Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević, zatim je Jezdimir Vučetić.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege, ja ove predložene izmene shvatam kao prvi korak u otklanjanju rudimenata prošlosti koji su ostavili dubok trag na zdravstvenom sistemu naše zemlje.
Obzirom da su i krštene kao hitne, ja zaista tako to i doživljavam i nadam se da ćemo u doglednom roku vrlo brzo ići u izmene celokupnog zakonodavstva vezano za zdravstvenu oblast, naravno, ono što nije funkcionisalo i ono što nije bilo dobro, što je uočeno da je bilo loše u prethodnom periodu.
Prva tačka vezana za apoteke i promet u apotekama, naravno da podržavam, s tim što bih sugerisao možda nešto što se provlači onako pored, neprimećeno, da javni servisi i mediji u zadnje vreme jako puno reklamiraju, da ne kažem prodaju lekove i pomoćna lekovita sredstva, čini mi se da uzima isuviše maha, jer kako uključite neki TV program imate neka iskustva na tu temu. T tako da, čini mi se, da nam to nekako prolazi na mala vrata, ali „baj d vej“ to nije tema ove rasprave, ali prosto radi se o trgovini lekovitim supstancama i preparatima koji su čak i pravi oficiozni lekovi.
Što se tiče profesora univerziteta koji se bave edukacijom kadrova koji stvaraju naše mlade naraštaje, doktore, zaista nemam dilemu da su to ljudi kojima ne treba postavljati uslove i da ono čime se oni bave, sigurno spada u najplemenitiju profesiju. Dakle, od jednog studenta napraviti lekara specijalistu, podariti mu svoje znanje, bilo da ste na mesto asistenta, docenta ili profesora, zaista je nepotrebno meriti, osim kvalitetom.
Bilo bi možda dobro jednoga dana razmišljati o rangiranju univerziteta, fakulteta, pa i samih učesnika u nastavi, ali i to je nešto što može da bude tema za razmišljanje za budućnost.
Što se tiče kontinuirane medicinske edukacije, naravno da bez svakodnevne edukacije lekara nema dobrog lekara. Da li je kontinuirana medicinska edukacija ovo što se povremeno sakupljamo na nekim seminarima i simpozijumima ili je to diskontinuirana medicinska edukacija i o tome se može pričati, ali lekar koji ne prati nauku i lekar koji svakodnevno nije u ordinaciji u toku sa naukom, sa kolegama, sa pacijentima, sigurno da gubi korak sa naukom, obzirom da se u medicini stvari najbrže menjaju od svih nauka, da medicina najbrže napreduje, a da direktno utiče na zdravlje stanovništva. Mislim da je to jako važno.
Na tu temu postoje i neka esnafska udruženja u Republici Srbiji. Prvenstveno mislim na Srpsko lekarsko društvo i na Lekarsku komoru koje vrlo revnosno ubiraju od 21.000 lekara, koliko radi približno u Srbiji, po nekih 60-ak evra Komora i 20- ak Srpsko lekarsko društvo. Dakle, nekih dva miliona evra ubiraju prihoda godišnje. Nisam siguran da suviše doprinose onome što se zove kontinuirana edukacija, praćenje onoga što se zove trend i problematika u našem zdravstvu.
Ilustrovaću vam to na primeru edukacije, jer po meni je osnovna edukacija i ključna edukacija i ključna licenca koju doktor medicine stiče, završetak fakulteta. Sledeća edukacija je specijalizacija, dakle sticanje licence specijaliste, odnosno diplome specijaliste i naravno kao kruna toga subspecijaliste, odnosno nešto što se može nazvati i licenca doktora subspecijaliste.
Nisam siguran da su u prethodnom periodu obraćali pažnju na to i da je ta edukacija u ovom prethodnom periodu tekla iole prihvatljivo. Ilustrovaću vam to na primeru moje bolnice, opšte bolnice u Čačku, koja ima zaposlenih oko 180 lekara i koji u naredne tri ili četiri godine gube od svog brojnog stanja između 30 i 40 kolega odlaskom u penziju.
Dakle, kontinuirane edukacije i praćenja toga nije bilo u prethodnom periodu. Bolnica Čačak će za naredne tri ili četiri godine izgubiti petinu svojih specijalista, a da na specijalizaciji jedva da imaju dva ili tri lekara koji će doći na njihovo mesto. Bojim se da je slična situacija u velikom broju gradova u Srbiji. Zbog toga apelujem na Ministarstvo, obzirom da smo usvojili one izmene vezano za specijalizacije, da aktivnije učestvuje u tome i po ovim bolnicama koje su na periferiji, da ih ohrabri da uđu u kadrovske planove koji će omogućiti na vreme blagovremenu popunu kadrovima, da ne dođemo u poziciju da neke manje bolnice u manjim gradovima, Čačak je grad od 130.000 stanovnika, ne ostanu bez lekara, jer svako zdravstvo koje je dislocirano iz matične filijale, matične ustanove, je skuplje bar za transportne troškove, ako ništa drugo.
Što se tiče onih famoznih licenci koje se stiču ovom kontinuiranom medicinskom edukacijom na simpozijumima i seminarima, ja bih voleo, pošto smo učinili prvi korak na popravljanju uslova za funkcionisanje te institucije, da može da se u nekom narednom periodu ide na suštinsko znanje, a ne na suštinsko jurenje bodova. Jer, imati bodove i na osnovu bodova steći licencu, to ne znači imati i znanje. Ispod lepe frizure ne mora da bude i pametna glava. Tako isto, ispod mnogo bodova ne mora da bude lekar koji zna više od onoga koji nije bio formalno na nekom simpozijumu ili seminaru, a sam se edukovao.
Dakle, nekih tri ili pet sati edukacije u tri ili pet navrata vama obezbeđuje tih 24, odnosno sada 20 bodova, ali nisam siguran da to može biti i garancija da je taj kolega apsolutno u toku, da je edukovan više od onog koji je radan, marljiv i vredan na svom radnom mestu.
Ono što još mogu da kažem na tu temu, jeste da je do sada Lekarska komora, ubirajući nekih milion i dvesta hiljada evra godišnje, a vodeći brigu o licencama i o licenciranju, praktično te licencne potvrde prodavala kao neki proizvod. Kao što su se bankari sada dosetili da kredit bude neki proizvod, tako je i Lekarska komora produkovala te papiriće na kojima treba da piše da je neko kvalifikovan za obavljanje svog posla zbog toga što je prikupio 24, odnosno 20 bodova sada.
Ključna stvar na tu temu, želeo bih da Ministarstvo i svi mi budemo tolerantni prema kolegama koji to nisu uspeli da pribave, koji će doći u problem i da im se možda, ako bude neophodno, ovaj rok od 60 dana da polože licencni ispit ne uzme kao „D day“, nego da oni dobiju vremena, ako bude potrebno, naravno, i posle isteka tih 60 dana da polože svoj ispit, da oduže dug prema kontinuiranoj edukaciji i da zadrže svoja radna mesta i svoju profesiju i svoju licencu naravno. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Jezdimir Vučetić, a zatim Zoran Živković.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovani saradnici gospodina ministra, drage kolege poslanici, na današnjoj sednici Skupštine analiziramo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ovo je jedan od retkih zakona koji je ovako naišao na jedan opšti konsenzus, kada je u pitanju afirmativni odnos prema nekom zakonu. To je, kažem, ohrabrujuće i to je dobro.
Ja ne bih da se ponavljamo previše, jer 20 govornika - 20 sličnih priča. Ja ću pokušati da kažem nešto što neće izaći iz konteksta, ali nešto što bih želeo baš da kažem i da uputim i ovom Ministarstvu i gospodinu ministru.
Dakle, izmene zakona se odnose tek na šest članova postojećeg zakona, ali predložene zakonske izmene i rešenja, međutim, tretiraju važna statusna i organizaciona pitanja, kojima se dodatno usavršava sistem zdravstvene zaštite naše zemlje. Ne radi se, dakle, o pukom usaglašavanju sa zakonodavstvom EU, već sopstvenim osećanjem potrebe da zakonska regulativa u zdravstvu, najvažnijoj delatnosti u životima naših građana, prati savremena stremljenja. Napori ovog ministarstva da i zakonskim propisima unese više reda u funkcionisanje zdravstvenog sistema u Srbiji, tek su mali deo onoga što ovo ministarstvo čini i što je za protekli kratki period učinilo na poboljšanju stanja u našem zdravstvu.
Nasleđeni su veliki višedecenijski kumulirani problemi u ovoj važnoj oblasti. Organizacioni, kadrovski, prostorni, tehnološki, problemi korupcije i mnogi drugi. Građani ove države sigurno su najosetljiviji za probleme u funkcionisanju ove delatnosti, a u Srbiji, koja je decenijski ekonomski urušavana, uz sve ono što nosi tranzicija, problemi u zdravstvu su se godinama uvećavali.
Ministarstvo zdravlja, na čelu sa gospodinom Lončarom, u kratkom periodu je zavidnom predanošću i posvećenošću napravilo veoma značajne pomake u sređivanju stanja u ovoj veoma osetljivoj oblasti života običnog čoveka. Stvorena je atmosfera pre svega reda, rada i discipline. Opremanje bolnica i kliničkih centara najsavremenijom opremom, skenerom, magnetnim rezonancama, gama nožem, akcelerator, otvaranje novih centara za kardiološke bolesnike, kardio hirurgija u Nišu, to su samo neke od stvari koje su urađene kako bi se skratile i liste čekanja onih najtežih bolesnika i najurgentnijih bolesnika.
Potom, poboljšanje prostornih uslova za rad lekara, veći komfor za pacijente, ambiciozni planovi gradnje novih kliničkih centara, sređivanje svih bolničkih objekata u Srbiji, pojednostavljen pristup mladih lekara specijalizacijama, upošljavanje mladih ljudi, bespoštedna borba protiv korupcije, transparentnost u javnim nabavkama itd. To je samo deo onoga što je ovo ministarstvo uradilo za vrlo kratko vreme i to naši građani dobro vide.
Snažna, pozitivna, stvaralačka, reformska energija ove Vlade, na čelu sa premijerom Vučićem, sa željom da se otrgnemo od siromaštva i učmalosti i postanemo ravnopravan partner razvijenim zemljama Evrope i sveta, to je moj lični utisak, najbolje se odražava kroz rad ovog ministarstva. Sa kadrovskim potencijalom koji imamo, uz bolju organizaciju i uslove rada i poboljšanje ekonomskog statusa zdravstvenih radnika, možemo sa više optimizma gledati u budućnost ove delatnosti, sa željom da naši mladi lekari nađu punu stručnu i životnu afirmaciju u svojoj zemlji.
Novine koje ovaj predlog zakona donosi odnose se na neka veoma osetljiva pitanja koja postojeći zakon nije regulisao ili nije dovoljno precizirao. Ja ne bih da se ponavljam, ali samo ukratko ono što je prepoznato u delatnosti apotekarskih ustanova i što je rešeno da nadležnosti i kontrolu prometa nemedicinskih sredstava može da kontroliše ministarstvo, odnosno treba da kontroliše ministarstvo, to govori samo da je, obzirom na specifičnost i osetljivost delatnosti, logično bilo da se stepen kontrole digne na najviši mogući nivo.
U drugom članu ovog zakona se govori o rešenju statusa nastavnika ili saradnika Fakulteta zdravstvene struke. O tome su već govorili mnogo, ne bih se time bavio. Pripravnički staž zdravstvenih radnika, takođe, regulisan je na najpravedniji način. Dakle, izjednačeni su svi radnici sa visokom stručnom spremom, sa stažom od šest meseci.
Dileme vezane za licenciranje lekara koji nisu to uspeli da urade takođe su razrešene uvođenjem polaganja licencnog ispita i to je takođe jedno veoma povoljno i solidno rešenje. Zakon takođe razrešava dileme kada lekar trajno gubi licencu, ovo potenciram, jer je postojala tu kolizija između Krivičnog zakona i Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Na temu edukacije. Razvoj zdravstvenog sistema i stalni napredak medicinske nauke i tehnologija nameću kao imperativ stalno usavršavanje zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika. U skladu sa pozitivnim zakonskim propisima, stručno usavršavanje radi unapređenja kvaliteta zdravstvene zaštite pravo je i obaveza svih zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika. Predložena zakonska rešenja upravo su u funkciji tih potreba.
Ako mi dozvolite, iskoristio bih prisustvo našeg ministra i njegovih saradnika da ukažem na nešto što, čini mi se, nije dovoljno u fokusu interesovanja svih nas. Radi se, naime, o sistemu specijalizacija mladih lekara i instituciji mentorstva. Mladi lekari u toku svog specijalizantskog staža prepušteni su skoro po pravilu sami sebi, što je posebno izraženo kad specijalizant dolazi iz ustanove sekundarnog nivoa u ustanovu tercijalnog nivoa. Mladi lekara su uglavnom u poziciji da „kradu znanja“, umesto da im se serviraju znanja. Ovakav status lekara na specijalizaciji…

Ja vas molim, gospodine Vučetiću, malo ste otišli od teme i nema mnogo vremena, tako da vas molim da zaključite vaše izlaganje.

Evo, samo jedna rečenica.
Apelujem, dakle, da se mentorstvu posveti više pažnje. Dakle, regulisati pravilnikom status mentora. Biti mentor je čast, ali treba da bude i velika obaveza, te je potrebno te ljude posebno i stimulisati. Mentor ne može biti svako, nije dovoljno imati određeni lekarski staž. Potrebni su i drugi kvaliteti.
Predložene izmene zakona su značajne i korektne i imaju punu podršku i poslanika naše stranke. Hvala puno.

Zahvaljujem, gospodine Vučetiću.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.
Izvolite, gospodine Živkoviću.

Čuli smo danas puno toga iz oblasti zdravstvene zaštite i medicine. Najveći deo toga nema veze sa predloženim zakonskim izmenama, ali možda je to i dobro, da se otvore još neke teme. Bilo je puno komplimenata Ministarstvu, Vladi i ministru, a istovremeno i neslaganja sa osnovnim konceptom koji i ovo ministarstvo i ovaj ministar nudi, a to je pre svega pitanje licence. Skoro da nije bilo, koliko sam ja slušao, govornika koji nije rekao nešto protiv tog sistema, tako da je to pitanje koje definitivno treba da se reši, da li je taj sistem prikupljanja poena za produženje licence nešto što ima smisla ili to treba ukinuti. Ako je nešto što ima smisla, onda ga treba dići na viši nivo.
Dva amandmana smo dali kolega Pavićević i ja. Jedan se tiče člana 4, to je pripravnički staž. Naš je stav da treba da bude, umesto šest, devet meseci rok za zdravstvene saradnike sa visokom stručnom spremom, da pripravnički staž traje devet meseci i da je to prava klasifikacija od šest, devet i dvanaest meseci tog staža.
Drugi amandman je, mislim, još važniji, a to je pitanje u članu 5. - ko propisuje uslove za licence. Ovom izmenom, a i u prethodnom tekstu zakona to je radio ministar i mi mislimo da to nije dobro rešenje, bez obzira na ličnost ministara. Generalno da to nije dobro rešenje i da ako postoji lekarska komora koja prati tu
dodatu edukaciju, tu permanentnu edukaciju i ako ta lekarska komora i daje te licence, onda je potpuno prirodno da lekarska komora i propisuje uslove, standarde i sve ono što je neophodno da te licence budu dodeljivane. Ako to nije tako, onda je pitanje da li treba da postoji lekarska komora, a mislim da je opšte ili većinski stav da je dobro što je lekarska komora vraćena u naš zdravstveni sistem, da ona ima svoje mesto, kao i mnoge druge stručne komore. Tako da, ako stoji u ovoj poziciji u kojoj je sada, gde se ona istura prema lekarima samo kao neko ko im kvari sreću, tera ih da uče, uzima im pare za članarinu i kriva je ako gube licence, onda mislim da nema potrebe da postoji uopšte, a ako ona jeste važna institucija, kao što je inženjerska komora, kao što je advokatska komora i neke slične ensafske komore, onda joj treba dati i najširi nivo ovlašćenja, a to je i propisivanje ovih standarda o kojima sam govorio.
Kolege su pričale o raznim aspektima života u zdravstvu i oko zdravstva, pa ako mi dozvolite da ja skrenem sa teme u ovih minut zadnjih, oko jedne teme za koju sam siguran da je javnost jako zainteresovana za tu temu, a to su tzv. kubanske vakcine. O tome je bilo puno priče. Aktuelni ministar nije prvi ministar koji je pred Novu godinu ili pred izbore obećavao taj čudotvorni lek koji će rešiti sve probleme. To se dešavalo i ranije, to se dešava desetak godina. Mislim da to nije dobra praksa, a stručna javnost, a posebno oboleli, kojima se stvara slika da je to čudo koje će rešiti njihov problem, postavljaju neka pitanja pa, ako mi dozvolite, ja bih ih postavio sada.
Da li su ispoštovane sve zakonske direktive, pre svega Pravilnik o uslovima i načinu kliničkog ispitivanja leka, postupku i sadržaju dokumentacije itd, znate vi koji je to propis, i Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o dokumentaciji, znate i taj propis? Ako su ispunjeni, zašto nije data dozvola za ovaj lek 17. juna ove godine? Ko finansira te kliničke studije? Za koliko ljudi je nabavljeno tih doza? Vi ste pozvali sve u Srbiji koji imaju taj problem da se jave određenog na neku kliniku. Procena je da je tih ljudi preko 1.100, a po informacijama koje ja imam, samo za 30 njih je obezbeđen dovoljan broj tih doza vakcina.

Vreme.

Mislim da je jako loše da ljudima koji imaju velike probleme dajemo lažnu nadu i bilo bi dobro, još jednu rečenicu, da nadležno ministarstvo da jedan jasan odgovor na ova pitanja. Hvala.