Vi niste naveli član Poslovnika? Dobro, ne glasamo.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi suviše često menjamo i Zakon o univerzitetu, odnosno o visokoškolskom obrazovanju i Zakon o sistemu obrazovanja. To su dva sistemska zakona, nisu baš organski zakoni, ali jesu sistemski.

Dakle, u onoj drugoj kategoriji po važnosti i trebalo bi da jednom to pitanje dobro proučimo, temeljito, da imamo i prethodne rasprave o tome, da bismo doneli što bolje zakone koji bi potrajali deceniju, dve ili tri ili više.

Zato je ovo sramotno od parlamentarne većine što je danas nadglasala opoziciju i nametnula i ova dva veoma važna zakona da se vodi zajednička rasprave kako bi nam se skratilo vreme za raspravu. Ovde je trebalo povećati vreme za raspravu, za oba zakona, udvostručiti za svaki, a ne spojiti ih samo da to prođe kroz Narodnu skupštinu.

Ja zato nisam u mogućnosti da govorim sistematski o kompletnom sadržaju ovih zakona, pa ću izneti samo nekoliko kritičnih primedbi koliko bude moglo da stane u ovih 20 minuta. Ovde u ovom zakonu govore o celoživotnom učenju.

Ja sam u životu mnogo knjiga pročitao, a ne sećam se da sam i u jednoj knjizi našao taj izraz. Možda jezički stručnjaci mogu da potvrde da je to gramatički u redu ili da je to pravopisno u redu, ali kada je u pitanju stilistika i kultura govora, gospodine ministre, onda to sigurno nije dobro i morali biste imati među vašim pomoćnicima nekoga ko će biti isključivo za stilistiku i kulturu govora zadužen.

Razumem da ste vi stare kadrove nasledili, koji nisu naučili da treba celog života učiti, a to se kaže doživotno učenje, odnosno učenje do kraja radnog veka, ali naravno, naši penzioneri su takvi da i posle radnog veka nastavljaju sa učenjem, pa uče još više nego što su učili za radnog veka.

To je jedna mala primedba za početak da bude rasprava interesantnija.

Jedan od problema koji bi želeo naročito da potenciram je problem udžbenika.

Mi moramo da se vratimo na sistem unificiranih udžbenika. To su Dosmanlije posle petooktobarskog mafijaškog puča potpuno ukinule, omogućile su svima da pišu udžbenike i onda imamo konkurenciju među piscima udžbenika, ne na osnovu kompetentnosti, nego na osnovu snalažljivosti, pa dolazi do potkupljivanja nastavnika ko će čiji udžbenik da preporuči za upotrebu u određenoj školi, pa nam još dolaze neki stranci i pojavljuju se kao izdavači udžbenika.

Imali smo situaciju da su Hrvati kupili „Bigzovu“ izdavačku kuću i štampariju i da su se pojavili kao jedan od najvećih proizvođača naših udžbenika.

To je sramotno za državu i država bi trebalo da vodi mnogo više računa šta stoji u tom udžbenicima, a ne gleda, ne vodi računa.

Moramo imati jedinstvene udžbenike i za osnovnu i za srednju školu, pa svake godine da se skupljaju primedbe nastavnika iz nastavnih predmeta, pa da se vidi koji udžbenik treba kupovati, a koji ne i da bude konkurencija među piscima udžbenika pod kontrolom države, da država ima kompetentne recenzente koji će birati koji je udžbenik najbolji.

Naravno – proizvod velikog profita, zašto da nam ti mešetari ostvaruju ogroman profit na tome, kad taj profit treba da pripadne Zavodu za udžbenike, a do 2000. godine Zavod za udžbenike je imao izdavačku delatnost od fundamentalnog značaja za srpski narod, zato što je taj višak novca ulagao u izdavanje sabranih dela najvećih srpskih umova svih vremena, a sada to ide kao profit u ruke onih koji to nezasluženo dobijaju, jer to nije njihov uspeh na tržištu kvalitetom robe, nego snalažljivošću u plasiranju udžbenika kod pojedinih nastavnika.

Što se tiče provere znanja, ja sam u principu protiv prijemnih ispita, i za srednju školu i za fakultet. Jer, u jednom danu učenik ne može da pokaže šta je zaista naučio a šta nije. Moramo da poštujemo i diplomu iz osnovne škole i diplomu srednje škole. Dakle, da smatramo da iza te diplome stoji verifikovano znanje. A kako da ga verifikujemo? Moramo se vratiti onoj staroj dobroj instituciji prosvetnih inspekcija, da se mnogo poveća broj prosvetnih inspektora, da oni iznenada dolaze u pojedine škole, dolaze na nastavu iz određenih predmeta, po dojavi ili na svoju ruku, ili drugačije, da se kontroliše kvalitet nastave i da se učestalim testiranjem đaka kontroliše njihovo znanje. A to da se đacima nakon završene osnovne škole postavlja sad još jedna prepreka za upis u srednju školu, pa posle toga još prepreka za upis na fakultet, sigurno nije dobro.

Što se tiče upisa na fakultete, reč je o materiji iz ovog drugog zakona, mi srpski radikali se godinama zalažemo da upis na sve fakultete bude potpuno slobodan, da svako ko je završio bilo koju srednju školu može da se upiše na bilo koji fakultet, ali da prva godina bude selektivna na svim fakultetima, pa ko položi u roku sve ispite prve godine, ostaje onda da besplatno studira dalje, a onaj ko ne položi u roku, nek se onda sam snalazi, neka menja fakultet i neka plaća sebi školovanje. To je mnogo bolji metod nego da ljudi sad biraju fakultet ne prema svom interesu nego prema tome gde ima više mesta ili gde ima manje mesta.

Mnogi srednjoškolci briljiraju na fakultetu, a mnogi odlikaši iz osnovne i srednje škole pucaju na fakultetu. Dakle, to bi pedagozi mnogo bolje objasnili, zašto do toga dolazi, da li zbog određene životne situacije, zbog odnosa u porodici, zbog prezasićenosti učenjem, jer, ti odlikaši iz srednje škole koji imaju sve petice suviše su opterećeni tim učenjem i jedva čekaju da dođu do nekog predaha, da danu dušom i tad popuštaju na fakultetu. Obično se tako dešava. Nije uvek tako.

Što se tiče dece izbeglica i azilanata, mi srpski radikali smo protiv toga da se oni uključuju u već postojeće razrede naših osnovnih i srednjih škola. Jer, na taj način obezvređuju rad naših nastavnika i celi obrazovni proces. Ne može neko ko nema pojma, ko ne poznaje srpski jezik, da prati nastavu. Ako će nastavnik njemu na nekom drugom jeziku veću pažnju posvećivati, onda ne posvećuje dovoljno našem, a ako treba da im se organizuje nastava, onda posebna odeljenja. I zašto bi to bila nastava na srpskom jeziku? Neka bude na engleskom i neka to finansiraju UN. Dovoljno je valjda što su te izbeglice smeštene u Srbiji, sve ostalo treba određeni organi Ujedinjenih nacija da rade, a ne mi od svoje sirotinje. Zbog svega toga, s mnogo razumevanja pratim aktivnosti roditelja koji su se tome usprotivili, koji zbog toga štrajkuju, itd.

Pozivam ministra ovom prilikom i da na nešto blaži i razumniji način rešava probleme poput ovoga koji su se pojavili u osnovnoj školi Svetozar Miletić u Zemunu, jer, zaista po mom mišljenju, nisam išao u tu školu, ni jedan moj blizak srodnik nije tamo išao, ali po mom ubeđenju, to je jedna od najboljih škola u Srbiji, i po kvalitetu nastave, i po organizaciji, i po disciplini, i po unutrašnjoj sređenosti itd. Nije slučajno što su svi roditelji i đaci toliko jednodušni uz dosadašnjeg direktora.

Jedan problem je posebnu pažnju ovde zaokupio, a to je problem Nacionalnog prosvetnog saveta. To je nešto o čemu bi trebalo povesti malo veću brigu. Ovde je nabrojan sastav, odnosno način konstituisanja tog Saveta. Po mom mišljenju, ovo nije dobro. Ovde po jedan predstavnik, udruženja vaspitača, saveza učitelja, pa ovih, pa onih, pa bioloških društava, pa hemijskih, filozofskih, pa nema udruženja pravnika, pa nema udruženja politikologa, itd.

Ovde su neke od ovih institucija državne, kao na primer Zajednica gimnazija, a to je državna asocijacija, bar bi trebalo tako da bude, a ima neki koji su nevladine organizacije, veoma specifičnog sadržaja rada, ali praktično nevladine organizacije. I to što će svako od njih da bira svog predstavnika u Nacionalni prosvetni savet, ne dovodi do kvaliteta rada Saveta. Mi znamo kako se to dešava, ofrlje se neko odredi, nekad i bez sednice, ko je najbesposleniji, hajde ti.

Da bi neko bio član Nacionalnog prosvetnog saveta, mora biti stručan za to članstvo. Kako se utvrđuje stručnost? Isključivo naučnim i stručnim radovima. Ne može neko biti član ovoga saveta, a da nikada u životu ništa nije napisao iz pedagoške struke, iz naučnih oblasti ili iz bilo koje problematike koja tangira institucije obrazovanja u našoj zemlji.

Čudi me što nemaju lovačko društvo, mogli su i njega uključiti. Ne potcenjujem ja značaj lovačkog društva ni za turističku privredu, ni za poljoprivredu itd, ali, što je suviše, suviše je. Trebalo bi tu potpuno promeniti sastav. Možda raspisivati konkurs za članstvo u tom savetu, pa da se javi neko ko je stručan. Kada se javlja za profesora na fakultetu, da se javi i ovamo. Svakog meseca ima određena primanja, pa valjda ima i određene radne obaveze i tu njegovu stručnost da on dokazuje u svom radu Nacionalnom prosvetnom savetu.

Ubeđen sam da dve trećine članova ovog saveta, zapravo ništa ne radi u toku svog mandata. Dođu ili ne dođu na sednicu. Nema ministarstvo od njih koristi, a ovo je stručni organ, koji svakodnevno mora da savetuje ministarstvo.

Zaprepastio sam se kada sam čuo da je predsednik, da li to beše Nacionalni prosvetni savet ili za visoko obrazovanje, Dejan Popović. To je strašno. Dejan Popović, predsednik Saveta za visoko obrazovanje, čovek bez ikakvog moralnog kredibiliteta, bez naučnog fundusa iza sebe, bez ičega. Poznat kao takav, nacija ga se seća kako je procvetao kada ga je bivši ministar finansija Božidar Đelić uzeo za svog pomoćnika.

Pazite, redovni profesor univerziteta ode za pomoćnika ministra, pa procveta kao da je ne znam šta u životu postigao, i tako se ponaša u javnosti. Ne može profesor univerziteta sebi da dozvoli da ode na nešto što je ispod ranga ministra, bar ja tako mislim, ako je reč o redovnom profesoru univerziteta. Jer, uvek je u nekoj društvenoj elaboraciji hijerarhijskog postrojavanja državnih i društvenih funkcija i zvanja, otprilike profesor univerziteta u civilizovanom svetu bio tu negde oko ranga ministra. Izgleda mi tek treba da radimo na tom planu.

U Kraljevini Jugoslaviji je tako bilo.

Uostalom, ako bi profesor univerziteta hteo da bude ministar, morao je da napusti fakultet. Profesor univerziteta nije mogao da bude ni narodni poslanik, sada iz drugog razloga, jer se smatra da je profesor univerziteta u državnoj službi, u državnoj upravi, a državni univerzitet je sastavni deo državne uprave i ne može neko iz državne uprave da bude član zakonodavnog tela. Ovo je mala digresija, možda i nepotrebna.

Govori se ovde i o ekskurzijama i studijskim putovanjima. Jednom je zauvek potrebno da se zakonom propiše da se osnovnim i srednjim školama i na fakultetima mogu organizovati stručne, studijske i druge ekskurzije samo u Srbiji. Samo u slučaju krajnje specifičnih fakulteta, na primer Arheološkog odeljenja Filozofskog fakulteta ili nekog odeljenja koje se bavi kibernetikom ili nešto takvo, podrazumeva stručni boravak u inostranstvu. Sve ostalo mora u Srbiji.

Mi znamo šta se dešava svake godine u našim osnovnim i srednjim školama i na fakultetima, kad počnu da ih saleću predstavnici raznih turističkih agencija i nude dobre lične uslove za organizovanje ekskurzije tamo i tamo, tu i tu. Sve ekskurzije treba da budu unutar Srbije, a ko želi u inostranstvo, pogotovo kad je reč o punoletnim ljudima, treba da se sami organizuju i sastanu, pa nek putuju gde god hoće.

Ne sme ni fakultet, ni srednja, ni osnovna škola da forsira nešto što dovodi do deviznog odliva, to je jednostavno. Zdrava ekonomska politika to nalaže, kao što zdrava ekonomska politika nalaže da se ministrima zabrani da letuju u inostranstvu. To će jednom neka vlast morati da uvede u Srbiju. U vreme ekonomske krize letovati u inostranstvu je propast, katastrofa, nepojmljivo ne za privatnika nego i za ministra, za visokog državnog činovnika, funkcionera.

Kao što se moram držati principa - kupujmo domaće, kupujmo srpsko, ako postoji srpsko ne smemo kupovati istu robu stranog porekla, tako isto letujmo u Srbiji dok je Srbija u krizi, a posle možete i na Marsu.

Ovde se pojavljuje nešto što ranije nije postojalo u našim zakonima. Sada sam već prešao na Zakon o visokoškolskom obrazovanju. Asistent doktoratu, to je retkost. To se najčešće desi na Medicinskom fakultetu, pošto je tamo, kako kažu, konkurencija najveća, ali sam mišljenja da se ne sme ni doktorat devalvirati.

Ja razumem da se neko pojavi kao doktor nauka na konkursu za asistenta, jer je to možda za njega jedini način da dođe na univerzitet, ali njega odmah posle tri godine ovog asistentskog staža treba staviti pred zahtev da li je stekao uslove da bude docent ili nije. Ne može ni svaki doktor nauka biti docent. Na nekom fakultetu može, ali na Medicinskom ne može.

Govori se o semestrima i trimestrima i daje se sloboda fakultetima da se opredeljuju za određeni vid nastave koja će biti podeljena na semestre ili trimestre. Mislim da nije dobro, da trimestri mnogo cepkaju nastavni proces, a mislim da je najbolja praksa ova koja je uvedena na Pravnom fakultetu u Beogradu. Mi radikali smo se za nju zalagali 27 godina, da svi predmeti na svim fakultetima gde je to moguće budu jednosemestralni. Na primer, ako na određenoj godini studija ima osam predmeta, četiri u jednom semestru, četiri u drugom semestru. Koncentrisana nastava i odmah polaganje ispita. To je mnogo bolje i za nastavnike i za studente. Nastavnici onda imaju pola godine slobodno da se bave naučnim radom. Nažalost, kod nas je sve manje u praksi slučaj da se nastavnici zaista bave naučnim radom.

Još jedan problem koji se nadama da ću uspeti da apsolviram je pravo univerziteta, odnosno fakulteta na utvrđivanje studijskih programa. To pravo ne spada u autonomiju univerziteta. Mi imamo slučaj da svaki univerzitet određuje svoj nastavni plan. To treba zakonom za svaki fakultet da se predvidi, a ne da imamo situaciju da se nastavni plan prilagođava već postojećoj strukturi nastavnika i saradnika, a ne obrnuto. Imamo višak klošara iz određenih oblasti, hajde za njih da izmislimo predmete. To nam se dešava na univerzitetu i na svim fakultetima treba da budu potpuno isti nastavni planovi i programi ako je reč o istorodnim fakultetima.

Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite.

Ako dozvolite, da se ne nakupi mnogo toga, da i neki odgovor čujete.
Termin „celoživotno učenje“ je pruzet iz neke prakse od strane samih nastavnika. Interesantno je da se i Zakon o visokom obrazovanju učenje tokom čitavog života isto pominje, te je možda ovo srećniji izraz.
Udžbenici, mi ćemo vrlo brzo doći u ovaj Dom da govorimo o izmenama i dopunama postojećeg Zakona o udžbenicima, te sada nije tema. Mnogo toga ima što je u ovom zakonu, koji je brzo donet, proklizalo, te moramo da pitamo i roditelje i izdavače i državu šta sve treba popraviti. Nema ni kompetencija za digitalne udžbenike, da ne bude torba 15 kilograma đaku, a idemo u digitalizaciju škola i elektronske prosvete, tako da ovde je pitanje samo i kvalitetnih recezenata.
Konkurencija ne može da smeta, ali za više reda, kontrole i ocenjivanje kvaliteta udžbenika se potpuno slažem i to ćemo predlagati u izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima, koji će vrlo brzo biti ovde, da bi mogli da sledeće godine, kada reformski procesi nastavnih planova i programa po modelu prvi-peti, prvi srednje uđu, da imamo pravo na nove udžbenike. Onda ćemo otvoriti javnu raspravu i koje lektire nikad nisu bile u školama, a treba da budu i niz drugih pitanja i od nacionalnog i od nekog univerzalnog značaja. Naravno da je ovde pitanje profita i naravno da je ovo rešeno nekim drugim zakonima koji su nas zatekli ovde.
Prijemni ispiti će biti uglavnom prošlost. Procedura oko državne mature uglavnom je završena kao dogovor između visokog i srednjeg obrazovanja, tako da polaganje prijemnog neće se ostvarivati na isti način sem tamo gde fakulteti imaju izuzetno veliku navalu, pa moraju još nešto dodatno proveriti, kao što je arhitektura, kao što je dramski ili neki drugi koji traži neke druge kvalitete kod budućih studenata, tako da će završetak biti i ocena škole i ulazak na visoke studije.
Kada je u pitanju mala matura, nažalost, ona mora biti uvedena i mora biti strožija dok se škole ne nauče da kvalitetnije ocenjuju. Sada imate jurenje ocena, jurenje proseka, ogromne brojeve vukovaca i svega. Pričali smo i na odboru juče kako lako se matematika pravi čim je nešto blizu 3,40, to je obavezno već vrlo dobar itd. Tu se zaista licitira tim uspehom i ustanove su to odavno naučile. Kada budu shvatile da je eksterna ocena jako važnija nego ona koja trenutno traje u toku procesa ocenjivanja i trajanja školske godine, onda će ove stvari moći da se koriguju.
Naravno da je interes učenika da može da aplicira na neograničen broj fakulteta i pričali smo na odboru, kamo sreće da doživimo da bude visoko obrazovanju u potpunosti besplatno.
Prosvetna inspekcija, jedna velika tema. Znači, ona kako sada postoji je loš alat. Mi smo ove godine uveli 200 stručnih saradnika, savetnika, najboljih ljudi iz struke koji su kao pomoć jedna sistemu i pravićemo jedno potpuno novo telo koje će moći da zadovolji predmetnom nadzoru, da ne ode psiholog profesoru matematike na čas. Gledaće nešto, ali neće videti ono što treba da vidi.
Postoji i mogućnost samo vrednovanja ustanova, na čemu ćemo jako insistirati. Morali bi da imamo hiljade i hiljade inspektora da bi radili ovo što bi hteli, da svaki čas odu negde, vide i nekog štrecaju. Zaista idemo na drugi princip, a to je u delu Zakona o STEM-u obrazovanja i vaspitanja opisano kroz poglavlje - autonomija ustanove, pedagoška, gde su izuzetno visoko ostvareni rezultati ustanove. NJu treba da delegiraju da bude bolje plaćena, a da kolektiv bude motivisan da bira najkvalitetnijeg među sobom da bi to ostvarili. To je zamisao.
Naravno, ja nemam ništa protiv toga da deca azilanti idu na ovaj način. Mi nemamo neka sredstva da bi napravili sada posebno odeljenje. Bilo je i tih predloga, ali mislim da neka getoizacija u tom trenutku nije u duhu i tradiciji srpskog naroda.
Praktični problemi postoje, Nastava se izvodi i na engleskom, na srpskom koliko može i trudimo se da neka mesta, kao što je Šid, relaksiramo zbog nekih getoizacije i sagregacije dece. Znači, zaista ne mislimo da i toj deci i Avganistancima i Romima, bilo kome, treba pomoći. Mi smo 1941-1945. godine ovde udomljavali kad smo gladni bili i Slovence, ja imam to u svojoj familiji, i niz drugih. Ali, da li će neko reći hvala itd, pa, nije to srpski narod ni očekivao do sada, ali da li je u prilici da pomogne, naročito deci, mislim da treba.
Nacionalni prosvetni savet, o tome ćemo dosta govoriti. Mi smo ovde analizirali za godinu dana ulogu takvih tela u većini evropskih zemalja i nama bliskih i po tradiciji, po bilo čemu. Ta tela po prirodi se sa vama slažem da treba da budu ekspertska tela, i ovako kako ih mi koncipiramo, i dalje nismo rešili taj problem i sa time se potpuno slažem.
Ekspertsko telo ne može da ima odlučujuću moć u donošenju odluka. To je onaj problem koji je ovde bio zasnovan i koji nigde ni u jednoj evropskoj praksi nećete naći. Znači, to jednostavno ne postoji. Svugde ćete naći, u mnogim zemljama, ja ću ovo dati, koga interesuje od poslanika, da čita studiju, savetuje, predlaže i to je taj domen, i mora da budu eksperti. Oni treba da pomognu izvršnoj vlasti da što kvalitetnije odluke donose. U tome je cela uloga.
Razna tela, kao što vi kažete, bi bila kad bi sad sve koji bi hteli da budu kao počasno telo, otprilike je to i do sad više ličilo na počasno telo, bi trebalo da bude od jedno 100 članova. Znači, DRI je tražila da se smanji sa ovih 44, pa smo to uradili na 30 i nešto, jer mnogo koštaju državu, a nemamo efekte, te smo kroz razna stručna udruženja, nisu nevladina, to su stručna udruženja vaspitača, nastavnika, stručnih saradnika, direktora, jer prosto, kad grupišemo jednu branšu, dajemo jednog predstavnika iz više njih, jer bi bilo ovo preterano moglo. To su društva sa tradicijom. Ne mogu se baš nazvati nevladinom u onom pežerativnom smislu da nešto rade protiv ove Vlade u tom delu.
Kada je u pitanju školovanje izbeglica, pa vezano i za međunarodne konvencije, znači, mi smo potpisali svašta. Mi smo svašta potpisali. I, kada govorimo o elektronskom dnevniku i vođenju evidencije, u pravu je gospodin Šabić kada mi kaže – izvinite, ministre, doneto je u zakonu da ne može roditelj da vidi zdravstveni karton svog deteta već od 15 godina. Ja ne mislim da je to normalno i prirodno. A, to će pomoći? Ja imam decu preko 30 i više godina, i te kako sam zainteresovan za njihovo zdravlje. Ili će srednjoškolac od 18 godina biti nevidljiv sistemu zato što će to on odlučiti, a kao da roditelj tu nije bitan, a on će sesti u auto u 18 godina prvom prilikom i napraviti karambol i to ne mora da zna. Znači, roditelju to ne sme da javi škola, nego mora da mu javi, ne daj Bože, urgentni centar.
To su zakoni koji su nas dočekali ovde, ja ne mogu protiv njih. Verovatno se ne bih složio sa njima.
Kada je u pitanju izbor predsednika raznih saveta, mi smo to zatekli. Za neke smo se i žalili, negde su odbori o tome odlučivali i mi smo davali jako mnogo dokaza kako to loše radi i funkcioniše.
Ekskurzije ćemo urediti po jednom posebnom principu, poštujući, naravno, da svoju zemlju treba najviše voleti i upoznati. Podelili smo, taj elaborat se već radi. Uključićemo mnogo ljudi sa strane. Želimo da ako se desi, i dešava se u Srbiji napuštenih škola, ne što će jedan đak sačuvati selo, nego što će i on odrasti, pa neće biti ni njega, a onda ćemo gledati da napravimo od tih planinskih lepih malih škola, koje su u odličnim prostorima, u divnim predelima Srbije, dobra mesta za te vidove rada, naročito osnovne škole, da ne idu skupi hoteli i dranje roditelja, a gde naši prosvetni i tehnološki viškovi mogu i te kako da rade programe oko toga. Mi ćemo pozvati javnost da i ona dečija odmarališta koja imamo i sve druge stvari vidimo.
Svakako, smatram da već maturanti gimnazije moraju da vide nešto od klasične Grčke ili šta god bilo. O tome će se isto pitati javnost i struka. Ali, mora da bude jeftinije i pametnije i da će se Srbija podeliti u dovoljno regija da deca ne idu vazda Zlatibor, Kopaonik, Palić. Otprilike sve agencije vam nude ovo jedno isto. Znači, ima mnogo drugih regija koje se moraju videti, od Vojvodine do raznih delova Vlasine, ne znam ni ja čega, to se mora urediti. Mi imamo timove koji to počinju da rade.
Asistenti sa doktoratom, to ste i sami rekli, većinom je zbog medicine, ali će drugi fakulteti odlučiti koliko im je to potrebno.
Ne znam ovo trosemestri i semestri, to smo zatekli, tako da to nešto nismo ni menjali. Možemo i nastaviti kasnije.

Izvolite.

Replika.

Gospodine ministre, repliciraću vam samo po pitanju ove izbelgičke dece koja je uključena u nastavni proces u našim osnovnim i srednjim školama. Zapravo, ne znam da li je već i u srednjim.

Mi smo nekada imali ovde mnogo i đaka i studenata iz nesvrstanih zemalja na školovanju, posebno iz Afrike i nešto iz Azije. Oni su morali godinu dana da uče samo srpski jezik, pa su onda upisivani na naše fakultete i srednje škole i na vojne akademije. Ne može neko bez godinu dana intenzivnog učenja srpskog jezika da učestvuje u obrazovnom procesu ni na jednom nivou.

Sad vi gledajte, u osnovnoj školi imate naše odeljenje npr. od 30 učenika, uglavnom su veća, pa im dodate još desetak emigranata, pa još ako nastavnik ne zna engleski ili ne zna dobro engleski, pa još ako i deca emigranata ne znaju engleski, šta se dešava na tim časovima? Ovde ne treba biti stručan, pa razmišljati, ovo svako razume šta se dešava na tim časovima. Niti nešto na času uče naša deca, ni deca emigranata. Ako će UN da plate njihovo školovanje, ja sam za to, posebna odeljenja, nije to diskriminacija te dece, nikakva diskriminacija nije tu u pitanju, nema ni podele dece. Oni uče na onom jeziku za koji se opredele. Neko će se opredeliti za engleski, neko za srpski. Treba ih podstaći da svi uče engleski ili nemački, da idu dalje, a ne da ostaju ovde. A, sa našom decom mogu da se druže na velikom odmoru, mogu im se organizovati sportske utakmice, mogu ići u prirodu zajedno na druženje itd. Sve to može, ali da se zaštiti nastavni proces. Na ovaj način je ugrožen.

Hvala.
Reč ima ministar.

Ja mislim da ste u prvu u nečemu, a mi smo to i uradili. Znači, prvo odeljenje u Srbiji 30 i više đaka ima samo u regiji Novog Pazara. Prosek u osnovnim školama u Srbiji je 19,2 đaka. Znači, nama su odeljenja mala. To je, eto, nesreća, da kaže čovek, nataliteta. Ali, oni su ovde u tranzitu i sa njima se radi i ne sme biti više od pet đaka u nekom malom odeljenju. NJih ima par stotina na više gradova i na mnogo više škola. To je vrlo neznatno. Oni svakako moraju učiti srpski jezik i to pravilo postoji od kada i kada, ne samo za univerzitet, koji god građanin došao i uključio se u sistem školovanja, njemu se preporučuje razred manje dok nauči jezik, a ostalo vreme komunicira sa decom i uči kroz to druženje.
Svakako, mi pritiskamo pre svega UNICEF i ostale da se tu pokaže veća volja i strpljenje i oni počinju da odvajaju sredstva, tako da, uče oni engleski, svakako i to je ono što sva deca rade, pa i naša. Prosto, i naša deca u inostranstvu imaju isto određena prava u svim našim školama u inostranstvu. Znači, oni uče i srpski jezik, to im je dozvoljeno. Mi imamo naše škole tamo. A, s druge strane, isto nisu sastavljeni u jedno odeljenje, tek kad idu u dopunsku školu. Hvala.
(Vojislav Šešelj: Replika.)

Izvolite.

Samo kratko.

Što se tiče naših đaka ili dece izbeglica ili dece naših radnika u inostranstvu, npr. u Nemačkoj niko ne može da uđe u odeljenje sa nemačkim učenicima dok se ne proveri njegovo znanje nemačkog jezika, niko, tek ako mu je znanje nemačkog jezika odgovarajuće za taj uzrast, onda se on upisuje zajedno sa nemačkom decom, a ako nije, onda se traže drugi načini, ili se uputi na učenje nemačkog dok ga ne savlada u dovoljnoj meri ili se roditelji snalaze, idu preko naših crkava, preko udruženja itd, gde se neka nastava organizuje.

Prema tome, ovo vam nije baš ubedljiv argument što se tiče naših đaka koji su u inostranstvu. Oni imaju određene uslove koje moraju da zadovolje.

Deca izbeglica i izgnanika nemaju nikakve uslove, koliko sam shvatio, oni jednostavno moraju biti upisani u škole sa našim đacima. Uvedite im učenje jezika, videćete, niko od njih neće da uči srpski, svi bi želeli engleski ili nemački, i treba ih u tome podržati, jer oni nisu oni bežali, toliki put prešli, da bi živeli u Srbiji, a EU hoće da nam ih zadrži u Srbiji da bismo imali problem više.