Zahvaljujem.
Reč ima Nikola Selaković. Izvolite.

Vrlo kratko.
Što se tiče razloga zašto su liste u Vladu otišle bez bodova, zato što Državno veće tužilaca ne šalje Vladi rang liste. Imate u zakonu jasnu razliku između liste kandidata, sa jedne strane, koje Državno veće tužilaca utvrđuje i prosleđuje Vladi i sa druge strane imate rang listu. Na rang listi se navode bodovi.
U svakom slučaju nije reč o ni o čemu što je tajna. Kada odete na internet stranicu Državnog veća tužilaca naći ćete jedne i druge liste sa podacima koje, koja lista treba i gde se drži. I ne vidim zašto je ovo neki problem i u čemu bi ovde bio veliki problem.
Što se tiče stručnosti i osposobljenosti svi kandidati čija su imena poslata su ocenjeni najvećim brojem bodova. Ja znam da ste verovatno, ako ste to gledali, to mogli da uočite. Dakle, potpuno javno, potpuno transparentno, bez ikakvih primedbi na to, nije to ništa što se krije, to može da se vidi.
Sa druge strane, poštujem vaše pravo, ovo što ste rekli, ne bune se udruženja, ja sam rekao postignut je dobar, načelan dogovor oko toga, normalno niko ne može da vam oduzme pravo da se vi sa tim ne slažete i hvala bogu da je tako.
Treća stvar o kojoj ste govorili je vezana za – šta će biti sa izborom do polovine sledeće godine? To ste poslednje rekli. Ne od polovine, ja sam rekao od septembra.
(Olgica Batić, s mesta: Gde će se održavati sednice?)
Gde će se održavati sednice? Ma nije sporno, Savet može da odluči da održi sednicu na drugom mestu. Znate, u zgradi u kojoj se nalazi sedište Ministarstva U Nemanjinoj 22, odnosio u onom delu 26, gde je nekad bio Ustavni sud, imate salu koja može da primi preko 100 ljudi. Jel može tu da se održi? Može. Državno veće za razliku od Visokog saveta i održava u toj zgradi svoje sednice.
Što se tiče javnosti rada ovih organa, ako se dobro sećate od početka obavljanja ove funkcije na kojoj se nalazim, ja na tome insistiram. Onog trenutka kada sam postao ministar pravde u državne uprave i po poziciji i po položaju član DLT i VSS, ja sam zahtevao da počnu da se snimaju sednice. Upravo iz tog razloga izbegavanja onoga što je propratilo prethodnu aktivnost ta dva organa. Dakle, nemam nikakav problem sa tim.
Setite se toga da sam uvek govorio da smatram da je bilo bolje birati sudije u Skupštini zato što se to vršilo pred očima javnosti, što je svako to moga da vidi, da čuje, da ima TV prenos. Ako smatrate da trebaju i TV prenosi sednica VSS i DLT, prvi ću da glasam za to.
Dakle, nemam apsolutno ni jedan jedini razlog da tamo bilo šta krijem. Hvala vam što podržavate tu moju inicijativu, mislim da smo u tome na istoj poziciji. Hvala.

Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, narodni poslanik Petar Petrović.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, uvaženi saradnici Ministarstva pravde, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče poslaničke grupe JS, ja ću odmah na početku reći da ćemo mi u danu za glasanje podržati predloge svih zakona koja su danas pred nama.
Neću dužiti mnogo i ponavljati sve ono što je ministar govorio o svim zakonima, naročito o Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, kao novom zakonskom projektu, kojim ćemo zameniti isti zakon iz 2011. godine, za koga je ministarstvo na osnovu analiza, smernica radnih grupa, stručnih savetovanja na više mesta došlo do ovih rešenja koja su danas ponuđena ovde nama, narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini. Sigurno je da to na jedan bolji i kvalitetniji način rešava ova oblast, jer je poznato, ne znam da li je ministar rekao, koliko ima predmeta i tzv. izvršenja u našim sudovima, mislim da se to meri na stotinama hiljada predmeta. Mislim da će se na ovaj način poboljšati rešavanje i brzina rešavanja svih predmeta koji se nalazi pred budućim javnim izvršiteljima.
Kada govorim o ovom zakonu, mislim da svi treba da budemo svesni da je nažalost do sada bila praksa u Srbiji da je dužnik bio više zaštićen nego poverilac. Na ovaj način bi trebalo ipak da se izjednači položaj i poverioca i dužnika, da onaj koji je dužan mora da izvrši svoju obavezu, a onaj ko traži izvršenje obaveze, da može da očekuje da će na jedan adekvatan i zakonom propisan način doći do ostvarenja svojih potraživanja.
Kada je u pitanju drugi zakon, Zakon o javnom beležništvu kao novi institut u pravu Republike Srbije i njegova primena unazad par godina je pokazala da je neophodno izvršiti određene izmene i dopune, normalno kroz usvajanje novih zakonskih rešenja. Upravo je to Ministarstvo uvidelo i kroz ove izmene i dopune koje su i rezultat praktičnih primena postojećeg zakona jednostavno nedorečenosti koje su se pokazale u vremenu primene, za nas je rezultiralo i nateralo Ministarstvo pravde da izađe sa Predlogom izmena i dopuna Zakona o javnom beležništvu.
Ono što posebno želim ispred poslaničke grupe JS da pozdravim jesu izmene i dopune Zakona o sudskim taksama. Dobro je da je Ministarstvo uočilo određene nepravilnosti. Ne bih rekao nepravilnosti, ali propuste i kada je izašlo sa predlogom da se 5000 hiljada dinara mogu sudske takse plaćati kroz sudske taksene marke, jer je to upravo bio najveći problem za niže takse, kada neko ode da završi neki posao, da je morao da se vraća u poštu da plati, ili u banci, onu taksu koja je propisana zakonom.
Na ovaj način ćemo moći kod određenih prodavaca da kupimo taksene marke. Mislim da će to naročito pomoći i advokatima da mogu na brži i lakši način nekad da plate ove predviđene sudske takse.
Ono na šta bi se u svom izlaganju osvrnuo sa par minuta jeste da se u poslednje vreme mnogo govori o tome šta je zadatak Pravosudne akademije i ove promene u Zakonu o sudijama, javnom tužilaštvu, o Državnom veću tužilaca, o Visokom savetu sudstva su i rezultat svega toga.
Interesantno je da mnogi koji sada kritikuju i rad Pravosudne akademije i ono što izlazi i proizilazi iz njenog rada nisu ni reč govorili pre par godina kada smo bili, bukvalno naterani da donesemo Zakona o Pravosudnoj akademiji i kada se na veliko govorilo da jedino Pravosudna akademija treba da daje kadrove za javno tužilačke funkcije i za sudije.
Primenom u praksi se pokazalo da to nije baš najbolje rešenje, ali sa druge strane mi moramo ipak da cenimo napor i rad svih oni polaznika Pravosudne akademije koji završe, polože i dobiju dobru ocenu na završnom ispitu u Pravosudnoj akademiji da imaju ipak neku prednost u odnosu na one kandidate za sudijske i javnotužilačke funkcije koji nisu bili polaznici, koji nisu položili završni ispit na Pravosudnoj akademiji.
Po čemu bi onda oni imali obavezu da polažu isti ispit, kao što polažu sudijski pomoćnici, sudijski saradnici i javnotužilački pomoćnici? Ja se tu možda i ne slažem sa mišljenjem ministra, ali ipak oni moraju da imaju bar toliku, da kažem, satisfakciju, prednost da taj ispit kada sutra konkurišu za sudiju ili za zamenika osnovnog tužioca budu, da kažem, oslobođeni obaveze na za polaganje tog ispita, s tim što ima se ocena sa završnog ispita upodobljava ocenama koje će dobijati ti drugi kandidati koji učestvuju na konkurs za izbor sudije koji se prvi put biraju ili zamenika osnovnih javnih tužilaca.
Kada govorimo o javnosti rada, pre nego što bi bilo šta rekao o javnosti rada i obaveze javnog održavanja sednica pred javnošću kada je u pitanju i DVT i VSS, ja bih samo da vam kažem, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, da je za jedan konkurs za jedan osnovni sud u Beogradu za 12 kandidata, koje je trebalo birati, prijavilo se 453 kandidata. I zamislite sada da svih 453 kandidata žele da prisustvuju sednici VSS na kome treba da se izaberu 12 kandidata.
Izvinite, onda bi morali da zakupimo Marakanu, pa da tamo održimo sednicu VSS, verovatno bi mi sedeli, članovi na zapadu, a oni dole na terenu, možda i na stadionu JNA ili nekom bližem stadionu gde mogu da stanu toliko kandidata, pa još tetke, ujne, strine, očevi i majke itd, koji su zainteresovani da njihova deca, ili njihove snaje, ili njihovi sinovi, zetovi itd. budu izabrani za sudiju tog suda.
Prema tome, ako neko želi da se obavesti o tome kako radi VSS i DVT može uvek kao kandidat da dođe da pogleda sve spise i da vidi da li je nešto urađeno u skladu sa propisima ili nije sa propisima.
Dakle, ja nisam protiv javnosti rada, ali moramo da budemo realni i da vidimo šta to znači ta javnost rada dostupnost informacijama koje treba da dobije svaki kandidat koji učestvovao na konkursu itd.
Uostalom, sve odluke sa imenima kandidata koji su izabrani objavljuju se na internet sajtu i DVT i VSS, tako da svako zainteresovan može da vidi gde se on nalazi i gde se ne nalazi i itd.
Što se tiče izbora kandidata, jeste jedno od merila sigurno uspeh i ocena u dosadašnjem radu, uspeh i ocena na fakultetu, ali je vrlo bitno, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, kada komisija VSS ili DVT u neposrednom kontaktu sa zainteresovanim kandidatom obavi razgovor i vidi kakva su njegova razmišljanja, jednostavno kako izgleda, jednostavno kako se obukao kada dođe da razgovara sa komisijom, a želi da bude zamenik osnovnog tužilaca, ili da bude sudija osnovnog suda. Moram da kažem, pa neka se neko i naljuti, da se tamo pojavljuju kandidati koji u najboljem slučaju ne bi bili kandidati ni za sekretara neke zemljoradničke zadruge 1948. godine. Toliko je moj komentar o tome. Prema tome, ima i takvih kandidata nažalost.
Da zaključim, da ne dužim, ovi zakoni jesu proizvod dosadašnje prakse primene postojećih zakona, uočenih slabosti i nedorečenosti i nepravilnosti itd. težnja da se poboljšaju postojeći tekstovi zakona upravo sve u želji da naše zakonodavstvo upodobimo sa zakonodavstvom EU, gde smo jednim velikim korakom od juče počeli da ulazimo i na taj način će Srbija vrlo brzo steći uslove da se otvaraju poglavlja 23 i 24 i još brže da kreće prema EU.
Da zaključim, iz svih tih razloga poslanička grupa JS će u Danu za glasanje podržati sve predloge zakona.

Zahvaljujem.
Reč ima Vesna Besarović.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, kolege poslanici, mi danas imamo pred sobom jedan broj, kako mi kažemo, set pravosudnih zakona iz oblasti pravosuđa, Zakon o izvršenju i obezbeđenju i zakone iz oblasti pravosuđa. Potpuno se slažem sa mišljenjima koja su izrečena pre mene da je gospodin ministar dao jednu zaista iscrpnu analizu novosti koje ove propisi donose, kao što je i ukazao na nedostatke i kritikovao pojedina rešenja koja je praksa pokazala, pa mi se sada čini, s obzirom da je sada već proteklo nekoliko sati od kako smo počeli da diskutujemo o ovom setu zakona, neuputno da prepričavam pojedina rešenja.
Potpuno smo svesni da ovaj zakon koji u celini menjamo, Zakon o izvršenju i obezbeđenju je najvažniji, da kažemo, u ovom setu zakona, što ne znači da ovi ostali nisu važni, ali Zakon o izvršenju je sigurno sada poput našeg rada. Njime se kao što znate uređuje postupak prinudnog izvršenja potraživanja koje se zasniva na stranim i domaćim izvršnim ispravama. To je jedan segment. Drugi segment je postupak obezbeđenja potraživanja i treći segment je položaj izvršitelja, sada javnih izvršilaca.
Zakon sadrži čitav niz, po mom mišljenju, poboljšanja, novih rešenja i zaista mislim da predstavlja jedan korak napred u našoj pravosudnoj teoriji, a iz toga će izaći i pravosudna praksa.
Ja bih međutim s obzirom da je zakonska materija izvršenja i obezbeđenja veoma važna za građane i privredu i naravno strane investitore, sa jedne strane, a da sa druge strane predstavlja jedan od ključnih zakona koji služe za rangiranje RS u kriterijumima povoljnosti za investicione aktivnosti, htela da ukažem na tri stvari o kojima do sada nije bilo reči, a koje mislim da zavređuju našu pažnju.
Prva se odnosi, ja bih je formulisala kao predlog, a on se sastoji u sledećem – naime, Zakon o izvršenju i obezbeđenju predlaže, on predviđa, pardon, da zakon stupi na snagu 1. jula 2016. godine, a da ministarstvo i komora pripreme podzakonske odgovarajuće i donesu ih u roku od dva meseca od stupanja zakona na snagu. Znači, to bi bio 1.9.2016. godine.
Međutim, analizom, možda sam pogrešila u nekom broju, ali mislim da nisam, ja sam utvrdila da će ministarstvo, da ministarstvo treba da donese 13 podzakonskih akata, a komora devet. To je veliki broj podzakonskih akata. Ja kao pravnik ne volim kada se tako mnogo podzakonskih akata predviđa. Međutim, činjenica je da je ovo veliki zakon sa 550 članova, da reguliše tri odvojena segmenta i da je verovatno veliki broj podzakonskih akata se može tom činjenicom pravdati.
Međutim, ono što bih ja htela i to je predlog naše poslaničke grupe, da učinim, sastoji se u tome da mislim da pre nego što se pristupi ili pre nego što se nastavi rad na izradi nekih podzakonskih, da se izvrši kompletan i detaljan prikaz postojećeg stanja u ovoj oblasti naročito u oblasti izvršenja.
Naime, možda takve tabele već postoje, ja se ne bavim time bliže, pa ne znam, ali mislim da bi bilo jako važno da broj izvršnih predmeta u sudovima opšte nadležnosti, broj izvršnih predmeta u privrednim sudovima, zatim ukupan broj onog što mi zovemo starih izvršnih predmeta, zatim da dobijemo takođe ukupan broj predmeta u koje su uloženi pravni lekovi, zatim broj podnetih ustavnih žalbi u oblasti izvršenja i obezbeđenja, zatim broj okončanih predmeta pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, u kojima je utvrđena odgovornost Republike Srbije u predmetima koji se odnose na izvršenje odluka, zatim prosečan period u kome nadležni organi u izvršnom postupku, kako prvostepenom, tako i u postupku po pravnom leku, donose odluke u materiji izvršenja i druge podatke koji mogu biti pokazatelji postojećeg stanja u ovoj oblasti.
Naime, mišljenja sam da čitav niz ovih podataka, koji možda sada deluju malo i natrpano, predstavlja deo te analize koja će uticati i obeležiti sadržinu podzakonskih akata i omogućiti da ta sadržina podzakonskih akata bude što adekvatnija, da njihova primena bude što bolja i da oni ispune one zadatke koje sam zakonodavac po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju želi.
Druga stvar na koju želim da skrenem pažnju, je zapravo pitanje za gospodina ministra, a to pitanje se odnosi na član 31. Zakona o izvršenju, koji predviđa da su državni organi, imaoci javnih ovlašćenja, pravna lica i preduzetnici dužni da sudu i javnom izvršitelju besplatno dostave na njihov zahtev podatke o izvršnom dužniku i njegovoj imovini u roku od osam dana. Ovo je veoma značajna norma, taj član 31, ali sada mene interesuje ko će obezbediti sankcije za subjekte koji ne izvrše obavezu besplatnog dostavljanja traženih podataka u zakonom propisanom roku, kao i ko će biti zadužen za vršenje kontrole da li je npr. prekoračen taj zakonski navedeni rok? To bi moglo biti da bude pitanje, ako bi gospodin ministar imao podatke, odnosno ako bi bio spreman da na to odgovori.
Treća stvar odnosi se na međuinstitucionalnu saradnju između organa i organizacija nadležnih za sprovođenje novih predloženih rešenja. Naime, kada je u pitanju saradnja po pitanju koordinacije sudova i javnih izvršitelja u pogledu smanjenja broja zaostalih izvršnih predmeta, ali i saradnja sa drugim institucijama, npr. NBS ili Agencijom za privredne registre, Republičkim geodetskim zavodom, poreskom upravom, naravno MUP, Komorom javnih izvršitelja itd, jako je važno da se uspostavi međuinstitucionalna saradnja i da se uspostave mehanizmi da ta saradnja funkcioniše na trajnom nivou.
Eto, to su neka tri elementa na koja sam ja htela da skrenem pažnju. Naravno, na kraju da kažem da će SDPS podržati u danu za glasanje Zakon o izvršenju i obezbeđenju i ostale zakone koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nikola Selaković.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvek sa pažnjom slušam i, sećajući se predavanja sa fakulteta, uživam u raspravama koje uvažena profesorka Besarović vodi. Upravo ovu diskusiju i ove tri oblasti ili tri pitanja, ako ih tako definišemo, shvatam u najboljem mogućem duhu i da je to proizvod želje poslaničke grupe ispred koje je profesorka Besarović govorila, da rešenja koja donosi ovaj zakon i ono što će uslediti nakon njegovog faktičkog usvajanja u Narodnoj skupštini zaista budu što je moguće bolja i kvalitetnija.
Kada sam malo pre pomenu jedan podatak, a to je da rad na izradi ovog propisa zaista traje dugo i da se ne može, za razliku od nekih prethodnih kompleksnih zakona, na njega primeniti ona narodna izreka da je mnogo babica, a kilavo dete, kao što smo imali primer sa nekima od zakona, verovatno i ovim važećim u ovoj oblasti i zbog toga je i neprecizan, nedorečen i pun praznina. Jedna od važnih osnova za izradu novog zakona o izvršenju i obezbeđenju, sada Predloga zakona, bila je sveobuhvatna analiza sistema izvršenja, koju je u Srbiji vodila nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ, a u saradnji sa EU.
Upravo ta analiza, koja je rađena vrlo podrobno, minuciozno, posvećeno i vrlo kvalitetno, predata je pre 11 meseci Ministarstvu pravde od strane šefa delegacije EU u Republici Srbiji. U tom trenutku već postoji jedan nacrt zakona, da kažemo prednacrt zakona o izvršenju i obezbeđenju. Ključni uticaj na ovaj predlog koji se danas nalazi pred vama učinila je upravo ta analiza. Meni je žao što nisam poneo tu analizu da vam pokažem. To je jedna vrlo ozbiljna studija od nekoliko stotina strana, gde sva ona pitanja koja je uvažena profesorka Besarević pomenula se tretiraju do kraja i u potpunosti. To je bila zdrava osnova za izradu ovog Predloga zakona i to je zdrava osnova svakako i kada je u pitanju izrada svih podzakonskih akata.
Ne bih se možda složio sa vama, jer ne znam kako ste došli do one brojke od 13 podzakonskih akata, iz jednostavnog razloga što se uvek kaže u zakonu da će određeno pitanje biti regulisano pravilnikom, koji donosi Komora ili donosi ministar, ali nekada i više pitanja može biti regulisano jednim pravilnikom, tako da je ta brojka varijabilna. Ali, u svakom slučaju, u pravu ste, važna podzakonska akta. Neretko smo u situaciji da je nemoguće primeniti čistu zakonsku normu, ako nemamo podzakonske instrumente koji su doneti.
Dakle, u januaru mesecu je ta analiza nama predata. Preporuke iz te analize su unete u zakon, a mi sa nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju, sa GIZ i Ministarstvo i Komora već rade na izradi nacrta podzakonskih akata. Na prvom mestu ono što se sada radi tiče se programa obuke za izvršitelje, tiče se profesionalnih standarda, tiče se pravilnika o evidenciji itd. Uveren sam da, bio je jedan lapsus lingve, dva meseca od stupanja zakona na snagu je februar mesec 2016. godine, polovina u suštini od objavljivanja, a ne od početka primene, odnosno stupanja na snagu. Dakle, mi vredno već radimo na izradi tih podzakonskih akata. Postoje neka podzakonska akta koja danas postoje, a treba ih uskladiti. Negde neće biti potrebno iz temelja donositi novi podzakonski akt, ali u svakom slučaju o tome smo i te kako vodili računa i donećemo te pravilnike u zakonom propisanom roku.
Koristim ovu priliku da kažem nešto što nisam rekao u uvodnoj reči, a znam da interesuje široku javnost u Srbiji, pa i svakako od nas. To je donošenje i novog pravilnika o tarifi izvršitelja. Izvršitelju se proširuju ovlašćenja, ali pravilnik o tarifi koji je važeći, koji je donet još pre nego što sam došao na funkciju ministra pravde, jedan je od najproblematičnijih podzakonskih akata. Možemo slobodno reći i jedan koji unosi najveću neizvesnost u primeni. Jedan od onih koji nas je naveo da i te kako ojačamo ulogu ministarstva u primeni tog pravilnika, odnosno u kontroli primene tog pravilnika i svakako jedan od onih koji je poslužio u nizu slučajeva kao osnov za pozivanje na disciplinsku odgovornost izvršitelja koji su loše postupali po njemu.
Postavljeno je pitanje - ko će vršiti nadzor organa, možemo popularno da ih nazovemo javne uprave ili u javnom sektoru, a koji su dužni da po ovom zakonu besplatno ustupaju određene podatke koji su od značaja za rad izvršitelja?
Prvo moram da vam navedem koji je razlog za uvođenje takve odredbe. Razlog za uvođenje takve odredbe jeste što su do sada organi i organizacije koji su bili pozvani da ustupe te podatke obračunavali troškove ustupanja tih podataka, a ti troškovi su odlazili na teret izvršnog dužnika. I, sad možete zamisliti em ćete nekome doneti administrativni zabranu na platu, a recimo radi se o licu koje radi u nekoj posebnoj organizaciji u okviru javnog sektora. Znači, em ćete mu staviti administrativnu zabranu, em će na račun davanja podataka o zaradi organizacija u kojoj je to lice zaposleno od njega isto uzeti novac za to što je dala podatke o njegovoj zaradi. Mislim da to nema logike i ovo smo morali da promenimo.
Ko će vršiti kontrolu rada u zavisnosti od organa kada je u pitanju oblast državne uprave i lokalne samouprave, to svakako može da radi Upravni inspektor rada. Upravni inspektorat već ima i danas tu nadležnost kada je u pitanju postupanje po nekim drugim propisima i neizvršenje nekih obaveza. Kada su u pitanju neki drugi organi nad kojima Upravni inspektorat nema tu kontrolu u zavisnosti od organa do organa postoje zaista oni koji mogu da budu pozvani da izvrše tu obavezu. U pravu ste u potpunosti ovde, sama činjenica kad mi postavite pitanje, pa razmislim ko bi zaista to mogao da bude, govori o tome koliko je to jedno široko polje i gde od situacije do situacije zavisi zaista šta bi to moglo da bude u pitanju.
Možda bi čak i ono što imamo propisano u Predlogu zakona novčano kažnjavanje bilo efikasan sistem da se natera, dakle, pravno lice od koga se traže određeni podaci, ali treba razmisliti. Videćemo zaista u nekim stvarima, u nekim oblastima kada je u pitanju državni organ, organ državne uprave, lokalne samouprave, tu nedvosmisleno jasno imamo rešenje.
Kada je reč o koordinaciji, ulogu koordinatora u ovakvim poslovima koje ste pomenuli preuzima nadležno ministarstvo kao ministarstvo koje ima nadležnost za regulisanje rada pravosudne profesije javnih izvršitelja. Znate, u susretima i razgovorima sa kolegama koje obavljaju istu funkciju u drugim državama koju ja obavljam u Srbiji, nedvosmisleno i svugde profesija javnih izvršitelja kontrola njihovog rada, zakonsko regulisanje odnosno normativno regulisanje ove oblasti, kao i koordinacija rada sa drugim subjektima državne uprave, lokalne samouprave, javnog sektora uopšte nalazi se na Ministarstvu pravde. Ministarstvo je to koje je koordinator. Ministarstvo je to koje treba da obezbedi i komunikaciju komore u nekim složenim projektima sa druge činiocima javnog sektora i za sada moram reći da je to funkcionisalo dobro, uveren sam da će donošenjem ovog zakona to funkcionisati još bolje.
Skrenuću pažnju samo na jednu stvar pre nego što završim obraćanje. U našim sudovima nalaze se kao što sam rekao stotine hiljada starih predmeta koji premašuju već cifru od milion. Zanimljivo je da ne treba pričati samo o predmetima izvršenja na osnovu verodostojnih isprava, nego i o predmetima klasičnog izvršenja. Neki pomaci su napravljeni, ne možemo da izvučemo potpunu analizu sa periodom od, recimo, pre desetak godina iz onog razloga koji sam naveo kada sam jednom od drugih kolega replicirao. Ono što je sigurno, da se kolokvijalno izrazim, raščišćavanje tog velikog balasta našeg sudstva u dobroj meri značajnu ulogu će imati upravo ova koordinacija na koju ste vi pozvali. Jer ako imate javno preduzeće, po čijim predlozima za izvršenje se vodi desetine ili stotine hiljada nekih predmeta da bi došlo do obustave ili do negde sravnjenja podataka i usaglašavanje, jer u ovom trenutku nemamo usaglašene podatke od ključnog značaja će biti upravo i ovakva koordinacija.
Naravno, nije ovo nijedna oblast ovih oblasti će tek biti. Hvala vam još jednom na konstruktivnim sugestijama i uveren sam da ćemo opravdati ovo očekivanje koje ste izneli, pohvalivši zakon. I ono što mi zaista dosta znači, kada ste rekli da niz dobrih rešenja koje ovaj predlog zakona sadrži zaista predstavlja korak u napred, a kada je u pitanju materija izvršenja, nažalost, svedoci smo da su u mnogim zakonima upravo pravljeni koraci u nazad u prethodnim godinama. Hvala vam.

Zahvaljujem gospodine ministre.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SPS, narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici, u svom izlaganju ću se kao ovlašćeni predstavnik SPS fokusirati na, po meni najvažniji zakonski akt u odnosu na sve one koji su predloženi i o kojima danas raspravljamo, a to je Zakon o izvršenju i obezbeđenju, ne samo zbog toga što sam u jednom periodu aktivno učestvovao u njemu i pokušao da dam neki svoj doprinos, već i zbog toga što naša poslanička grupa ima i reči pohvale za ovaj zakon i nešto što bi mogli kroz analizu da utvrdimo kao određene manjkavosti ovog predloga zakona.
Odmah da kažem da će poslanička grupa SPS podržati ovaj zakon kao dobar pokušaj, uvaženi ministre, da dođemo kasnije do još boljeg zakonskog rešenja kada je u pitanju ova oblast, a to su izvršenja i obezbeđenja. Danas smo čuli brojne komentare koji se vezuju za nešto što je ne inovativno, nego što se vraća u ovaj zakon što je nekada bilo u prethodnim zakonskim rešenjima na koje ste se pozvali. Pre svega radi se o žalbi.
Moram da istaknem nešto što će retko ko moći da dovede u sumnju. Ne postoji procesni deo, procesna materija, ne postoji postupak koji je kompletan, potpun bez žalbe. Jednostavno žalba ga čini onim što omogućuje dve stvari ili dva cilja. Jedno je pravna sigurnost, a drugo je, bez obzira koliko je danas bilo kritika, upućeno efikasnosti postupka. Ova dva cilja se prožimaju na neki način, jedna kroz drugi, ali sam uveren da je vraćanje žalbe u izvršni postupak nešto što je moralo da se uradi i kada smo već govorili o suspenzivnom dejstvu žalbe, logično je da žalba treba da ima suspenzivno dejstvo.
Međutim, ovde se malo ko dotakao onoga što je esencijalno i što generiše sve ove probleme. Ne bi niko, uvaženi ministre, danas smetala žalba u izvršnom postupku da se nisu u nazad, decenijama nagomilavali predmeti, donosila loša zakonska rešenja, koja su kao nus pojave proizvodila upravo ovo što danas imamo. A šta imamo danas? Imamo na stotine hiljada zagušenja predmeta u sudovima, pre svega u prvostepenim sudovima, a samim tim i povrede prava na suđenje u razumnom roku, opstrukcije postupka i druge pojave koje u svakom slučaju opterećuju pravosuđe u celini.
Ono u šta sam siguran, a što ne sumnjivo deli stav, moj stav i moje poslaničke grupe, jeste činjenica da se žalbom neće doprineti da se ide dublje u nekakav ponor, govorim pravni ponor, kada je u pitanju procesno pravna materija, jer imamo procesno pravni zakon, a to je da se i dalje odugovlači postupak, da dolazimo i dalje u situaciju da se zloupotrebljavaju procesna ovlašćenja i sve ono što se pojavljivalo kao manjkavost do sada.
Zašto ovo, uvaženi ministre ističem? Zbog toga što se žalbom faktički reguliše samo jedan deo materije u procesnom smislu reči, dakle, restriktivno je postavljena žalba u ovom zakonu, zadržali smo prigovor i zadržali smo, odnosno vratili neke institute koji su nekada bili prisutni u Zakonu o izvršnom postupku.
Ja moram da pohvalim činjenicu, bez obzira koliko se danas ovde određivali kritički prema njoj, kao što je to učinio uvaženi kolega Homen, kao i u odnosu na žalbu, a to je vraćanje instituta odlaganja izvršenja.
Zašto ću da pohvalim? Zbog toga što smo u dosadašnjoj praksi i u mojoj advokatskoj i mojih kolega, imali situaciju da imamo česte zastoje u izvršnom postupku. Imali smo prazan hod u izvršnom postupku.
Imali smo mnogo zloupotreba koje su omogućavale da se izvršni postupak nepotrebno odugovlači. Odlaganje postupka ne ide u tom cilju i nije interes predlagača zakona da se odlaganjem postupka postiže taj cilj, naprotiv. Zato je i odlaganje kao pravni institut svedeno samo na uzak okvir da se može tražiti samo jedno. I to je jako dobro rešenje.
Izuzetno dobro rešenje je što se vraća načelo srazmere, uvaženi ministre, koje je do sada bilo uglavnom na štetu izvršnog dužnika. Zašto? Zato što ste za stvar izuzetno male vrednosti, mogli da prodate nepokretnost izuzetno velike vrednosti.
Sada se načelom srazmere izbegava šteta po izvršnog dužnika, jer će izvršni dužnik nesumnjivo pretrpeti štetu ukoliko je njegov dug prema poveriocu u odnosu na predmete ili sredstvo izvršenja sa kojim on raspolaže kao vlasnik, u očiglednoj nesrazmeri sa direktnom posledicom štete po izvršnog dužnika. To treba pozdraviti kao dobro rešenje.
Ono što je ukazala uvažena profesorka Besarović, to stoji, da davaoci podataka, kako smo ih ovde pročitali i kako ste ih vi definisali u predlogu, imaju manje ili više dobrovoljan pristup u davanju podataka i sa tim moramo da se pomirimo. Mi smo, ako sam ja to dobro protumačio, i moja poslanička grupa, uvideli da ste vi kao predlagač hteli da uvedete jednu kogentnu normu. Normu imperativne prirode kojom se obavezuju davaoci podataka da pruže podatke od značaja za sprovođenje izvršenja.
Međutim, činjenica je da ne postoji i sankcija u slučaju nedavanja apsolutno devalvira kogentnu norumu. Ona više nije kogentne prirode, nema imeprativni karakter. Kako to pitanje rešiti? Vi ste dali određene predloge sa kojima se možemo delimično složiti.
Jedno je rešenje da se tražilac podataka obrati upravnom inspektoratu. Upravni inspektor pokreće postupak, shodno odredbama Zakona po kojim postupa kao upravni inspektor, ima pravo izricanja i sankcija, ima pravo kontrole i nadzora i davanja rešenja u pogledu korektivnih mera, ali to ipak nije dovoljno rešenje.
Takođe, ne može se prihvatiti u celosti rešenje da to bude novčana kazna. Po meni, i nadam se da ćete o tome razmisliti i razmotriti ipak je to neka materija koja mora sistemski da se reši drugim zakonom. Naravno da ste potpuno u pravu, kada ste rekli da treba sačekati i razmisliti kako bi se ovaj problem rešio.
Međutim, uvaženi ministre, postoji i određeni problemi u definisanju pojedinih normi, odnosno tokom normiranja ovog zakona, na koje se mora ukazati kako bi se izbegli određeni problemi u praksi, odnosno kroz praktičnu primenu ovog zakona, naročito tamo gde ovaj zakon, kolidira, drugim procesnim zakonima, pre svega Zakon o parničnom postupku. Konkretno, radi se o institutu za vraćanje u pređašnje stanje.
Pravni institut vraćanje u pređašnje stanje je poznat i u Zakonu o parničnom postupku i u nekim drugim procesnim zakonima, i u krivičnom postupku, pa i u vanparničnom postupku.
Međutim, ono što ovde na neki način predstavlja problem jeste što je u članu 28. navedeno da protiv rešenja donetog o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje je dozvoljen prigovor.
Ja vas molim da pažljivo razmotrite ovaj problem. U Zakonu o parničnom postupku je definisano da u slučaju usvajanja zahteva za vraćanje u pređašnje stanje nije dozvoljena žalba.
Ovde imamo rešenje kojim se odlučuje o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Što znači da može da bude i odbijen, može da bude usvojen. I u jednom i u drugim slučaju je predviđena mogućnost izjavljivanja pravnog leka u vidu prigovora. To direktno kolidira odredbi člana 114. Zakona o parničnom postupku.
Ja lično mislim, i u tom pravcu smo podneli amandman, kako bi se ova kolizija otklonila, jer ne bi trebala da postoji, tim pre, što je i u ovom predlogu zakona u članu 39. propisano da se na odredbe ovog zakona i na ovaj postupak shodno primenjuju odredbe parničnog postupka.
Mislim da je to jedan od problema koji treba rešiti prihvatanjem amandmana i mislim da u tom pravcu imate prostora da razmislite da li je amandman smislen i da li će u praktičnom smislu reči dovesti do poboljšanja kvaliteta ovog zakona.
Drugi problem koji se identifikuje tokom analize celog teksta ovog zakona, jeste problem koji se pojavljuje uz jedno dobro rešenje. Zašto dobro rešenje? Odlično rešenje je da se ne može iz drugostepenog postupka donošenjem odluke predmet ukinuti i vratiti na priv stepen radi ponovnog odlučivanja.
Vi ste to naveli kao neku vrstu ping-pong efekta, i zaista u tom pravcu stoji maksimalna i snažna podrška za jedno takvo sistemsko rešenje i za jednu takvu normu. Ali, uz to postoji jedan problem koji se vezuje za neurednost podneska, odnosno da u slučaju ukoliko podnesak prema odredbama predloženog zakona ne sadrži sve ono što je propisano da će se isti odbaciti. U konkretnom slučaju se vezuje za član 75. predloženog zakona, i on je normiran sa ciljem ubrzanja postupka, odnosno omogućavanja njegove efikasnosti i predloženo je da se žalba odbacuje kao nepotpuna ukoliko ne sadrži sve što je ovim članom propisano. Žalba se podvodi pod podnesak isto kao što se reguliše pitanje podneska članom 101. Zakona o parničnom postupku.
Sada, uvaženi ministre, tu imamo jedan ozbiljan problem. Ja bih to prihvatio da se žalba odbacuje ukoliko je sačinio advokat. Ukoliko sam ja kao advokat, ili bilo ko u mojoj advokatskoj kancelariji, uradio i sačinio jedan neuredan akt, jedan neuredan podnesak, logično je da ja moram da trpim sankciju, jer sam ja stručno lice.
Ali, ako je moj drug, Tića Mihajlović, koji je neuka stranka, koji nije pravnik, sačinio podnesak, odnosno sačinio žalbu, a ja da vas podsetim da je danas u praksi imamo mnogo žalbi koje su u rukopisu, da ne kažem škrabopisu pisane, onda u takvoj situaciji ta stranka trpi određenu vrstu štete, jer će se ta žalba u toj situaciji odbaciti, a i u toj situaciji dolazimo u koliziju sa odredbama Zakona o parničnom postupku, gde neuka stranka ne sme da trpi tu vrstu posledice.
Mislim da je u tom pravcu, pošto je podnet amandman u svakom slučaju treba tražiti bolje sistemsko rešenje.
Što se tiče žalbe, vratiću se na nju ponovo, i pored toga što čvrsto verujem i moja poslanička grupa da je žalba nešto što vraća mogućnost da se doprinese pravnoj sigurnosti ,da se vrati poverenje građana u sudove i odluke sudova.
Moram da skrenem pažnju na jedan problem koji u praksi može da se pojavi, a taj problem su rokovi za odlučivanje o žalbi.
Bez obzira što su rokovi instruktivne prirode, bez obzira što kao takvi neće uticati na posledice po sudije, oni ipak mogu da izazovu određene negativne posledice.
Rok za odlučivanje po žalbi, kako je ovde definisan od 15 dana je prekratak rok. Zašto prekratak? Zbog toga što su sudovi prema trenutnom stanju, aktuelnom stanju, pretrpani ogromnim brojem predmeta.
Rekao sam kakva je situacija u izvršnoj materiji, ništa nije bolja ni u parničnoj ni u ostalim materijama.
Prvostepeni sudovi imaju ogroman problem neefikasnosti, koji je jedna vrsta bolesti od koje sudovi boluju unazad dve tri decenije.
Ako je tako, a jeste tako, dakle činjenica, onda dolazimo u situaciju da veća koja odlučuju o prigovorima u prvom stepenu, a radi se o osnovnim sudovima i privrednim sudovima kao prvostepenim, neće imati mogućnost da u tako kratkom roku odluče i u dodatnom roku od tri dana ekspeduju ili odprave odluku, jer postoji pretrpanost predmeta.
Kamo lepe sreće da nismo imali onaj problem koji smo imali unazad, decenijama, sada se taj problem ne bi pojavljivao. Ali, on je evidentan i on latentno opterećuje sudove.
Kada govorimo o Privrednom apelacionom sudu situacija nije ništa bolja, jer taj sud pored parnične i vanparnične materije, privrednih prestupa, stečajne materije, suđenja u razumnom roku po pravilima vanpraničnog postupka ima ogroman broj predmeta. Broj sudija je isti i nesumnjivo je da se broj sudija neće povećavati, čak naprotiv, da će se vršiti racionalizacija.
Postavlja se pitanje da li u takvim kratkim rokovima može sve da se sprovede? Ja kažem, bez obzira što su instruktivni rokovi oni stvaraju određene posledice. Ako ništa drugo, izazvaće posledicu povrede prava na suđenju u razumnom roku. Za tu povredu prava na suđenje i razumnom roku stoji određena odgovornost i pravo na naknadu štete onoga na čiju je štetu to pravo na suđenje u razumom roku povređeno.
Drugo, imamo i u ovom zakonu, i ako verujem da do toga neće doći, jer su u pitanju, kako ponavljam nekoliko puta instruktivni rokovi, odgovornost sudija za nepostupanje, odnosno neažurnost u radu. Sudija može zbog toga da snosi određenu vrstu disciplinske odgovornosti, a ukoliko je njegova neefikasnost takve prirode, u svakom slučaju postoji mogućnost i da se pokrene postupak za razrešenje kao nosioca pravosudne funkcije.
Da li će ovakva rešenja determinisati da se sudije više izlažu takvim problemima, odnosno ulaze u takve situacije, nisam siguran, ali se bojim da će u svakom slučaju imati uticaja na to.
Stoga smo i amandmanima pokušali da u tom delu doprinesemo da se zakon u praktičnom smislu reči prilagodi aktuelnoj situaciji, tako što bi se ovi rokovi povećali, pa smo predvideli rok umesto 15, rok od 30 dana.
Da li je to dobro sistemsko rešenje, predlagač će u svakom slučaju i razmotriti i razmisliti i adekvatno, po meni, uveren sam, pravično odlučiti u odnosu na naše podnete amandmane.
Takođe, kada su u pitanju prigovori postoje određeni problemi koji se vezuju za član 99. predloženog zakona. Zašto se vezujem za pojedine članove i ako o tome treba govoriti kada budemo govorili o pojedinostima? Upravo kako bih nametnuo jedno razmišljanje da se naši amandmani prihvate sa aspekta zaista dobronamerne sugestije poslaničke grupe SPS da se otklone određene manjkavosti za koje smatramo da u praksi mogu da izazovu probleme.
Naime, u članu 99. predloženog Zakona o izvršenju i obezbeđenju stoji da ako veće usvoji prigovor, sudija pojedinac odmah posle pravosnažnosti rešenja o usvajanju prigovora obaveštava izvršnog poverioca da je deo rešenja u kome je izvršni dužnik obavezan da namiri novčano potraživanje, postavi izvršna isprava na osnovu koje može ponovo da zahteva izvršenje u istom ili drugom postupku.
Ovde se pojavljuje jedna nedoumica i tu nedoumicu treba otkloniti, da li može u istom postupku, jer u svakom slučaju da bi se podneo predlog za izvršenje mora da postoji izvršna isprava, jer jedino na osnovu izvršne isprave ili verodostojne isprave moguće je pokrenuti postupak izvršenja.
Postavlja se pitanje – kako je onda moguće to učiniti u istom postupku ako nemamo izvršnu ispravu? I u tom pravcu smo takođe predložili određeni amandman kako bi i ovaj deo teksta zakona učinili u praktičnom smislu reči efikasnijim.
I na kraju, ja bih zamolio samo još pošto ću se dotaći vrlo kratko ostalih predloga zakona koji su danas na dnevnom redu, a pre svega zakona koji se vezuju za Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, naravno da ste u pravu kada ste istakli da je transparentnost u radu osnovni princip rada i Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, jer, ako se podsetimo samo na 2010. godinu, upravo je taj nedostatak transparentnosti, uslovio jedan ogroman problem sa teškim posledicama, a to je da je preko 700 sudija nereizabrano i ostalo bez posla. S toga, taj princip treba zadržati i tim principom se rukovoditi.
Međutim, nastaviću svakako o ovoj priči kada budemo govorili o amandmanima, a možda i danas u pojedinačnom delu rasprave u načelu, treba istaći i činjenicu da ocenjivanje koje smo ovde videli kako se vrši, odnosno kako je predviđeno i ono kako ste vi obrazložili, treba da bude reflektovano i na sudije.
U jednom trenutku sam, ako sam dobro čuo vaše obrazloženje, u jednom trenutku ste istakli da i sudije nekada budu, odnosno kandidati za nosioce pravosudnih funkcija nekad budu neopravdano ili neosnovano ocenjene sa „posebno se ističe“ ili „naročito se ističe“, bez utemeljenja…