Čomić i ja smo dale određene amandmane. Naše prihvatanje ovog zakona neće zavisiti od toga na koji način se vi opredelite prema našim amandmanima ili ukoliko ne vi onda skupštinska većina u Danu za glasanje, ali svakako smatramo da bi usvajanjem tih amandmana Predlog zakona bio bolji, posebno zbog toga što je ministar u nekoliko navrata danas isticao i volju da prihvati amandmane i da o njima razgovara.
Da ne govorim mnogo o tome koji su to amandmani. Oni se odnose na tri člana ovog zakona. To su 4, 5. i 6. član. Kada se radi o članu 4. kojim se zapravo menja član 72, odnosno njemu se dodaje novi stav 6, mi smatramo da treba precizirati taj rok šta to znači da se odmah preuzimaju mere i radnje predviđene ovim drugim zakonima u slučaju nestanka nekog lica kada postoje osnovi sumnje da je to lice žrtva krivičnog dela, da nije zgoreg malo precizirati šta to znači. Naravno, ne bih mogla da se složim sa onim što je bilo rečeno u ovoj raspravi da u tom slučaju treba suspendovati neka druga pravila koja u ovoj zemlji postoje, pre svega ona pravila koja se odnose na privatnost drugih lica i zadiru zaista u polje ljudskih prava. Ne može se pisani nalog za presretanje nečijih telefonskih poziva smatrati nepotrebnom birokratijom ili administracijom ili ne znam koje su sve reči ovde izgovorene. To je prosto nešto što mora postojati, pa neka se ta procedura ubrza. To je mislim najmanji problem.
Kada je u pitanju član 5. kojim se dodaje član 111a najpre treba pogledati koji je član 111 važećeg zakona. On glasi ovako – licu koje želi da zasnuje radni odnos u Ministarstvu podaci se prikupljaju u postupku bezbednosnih provera uz prethodnu pisanu saglasnost tog lica i u druge svrhe se ne mogu koristiti. Bezbednosna provera iz stava 1. ovog člana predstavlja skup mera i aktivnosti kojima se utvrđuje postojanje, odnosno nepostojanje bezbednosne smetnje. Bezbednosna smetnja je činjenica koja onemogućava prijem u radni odnos u Ministarstvu u skladu sa uslovima iz člana 110. ovog zakona i na kraju – postupak bezbednosnih provera, sadržina obrazaca koji su u funkciji postupka uređuju se aktom ministra.
Sada dodajemo član 111a koji glasi – bezbednosna provera vrši se na osnovu zahteva drugog organa ili pravnog lica u slučajevima kada je propisano posebnim zakonom. Da li se to sada odnosi na ovo lice koje želi da zasnuje radni odnos u Ministarstvu? U tom slučaju, otkud organ ili pravno lice može znati da neko želi da zasnuje radni odnos u Ministarstvu ili ukoliko se ne odnosi, vidim da odmahujete glavom, na šta se to odnosi i kakva je to bezbednosna provera koju može da zahteva drugi organ ili pravno lice? Ko su ti koji mogu to da traže? Koje je to pravno lice koje može da traži da se uradi nečija bezbednosna provera? U kojim slučajevima i ako imamo čak četiri člana o tome na koji način se sprovodi bezbednosna provera o licu koje želi da zasnuje radni odnos u Ministarstvu, onda u članu 111a je zaista nedovoljno da piše da se nekakva bezbednosna provera, a mi ne znamo ni čija ni kakva ni šta se u njoj zaključuje, može vršiti na osnovu zahteva drugog organa ili pravnog lica a da se ne kaže uopšte kakav to organ, kakvo pravno lice može zahtevati nečiju bezbednosnu proveru? Tako da zaista ovaj član ili na neki način treba promeniti ili pojasniti ili bilo šta sa njime uraditi zato što ovako definisan on zaista može izazvati ne samo zabunu nego može predstavljati zaista opasnost i može ugrožavati možda neka druga prava koja su ovim zakonima i u krajnjem Ustavom garantovana našim građanima.
Na kraju, član 6. koji je poslednji član na koji smo koleginica Čomić i ja podnele amandman, govori o tome kada se penzionišu zaposleni u specifičnim odnosno operativnim poslovima u policijskoj službi, policijski službenici. Međutim, vi ste rekli da bi vas Ustav sprečavao u tome da se tim licima koja su penzionisana onemogući da se kao penzionisana lica bave sličnim poslovima.
Međutim, radi se o tome da ukoliko vi nekoga penzionišete uz obrazloženje da on više nije u stanju da radi taj posao, a obrazloženje za ovakvo rešenje upravo je to da takve osobe više prosto nisu u mogućnosti da obavljaju te poslove, kako onda oni mogu biti u stanju da te iste poslove obavljaju kao penzionisana lica? Tako da nije to samo stvar Ustava i stvar njihovog prava. Ako ih penzionišete pod izgovorom da nisu više u mogućnosti da rade, onda nisu u mogućnosti više ni da rade te poslove kao penzionisana lica.
Naravno, pridružiću se ostalim kolegama u žaljenju što u ovaj Predlog zakona nisu ušle odredbe koje bi se odnosile na nasilje u porodici. Ko god je ne samo imao kontakte sa osobama koje trpe nasilje u porodici, nego ko god je imao malo uvida u dnevnu štampu može videti da je najčešće nasilje u porodici sa smrtnim ishodom i to upravo jeste ono nasilje gde policija nekoliko puta i nekoliko desetina puta čak je reagovala pre nego što je došlo do tog smrtnog ishoda.
Vi ste, zapravo ceo MUP radi već godinama na tome da policija koja se najčešće prva susreće sa nasiljem u porodici ne reaguje više na neadekvatan način. Mislim da bi bilo veoma interesantno pogledati recimo zapisnike koje sačine ti policajci koji odlaze u porodice u kojima se vrši nasilje kada smo nekoliko dana nakon toga nasilnik na kraju i ubije žrtvu, jer to su sve slučajevi u kojima je policija dolazila na te adrese, dolazila u te porodice i prosto, čini se, ostavila te ljude tamo da ubiju svoje supruge ili one nad kojima vrše nasilje.
Tako da se nadam da će i u Zakonu o policiji, za koji kažete da se priprema, ali i u Zakonu o krivičnom postupku, Krivičnom zakoniku zapravo biti prostora da se ovo reši i to svakako jeste nešto u čemu ćete imati podršku poslanika DS.
Kada je u pitanju ovaj član 4, to je ono što se odnosi na onaj sada već čuveni „Tijanin zakon“, to nije nažalost prvi zakon koji donosimo a da se zove po imenu neke od dece koja su stradala u našoj zemlji zbog raznih stvari, da li zbog nefunkcionisanja sistema, zbog neuređenog sistema, zbog neefikasnosti organa. Imali smo prilike da čujemo da smo doneli pre dve i po godine „Marijin zakon“. Mi ne znamo kakva je primena tog zakona i koliko je, recimo, ljudi upisano u taj registar pedofila koji je trebalo da se napravi sa sve pripadajućim DNK. Očigledno je da imamo problem sa tim da donosimo zakone koje ne primenjujemo. Nemojte da ovo bude još jedan od tih zakona.
Samo bih se na kraju osvrnula na nekoliko stvari koje ste rekli ili odgovarajući nekom od poslanika ili dok ste obrazlagali zakon, ne mogu sada da se setim, ali govorili ste o tome kako će ovo olakšavanje, odnosno ubrzavanje odlaska u penziju da otvori mogućnost da na ta radna mesta dođu novi ljudi. Zatim ste se pomalo ostrašćeno osvrnuli na smanjenje plata policajcima. Mislim da treba shvatiti da u Srbiji postoje dva javna sektora. Jedan javni sektor su policajci, to su učitelji, sudije, ljudi koji rade na stvarnim poslovima, gde problem nisu ni visine njihovih plata ni njihova brojnost. Drugi javni sektor su svi oni stranački zaposleni ljudi koji stvaraju problem i kada je u pitanju brojnost i kada su u pitanju njihove plate. Sasvim sigurno kada je MMF rekao da se za 10% smanji masa zarada u javnom sektoru, oni nisu mislili na plate policajaca, nisu mislili na plate nastavnika od 36.000 dinara, nego su mislili na plate onih drugih, samo što je najlakše bilo skinuti svima 10%, a ne napraviti ozbiljnu računicu na koji način se to može uraditi a da se ne nanese nepravda.
Još samo jednu stvar koju ste rekli o tome da u vreme vašeg mandata nema nekomentarisanja istraga ni najava hapšenja. Mislim da ste vi jedina osoba u ovoj prostoriji koja može tako nešto da izgovori, koja može tako nešto da poveruje. Mislim da se svi sećaju vas kako ovde mašete papirima osuđujući unapred ljude, kao da ste nekakav opozicionar a ne ministar policije, ovde u Skupštini, u televizijskim studijima, gde god vam se ukaže prilika. Da ne pričam o tome da se vode krivični postupci, odnosno ne vode se postupci, nego da su podnete krivične prijave zbog toga što su na suđenjima, koja su protiv pojedinih tabloida pokrenuli izvesni ljudi, novinari dokazali da su informacije o najavama hapšenja dobili iz vrha policije. To je nešto čime bi, ja mislim, moglo da se pozabavi vaše ministarstvo. Ne vredi tako da se čudite, mislim da vam je poznato o čemu se govori. Ako ne, mogu vas upoznati kasnije.

Zahvaljujem se gospođi Jerkov.
Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Da počnem od ovog poslednjeg. Dakle, nikada nisam najavio hapšenje unapred. Nikada niste ni vi, niti je bilo ko u Srbiji mogao da zna, niko nije mogao da zna da će npr. sutra ujutru biti uhapšeno to i to lice. Nikada to niste čuli od mene. Nije da se nije dešavalo u nekim prethodnim vremenima. Od kako sam ministar unutrašnjih poslova, od mene to nikada niste niti ćete čuti. Možete da čujete posle hapšenja, kao što sam to i radio.
Ja uvek kažem, to jesu ljudi koji su osumnjičeni. Nećemo da ih zovemo kriminalcima, zvaćemo ih divnim ljudima koji su osumnjičeni za divna dela, poput ovog čoveka što je osumnjičen za divno delo da je opljačkao decu ometenu u razvoju u dvorcu Heterlend u Novom Bečeju. Divni čovek je osumnjičen za to, divni čovek. Da li ima u toj kvalifikaciji koju sam izgovorio nešto da je nezakonito, da je divni čovek osumnjičen za divno delo zloupotrebe novca od dece ometene u razvoju? To što je on član vaše stranke, član predsedništva DS, to bi trebalo da bude sramota vašu stranku što su takvi ljudi bili na takvim mestima. To je sramota.
Šta je sve izgovoreno u ovoj Narodnoj skupštini od strane pripadnika vaše stranke, šta ste sve izgovarali za ljude, kako ste ih sve kvalifikovali, kad bi uzeli samo u ovom sazivu Narodne skupštine, kad bi uzeli zapisnike i stenograme, da ne pričam kakvim ste sve epitetima častili ljude koji su članovi ovih klupa ovde i poslanike i potpredsednika Skupštine koji sada predsedava, šta je sve ovom čoveku izgovoreno, o tome neću ni da pričam.
Što se tiče zaposlenih, kada bismo uspeli samo da smanjimo vašim partijskim kolegama koje ste vi zaposlili u javnom sektoru, kada bi samo njima uspeli da smanjimo plate, koji danas rade u javnom sektoru, ne bi morali da smanjujemo ni plate ni penzije, pošto ste ih toliko zaposlili od 2008. do 2012. godine da je to apsolutno neizdrživo. Mi smo uspeli da smanjimo za 36.000 ljudi, toliko manje radi u javnom sektoru. Dakle, 36.000 ljudi manje radi u javnom sektoru danas nego 2012. godine. To je dramatično smanjenje, što prirodnim odlivom, što jednim delom ljudi kojim smo ukidali različite agencije. Nedovoljno, slažem se, ali ih mi bar nismo osnivali na takav način, a kod vas su nicali kao pečurke posle kiše.
Dakle, svake nedelje je bila po jedna nova, sa direktorom, tri zamenika, 15 pomoćnika i jedno 20 zaposlenih koji su pomagali jedni drugom da odu ranije na posao i do 12 odu na ručak, sa platama koje su bile mnogo veće od tih učiteljskih o kojima pričate, mnogo veće i od lekara i od nastavnika i od penzionera. Tada vam to nije smetalo, ni vama, a ni drugim ljudima iz vladajuće koalicije. Nikada nisu ustali da kažu – izvinite, što nam direktori iz naše stranke primaju ovolike plate, što su bogataši, što ne znaju šta će od novca, dajte da damo to penzionerima. Ne, tada je to bilo divno i sjajno. To je bilo perfektno tada. To vreme je bilo sjajno za te ljude, uživali su u luksuzu. Mi smo za 36.000 ljudi smanjili.
Nažalost, da vam kažem, ja vidim da vi niste nikada pregovarali sa MMF. Dakle, sve ono što se pregovara sa MMF, njihovi zahtevi kada razgovaramo su vrlo precizni. Oni ne govore paušalno, oni traže od određenih institucija određena smanjenja, jer se radi o broju ljudi.
Što se tiče onih ljudi koji imaju radno-pravni osnov, prosto kada neko više nije za specijalnu jedinicu ne znači da nije više da radi neki drugi posao, ali prosto više ne može psihofizički da odgovori zahtevima koji su takvi. Na kraju krajeva, rad u policiji je specifičan. Rad u službi za obezbeđenje, u Agenciji za obezbeđenje je mnogo manje zahtevan nego što je rad u policiji. Dakle, policija ima određena zakonska ovlašćenja i primenu ovlašćenja koju ovi ljudi nemaju. Znači, ovi ljudi ne moraju da primenjuju policijska ovlašćenja. Policajac u statusu ovlašćenog službenog lica je u obavezi da 24 sata primenjuje policijska ovlašćenja. Dakle, on kada vidi izvršenje krivičnog dela na ulici, on mora da bude spreman da reaguje. Nema – nisam bio na dužnosti, već je to njegova zakonska obaveza. Ljudi iz privatnog obezbeđenja nemaju takvu vrstu obaveze. Oni su u obavezi da ispune određene zakonske uslove iz svog zakona i da rade za firmu koja ih je zaposlila.
Naposletku, mislim da ste samo grubo rekli za ove ljude i zaista mi se to ne sviđa – ostavili su ljude da nekog ubiju, govoreći o nasilju u porodici. To se zaista ne dešava na takav način. Policija nije inkvizicija. Mi imamo zakon po kome moramo da delujemo i moramo zakon da poštujemo. Na kraju krajeva, vi znate da od oktobra 2013. godine policijsku istragu kontroliše i usmerava tužilaštvo. Mi za svaku akciju obaveštavamo tužilaštvo, za svaku posebnu radnju obaveštavamo tužilaštvo i ako tužilaštvo kaže da se ti ljudi ne privode, da nemamo osnov za njihovo zadržavanje, mi protivzakonito to ne možemo da uradimo. Policija je nekada imala pravo da odluči sama, ali sada više to ne može. Tužilaštvo odlučuje da li ćemo nekoga zadržati ili nećemo, da li će biti zadržan 30 dana, da li će biti zadržan duže, da li će biti predloženo sudiji za prethodni postupak da to odredi, ali policija tu ne može ništa.
Ono što policija može je da sa tim licem porazgovara, da podnese izveštaj tužilaštvu ili podnese krivičnu prijavu, a na tužilaštvu je da li će to lice biti zadržano ili će biti pušteno da se brani sa slobode. To je potpuno i isključivo u nadležnosti tužilaštva, odnosno suda. Ono što policija može i to radimo, tim licima se oduzima oružje ako ga imaju u legalnom posedu, a veoma mali broj ih ima u legalnom posedu. Kada smo govorili o ovom Zakonu o oružju i municiji, mogu da vam kažem da se manje od 6% ili 7% krivičnih dela izvrši oružjem koje postoji u legalnom posedu, a 93% se izvrši oružjem koje je u ilegalnom posedu.
Dakle, nije policija svemoguća i o tome smo često govorili. Policija se trudi, pokušavaju ti ljudi zaista svakodnevno da rade težak i odgovoran posao, ali oni ne mogu protivzakonito. Ja znam da bi građani, kada je potrebno da se policija angažuje, voleli da je policija mnogo moćnija nego što jeste, da ima mnogo više zakonskih ovlašćenja, ali onda neki drugi kažu – nemojte, to je ugrožavanje naših prava, sloboda, itd. Znači, prosto policija može šta može, ostalo je na pravosudnim organima, ja se nadam da će tužilaštvo i sudovi biti u odlučivanju. Kada prvi bude otišao zbog pretnji godinu dana u zatvor, ili već koliko mu sud odluči, onda će i drugačije društvo posmatrati sve ove pojave.
Dakle, ne može policija da upada nekome u kuću i da kaže – neko je rekao da si vršio nasilje, hajde ti, mi te vodimo u zatvor, to je prosto nemoguće. To nije zakonito. Policija može da dođe, da uzme izjave, konsultuje tužilaštvo i pita šta da radi, da li ga zadržavamo ili ga ne zadržavamo. Možemo da oduzmemo oružje, i to radimo, ali većina tih ljudi nema nikakvo legalno oružje. I nakon toga, imamo odluku tužilaštva šta dalje sa tim licem. Mi se trudimo, naravno, da uvek sugerišemo i razgovor sa Centrom za socijalni rad i da pokušamo sve metode kojima će se popraviti stanje u toj porodici, ali to nije lako. Kada dođe do policije, kada neko pozove policiju zbog nasilja, to je finalna faza, to je već kraj, onda su ti odnosi narušeni obično u takvoj meri da je veoma teško na miran način intervenisati. Tada tražimo podršku tužilaštva.
Što se mene tiče, uvek sam za što oštrije mere. Ja sam i sa Poverenicom za ravnopravnost razgovarao i doneli smo zaključak da počnemo da radimo na austrijskom modelu, koji austrijska policija primenjuje u tim slučajevima, koji nam daju šira ovlašćenja za neka postupanja, ali opet kažem, kao i u slučaju zadržanih podataka, ništa nećemo uraditi bez sudske, odnosno tužilačke odluke jer to i ne možemo, po zakonu. Ali, možemo da ubrzamo neke procedure i damo policiji više mogućnosti da operativno rade.
Mi samo tražimo, i kada se tiče zadržanih podataka, ne tražimo da to bude usmen nalog, jer to ne bi bilo zakonito, već da procedura u odnosu između suda i policije bude skraćena i da pisani nalog suda dok policija stigne brzo, da bi tu decu ili oteta lica mogli što pre da pronađemo. Hvala vam.