Godišnje se na KP upiše 600-700 studenata. Nemamo potrebu da smanjimo taj broj, jer mi želimo, to nije vojska. Neko ko završi KP može da radi u privatnom sektoru, u privatnom obezbeđenju. Postoje različiti profili i smerovi KP.
Mi imamo jedan snažan sektor privatnog obezbeđenja koji tek treba da zaživi u Srbiji. Zašto bi smo oduzeli mogućnost ljudima da rade i završe takvu vrstu škole, završe specijalističku obuku npr. u forenzici i da rade u privatnom sektoru.
Ministarstvo unutrašnjih poslova propisuje i kroz sistem karijernog napredovanja koji broj visokoobrazovanih pripadnika je potreban za svaku godinu za grad, za region. Što bismo primili čoveka iz Beograda i onda ga poslali da radi u Šapcu, Nišu? Onda treba da mu platimo stan, smeštaj, putne troškove i dolazimo do svih ovih problema.
Mi treba da projektujemo i da kažemo 24 policijska oficira iz Niša u tom i tom periodu, takve ljude treba da primamo i takve na konkursu. U članu 257. Predloga zakona kaže – lica koja su završila studije u roku na visokoškolskoj ustanovi obrazovanoj za ostvarivanje studijskog programa za potrebe policijskog obrazovanja iliti KP, čije su studije finansirane iz budžeta Republike Srbije i koja su imale zaključen ugovor sa ministarstvom za svaku školsku godinu, prilikom sprovođenja konkursa imaju prednost ukoliko ispunjavaju opšte i posebne uslove za zasnivanje radnog odnosa u ministarstvu.
Dakle, mi dajemo prednost diplomcima KP, ali naravno..
(Dragan Šutanovac, s mesta: To je potpisan sporazum.)
Mi sad prelazimo na jedan drugi sistem u kome hoćemo, i taj sistem ćemo vremenom izmeniti, gde hoćemo da uradimo da oni ljudi koji završe KP, ne budu oni koje mi selektujemo u prvoj godini, što je bilo do sada i ovu odredbu zato moramo da imamo, jer je do sada važio taj sistem, hoćemo da oni ljudi koji se uzimaju sa KP-a budu oni koji su najbolji, prema broju, prvoplasirani, drugoplasirani, treći, itd. Dakle, to je cilj.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić.

Mislim da gospodin Igor Bečić nema potrebe za advokatom, niti sam stručan da budem advokat bilo koga, pa ni gospodina Igora Bečića, malo pre pomenutog u negativnom kontekstu, ali da bi neko u ovoj sali govorio o tuđem studiranju, o tuđem fakultetu, o dužini studiranja, o proseku na tim studijama, mora prvo da se identifikuje i da kaže koji fakultet je on završio, koliko godina je to studiranje trajalo, koji prosek je imao na fakultetu koji je završio, pa tek onda da priča o drugim ljudima i o načinu kako su i koji su fakultet završili.
Ja slobodno mogu sa ponosom da kažem da sam Mašinski fakultet završio nešto pre proseka za Mašinski fakultet, da je bilo mnogo boljih studenata i mnogo bolje svršenih i diplomiranih inženjera mašinstva, ali je bilo i onih gorih, pa sam moj Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu završio za nepunih šest godina, dok je uvaženi kolega, predlagač amandmana za taj isti fakultet i za završetak tog istog fakulteta mu je bilo potrebno samo 12 godina. Čovek se nastudirao.
Neprijatno je i loše pominjati tuđe diplome, ali obično se tim stvarima bave i takve retorike late baš oni koji imaju najmanje prava na tako nešto. Ovo nikada ne bih uradio da malo pre nije onako zajedljivo, nadmeno, bahato i cinično, u negativnom kontekstu pomenut naš kolega, gospodin Igor Bečić. Za sledeći put, kada predlagač amandmana na takav način želi valjda neki politički poen da dobije, ipak je potrebno da prvo kaže gde, kako, šta, pod kojim uslovima i kada? Jer, čini mi se da je pre postao savetnik u Ministarstvu i dobio državni posao nego što je završio fakultet i da su mu te Petooktobarske promene pomogle da završi fakultet, jer da ih nije bilo, ko zna koliko bi se oteglo to studiranje i verovatno da bi postao rekorder u dužini studiranja na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Mislim da ovakve retorike i ovakvih stvari ipak treba da se klonimo i da je ne koristimo, jer taj bumerang pakosti i ljubomore najčešće, i ako bude snažno zavitlan i bačen prema onome, u ovom slučaju prema Igoru Bečiću, ipak se samo okrene oko njegove glave i dođe ka onome ko se takvih stvari latio.

Replika.

Gospodine Babiću, nije ovo prvi put da se vi bavite mojim fakultetom. Naprosto, vama je to manir, da se bavite mojom porodicom, mojim bratom od strica, mojim fakultetom, mojim tastom. Imate vi te potrebe i to nije ništa novo.
Tačno jeste da sam ja diplomirao posle 11 godina, ali nisam studirao toliko. Treba da znate da sam živeo u inostranstvu, a to sam više puta rekao u javnosti. Postoje razlozi zbog kojih sam toliko studirao, ali ne nakon 5. oktobra. Promašili ste i milenijum i vek i deceniju.
Znači, fakultet sam završio pre 2000. godine i nema nikakve veze sa 5. oktobrom. To mogu da vam dokumentujem. Možete da se kiselite koliko hoćete, ali očigledno da vi u to vreme niste to znali, a sada ste moj biograf i gospodina Pavićevića, ali na jedan izuzetno loš način.
Ja sam malo pre pričao o mladićima i devojkama od kojih nijedan nije potpisao ugovor sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, a koje država školuje da budu policajci. To je suština. Desetine njih me je kontaktiralo. Zbog čega mi, građani Srbije, danas plaćaju studiranje za šest stotina kriminalističko-policijskih kriminologa? Šest stotina njih upisuje taj fakultet. Smanjite tu cifru. Ja vam sve vreme to govorim malo pre, a vi me ne slušate. Znači, projekciju potrebe, organizaciju, pa onda tačan broj, koliko treba, pa projektujete kadrovsku piramidu, pa naučite nešto. Pitajte generala Živkovića kako se to radi.
Ovo što ste mi dali kao korporativna bezbednost, to je druga stvar. Vi njima treba da date mogućnost da se oni zaposle u policiji. Rekao sam vam i u onoj raspravi koju smo vodili – primanje na akademiju, odnosno KPA, treba da se uradi po regionu, u odnosu na potrebe regiona, okruga i lokalne samouprave, odnosno lokalne policijske stanice i da se na osnovu toga ti mladi ljudi vrate tamo da rade. Inače, to što ste rekli – nećemo valjda da pošaljemo nekoga iz Beograda u Niš, pa danas ste pričali o tome kako šaljete s Vračara u Novi Sad i opravdavali ste tu mogućnost, a sada vam smeta iz Beograda u Niš? Šta se tu menja? Zbog čega sad odjednom Niš nije deo Srbije, kao što je Novi Sad?
Dakle, nemojte da koristite argumente na pogrešan način. Ja vas molim da ovo razmotrite ozbiljno.

Reč ima ministar. Izvolite.

Mi ne plaćamo ni blizu 600 ljudi. Mi plaćamo 40 ljudi na budžetu. Toliko plaća Republika Srbija. Tolike su potrebe MUP-a. Tako je predviđeno da će nam za četiri godine trebati, to je neki kadrovski plan. Ostali ljudi su samofinansirajući studenti koji su se upisali na Kriminalističko-policijsku akademiju. Naprosto, želeli su da se upišu. Kao da su upisali pravni ili ekonomski fakultet. To je njihova želja. Mi to ne možemo da sprečimo, niti imamo nameru da sprečimo.
Kažem vam – to što neko ima nameru da se zaposli u MUP-u, ne znači da će se ta namera ostvariti. Ako se upiše sa 70 bodova i ako možda nije najbolji student ili nije najbolji učenik i nema najbolje rezultate, nema najbolje testove, ne pokaže se najboljim – zašto bi ga policija uzela? Zato što on ima želju? To bi bilo besmisleno. Ne završe svi KPA i zaposle se u policiji. Ali, o tome ljudi treba da razmišljaju. Ne završe ni svi drugi fakultete pa se zaposle. Naprosto se to ne dešava. Jer, ljudi moraju da imaju neke sposobnosti da bi dobili radno mesto.
U svakom slučaju, trudimo se da ukažemo, upravo kroz taj broj ljudi koji se plaća iz države, kolike su potrebe MUP-a. I treba da se takmiče. Tih 40 će, ja se nadam, biti najboljih 40, sa najboljim prosekom. U oktobru smo imali tri dame koje su bili najbolji studenti, prvi put, posle dugo vremena. Dakle, najbolje moraju da idu napred i ti najbolji, od tih 40 koje država plaća, će svakako imati prioritet. Možda se neko od njih u međuvremenu predomisli pa više ne želi da radi u policiji, onda će na njihovo mesto ući sledeći po rangu. Ali, nećemo uzeti onog poslednjeg po rangu, zato što je on zvao, na primer, Dragana Šutanovca ili Nebojšu Stefanovića, svejedno, i rekao – izvinite, ja sam se javio. Dakle, najbolji i od najboljih tih prvih 40 koje država plaća, za koje će država platiti školovanje, treba da idu napred.

Hvala.
Narodni poslanik Zoran Babić ima reč.

Sličnom logikom kao kolega od malopre mogu da kažem da i mene desetine i stotine privrednika u Srbiji je zvalo i pitalo – zašto oni nisu dobili kredit od Fonda za razvoj po kamati od 2,5% godišnje, a dobio je Goran Šutanovac, i to dva puta, dva kredita u iznosu od 120 miliona dinara?
I mene je desetine i stotine, hiljade građana zvalo i reklo – pa, znate i mi bi gradili nešto na pašnjaku na Vračaru, ali nisu mogli, a čini mi se, ako me sećanje dobro služi i ako bih se bavio biografijama drugih ljudi, izabrao bih mnogo veće, mnogo značajnije ljude, ljude sa karijerama, koji su u svojoj karijeri uradili mnogo toga dobrog za građane RS. Ne bih se bavio drugim karijerama, a još manje porodicama. Ali, mislim da smo se do 1996. godine, do koje sam proveo i tada i diplomirao na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, da smo se sretali i da sam sretao neke ljude i da tada nisu bili u inostranstvu, već su navodno studirali. Ja sam ih tu sustigao i pretekao, uostalom, kao što sam ih sustigao i pretekao posle u bavljenju poslom.
Nije to stid. Nije stid produžiti fakultet. Mnogo je razloga zbog čega ljudi ne mogu da završe u roku, pa šta? Ali je stid smejati se drugima zato što su produžili i zato što su radili, ili zato što su fakultet završili u nekim drugim godinama. To je sramno i zbog toga sam reagovao i nikada ne bih reagovao da nije bilo takve akcije, odnosno takvog reagovanja prema gospodinu Bečiću malopre.

Vreme, hvala.
Da se vratimo sada na amandman.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Replika!)
Stvarno, dosta je bilo oko diploma, slušali smo.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Pomenuo mi je brata imenom i prezimenom.)
Ne znam ja ko je čiji brat, stvarno nemojte. Da li vi želite da pričamo stalno o braći, sestrama i diplomama?
(Dragan Šutanovac, s mesta: Dozvolite da odgovorim.)
Ne mogu da vam dozvolim. Mislim da nema potrebe da idemo dalje u replike. Zahvaljujem.
Vraćamo se na amandman i reč ima dr Aleksandra Tomić. Izvolite.