Zaboravio sam da kažem jedan bitan podatak, jednu bitnu činjenicu. U vreme DS i vođenja Grada Beograda nikada nije na godišnjem nivou izdvojeno više od 50 miliona dinara za sve kliničko bolničke centre.

Zahvaljujem se gospodine Lončar.
Reč ima dr Milan Latković.
Neka se pripremi narodna poslanica Jovana Jovanović.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa sardnicima, uvažene koleginice i kolege, zdravlje narodna predstavlja opšti društveni interes i najznačajniji resurs za razvoj društva. Upravo zbog toga Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo, Ministarstvo zdravlja učestalim izmenama i dopunama zakona u oblasti zdravlja daju svoj značajan doprinos da se ovaj opšti društveni interes što uspešnije realizuje.
Predloženim izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti na elastičniji i racionalniji način se uređuje nekoliko pravnih pitanja, a to su prenos osnivačkih prava kliničko bolničkih centara sa grada na republiku, zatim na celishodniji način se uređuje pitanje specijalizacija stranih državljana koji su završili fakultet zdravstvene struke, a koji ne obavljaju zdravstvenu delatnost u Republici Srbiji, uređuje se pitanje licenciranja zdravstvenih saradnika i na kraju, na nov fleksibilniji i operativniji način uređuje se institut dopunskog rada u zdravstvu.
Izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti uređuje se preuzimanje osnivačkih prava od strane republike nad kliničko bolničkim centrima čiji su osnivači bili gradovi. Šta je bitno? Bitno je da se ovim rešenjem stvara pravni osnov i obaveza da se kapitalna ulaganja u objekte i visokomedicinsku opremu vrši od strane republike.
Predlog izmena zakona utvrđuje finansijsku obavezu da se u budžetu republike za ove namene u 2016. godini obezbede sredstva u iznosu od 150 miliona dinara. To su značajna sredstva koja će unaprediti i poboljšati uslove i nivo pružanja zdravstvenih usluga u ovim zdravstvenim ustanovama.
Predloženim izmenama i dopunama zakona utvrđuje se takođe da u kliničko bolničkim centrima, organe upravljanja i organe rukovođenja, a to su upravni i nadzorni odbori, direktor i njegov zamenik imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije.
Imajući u vidu potrebe i potrebu daljeg stručnog, naučnog i tehničko-tehnološkog razvoja, kliničko bolničkih centara, predložena rešenja predstavljaju u zdravstvene ustanove u isti nivo, kao instituti kliničke centre.
Izmenom člana 185. Zakon o zdravstvenoj zaštiti, regulišu se pitanja već spomenutih specijalizacija stranih državljana. Oni su završili fakultet zdravstvene struke, ali nisu u situaciji da obave specijalizaciju u svojoj republici. Da bi se ta mogućnost omogućila ovim specijalizantima budućim potrebno je da se izvrši izmena dosadašnjeg rešenja koje bilo neracionalno i mislim da će ovo sada doprineti da se mnogo jednostavnije dođe do sprovođenja te potrebe za usavršavanjem mladih snaga iz našeg okruženja.
Predloženim izmenama i dopunama zakona pitanje ovih specijalizacija izuzima se iz nadležnosti Ministarstva zdravlja i ustanovljava se celishodnije rešenje, tako da se ovo pitanje stavlja u nadležnost ministarstva zdravlja države u kojoj stranac obavlja zdravstvenu delatnost. Ta matična država strancu odobrava specijalizaciju i užu specijalizaciju i upućuje kandidata za upis na odgovarajući fakultet zdravstvene struke u našoj Republici. Pri tom, uslovi, način i postupak upisa uređuju fakultet u međusobnim sporazumom.
Poštovane koleginice i kolege, licenciranje zdravstvenih saradnika nije bilo pravno uređeno u dosadašnjem zakonu. Naime, Zakon o komorama zdravstvenih radnika ne uređuje i pitanje zdravstvenih saradnika. Ovaj Predlog zakona uređuje ovo pitanje i predviđa da izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence vrše nadležne komore, odnosno stručna udruženja kojima po svojoj struci pripadaju zdravstveni saradnici.
Takođe, o izdatoj, obnovljenoj i oduzetoj licenci rešenje donosi direktor nadležne komore.
Izmenom člana 199. reguliše se obavljanje dopunskog rada u zdravstvu. Naime, daje se mogućnost zdravstvenom radniku, kao i drugim zaposlenim u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi koji rade puno radno vreme da mogu da obavljaju određene poslove iz svoje struke kod drugog poslodavca van radnog vremena, a do jedne trećine punog radnog vremena. Na ovaj način vrši se usklađivanje sa članom 202. Zakona o radu kojim se definiše institut dopunskog rada. Prema novom rešenju radnik nije u obavezi da traži saglasnost kod svog rukovodioca, odnosno direktora ustanove.
Međutim, zdravstveni radnik je dužan da o zaključenju ugovora o dopunskom radu sa drugim poslodavcima pisanim putem obavesti direktora zdravstvene ustanove, odnosno osnivača privatne prakse u kom radi puno rado vreme.
Neophodno je primerak ugovora dostavi u roku od 15 dana inspekciji rada radi kontrole i dopunskog rada u zdravstvu. Ovo rešenje je u skladu sa našim tržišnim sistemom koji podrazumeva slobodno kretanje kapitala i roba, rada, usluga u svim oblastima.
U okviru svog izlaganja govoriću i o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju u kome se vrše dve ključne izmene i dopune i to su – vrši se izmena člana 66. o zdravstvenom osiguranju i predlaže se izdavanje potvrde o korišćenju zdravstvene zaštite za osiguranike koji su upućeni na rad u inostranstvo.
Važnost ove potvrde donosi se na vremenski period na koji je osiguranik upućen na rad u inostranstvo. Ovde se radi o našim diplomatama, diplomatskom osoblju i članovima njihovih porodica, kao i na zaposlene u našim privredno-trgovinskim organizacijama u inostranstvu.
Do sada zakon ih obavezivao da se u Srbiji overavaju i potvrde na 12 meseci, što je iziskivalo nepotrebne troškove.
Druga, ali ništa manje važna izmena odnosi se na najosetljiviju kategoriju građana, a to su trudnice. Svima je poznata situacija kašnjenja naknade zarada trudnicama koje se nalaze na bolovanju zbog bolesti ili pak komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće. Ova kašnjenja su i po nekoliko meseci.
Po važećem zakonu trudnicama se isplata naknade za isti mesec isplaćuje u dva dela i to 65% preko računa poslodavca, a 35% fond uplaćuje na račun osiguranice. Ovakav način isplate naknada pokazao se da dovodi do prolongiranja isplata dela naknade za trudničko bolovanje.
Novim predlogom se propisuje da se prenos sredstava zaposlenim ženama za vreme održavanja trudnoće u celosti isplati preko računa poslodavca, a verujemo da će se na taj način rešiti dosadašnji problem pri isplati.
Zbog svih navedenih kvalitetnih rešenja, poslanička grupa SPS će u Danu za glasanje podržati navedene predloge zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem gospodine Lakoviću.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović.
Izvolite gospodine Božoviću.

Zahvaljujem predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre i poštovani gosti, ovo je svakako najveći problem za građane Srbije i ova tema sigurno zaokuplja njihovu pažnju i s obzirom da je nemogućnost lečenja danas jedan od najvećih strahova sa kojima se suočavaju građani RS.
Koliko samo porodica u Srbiji ima koje na ličnim primerima mogu da potvrde koliko je neprikladan i koliko je zapravo negde i prezasićen, a negde i sistem koji ne može da odgovori na one osnovne potrebe kada su u pitanju neki novi trendovi, ali i kada je u pitanju porast i različitih oboljenja među građanima Srbije ili kada je u pitanju nivo smrtnosti koji je sasvim sigurno veći nego u decenijama pre.
Borba protiv korupcije jeste takođe jedna od osnovnih stvari koja se tiče upravo ove teme. Izjednačavanje privatnog i javnog sektora jeste jedan predlog sa kojim smo imali nekoliko puta prilike da se suočimo i debatujemo o njemu, ali svakako nikada do kraja nismo čuli argumente a da se ti argumenti ne zasnivaju na toj teškoj ili to nije moguće uraditi u nekom kratkom roku.
Prenos odgovornosti sa javnog na privatni sektor je takođe jedno od rešenja i sasvim sigurno mislim da postoje vrlo dobri pokazatelji, čak i analize koje su utvrdile da je to jedno od suštinskih rešenja ovog velikog problema.
Smanjenje pritiska, takođe, sa javnog sektora, očekivanje javnost je nešto što se u svakoj državnoj bolnici danas, sa kojim se svaka državna bolnica danas suočava. Negde to smanjenje pritiska bi takođe doprinelo mnogo boljem rešavanju ovako velikih problema sa kojima se suočava zdravstveni sistem Srbije, ne samo kada je u pitanju primarni sektor, već i kada je u pitanju sekundarni nivo, pardon, zdravstvene zaštite, takođe je moguće makar razgovarati na tu temu, a sasvim sigurno u situaciji kada nema dovoljno sredstava i u situaciji kada možda i nemamo dovoljno velike volje da je zapravo o tome teško čak i razgovarati, a kamoli neke od stvari sprovesti u delo.
Reforma zdravstvenog sistema Srbije je preko potrebna. Ona je takoreći neophodna i to znate i ono što je veoma važno jeste da se i ja lično slažem sa onom vašom čuvenom teorijom – izmestimo molim vas sve ovo iz sektora politike i ovo ne treba da bude deo koji će se ticati dnevno političkih optuživanja ili ubiranja nekih poena.
Iz tog razloga, evo ja vam govorim da je nakon 2003. godine od kada je završen dokument zdravstvene politike Srbije i kada je on negde prezentovan javnosti nije urađeno mnogo i to je potpuno nešto što i iz ličnog nekog, da kažem, priznanja da ne želim ni ja lično da se bavim kroz ovu temu nekim političkim pitanjima. Ali do 2003. godine jeste postojala namera makar u političkom smislu da se te neke stvari dovrše do kraja.
Ko je sve vodio zdravstveni sistem u Srbiji i ko je sve upravljao tim sektorom unutar Vlade Republike Srbije? To, naravno, može da se vidi svakog dana na internetu, ko je zaboravio, ali to danas apsolutno nije i ne treba da bude tema. Tadašnja zdravstvena politika Srbije jeste kreirana u skladu sa nekim evropskim i svetskim trendovima razvoja zdravstvenih sistema i preporukama zapravo sistema zdravstvenog osiguranja.
Ukoliko samo uporedimo podataka da danas Srbija ima duplo veću, odnosno dva puta veću stopu smrtnosti za sve uzroke smrti, ili tri puta veću stopu smrtnosti usled bolesti krvi i krvnih sudova, onda je potpuno jasno zbog čega je toliko veliki strah u javnosti i zbog čega građani Srbije sa velikom strepnjom govore o ovom problemu.
Možda najveći uzroci ovakvog stanja jesu neadekvatno upravljanje unutar sistema zdravstvene zaštite, odnosno neusklađenost zdravstvenih kapaciteta i, naravno, starosne strukture stanovništva i neuključenost privatnog sektora, što mi smatramo da je takođe jedan od najznačajnijih problema u ovom slučaju, u sistem zdravstvene zaštite, a na kraju i osiguranja.
Da ne bih previše dužio, upravo je to okosnica i suština predizbornog programa DS, koji govori o uključivanju privatnog sektora, kako bi se s jedne strane smanjila korupcija u zdravstvu. Vi možete da kažete - nema afera, nije bilo od kada sam ja ministar, ali u svakom slučaju svakodnevno se građani suočavaju sa nekim vidom korupcije. On ne mora da bude egzaktan i ne mora da se samo tiče direktno ubacivanja novca nekome u džep, ali u svakom slučaju je on na različite načine i vidove prisutan kada je u pitanju sistem zdravstvene zaštite, posebno u Srbiji.
Mi ne samo da smatramo da je borba protiv korupcije ono što je veoma važno kada je u pitanju zdravstveni sistem, već i kada je u pitanju izjednačavanje privatnog i javnog sektora, odnosno ne samo na primarno, nego i na sekundarnom nivou. To je takođe jedna vrsta rasterećenja od očekivanja kada je u pitanju javnost prema javnom sektoru, i kada su u pitanju bolnice koje nemaju dovoljno sredstava, i kada su u pitanju kliničko-bolnički centri, i na različitim drugim nivoima. Dakle, primarna zdravstvena zaštita je takođe veoma zapostavljena u Srbiji. To je takođe ono što je negde deo problema, ali jedan mali deo s obzirom na celokupnu sliku koja se odnosi na ovu temu.
Samo mi dozvolite još jednu rečenicu. Ja sam malopre imao prilike da čujem i to da Grad Beograd nije u dovoljnoj meri koristio ili da se nije zalagao kada su u pitanju ulaganja u zdravstveni sistem i na području Grada Beograd. To nije istina. Vi ste malopre rekli jednu stvar, pretpostavljam iz nedostatka informacija, bez neke namere da utičete i da politiku mešate u ovu temu. Dakle, ne samo kada je u pitanju ulaganje grada, kada je u pitanju poslovanje, već i kada je u pitanju oprema ili kada su u pitanju kapitalna ulaganja, ta sredstva su prevazilazila ono što je donekle čak bila i obaveza Grada Beograd. Iz prostog razloga, imali smo prilike da mnoge bolnice rekonstruišemo od 2008. do 2013. godine, pa i pre, i ne samo domove zdravlja, što je uradila manje-više svaka opština u Beogradu i sama za sebe, ali i kada su u pitanju kliničko-bolnički centri. Dakle, od rekonstrukcije, proširivanja, završetka ne samo grubih radova, nego i nabavke opreme, mnogo miliona evra se izdvojilo iz Grada Beograda i iz budžeta grada. To je negde činjenica koja je nepobitna i to možete da pitate na kraju i DRI, može da vam kaže da li je to tako ili nije bilo tako.
U svakom slučaju, ne želim da previše dužim, ovo jeste stvar koja predstavlja jedno određeno rešenje i smatramo da je, bez obzira što ne postoje sredstva i bez obzira što je danas situacija u zemlji teža nego što je bila prethodnih godina, mislim da je veoma važno da privatni sektor uključimo u rešavanje problema ili eliminisanje onih strahova sa kojima se danas građani Republike Srbije suočavaju. To jeste jedno rešenje. Slažem se sa vama da ga je teško realizovati, ali u svakom slučaju vredi pokušavati i mi moramo da imamo strategiju koja je sasvim sigurno uperena u tom smeru. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Božoviću.
Reč ministar dr Zlatibor Lončar.
Izvolite, gospodine Lončar.

Što se tiče ovih podataka za grad, bez ikakve zle namere, komentarisao sam što kažu da je sada 150 miliona odvojeno za ove četiri bolnice, pa samo jedan zvaničan podatak, da nikad nije prešlo 50 za te četiri bolnice na nivou. Ništa drugo.
Mislim da niste bili tu vezano za privatno i državno zdravstvo. Ako se sećate, mi smo to i pokrenuli i pokušavamo da napravimo preduslove i uslove da to može da funkcioniše. Ako se neko ne slaže, neka slobodno kaže. Mislimo da je osnovni preduslov da se privatno zdravstveno identifikuje, da znamo čime raspolaže privatno zdravstvo. Jer, ako mi sutra napravimo ugovor sa nekom privatnom ordinacijom i vi sutra odete u tu privatno ordinaciju i ne budete zadovoljni, ne daj bože desi se nešto, vi nećete da gledate tu privatnu ordinaciju, nego ćete gledati nas kako ste vi i zašto ste vi opredelili baš tu ordinaciju.
Prvo što smo tražili, da vas podsetim, još kad smo krenuli na samom početku, to je da nam privatne ordinacije daju svoju ličnu kartu, svoje podatke. Niste bili tu. Od 1300, ni 400 još nisu završili sa tim da nam daju, jer je to uslov da vidimo koji su njihovi kapaciteti, čime raspolažu, šta rade, da bi mogli da ih angažujemo. To ne zavisi od nas. Ne možemo mi da odemo i da uzmemo u privatnoj ordinaciji njihove podatke i da ih teramo da nam ih daju i da ih mi uvezujemo u sistem. Slažete se da ne možemo? Kako da damo? Kako da garantujemo za tu privatnu ordinaciju, ako već ide na ugovor sa državom? Kako? Kako da garantujemo ako nemamo transparentne ugovore ko radi tu? Koliko može da radi? Pa on, ako je lekar, više je plaćen u toj privatnoj ordinaciji nego ovamo, a nemamo to regulisano. Pa, on će da provede tamo radno vreme.
Znači, mislim da stvarno niko ne želi da mi napravimo nešto, a da to sutra bude veći problem. Evo, dali smo nešto što zavisi od privatne ordinacije, da ispuni uslove da bi mogli da radimo i da imaju svi sigurnost. Da pacijenti kad odu tamo znaju da država stoji iza toga, da država snosi odgovornost ako se tamo nešto desi, da li smo procenili dobro ili loše. Nemamo nikakav problem sa tim. I ne samo sa privatnim, i sa vojnim i sa bilo čim. Mi sve kapacitete hoćemo da upotrebimo, samo moramo da ispunimo uslove. Onaj smo zakon i menjali u evidenciji da bi se prilagodili oni da imaju iste aršine za evidenciju da mogu da učestvuju. Pa, ne možemo mi nikoga da nateramo da ubrza nešto. Ne vidim nikakav drugi razlog.
Znači, građani da znaju, hoćemo i kad stanemo iza njih da za to snosimo odgovornost, kad ste otišli kod privatnika, a ne da dođete u državu. Ne idete kod privatnika kad ste imali problem. Izuzetno je to osetljivo i nije stvar za koju može da se kaže – u redu, sad ćemo mi da uzmemo po azbučnom redu privatne klinike, pa ćemo u svakoj opštini da izaberemo po dve-tri da rade. Mislim da je to suština, da se napravi da postoji sigurnost, da se zna tačno ko šta može da radi i ko radi u tim klinikama, koji su njihovi kapaciteti. Ovo je dobra stvar, a ovo je greška, naravno, rekao sam radiće se u jednoj. Pa, ne može da se vodi neko da radi u deset klinika. U deset klinika po deset minuta da radi? To je suludo.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović. Nije u sali.
Reč ima narodni poslanik Marković. Nije u sali.
Reč ima narodna poslanica Jovana Jovanović. Izvolite.

Poštovani predsedniče, kao što je rekao i kolega Božović, slažem se sa njim, reforma zdravstvenog sistema Srbije jeste preko neophodna, jer upravo reforma zdravstvenog sistema treba da načini sistem održivim i efikasnim.
Ukoliko samo pogledamo podatak da Srbija ima dva puta veću stopu smrtnosti za sve uzroke smrti i tri puta veću stopu smrtnosti usled bolesti srca i krvnih sudova, jasna je veličina problema. Veličina tog problema se ogleda u ogromnoj opterećenosti bolestima, nedostatku kapaciteta i neefikasnosti postojećeg sistema zdravstvene zaštite.
Značajni problemi koji su doveli do lošeg zdravstvenog stanja stanovništva u Srbiji. Jedan od njih je izuzetno manje korišćenje usluga među socijalno osetljivim grupama. Drugi problem je to što veliki broj stanovništva u našoj zemlji nisu korisnici zdravstvenog osiguranja, odnosno oni nemaju zdravstveno osiguranje. Međutim, možda su najvažniji uzroci ovakvog stanja: neadekvatno upravljanje unutar sistema zdravstvene zaštite, neusklađenost zdravstvenih kapaciteta i starosne strukture stanovništva i neuključenost privatnog sektora u sistem zdravstvene zaštite i osiguranja.
Najvažniji izazovi za jačanje zdravstvenog potencijala naše nacije su: finansijska održivost, dostupnost zdravstvene zaštite, demografski trendovi, postavljanje pacijenta u centar zdravstvene zaštite. U sistemu zdravstvene zaštite privatni sektor je imao prilično marginalnu ulogu i gotovo da je njegovo postojanje bilo ignorisano, u smislu uključivanja u postizanje ciljeva zdravstvene politike Srbije. Jačanju sistema privremene zdravstvene zaštite, a samim tim i jačanju sistema čitave zdravstvene zaštite, čitavog ovog sistema, upravo doprinosi funkcionalno objedinjavanje na primarnom nivou sistema zdravstvene zaštite privatnog i državnog sektora. Analiza prakse evropskih zemalja upravo potvrđuje ovo, da uključivanje privatnog sektora u sistem zdravstvene zaštite jeste jedan način unapređenja sistema zdravstvene zaštite. Uključivanjem privatnog sektora na primarnom nivou zdravstvene zaštite stvorili bi se i uslovi za veću primenu preventivne medicine, što bi dalje doprinelo efikasnosti i efektivnosti zdravstvenog sistema Srbije.
Ja ću sada govoriti i o Zakonu o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva. Kada je 10. oktobra 2014. godine usvojen ovaj zakon, ideja je bila da se sa primenom ovog zakona počne 1. januara 2016. godine. Tada ste govorili da će Ministarstvo u roku od 12 meseci doneti sva podzakonska akta, da će zdravstvene ustanove, kao i privatna praksa ili druga pravna lica, uskladiti svoja akta, organizaciju i rad sa odredbama u roku od 18 meseci, a najkasnije do 1. januara 2020. godine. Svi smo se tada složili da lekari troše gro vremena na nepotrebnu administraciju, štaviše, to je čak jedna trećina njihovog ukupnog radnog vremena. Svi smo se tada i složili da bi vođenje ovakvog elektronskog kartona, odnosno medicinskog dosijea, značilo da će lekari moći više vremena da posvete svojim pacijentima jer primena ovih informacionih tehnologija ne olakšava samo onima koji rade u sistemu zdravstvene zaštite, ona olakšava i korisnicima sistema zdravstvene zaštite.
Tada smo govorili, ministre, da je vaša intencija dobra - na jedan ekonomičniji, jednostavniji način držati sve podatke na jednom mestu. Tada smo govorili da namera sama po sebi jeste dobra, ali da nije dovoljna, ukoliko je ne prate neki konkretni koraci koji će dovesti do implementacije, u ovom slučaju, ovog zakona. Tada smo vam rekli da mi sumnjamo da ćete uspeti i da će ovaj zakon moći da se primenjuje od 1. januara 2016. godine.
Evo, danas vidim u obrazloženju kažete da su javne nabavke za integrisani zdravstveni informativni sistem još uvek nisu završene, da nije moguće u roku doneti propise za sprovođenje ovog zakona. Da ste nas poslušali tada kada smo govorili, ne bismo se danas, nekoliko dana pre stupanja na snagu ovog zakona, nalazili u ovoj situaciji, ali to je očigledno praksa ove Vlade.
Ono što smo govorili da će biti takođe problemi, pa ćemo im mi amandmanima predložiti da se ovaj rok još više produži, da ne bismo sledeće godine opet dolazili u situaciju da zakon neće moći da stupi na snagu 1. januara 2017. godine. Jedan od problema je da informacione tehnologije često zahtevaju neke nove ljude sa nekim novim znanjima. To je teško usled ove zabrane zapošljavanja u javnom sektoru. Druga prepreka je da do 2017. godine lekari i medicinsko osoblje bi trebalo da definišu procedure i protoke tih informacija, pa onda oni koji se bave informacionim tehnologijama sve to spoje u celinu i načine sistem funkcionalnim. A kako to sve uraditi, kada su lekari i medicinsko osoblje, usled smanjenja plata i uslova u sistemu zdravstvene zaštite, prilično demotivisani da sve ovo rade?
Sledeće je nešto čega ste se, ministre, i vi i, čini mi se, kolega Milosavljević dotakli tiče se rekonstrukcije nekih vojnih bolnica, sa namerom da se to privede nameni, odnosno da se koriste kao bolnice opšte prakse. Govorili ste o Nišu i Novom Sadu. Ja bih pomenula takođe Klinički centar u Kragujevcu, odnosno u avgustu mesecu mislim da ste dobili od Gradskog zavoda za zdravstvo grada Kragujevca jednu nameru ili preporuku, molbu, za osnivanje opšte bolnice u Kragujevcu, kao sekundarnom nivou zdravstvene zaštite. Njihova namera je bila da se izgradi nova bolnica. Izgradnja bi koštala negde oko 15 miliona evra, a ja nisam sigurna koliko bi to i Ministarstvo moglo da iznese.
Moj predlog je da se, s obzirom da postoji vakuum između ustanova primarne zdravstvene zaštite i kliničkog centra, kao ustanove najvišeg ranga, da postoje vakuumi za potrebe prava onkoloških pacijenata, gerijatrijske populacije itd. Neka naša preporuka je da u saradnji vašeg ministarstva, Ministarstva odbrane, RFZO-a, ali i grada Kragujevca, s obzirom da već postoji stacionar Vojske Srbije u gradu Kragujevcu, da se taj stacionar Vojske Srbije renovira, da se on privede nameni i da se ujedno koristi i kao vojna bolnica, odnosno vojni stacionar, ali bude korišćen kao gradska bolnica, odnosno opšta bolnica.
Poslednje što bih želela da pitam i dobijem informaciju jeste da ste vi, čini mi se, na početku svog mandata, možda i nešto kasnije, ministre, govorili da ćete opredeliti neka sredstva za rekonstrukciju Kliničkog centra u Nišu, rekonstrukciju Kliničkog centra u Beogradu, a Novi Sad i Kragujevac u tom trenutku nisu pomenuti. Da li to znači da će, recimo, Klinički centar u Kragujevcu ostati bez ikakvih sredstava za rekonstrukciju jer Klinički centar u Kragujevcu obuhvata područje centralne i, čini mi se, zapadne Srbije i pokriva čak dva miliona stanovnika? Da li to znači da će, u tom slučaju, pacijenti iz Prijepolja, pacijenti iz Novog Pazara morati na zračnu terapiju da idu čak u Beograd? Hvala.

Zahvaljujem, gospođice Jovanović.
Reč ima ministar dr Zlatibor Lončar.