Poštovani predsedavajući, uvaženi potpredsedniče Vlade, uvažene kolege i koleginice.
Predloženi zakon, kao privrednik, mogu da ocenim da je dosta dobar i uvek je dobro, šta god se radi, biće rezultata, biće nešto bolje, to se svi trude, pa i danas moje kolege učestvujući u radu celodnevnog zasedanja ove sednice.
Ja ću pokušati da ne ponovim ono što je danas rečeno i pokušaću na neki način, kao privrednik, iz prakse, iz života i sa terena, da iznesem neke primere, a zatim, daću neke konkretne predloge, kao što sam i napisao dva amandmana sve sa ciljem i željom da se otkloni ono što je stvarno na terenu i oni najveći, gorući problemi koji se javljaju na terenu.
Po meni, dvadesetogodišnji raspad srpske privrede kroz privatizaciju, ili kako ja to češće puta znam da kažem, kroz globalizaciju srpske privrede, bivši režim je uništio sve, uništio je i školstvo, uništili su kadrove, nema više kadrova, nema više stručnosti.
Istini za volju, nešto je tu učinjeno i za vreme Josipa Broza, kada smo imali, u ono vreme, pre nego što se pojavio Stipe Šuvar, koji je uništio sistem obrazovanja.
Kada su svi kadrovi za privredu morali da imaju dva do tri dana prakse i obuke, to je i dan danas u Nemačkoj, Austriji, razvijenoj Evropi, pa uz školovanje, slušanju teorije i različitih predavanja, oni i te kako kroz praksu nadograde ono što znaju i takvi ljudi izađu sa diplomom odmah sposobni da preuzmu odgovornost da daju pun kapacitet, puno znanja i pune usluge ili ako je u pitanju proizvodna delatnost u proizvodnji.
Nažalost, naša privreda, ono što je valjalo godinama, poslednjih 20 godina, veliki deo je otišao van zemlje.
Svedoci smo svega toga da nažalost i danas odlaze daleko manje, ali odlaze i to jeste najveći gubitak jedne zemlje, pa i naše Republike Srbije.
Ja ću u kasnijem izlaganju izneti predlog kako to da eventualno prevaziđemo i da rešimo. Navešću primer jednog privrednika koji je uložio nekoliko stotina hiljada evra u jedan velelepni turističko-sportsko-rekreativni kongresni centar kod Kragujevca, sav je u cveću, napravljeni su bazeni, napravljene su sportske hale, teniski tereni, itd, ne znam koliko ćete da poverujete u to, ali je tako, znam čoveka odlično.
Tri godine unazad raspisuje konkurse, obraća se i službi zapošljavanja lično kod direktorke Nacionalne službe za zapošljavanje, razgovaraju sa njom, traži menadžera, nudi 100.000 startnu platu. Prijave se 10-15, dođu da pogledaju šta treba da rade, odustaju, vraćaju se, nisu odgovarajući da oni ni izbliza nisu sposobni da jedan takav objekat vode.
Što je nama još gore, još čudnije, još tužnije, a to je molim vas da danas u Srbiji je teško naći konobara i kuvara, malo boljeg, ne dobrog, malog boljeg kuvara ili konobara ne možete naći, nema ga. Sedam puta taj privrednik je raspisivao konkurse, na radiju, na televiziji obratio se Nacionalnoj agenciji i to malo što završe u Kragujevcu u školi, što malo završe u Čačku ili u Vrnjačkoj Banji, ta deca nisu kriva, ona su potpuno bez prakse, ona ne znaju kao kuvar maltene jednu pljeskavicu da ispeku. To je istina na terenu, verujte mi, pričam kao čovek iz života i iz prakse jer putujem, kružim, čujem, slušam, a i kao predsednik Udruženja za privredni preporod Srbije imamo nekoliko hiljada članova, tako da to su jedni od ostalih predloga ili primedbi ili problema.
Pogotovo u letnjoj sezoni od maja pa do septembra, svedoci ste znate da uglavnom veliki broj njih ode, napuste radno mesto, odlaze u Crnu Goru, odlaze u Hrvatsku, Grčku i drugim zemljama EU gde na žalost istini za volju nema neku veću zaradu, veliku platu, ali dobija tamo 400-500-600 evra na ruke, nema osiguranje, nema penzijsko, nema socijalno, ali eto šta je teška ekonomska situacija, 20 godina haosa u zemlji, doveli su ljude da se spašavaju, ne razmišljajući što neće imati sutra penziju, kako će sutra izdržavati sebe ili eventualno deo svoje porodice, kako će pomoći svom delu porodice.
Tako da, jeste lepo sve ono što se danas čulo …
