Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, gospodine Lončar, poštovani saradnici iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je jedan zakon iz zdravstvene zaštite, tj. jedna manja izmena nekoliko članova iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti i uvek kada je tema zdravstvo mislim da je pažnja i javnosti, a i pažnja svih naših narodnih poslanika izražena.
S obzirom da, ko god želi da vodi državu Srbiju, ko god želi da vodi reforme u Srbiji, ko god želi da postigne ekonomski boljitak u Srbiji mora da shvati da mora da ima zdravu naciju, mora da ima jasan i dobar sistem zdravstvene zaštite i u nekoliko članova koji se ovde menjaju, dopunjuju ja bih prvo krenuo od ovog, kada, nadležnosti što se tiče apoteka preuzima Ministarstvo zdravlja.
Mislim da tu nema spora povodom tog člana i te izmene. Ono što ja želim da istaknem vama da bih možda i preporuku dao s obzirom, što se tiče apoteka, to je po meni okej, ali samo Ministarstvo zdravlja izmenama pre nekoliko godina je ostalo uskraćeno kontroli hrane. Ministarstvu je ostavljeno samo mogućnost da kontroliše vodu i da kontroliše dečiju hranu. Šta je sa ostalom hranom koju naši građani konzumiraju svakog dana? Šta je sa kontrolom na granicama? Šta je sa kontrolom u unutrašnjosti?
Mislim da je to jedna tema koja bi morala da traži odgovor vašeg resornog ministarstva i zahteva da se te ingerencije vrate medicinskoj struci, jer ko god kaže – pa da, ali ta hrana je hrana i ona treba da bude pri Ministarstvu poljoprivrede. I ja ću vam reći da se lično ne slažem sa tim. Nisam se slagao ni kada je ta izmena bila jer kada stoka prestane da bude praktično živa, kada ona pređe u prerađivačke pogone, kada bude u rafovima prodavnica, ona postaje hrana, a najbolje o tome vodi računa instituti za javno zdravlje i najbolje vode računa o tome medicinska struka.
Mislim da je to nešto što je potrebno da se u narednom periodu izmeni i da građani Srbije imaju bolju i veću sigurnost ko kontroliše, kako se kontroliše, šta to mi jedemo i kakvog je kvaliteta to što mi jedemo u našoj državi.
Što se tiče izmena člana Zakona o zdravstvenoj zaštiti kada je u pitanju komora, puno stvari imam tu da vam u ime poslaničke grupe DS kažem. Mislim da je dobro što smo reosnovali Lekarsku komoru 2006. godine, da je to jedno esnafsko udruženje lekara, koja je bila prekinuta za vreme komunizma, što nije dobro, nije imala snage da se očuva i odupre komunističkoj vlasti i to je nešto što trebamo svi zajedno kao lekari da negujemo jer je ta komora jako važna za našu struku, važna za razvoj zdravstvene svesti naših lekara i građana.
U samom startu kada pričamo o jednom problemu, kada nas je ministar izvestio da jedan broj lekara nije sakupio dovoljan broj kreditnih poena i da ćemo imati problem jer neće dobiti licencu, želim da vam skrenem pažnju na stvarnost i realnost. Sama ta praktično inicijativa sakupljanja poena, kredit poena i ta neka post edukacija se lično meni kao profesoru medicinskog fakulteta ne sviđa. Ne sviđa mi se zato što se ona svodi u nekim situacijama samo dolaskom na neki koktel i preuzimanje neke diplome i formalno je tako lekar ispunio tu jednu normu i on tako može da dobije kredit poene.
Ne, ideja o kredit poenima i ideja o kontinuiranoj medicinskoj edukaciji je nešto što je dobro, nešto što usavršava naš medicinski sistem i zdravstveni sistem. To je tekovina zapadno-evropskih i američkih država gde je lekar primoran da kroz jedan ozbiljan rad usavršava svoje znanje, da ne stane sa učenjem kada završi specijalizaciju nego da ulaže sebe zarad boljeg lečenja svojih pacijenata, da mora jednostavno da pohađa te instrukcione kurseve, da mora da pohađa kongrese na kojima će učestvovati, a ne kao što se trenutno u Srbiji radi u većini slučajeva, gde ćete imati priliku da odete gde se ne kontroliše da li ste učestvovali, da li ste imali neko predavanje, da li ste imali neku diskusiju, nego čisto dođete fizički jedan dan ili jedan minut, uzmete kredit poen i vratite se.
Mislim da je i to jedna anomalija gde moramo kao ministarstvo, vi kao Ministarstvo zdravlja, ali i Lekarska komora da shvatite da nije samo pribiranje novca od kotizacija za određene seminare važna, nego da je važna upravo ova svrha da vi edukujete lekare, da proveravate njihovo znanje.
Ne znam šta bi mi mogli kroz Lekarsku komoru i Ministarstvo zdravlja da nametnemo da se napravi unifikacija pružanja zdravstvenih usluga i u Subotici, i u Vranju, i Kniću i u Crnoj Travi.
Reći ću vam da se mnogi centri različito ponašaju prema određenoj dijagnozi, različito se ponašaju u medicinskom pristupu. Da li je zbog neadekvatne i nesrazmerne praktično medicinske opreme, a ja lično mislim i pored opreme da je i medicinsko znanje, da je zavladao u nekim manjim centrima malo i strah, lekari se ne usuđuju za neke intervencije da rade. Tako da moramo da radimo. Ukoliko klinički centri, tercijalne zdravstvene ustanove primete da se iz određenog centra šalju neke banalne stvari, a šalju se banalne stvari, veliki broj lekara jednostavno neće preuzeti odgovornost, staviti potpis ili staviti skalpel na čoveka nego je lakše da napišu uput i da ga proslede Beogradu, Nišu ili Novom Sadu.
Mislim da moramo da povedemo računa na kontinuiranu edukaciju u jednom ozbiljnijem obimu, u jednom svrsishodnijem obimu gde bi se lekari stvarno edikovali, gde bi se lekari kroz sakupljanje kredit poena angažovali da dopune to svoje znanje.
Možda i broj od 20 i nešto kredit poena je veliki. Možda je problem i za male sredine, male opštine koje imaju veliki broj seoskih ambulanti pa nemaju dovoljan broj lekara, nemaju čak ni para, ali nemaju dovoljan broj kadra da oni mogu da pošalju nekog da se edukuje u Beograd ili Niš na neki seminar ili kurs, tako da je on fizički primoran. Ne može on iz Crne Trave da dolazi čak do Leskovca, a kamoli da dođe do Niša ili Beograda.
To su sve dileme koje nam otvaraju praktično ovaj prvi korak Lekarske komore, koja je krenula 2006. godine da radi. Na nama je kao zdravstvenoj struci obaveza, vama svakako kao Ministarstvu zdravlja, Lekarskoj komori, kao esnafskom udruženju lekara, da nađe najbolji način kako da podigne taj kvalitet pružanja kontinuirane medicinske edukacije, sa ciljem da imamo kvalitetnije i bolje lekare, da imamo ujednačeno znanje u određenim oblastima medicine, kako bi oni to mogli da pruže građanima Srbije.
Ono što sam nekoliko puta vama i ovde u Skupštini predlagao, predlagao sam i nekim drugim ministrima, ali oni to nisu čuli, vi ste barem saslušali, mislim da ste se čak i složili, u sklopu pridruživanja sa Evropskom unijom moramo da usaglasimo i program specijalizacija sa evropskim normama i evropskim specijalizacijama. Kod nas, nažalost, to nije slučaj. To Komora treba zajedno sa medicinskim fakultetima, tj. Zajednica medicinskih fakulteta zajedno sa vama i sa Ministarstvom prosto bi trebalo da povuče taj korak.
Evo, daću primer, kroz primer vam navodim anomalije, ORL specijalizacija u Srbiji traje četiri godine, a u EU traje pet, u Americi traje pet, pa nemoguće da smo mi pametniji, pa sve savladamo za četiri godine, a ovi Amerikanci i ovi Evropljani su malo lenji, pa im treba pet godina.
Ono na šta više akcenata treba da stavimo, to je na praktičnom radu. Dobro je da se edukacija radi pri komorama na instrukcionim kursevima, ali je potrebna reforma sistema i prosvete i medicinskih fakulteta i same zdravstvene zaštite, da lekarima, kao što je u Evropi i Americi, da posle treće godine vi njega usmeravate da li će on ići ka internističkim granama ili će ići ka hirurškim granama. Nisu ni svi lekari spremni da uđu u operacionu salu. Mnogi se lekari i onesveste kada vide krv, mnogi se lekari jednostavno opredeljuju za neke druge specijalizacije, tako da usaglašavanje sa evropskim standardima što se tiče specijalizacije, usaglašavanje njihovim standardima, da oni više akcenata daju praktičnom radu.
Nažalost, mi imamo takav program koji tera decu, tera studente medicine da oni non-stop uče i oni uče. Ta deca koja upisuju medicinske fakultete sa ponosom kažem da su to najpametnija deca i da su to najpametniji gimnazijalci koji završavaju medicinske fakultete, kao što je moja uvažena profesorka Slavica Đukić Dejanović rekla, vrlo lako bez problema na zapadu se priznaju te diplome i ta deca zauzimaju ta neka radna mesta, ali sam svedok da kada završe fakultet, kada dobiju diplomu lekara, kada budu na ulici, kada imaju pacijenta koji se onesvesti, koji ima anafilatičku neku reakciju ili kada ima epilepsiju ili kada ima infarkt, pitanje je da li oni mogu jednostavnu ampulu da otvore, a znaju šta je infarkt miokarda, znaju šta je epilepsija, znaju sve, ali teoretski, praktično ne znaju jednu ampulu da otvore, tako da više akcenata na tom jednom praktičnom radu, da promenimo taj šablon ponašanja.
Pričamo da je naša edukacija najbolja, mi imamo, uprkos svemu, uprkos brojnim nedaćama, imamo jedan od najboljih edukativnih sistema što se tiče zdravstva i medicinskih fakulteta, to sa ponosom kažem, ali je potrebno da shvatimo da deci treba da pružimo mogućnost da praktično rade, da kada dođu na vežbe na medicinske fakultete da mogu da uđu u operacionu salu, da mogu da ušiju kompresu, da mogu da uhvate pea, da mogu da uhvate pincetu hirušku. To su stvari koje ne koštaju puno, samo je potrebna dobra volja da im se omogući, a to puno znači. To je jedan od načina kako da ih vežemo i kako da ih zadržimo u Srbiji, da im pokažemo da su oni nama dobrodošli, da brinemo o toj deci i to je i obaveza Lekarske komore, a ujedno je i obaveza samog resornog ministarstva.
Ono što takođe želim, kada se nastavnici medicinskih fakulteta, to je treći član izmene ovog zakona, daje im se naziv zdravstveni radnici, to je nešto što sam puno puta pročitao, ovaj član izmene zakona, i mogu da vam kažem da jeste dilema, nije jasno ovde sve rečeno, ali bar ja nisam lepo, jasno razumeo. Mi jesmo zdravstveni radnici i nijedan lekar, nijedan hirurg ne može da kaže da je on nešto drugo nego zdravstveni radnik, ali profesori fakulteta, profesori univerziteta su profesori. Oni edukuju mlade lekare, oni edukuju studente stomatologije, medicine, farmacije i ostalih visokostrukovnih studija i oni su profesori. Oni postaju zdravstveni radnici kada uzmu skalpel, oni postaju zdravstveni radnici kada krenu da leče pacijente u ambulanti, a u edukativnom smislu oni su ipak profesori fakulteta, profesori univerziteta i mislim da ta jedna razlika u igri reči mi nije bila jasna, ukoliko je ona usmerena ka rešavanju tog jednog višedecenijskog, jedne zavrzlame i Gordijevog čvora oko primanja profesora medicinskih fakulteta.
Sa ponosom ću opet reći da sam prof. Medicinskog fakulteta u Nišu i mogu da vam kažem da profesori medicinskih fakulteta imaju najveću i najredovniju proveru znanja, znači od asistenta, docenta, vanrednog profesora i redovnog profesora, vi imate kontinuiranu proveru znanja, gde ste primorani da se edukujete, da pišete radove, da objavljujete knjige, da objavljujete monografije, da učestvujete na simpozijumima, da držite poziv na predavanje. To je krem našeg društva, to je krem zdravstvene struke.
Moja molba i ukazivanje na ovu problematiku je da ne ponizimo te ljude. Oni su u glasačkom telu jako mali broj, nema ih 700, 800 u glasačkom telu. Čak će mnogi lekari reći – ma šta, oni primaju dve plate. Ne moraju profesori da primaju dve plate, ali mora da se uvaži taj njihov višedecenijski rad i ulaganje i odricanje i od porodice, odricanje od nekog privatnog života. Smatram da ćete napraviti grešku ukoliko se to svede da se izjednači sa platom specijaliste i da profesor i specijalista budu u istom rangu. Nisu u istom rangu, svako ima iste prilike u Srbiji da se edukuje, svako ima iste šanse u Srbiji da napreduje. Neki to mogu, neki to ne mogu, dajte da ove najpametnije ljude koji imaju titule, da im pomognemo da povuku državu Srbiju, da edukuju mlade lekare i studente u još većem žaru i da ne bude praktično neko spušten na neki nivo i bude izjednačen sa nekim.
To su neke stvari koje sam želeo da vam kažem. Ono što je u okviru edukacije i tog jednog rada, hteo sam samo da se okrenem na neke anomalije praktično, nije u vašem mandatu, nego su se dešavale neke stvari nekih vanstandardnih usluga u zdravstvu i puno novinara i medija je to i ranije pitalo, skoro su pokretali tu temu. Želim sa ovog mesta da kažem da se ne slažem da u zdravstvu budu neke usluge kao što je da se dodatno naplaćuju neke usluge tipa popodnevni rad na magnetu ili popodnevni rad na skeneru ili popodnevni rad na ugradnju stenta. To su stvari koje su u opisu posla lekara i ukoliko ima građana koji su na listi čekanja, to nikako ne može da bude vanstandardno plaćena usluga. To su stvari koje su u okviru posla lekara i za koje mi primamo platu, tako da tu odbijam bilo kakvo povezivanje da to treba nešto dodatno da se plati.
Ono što bih još želeo da vam kažem, kada pričamo o komorama, mi jesmo siromašna država i imamo jako loš ekonomski trenutak u Evropi i u svetu, a i u Srbiji. Dešavaju se anomalije gde se rezultati određenih bolnica, laboratorijske analize, dijagnostičke metode skenera, magnetne rezonance ili nekih drugih dijagnostičkih metoda ne priznaju iz centra u centar. Da li će to da dođe neko iz Leskovca sa nekim analizama, pa će to neko u Nišu da kaže – ne, ko zna šta su ovi Leskovčani radili, mi ćemo to dodatno da uradimo u Nišu, pa onda šaljete pacijenta za Beograd, pa onda Beograđani kažu – hajde mi to ponovo da uradimo. To su stvari koje su loše, koje koštaju budžet države Srbije, koje koštaju poreske obveznike.
Takođe sam želeo da skrenem pažnju i na potrošnju i neprihvatanje analiza iz privatnih laboratorija, iz privatnih institucija. Tu treba da se napravi izjednačavanje, pošto pričamo da hoćemo da izjednačimo državno i privatno zdravstvo i da omogućimo tom sektoru koji postoji da uđe praktično u naš državni sistem zdravstvene zaštite.
To su stvari koje sam danas želeo da vam kažem. Mislim da svi zajedno treba da shvatimo, koristim svaku priliku da kažem da SAD nisu najjače što imaju najjaču vojsku i najjaču ekonomiju, nego su najjače zato što od deset vodećih svetskih univerziteta imaju sedam na svom kontinentu i svojom zemlji, da je nešto što je najvrednije što Srbija ima nauka, to su ti profesori, to je to zdravstvo koje moramo da čuvamo. Profesorka Đukić, ponavljam i dva puta je citiram već, je rekla da naša deca, naši lekari se bez problema zapošljavaju. To je zadatak ove generacije političara da pokušamo da tu našu pamet zaustavimo, jer mnoge fabrike su prodate, mnoge fabrike su uništene. Dajte tu pamet koju imamo da sačuvamo, da ona leči građane Srbije, da ona pomaže nama, da ona vuče ovu Srbiju u prosperitet i u boljitak, a ne da olako gledamo kako oni prolaze i odlaze za Ameriku ili Nemačku koje oberučke prihvataju tu našu najpametniju decu.
Time ću završiti, sa molbom da se mnogo više pažnje posveti mladim lekarima, da im se omogući da ostanu u Srbiji, da im se omogući da lakše nakon završenog fakulteta dobiju posao i specijalizaciju. Hvala vam puno.
