Vreme gospodine Jovanoviću.

Hvala. Ja ću završiti u jednoj rečenici.
Bez utemeljenja u stvarnom faktičkom radu tog kandidata za koji nemamo podatke na osnovu kojih možemo utvrditi da je ta ocena osnovana.
Nastaviću o ovome u svakom slučaju. Ja u ime poslaničke grupe SPS moram da istaknem da mi snažno podržavamo ovakve pokušaje da se zakonska rešenja prilagode praktičnim potrebama, da građani ta zakonska rešenja osete kao kvalitetna, njihovu pravnu sigurnost, dostupnost pravdi i u svakom slučaju postizanje u efikasnosti pravosuđa. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Jovanoviću.
Reč ima dr Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega gospodine ministre, dozvolite da vam u ime poslaničke grupe SNS čestitam na tome što su juče otvorena dva pregovaračka poglavlja sa Evropskom unijom i to je najbolji dokaz činjenice da je Vlada Srbije uspela da sve svoje reformske napore finalizuje time da je Srbija nepovratno krenula putem evropskih integracija. I kao zamenik predsednika poslaničke grupe, kao predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, kao vaš stranački i lični prijatelj i kolega želim vam da u sledećoj godini se otvore i pregovaračka poglavlja koja se odnose na one društvene oblasti za koje ste vi resorno zaduženi.
Što se tiče predloga zakona koji su danas na dnevnom redu, za razliku od mojih uvaženih kolega koji su bili ovlašćeni predstavnici drugih poslaničkih grupa, sem ako se ne varam, sa izuzetkom gospođe Besarović, ja nisam advokat i neću govoriti sa stanovišta advokata, pa će možda moja diskusija biti malo drugačija.
Pre svega, ono što želim da pohvalim, to je rešenje iz Predloga zakona o izvršenju i obezbeđenju. Naime, u važećem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, pod izvršnom ispravom se pre svega podrazumevala pravnosnažna sudska presuda.
Ono što je nedostajalo, to je da se kaže da je ta pravnosnažna sudska presuda istovremeno i izvršna i u praksi su se ponekad postavljala pitanja da li uopšte izvršni dužnik ima pravo da dobrovoljno izvrši sudsku presudu koja se na njega odnosi, zato što u zakonu nije stajalo da je izvršna isprava, pored toga što mora da bude pravnosnažna, istovremeno i izvršna.
Vi znate da se prinudnom izvršenju pristupa tek kada protekne rok za dobrovoljno izvršenje onoga što u, pre svega, sudskoj presudi piše, u postojećem zakonu iz 2011. godine, takve formulacije nema. Vi ste stavili u ovaj predlog zakona da se pod izvršnom ispravom, pre svega podrazumevaju izvršne sudske odluke i to je dobro rešenje.
Ono što je takođe dobro rešenje i što želim posebno da istaknem, ovaj predlog zakona je uspeo da napravi jedan fini balans između činjenice da je potrebno obezbediti efikasno izvršenje, pre svega, sudskih odluka, pored toga što se u izvršnom postupku izvršavaju i neki drugi akti, npr. upravni akti ili upravna poravnanja, ako glase na novčanu obavezu, ali mi smo, pre svega, na terenu sudskog postupka i sudskih odluka. Dakle, u izvršnom postupku je neophodno obezbediti da se efikasno izvršavaju sudske presude. Efikasnost jednog pravosuđa meri se ne samo činjenicom u kojim rokovima se donose sudske presude, nego i činjenicom u kojim rokovima se te sudske presude izvršavaju.
Ja se sećam jednog citata iz udžbenika profesora Borivoja Poznića, koji je napisao jedan sjajan udžbenik iz građanskog procesnog prava, koji je rekao da je parnični postupak u stvari pravo na ratnoj nozi. Dakle, to što ja imam neko pravo po zakonu još uvek ne znači da mogu efikasno da ga koristim, zato što postoji mogućnost eventualnog spora, pa mi onda parnični postupak, ako naravno u njemu uspem omogućava da se tim svojim pravom zaista u praksi i koristim.
E, sad, izvršni postupak je još više pravo na ratnoj nozi, u onom najpozitivnijem smislu te reči. Dakle, postupak se ne završava donošenjem presude. Postupak se završava izvršenjem onoga što u presudi piše. Mislim da se oko toga svi slažemo.
Sasvim je neophodno obezbediti mehanizme da se sudske presude, pre svega, efikasno izvršavaju u razumnim rokovima. Vi ste rokove propisali ovim predlogom zakona i rokovi su zaista takvi da omogućavaju da izvršni postupak bude efikasan i da se vodi bez odugovlačenja.
Ono što takođe želim da istaknem, što je velika prednost ovog predloga zakona u odnosu na važeći zakon iz 2011. godine, vi ste vodili računa i o pravima i interesima izvršnog dužnika, dakle, ne samo izvršnih poverilaca, nego i izvršnih dužnika.
Šta je bio problem? Nadam se da ćete se složiti sa mnom, a mislim da je to i utisak koji imaju i građani Srbije. Važeći Zakon o izvršenju i obezbeđenju je bio takav da je bukvalno predviđao ekonomsku i finansijsku egzekuciju nad izvršnim dužnicima. Dakle, dužan si, nema tih mehanizama koje izvršni poverilac ne može da upotrebi da bi naplatio svoja potraživanja. Moramo da vodimo računa o činjenici da živimo u državi koja se suočava sa brojnim ekonomskim i socijalnim problemima.
Ono što mi se veoma dopada u ovom predlogu zakona, to je da on i te kako ima sluha za vreme u kome će se ovaj zakon primenjivati. Kad su jednog starog grčkog državnika pitali koji je zakon i koji je politički sistem najbolji, on je odgovorio – kažite mi najpre za koji narod i za koje vreme.
Dakle, ovaj predlog zakona se donosi za Srbiju koja se nalazi u vrlo ozbiljnim ekonomskim i socijalnim problemima, za državu u kojoj se građani nalaze u ekonomskim i socijalnim problemima. Zato potpuno razumem intenciju Ministarstva pravde da se Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju inovira tako da se povede računa ne samo i o, naravno, potpuno legitimnim interesima izvršnih poverilaca, nego i izvršnih dužnika. Zato pozdravljam, gospodine Selakoviću, to što ste u Predlog zakona uneli i mogućnost žalbe.
Oni koji su prigovarali zašto u izvršnom postupku treba da postoji institut žalbe, odnosno oni koji su vam upućivali tu vrstu kritike da je žalba nepotrebna, ja prosto moram da skrenem pažnju na odredbu člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji predviđa da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Izvršni postupak je postupak, bez obzira da li se vodi pred sudom ili ga vodi javni izvršitelj. Da li je tako? Ali, to je neki postupak i to je neki javni postupak. U javnom postupku, koji pre svega ima sudski karakter ili je pak posledica prethodno završenog parničnog postupka ili nekog drugog pravnog postupka, npr. upravnog postupka, ako upravni akt glasi na izvršenje novčane obaveze, dakle, u postupku vi morate imati predviđenu mogućnost zaštite svojih prava. Jedini pravni mehanizam kojim to možete da obezbedite jeste propisivanje žalbe. Ja pozdravljam to što ste vi u Predlogu zakona predvideli da je u izvršnom postupku moguće izjaviti žalbu, a pozdravljam i to što ste predvideli da žalba nema suspenzivno dejstvo.
Moja uvažena koleginica Marjanović vam je, ako se ne varam, to prigovorila, ali ako hoćemo da imamo jedan efikasan izvršni postupak, onda opet moramo da vodimo računa o ravnoteži dve strane u postupku – izvršnog poverioca i izvršnog dužnika.
Izvršni poverilac ima benefite u tom smislu što se propisuju rokovi u kojima je neophodno izvršiti radnje koje se propisuju u izvršnom postupku, a s druge strane, izvršni dužnik ima taj benefit da može da izjavi žalbu, a opet izvršni poverilac ima benefit da žalba nema suspenzivno dejstvo. Dakle, vodilo se računa mnogo više nego u važećem zakonu iz 2011. godine o uslovno rečeno ravnoteži prava i interesa i izvršnog poverioca i izvršnog dužnika i to je rešenje koje mi se veoma dopada, kao što mi se dopada, i to sam možda mogao i na početku da kažem, to što ste primenili, odnosno vratili na snagu neka rešenja koja su važila u Zakonu o izvršnom postupku iz 1978. godine.
Zašto ovo govorim? Mi Srbi imamo jednu lošu osobinu, da sve ono što je bilo ranije odbacujemo, pa u vreme socijalizma ništa nije valjalo što je bilo u vreme kraljevine, pa u vreme kraljevine nije ništa valjalo što je bilo pre toga itd. Dakle, moramo da se manemo nekih ideoloških i političkih predrasuda.
Ta 1978. godina, gospodine ministre, nadam se da ćete se složiti sa mnom, važna je i zbog jednog drugog zakona koji je i dan danas na snazi i moje subjektivno mišljenje je da je to jedan od najboljih zakona, ne samo u građanskoj materiji, nego jedan od najboljih zakona našeg pravnog sistema uopšte, koji je izdržao probu vremena.
Kada kažem da Zakon o obligacionim odnosima, koji je donet 1978. godine, sa određenim izmenama i dopunama važi i dan danas, a pri tom imate u vidu kakve su se sve društvene, političke, ekonomske promene desile, da ne govorim o promenama u međunarodnom okruženju, od 1978. godine na ovamo, i zakon i dalje važi i itekako se primenjuje i dobar zakon, kvalitetan zakon, onda se potpuno slažem sa vama što ste omogućili da se u naš pravni sistem vrate neka rešenja koja su se u ono vreme pokazala kao efikasna, ali zbog te naše srpske potrebe da odbacujemo sve ono što je nekada bilo ranije, su u važećem zakonu iz 2011. godine bila zanemarena.
Ono sa čim ne mogu da se složim jeste, takođe, primedba moje uvažene koleginice Vesne Martinović, pardon, ja stalno govorim Marjanović, imate isto prezime kao ja, čudi me da sam pogrešio, oko dostavljanja. Dakle, ispravno je rešenje iz Predloga zakona da je lično dostavljanje neophodno samo prvi put, a da se svaki sledeći put, ako ne uspe prvi put lično dostavljanje, to vrši putem oglasne table suda.
Znate, ako želimo jedan efikasan izvršni postupak, onda moramo da predvidimo i odgovarajuće efikasne mehanizme dostavljanja. U protivnom, plašim se da bi došli u situaciju da pojedini izvršni dužnici mogu da zloupotrebljavaju prava koja imaju u izvršnom postupku i da praktično odugovlače dostavljanje rešenja, pri čemu treba voditi računa o činjenici da je izvršni postupak samo finalizacija nečega o čemu je već odlučeno sudskom presudom. Dakle, nije baš izvršni dužnik u situaciji da on prvi put saznaje šta piše u nekom izvršnom aktu, odnosno u izvršnoj ispravi kada je prethodno vođen prvostepeni parnični postupak, pa je vođen drugostepeni postupak itd. Dakle, on veoma dobro zna kakve su njegove inicijalne obaveze. U tom smislu, ovo rešenje oko dostavljanja mislim da ima svoje puno opravdanje.
Primedbe gospodina Homena nisam uopšte na najbolji način razumeo. Prvo, to da se ukida prigovor, to nije tačno. To ne da nisam razumeo, nego mogu da kažem da to nije tačno, zato što Zakon o izvršenju i obezbeđenju predviđa institut prigovora, kao što se ne slažem ni sa gospodinom Homenom, koji kaže da je ovaj zakon zakon o neizvršenju, odnosno da se ovim zakonom isključivo vodi računa o interesima izvršnih dužnika. To nije tačno. Ovim zakonom se uspostavlja ta neophodno potrebna ravnoteža između prava i obaveza kako izvršnih poverilaca, tako i izvršnih dužnika.
Ja razumem kolege koji su advokati, zato što advokati uvek, nadam se da se moj kolega Dragan Nikolić i moja koleginica Biljana Pantić Pilja neće naljutiti, ali advokat uvek vodi računa i kada govori o predlozima zakona, kao da nastupa pred sudom i brani interes svoje stranke. Ako advokat u svojoj sudskoj praksi, odnosno pravosudnoj praksi uglavnom zastupa izvršne poverioce, njemu je u interesu da u zakonu postoje samo takva rešenja koja štite prava poverioca, a šta me briga za izvršnog dužnika. Ali država, u ovom slučaju Ministarstvo pravde i Vlada Republike Srbije, kao neko ko je sačinio nacrt odnosno predložio ovaj zakon Skupštini, mora da vodi računa i o interesima jedne i o interesima druge strane. U tom smislu mi se čini da su ponekad argumentacije koje imaju moje kolege advokati pomalo subjektivne. Nadam se da mi ove reči neće uzeti za zlo.
Što se tiče izlaganja koleginice Batić, moram da kažem da kao predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo apsolutno ne prihvatam ocenu da je bilo šta, da je bilo koja norma koja je predviđena u svakom od ovih predloga zakona neustavna. Jednostavno, to nije tačno.
Sednica Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo je protekla tako da su svi prisutni članovi Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo jednoglasno se izjasnili da su svi predlozi zakona koji su danas na dnevnom redu, dakle ovaj set pravosudnih zakona, da su u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Ono sa čime ja ne mogu da se složim to je da ako se sednica, govorim konkretno o sednici Visokog saveta sudstva ili Državnog veća tužilaca, zatvori za javnost, da je ona po definiciji tajna. To nije tačno. Sednica nije tajna ako je isključena javnost. Zašto? Zato što je zakonom predviđeno, čak je zakon i inovirao ono što je pisalo u važećim zakonima, dakle, odluke, bez obzira na to da li se donose na sednici kojoj prisustvuje javnost ili se donose na sednicama sa kojih je isključena javnost, odluke se objavljuju u „Službenom glasniku“ Republike Srbije i na internet prezentaciji Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca. Dakle, odluka nikako ne može da bude tajna i da građani Srbije ne znaju kakva je odluka doneta. To što je javnost isključena iz samog procesa donošenja odluke, ne znači da je sama sednica tajna i da su odluke tajne. To nije tačno. U državi Srbiji nijedan državni organ ne radi po principu tajnosti i neki vid javnosti u radu državnih organa je obezbeđen, čak i kada su sednice formalno zatvorene za javnost.
Ono što takođe želim da istaknem – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu sudeći organi. Dakle, to nisu organi koji svojim odlukama neposredno tangiraju građane i u tom smislu potpuno razumem intenciju Ministarstva pravde da se u određenim situacijama isključi javnost i tako što će se Poslovnikom propisati mogućnost da se javnost isključi i u nekim drugim situacijama, mimo onih situacija koje su zakonom predviđene.
I na kraju, neka niko ovo ne shvati kao malicioznu primedbu, ja sam danas čuo od jedne moje uvažene koleginice mnoge teške reči na račun Pravosudne akademije – ne valja ništa, tamo se ništa ne nauči, to je formalnost, znanje je katastrofalno, šta će nam Pravosudna akademija itd. Ta Pravosudna akademija, ako se ne varam, uvedena je u vreme kada je državom Srbijom upravljala jedna druga stranka, kada je državom Srbijom i srpskim pravosuđem upravljala pre svega Demokratska stranka. Koleginica koja je ovako žustro danas kritikovala Pravosudnu akademiju i maltene pledirala da se ona ukine, te 2012. godine bila je na listi Demokratske stranke.
Kao što je rekao i gospodin Selaković, mislili mi o Pravosudnoj akademiji ovo ili ono, ja lično, recimo, te 2008. godine, kada je uvođena Pravosudna akademija sam smatrao da je ona nepotrebna, ali, ona je postala deo našeg pravnog sistema. Evropska unija koja vrši monitoring naše harmonizacije, odnosno harmoni-zacije našeg pravnog sistema sa pravnim tekovinama EU, smatra da je institucija Pravosudne akademije nešto što treba da ostane u pravosudnom sistemu Republike Srbije i ja tu činjenicu poštujem.
Mi sada ne možemo da ukinemo Pravosudnu akademiju i ne bi bilo dobro da je diskreditujemo time što ćemo da iznosimo paušalne ocene kako se tamo ne radi ništa, kako se tamo ocene dobijaju na „lepe oči“ itd, nego da radimo na tome da se unapredi rad Pravosudne akademije i da svi zajedno učinimo sve ono što je do nas, bez obzira da li smo narodni poslanici ove ili one partije, da li smo u ministarstvima koja su resorno zadužena za ovu oblast, da li smo u pravosuđu, da li smo u tužilaštvima itd, da svi zajedno uložimo jedan dodatni napor da srpsko pravosuđe u celini i sve one pomoćne delatnosti koje prate srpsko pravosuđe, i advokaturu, i javno beležništvo, i javne izvršitelje, učinimo kvalitetnijim, efikasnijim, racionalnijim i da time pomognemo Vladi Republike Srbije da sledeće godine, kad se budu otvarala pregovaračka poglavlja koja se odnose na pravosuđe, na oblast ljudskih prava i sloboda, pomognemo da se ta pregovaračka poglavlja otvore, ali i da se zatvore što pre i da po tom pitanju nemamo nikakvih problema. To će biti u najboljem interesu države Srbije i svih njenih građana.

Zahvaljujem se gospodine Martinoviću.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 16.00 časova.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, narodna poslanica Dubravka Filipovski. Izvolite.

Hvala predsedavajući.
Kolege i koleginice narodni poslanici, gospodine ministre, uvaženi građani Srbije, mi danas raspravljamo o jednom izuzetno važnom setu pravosudnih zakona. Cilj seta ovih zakona je, po mišljenju mojih kolega iz poslaničke grupe Nova Srbija i mene, da se postavi efikasnost pravosuđa i usklađivanje sa zakonodavstvom EU. Vi ste to gospodine ministre, u obrazloženju koje je trajalo dugo i bilo veoma važno i istakli.
Međutim, negde odmah posle 2011. godine, kada je donet Zakon o izvršenju i obezbeđenju, došlo se do, uglavnom ću o njemu govoriti, jer po mom mišljenju, sve druge promene izmena i dopuna ovog Zakona su upravo da bi se uskladili sa ovim Zakonom. Nekako se stekao utisak da ga vrlo brzo treba menjati i da sve tradicionalne forme koje su ostale u ovom zakonu, treba promeniti na jedan moderniji i precizniji način.
Bilo je dosta manjkavosti u ovom zakonu. Po mom mišljenju je ovaj novi zakon bolji, jer menja suštinu nekog umreženog mišljenja koje je u najširoj javnosti postojalo, da su izvršitelji nekako dobili epitet privatnih, sa izrazito negativnim prizvukom, a po mom mišljenju razlog tome je što na pravi način nije definisana uloga i nadležnost izvršitelja i mislim da je to ovim predlogom novog zakona, na jedan dobar način urađeno.
Međutim, bez obzira na početni, negativni odnos javnosti prema novoj profesiji kao i, rekla bih, povremeno lošim iskustvima građana, pretežno u ulozi izvršnih dužnika, moram naglasiti da se u strateškim dokumentima, u oblasti pravosuđa predviđa dalje jačanje uloge izvršitelja i kao i da se njihovo uvođenje u naš pravni sistem pokazalo opravdanim u prethodne tri godine, jer je došlo do značajnog povećanja efikasnosti naplate u tzv. komunalnim predmetima, na primer.
Zato predlogom ovog zakona uvodi novi, po mom mišljenju potpuno adekvatan termin javni izvršitelji, kao što sam rekla, na ovaj način se posebno potencira njihov položaj u toku izvršenja postupka i postupka obezbeđenja. Dakle, ovim nazivom se na jedan pravi način naglašava njihova javno pravna komponenta, jer jedan od glavnih problema koji godinama unazad odvraća potencijalne strane investitore od ulaganja u Srbiju, jeste neefikasnost pravosudnog sistema. Posebno naši privredni sudovi tu prednjače, gde se tradicionalno favorizuje dužnik u odnosu na poverioca.
Kada pominjem ovo favorizovanje i materiju obezbeđenja, moram da navedem primer iz prakse, privrednih sudova od pre nekih desetak i više godina. Većina nas se dobro seća akceptnih naloga, čarobnih papira roze boje, kojima je većina privrednih subjekata garantovala za uredno ispunjenje preuzetih finansijskih obaveza, kako prema bankama tako i međusobno. Menice su tada još uvek bile u povoju, a praksa izdavanja akceptnih naloga izuzetno dobro je funkcionisala i većina poverilaca se bez problema naplaćivala sve dok se na stranu nesavesnih dužnika nisu stavili privredni sudovi. Počelo je da se tumači da je akceptni nalog sredstvo plaćanja a ne sredstvo obezbeđenja i da samim tim poverilac nema pravo da se naplati puštanjem akceptnog naloga na naplatu.
Uplitanje suda na naveden način iz čisto formalnih razloga, predstavljao je prekrajanje izvorne volje ugovornih strana i stavljanje na stranu dužnika koji je suštinski postupao u nameri da prevari poverioca. Poverioci su se, poučeni lošim iskustvom, dosetili i počeli su da prave ugovore u jemstvu, sve je to sada uzeto u obzir i promenjeno je i novi zakon lepo kaže, u članu 414. da pored ostalog vrste sredstava obezbeđenja jesu sticanje založnog prava na nepokretnostima i pokretnim stvarima na osnovu sporazuma stranaka. Dakle, izvorni sporazum stranaka mora biti maksimalno ispoštovan u svakom obligacionom odnosu.
Kao posledica ovakve prakse u oblasti izvršenja, kao i hronične nelikvidnosti, imamo situaciju u kojoj je normalno da svako svakome duguje i tako nastaje jedan začarani krug iz koga, po mom mišljenju, kada su u pitanju ovi zakoni iz oblasti pravosuđa, treba na jedan pravi način izaći.
Zato su i javni izvršitelji bitan element novog zakona. Oni su osnovni nosioci sprovođenja izvršenja. Njihova osnovna delatnost postaje znatno šira i znatno izraženija, a sudska nadležnost se smanjuje i zbog toga od sudova s pravom očekujemo da budu efikasniji.
Mislim da i ovako prekomponovanje delokruga nadležnosti dobro, jer naši sudovi su i dalje izuzetno opterećeni svakakvim predmetima, bez obzira što su u pravni sistem, pored izvršitelja u međuvremenu uvedeni javni beležnici, tako da je proširenje nadležnosti izvršitelja neminovnost.
Takođe, u našoj javnosti kod građana Srbije je negde uvrežena predrasuda da je sud kao državni organ pouzdaniji u postupku izvršenja i mogućnost izvršnog poverioca da bira između suda i izvršitelja logično dovodi do dodatnog opterećenja suda i negativno utiče na kvalitet rada i česte greške.
Navešću jedan relativno svež primer od pre par meseci. Jedan naš sugrađanin nije dobio platu od poslodavca više od tri uzastopna meseca i koristeći odredbu člana 121. Zakona o radu da obračun zarade koju je dužan da isplati poslodavac u skladu sa zakonom predstavlja izvršnu ispravu, kao iskustva drugih zaposlenih, rešio je da više ne čeka, posebno zato što se pribojavao da će račun firme biti blokiran od strane velikih poverilaca i da više neće biti u mogućnosti da dođe do novca koji je zaradio.
Kao izvršni poverilac obratio se nadležnom sudu. Imao je uredni predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, konkretnu, isplatni listić, odnosno obračun plate koji je dobio od poslodavca. Međutim, sudija mu je rekao da dokumentacija nije sveobuhvatna i nije validna i rekao je da dopuni dokumentaciju i ponovo podnese sudu sve što je potrebno kako bi se krenulo u rešavanje ovog slučaja.
U međuvremenu, njegove kolege iz preduzeća su, takođe, se obratile sudu sa predlogom za izvršenjem na osnovu verodostojne isprave prilažući pri tome identičnu dokumentaciju i isti postupajući sudija je uvažio njihov predlog i dao nalog Narodnoj banci Srbije da se blokiraju novčani računi poslodavca, te je naknadno uvažio i predlog za izvršenje koji je hronološkim redosledom kao prvi podneo naš sugrađanin.
Međutim, pošto je to naknadno urađeno, njegov predlog se našao na začelju i koji je tu epilog? Apsolutno sve njegove kolege su dobile od NBS isplaćena sredstva za platu koja je zaostajala. On jednostavno nije, zbog toga što je u međuvremenu blokiran račun preduzeća. Napisao je prigovor predsedniku suda, žaleći se na postupanje sudije. Međutim, epilog je ipak da je on oštećen i prosto i član 18. Predloga zakona propisuje da se predmeti uzimaju u rad prema redosledu prijema. Dakle, sud nije nepogrešiv, postupio je onako kako je po zakonu, ali treba verovati da će davanje šireg kruga ovlašćenja javnim izvršiteljima popraviti ukupno stanje kada je ova materija u pitanju.
Dakle, ovo je još jedan primer i dokaz da građani Srbije treba da se okrenu javnim izvršiteljima, da prosto ne traže sve od suda za ono što sud može da uradi, ali je pretrpan i da sudovi mogu da pogreše, što je ovo još jedan konkretan primer.
Kada govorim uopšte o sudu kao organu koji sprovodi postupak izvršenja, takođe moram da napomenem da su i njemu ruke često u prošlosti bile vezane zakonskim rešenjima koja nisu pratila opšta kretanja i nove trendove, prevashodno u ekonomskoj sferi.
Primer na ovu temu je da su pre, opet, nekoliko godina radnici jednog društvenog preduzeća iz centralne Srbije potraživali od firme novac na osnovu neisplaćenih zarada i neuplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Srećom po njih, imali su dobrog advokata koji je otkrio da propalo preduzeće ima u vlasništvu i veliki kontingent akcija, jedne tako jako popularne banke među investitorima na beogradskoj berzi i ceo posao su uspeli da završe na najbolji način.
Zašto pominjem ovaj slučaj? Zato što mi je drago da konstatujem da zakonodavac prati kretanja u društvenoj i ekonomskoj sferi poslednjih godina i da su u aktuelnom Predlogu zakona hartije od vrednosti i drugi finansijski instrumenti posebno apostrofirani, kao predmet izvršenja i to na dosta precizan način.
Mi smo ipak na par mesta intervenisali kao poslanička grupa tehničkim amandmanima trudeći se da precizno i dodatno, odnosno preciziramo neke detalje. Takođe, vezano za prvi primer, uložili smo amandman kojim predlažemo da se u skladu sa odgovarajućom odredbom u novom Zakonu o radu isplatni listić posebno navede kao izvršna, odnosno verodostojna isprava upravo zbog velike važnosti da zaposlene koji su na ovaj način prinuđeni da dođu do svoje zarade, u slučaju da je poslodavac nesavestan ili hronično nesolventan. Pri tom, potpuno uvažavamo konstataciju predlagača zakona da se u poslednjih desetak godina povećao broj izvršnih isprava koje po svojoj prirodi nisu sudske ili upravne odluke, već su akti drugih uglavnom nedržavnih subjekata ili izjave volje stranaka, kao da ih sadrži poseban zakon.
Bez obzira na navedeno i odredbu u članu 41. Predloga zakona, smatrali smo da je zbog povećanog stepena društvenog značaja potrebno posebno navesti isplatni listić, odnosno obračun neisplaćene zarade kao posebnu ispravu kojom se inicira izvršni postupak pa smo u tom smislu i podneli amandman.
Neophodan preduslov za proširenje nadležnosti javnih izvršitelja jeste i precizno definisanje njihovog položaja unutar trougla sud, stranke i izvršitelj. Po mom mišljenju je to dobro urađeno ovim zakonom. Takođe, pozdravljam nameru predlagača da se novim rešenjima postigne kompromis između brzine izvršenja i opšte pravne sigurnosti oličene u ujednačavanju sudske prakse pa će zbog toga NS, poslanička grupa NS u Danu za glasanje podržati ovaj set pravosudnih zakona.

Zahvaljujem gospođo Filipovski.
Prelazimo sada na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč i reč ima narodna poslanica Biljana Pantić Pilja.

Poštovani predsedavajući, gospodine Bečiću, članovi kabineta, koleginice i kolege narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo set pravosudnih zakona koje je predložila Vlada i ja ću se u svom izlaganju fokusirati na dva zakona koja su ustanovila nove pravosudne profesije kada su prvi put usvajana – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu i Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu pohvaljujem predložene izmene i ako je možda ministarstvo trebalo čak i da razmisli o predlaganju potpuno novog zakona. Sadašnji zakon koji je pisao bivši režim u pravosuđu nije uradio ništa dobro, pa ni ovaj konkretni zakon i to vidimo tako što isti menjamo već nekoliko puta.
Kada je počeo da se primenjuje uočene su nelogičnosti, nepreciznosti, pravne praznine o kojima je ministar već govorio u svom izlaganju i mislim da ih ovim predlogom nadležno ministarstvo sa uspehom otklanja.
Nije čudno da je bivši režim kada je pisao ovaj zakon omanuo tako što je omanuo u svemu, a posebno u oblasti pravosuđa jer kada spomenete reformu pravosuđa, čitava stručna javnost se seti 2010. godine koju je teško zaboraviti šta je učinjeno, reizbor sudija, ukidanje sudova, uvođenje sudijskih jedinica, bilo je svega, ljudi bliski bivšem režimu su birani za sudije, ovi drugi nisu birani bez ikakvog obrazloženja, bez ikakvih kriterijuma. Imamo odluke ustavnih sudova, sudije su vraćene na rad i sve zbog bivšeg režima koji je vodio računa samo da upodobi bliske svojoj stranci.
Sadašnji zakon mislim da je bio previše liberalan, da je previše davao slobode beležnicima i ako je to nova profesija. Ovim predlogom daje se značajna uloga nadležnom ministarstvu u nadzoru i kontroli javnih beležnika. Uvedeni su i saradnici, što je logično pošto imamo izvršiteljske saradnike, sudijske saradnice, pa je logično i da imamo i javno-beležničke saradnike.
Ja ću se posebno osvrnuti na član 24. kojim se proširuju u slučajevima u kojima javni beležnik je dužan da odbije obavljanje tražene službene radnje. Predloženim izmenama govori se o sumnji.
Ja sam uložila amandman, nadam se da će Ministarstvo razmisliti o tom amandmanu, da se reč: „sumnja“ promeni u: „raspolaže činjenicama“, jer sumnja je subjektivna. Ono što je nekome sumnjivo, nekom drugom nije, pa ako imamo da raspolaže činjenicama, mislim da je to objektivnija kategorija za uslov. Odredbe koje se odnose imamo na disciplinsku odgovornost, pa na nadzor i kontrolu javnih beležnika, smatram da će doprineti pravilnijem radu beležnika i samim tim će doprineti većoj zaštiti građana.
Što se tiče Zakona o izvršenju i obezbeđenju, potpuno novom zakonu, kao neko ko svakodnevno primenjuje ovaj zakon u praksi, koji je imao dosta problematičnih odredbi, ja zaista izražavam veliko zadovoljstvo što usvajamo ovaj zakon, odnosno što je ovaj predlog zakona pred nama.
Kada je 2011. godine sadašnji zakon počeo da se primenjuje i kada je uveo instituciju privatnog, odnosno javnog izvršitelja, ustanovljena je nova profesija koja je doprinela da se izvršni postupci brže rešavaju. Poboljšan je rad izvršnih postupaka, ali su se otvorila mnoga druga pitanja, a posebno pitanja izvršnih postupaka koje sprovodi sud. Izvršenja koja sprovodi sud su spora i troma i traju godinama, iako se išlo na načelo hitnosti, pa su ukinute i žalbe i neki drugi instituti. Ukinut je i dvostepeni postupak, a sud je rukovodio se načelom hitnosti, ali u mnogim slučajevima nismo imali hitno postupanje.
Navešću vam primer podnetog predloga za izvršenje u 2012. godini, u januaru mesecu, gde je tražena prodaja nekretnine na osnovu izvršne isprave, pravosnažne izvršne sudske presude. Nakon četiri godine, evo sad će četiri godine, izvršenje nije sprovedeno. Održana je jedna javna prodaja, koja je odložena i promenjene su čak četiri postupajuće sudije. Ili, jedno javno komunalno preduzeće je podnelo 2011. godine predloge za izvršenja i sud je tek sada, krajem 2015. godine, poslao na adrese dužnika rešenja o izvršenju, pa su se i poverioci i dužnici našli u čudu posle četiri godine šta se dešava. Imamo i sudije koje neretko dostavljaju strankama zaključke sa rokovima od pet radnih dana i samo bombarduju bukvalno stranke, u nadi da će stranka promašiti rok i da će doći do obustave postupka. Sudija je rešio postupak, a posle nema žalbe, nego zahtev za zaštitu otklanjanja nepravilnosti itd.
Sadašnji zakon je, slobodno mogu reći, uveo pravnu sigurnost, dok je ovaj zakon koji imamo na snazi uveo pravnu nesigurnost. Ukinuta je žalba kao redovan pravni lek, ukinuo je institut odlaganje izvršenja, vraćanje u pređašnje stanje i grubo su prekršena prava stranaka. Imali smo načelo dvostepenosti, o prigovoru je odlučivao isti sud, a protiv zaključaka izvršitelja nije mogao da se izjavi prigovor. Ovaj predlog zakona rešava problem stranaka i to je najbitnije. Kao što je ministar i rekao, od sada će izvršitelji biti nadležni za sprovođenje izvršenja, sem za određene postupke. To je vrlo pohvalno i sada se stvarno nadam da će izvršni postupci brže da se rešavaju.
Mislim da je odlična i odredba gde imamo da stranke koje već vode izvršni postupak mogu da se odluče u datom roku da li će da nastave postupak pred sudom ili će da te započete postupke završi javni izvršitelj.
Onda, imamo odredbu kojom viši sud postaje nadležan za odlučivanje u drugom stepenu. To hoće usporiti izvršni postupak, ali će dovesti do pravne sigurnosti. Imali smo da prigovor bude izjavljen, o njemu odlučuje isti sud, veće istog suda, a nemamo mogućnost žalbe. Sada imamo normalnu pravnu situaciju, primenu načela dvostepenosti, odlučivanje o drugom stepenu viših sudova.
Interesantan je i član 20, da sudovi prodaju nekretninu čak i ako je ista prodaja u vansudskom postupku u skladu sa Zakonom o hipoteci, čime je ozbiljno bilo narušeno načelo sigurnosti. Sada je članom 20. takva praksa zaustavljena i stranka ima mogućnost izbora, ili će primenjivati Zakon o hipoteci, ili Zakon o izvršenju i obezbeđenju.
Jasno je definisano i pravo odgovora na žalbu, a jasne su i odredbe u drugostepenom postupku. Spomenuću član 26, koji je ministar već spomenuo, ja mislim. Zabranjeno je ukidanje i vraćanje na prvostepeni postupak. Znači, primenjuju se odredbe koje već postoje u Zakonu o parničnom postupku, jer smo imali slučajeve da direktno veće samo ukida i vraća, ukida i vraća i to je moglo da ide u krug. Sada je primenjen institut koji je postojao i koji postoji danas u Zakonu o parničnom postupku.
Spomenuo je ministar i odlaganje izvršenja, koje nije postojalo u sadašnjem zakonu, pa su sudovi koristili zastoj. Zaista mislim da je odlaganje dobro, jer imali smo slučajeve da poverilac pokrene izvršni postupak, dužnik se javi i krene da otplaćuje svoj dug, ali moli poverioca da zastane i da odloži izvršenje. Poverilac nije imao tu mogućnost, neke sudije nisu želele da zastanu, nego je odmah zaključak poverioca – da li hoćete postupak ili nećete? Rok je pet dana da se izjasne, poverilac nema koristi da odustane od postupka, ne zna da li će dužnik nastaviti da plaća i onda je najbolje rešenje stvarno odlaganje, pa u određenom momentu da dužnik nastavi da plaća, a ukoliko prestane poverilac može da traži da se nastavi postupak. Mislim da je odredba odlaganja zaista zaslužila da se nađe opet u zakonu.
Koleginica je spomenula danas pravosudnu akademiju. Mislila sam da se ne osvrćem na taj zakon, ali uvaženi kolega Martinović je isto spomenuo. Pravosudna akademija je plod reforme iz 2010. godine, koju sam već spomenula. Nije na nama da ukidamo nešto što treba da zaživi, samo na bolji način. Tako da, mislim da nisu bile osnovane primedbe koje je iznela koleginica. Smatram da je predloženi Zakon o izvršenju i obezbeđenju zaista dobar. Ja se radujem njegovoj primeni i prosto mi je žao što će početi da se primenjuje tek u junu 2016. godine. Ja sam jedva čekala da dođe na dnevni red.
Jasno je da je nadležno ministarstvo imalo sluha za sve probleme koje stranke imaju u postupcima, da ministar i njegov kabinet sprovode reformu pravosuđa kako to treba, a ne kako smo imali 2010. godine i sa zadovoljstvom ću glasati za predložene zakone. Hvala vam puno.

Zahvaljujem, gospođo Pantić.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Janko Veselinović. Izvolite.