Profesore Mićunoviću, dame i gospodo narodni poslanici, imam toliko poslaničkog iskustva da bih verovao da će ova debata da ide drugačije i onaj ko misli da ja imam problem sa tim, pa nemam. Naravno da nemam.
Izbor predsednika parlamenta je par ekselans politička tema, ona prethodi onoj većoj političkoj debati o ekspozeu mandatara. Jedna priča se naslanja na drugu. Teško je uokviriti naše debate, ali je sve to deo političkog života, naročito parlamentarnog. Tako da ja sa tim nemam problem.
Za dva dana previše strančarenja, previše demagogije, a premalo suštine. Šta je po meni suština? Hoćemo li da razgovaramo o tome da li smo iz prethodnih 10 saziva nešto naučili ili ćemo iznova i iznova da ponavljamo iste greške? Kako ćemo da uključimo što veći broj građana u proces odlučivanja, u nevladin sektor i diskusiju učinimo efikasnijom, zakone boljim – to je po meni suštinsko pitanje na koje ova debata treba da da odgovore.
Lično neću glasati za gospođu Gojković iz dva razloga. Prvi razlog je principijelne prirode. Mi smo opozicija. Vi tu podršku od opozicije niste ni tražili.
Drugi razlog je taj što se paradigma njenog predsedavanja parlamentom, u stvari može da stane u onu rečenicu izgovorenu upravo opoziciji da mi imamo manja prava od poslanika vlasti. Tu je duboko pogrešna i za parlamentarni život štetna izjava. Poslanici opozicije mogu da imaju manje vreme, kraće vreme za diskusiju. To je proceduralno uređena stvar zbog broja glasova, i to razumem, ali ni jedan poslanik ne sme da ima manja prava od drugog poslanika.
Svako ko bude seo za taj sto i nosi se mišlju da bilo koji poslanik ima manja prava u odnosu na drugog iz bilo koje stranke, mora da zna da urušava najvažniju političku instituciju u zemlji. Lično ću se boriti protiv toga, onda i kada su prava poslanika većine u pitanju. To je stvar principa.
Mnogo smo govorili o britanskom parlamentu. Na ulazu u britanski parlament stoji „Služimo naciji“. Naš zadatak, zadatak ovog saziva je da zaustavimo svakog ko želi da stavi na ovaj parlament da „služimo Vladi“. Nisam za to da se ministri plaše da dolaze u Skupštinu, ali nemam ništa protiv ukoliko će da gutaju knedle i nemam ništa protiv da razvijamo jednu ozbiljniju debatu od one koja je bila. Poslanici treba da treba da se zahvaljuju ministrima na usvojenim amandmanima, oni treba nama da se zahvale što smo podneli amandmane i njihovi zakone učinili boljim, to je principijelna stvar.
Ono što ovaj parlament, ovaj saziv mora da pronađe snage, da pokrene one debate koje je ova Vlada, prethodna vlada, sve prethodne vlade nisu smogle snage ili nisu smele ili nisu htele, u svakom slučaju, nisu pokrenule te teme: obrazovanje, pad obrazovanosti, nezaposlenost mladih ljudi, 300.000 mladih ljudi to od nas očekuje. Nisu nam potrebne pare za tu vrstu reformi kada imate uredbe iz 1988. godine, iz 1992. godine koje mlade ljude umesto na posao šalju na biro rada. Za to nam nisu potrebne pare, za to nam je potreban dijalog, potrebni su nam novi zakoni.
Moja generacija mora da da odgovore na ta pitanja, kako bismo sačuvali one mlađe generacije. Pa potrebnije su nam u Srbiji nego u Austriji, Nemačkoj, Kanadi. To je naš zadatak, mi na tome moramo da radimo.
Kontrolna uloga, mnogo smo govorili o tome unazad ne znam koliko godina, ali malo uradili. Šta nam vrede dobri zakoni iz oblasti životne sredine kada se gušimo u smeću, šta nam vrede zakoni iz obrazovanja ako diplome proizvodimo kao na traci, a prodajemo kao na pijaci? Šta nam vredi pravna država na papiru ako svako može da stavi fantomku i poruši pola ulice u glavnom gradu. To je nešto na čemu moramo da radimo kao poslanici, to je naša obaveza.
Na kraju, iz člana 99. Ustava, ogromne su nadležnosti parlamenta. Mi ovde možemo da debatujemo o ratu i miru, o granicama naše države, o vanrednom stanju, o biranju vlade i sudija. Zato naše debate moraju da imaju toleranciju, zato moramo da se držimo etike javne reči. Moramo da pokažemo građanima da smo dostojni uloge koje smo dobili. Hvala.