Gospodine predsedniče Republike, dame i gospodo narodni poslanici.

Nama je saopšteno prvo da ću imati 40 minuta, onda su to naglo danas promenili i rekli samo 20 minuta šefovi poslaničke grupe, tako da ću ja ono što sam planirao kao jedan celovit ekspoze, sada da skraćujem na najvažnija pitanja koja mi se čine trenutno aktuelna.

Prvo, naš je osnovni problem što je Srbija dugo godina u ulozi magarca i otvoreno su nam to rekli da smo magarac, koga stalno tuku i kad je stvarno nešto pogrešio i kad nije, a s vremena na vreme daju kao nagradu malu šargarepu kad smatraju da je negde bio poslušan i da zaslužuje tu šargarepu.

Naš bi cilj morao da bude Srbija što pre prestane da bude magarac. A stalnim zaklinjanjem u evropski put mi to ne možemo postići. Jer, šta god da je u pitanju, šta god od nas traže uvek je ucena - ne možete bez toga u EU.

A šta ćemo mi u toj EU, mi imamo prijatelje koji će uskoro rasturiti tu EU, Mari le Pen, Mateo Salvini, Viktor Orban naš veliki prijatelj, s tim se slažem, mi smo krenuli s tim uspostavljanjem prijateljstva sa zvaničnom Mađarskom još kao opozicija 90-ih godina, sećaš se toga, nadam se, Vučiću, ti si ispred naše stranke bio zadužen za to. I tad smo uspostavili vrlo prijateljske odnose i ponosni smo na to.

Ovde jednu stvar koju si izrekao moram prvo da izrazim neslaganje, da je Srbija prekinula svoj državno-pravni kontinuitet. Jednom jeste, to je uradio Koštunica prihvatajući da Srbija bude primljena u novembru 2000. godine u UN, kao novi član, iako smo se borili da imamo kontinuitet.

I sad šta se desilo? Kad su nama sudili po tužbi BiH onda su nas tretirali kao da smo zadržali kontinuitet članstva u UN i osudili nas, a kad smo mi tužili zemlje NATO pakta onda su rekli - nismo članica EU i ne možemo to da radimo.

Međutim, između SRJ koja je ponovo primljena u UN i današnje Srbije postoji kontinuitet iako se Rezolucija 1244. Saveta bezbednosti odnosi i na SRJ, mi imamo taj kontinuitet, on je priznat izričito u Ustavnoj povelji, a Crna Gora kao federalna jedinica još se tada obavezala ako dođe do raspada zajedničke države da ona Srbiji prizna kontinuitet i nikad to nije dovela u pitanje.

Dakle, kontinuitet Republike Srbije je potpuno besprekoran i o tome treba voditi računa. Ja znam sve šta sadrži ta rezolucija, u javnosti najčešće ističemo ono što bi moglo biti pozitivno za Srbiju, pomalo prećutim ono što ne valja za Srbiju. Naravno, kao svaki političar. Ali, ta rezolucija ipak je veoma značajna. Pošto se nikada nismo odrekli tog međunarodno-pravnog kontinuiteta, da nemate razloga za toliku brigu.

Nasledili ste kao vlast jedno vrlo loše stanje, i sve ovo što si rekao prethodnim Vladama je bilo tačno, od 5. oktobra na ovamo Srbija je samo srljala u propast. Ne samo da su nas izdajnici vodili, nego glupi i nesposobni ljudi su bili na čelu države. Čak i kad bi hteli da urade nešto za državu, oni to nisu znali i uradili bi na nakaradan način. Tu su se stvari značajno promenile i to mi kao opozicija moramo da priznamo, ali se još nisu dovoljno promenile.

Kad ste krenuli u ovaj proces pregovaranja u Briselu, sa ta dva paketa Briselskih sporazuma, vi ste dali, kao vlast, značajne ustupke Albancima, a za uzvrat mi smo dobili ili je izgledalo da smo dobili samo Zajednicu srpskih opština. Sad nam to ne daju. Ne daju Albanci i očekivali smo njihov otpor, ali ni jedna zapadna sila nas ne podržava da to moramo dobiti. To tako stoji. Smatram da ni ti, kao predsednik Republike, ni Vlada ne biste smeli dalje da pregovarate o bilo čemu dok se to ne razreši. Naravno, za početak pregovora uslov bez kog se ne može je da ukinu ove sankcije koje su doneli na robu iz Srbije.

U jednom trenutku si izjavio da ne bežiš od sopstvene odgovornosti za 1998. i 1999. godinu. Ne vidim u čemu je ta odgovornost. Mi tada nismo glasali za plaćenom Iri Ahtisari, mi smo jedini bili protiv, bio je i Rističević, priznajem. Bio je i Rističević, ispravka. Mi smo svi tada bili protiv, ali su socijalisti, julovci doveli Vuka Draškovića da bi dobili većinu u Narodnoj skupštini. Kad god je trebao neki izdajnički akt, uvek je Vuk bio tu. Naravno, posle ga odbace, jer on nije ni za šta. Ali ti, predsedniče, držiš još dalje u životu ovde SPO, iako da nije na vašoj listi on bi davno otišao na smetlište istorije, jer niko više neće sa njih, niti ima jednog glasa u Srbiji. Otkud taj prenaglašeni humanizam, ja ne mogu da shvatim.

Nešto drugo bih želeo da prihvatiš kao jedan dobronameran savet. Predsednik Republike, po našem Ustavu, predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i svetu, ali, ukupnu unutrašnju i spoljnu politiku vodi Vlada. Predsednik Republike ne zastupa automatski Srbiju i za svaki tvoj spoljnopolitički nastup trebalo bi prvo Vlada da zaseda, da odredi određene okvire i da ponudi predsedniku Republike, kao čoveku sa najvišim autoritetom, da ode i da zastupa to.

Naravno, ja znam koliki je tvoj autoritet sada. To nije imao ni jedan predsednik do sada. To je imao Milošević u prvoj fazi vladavine, kasnije je i on izgubio. Imaš stranku koja dominira Skupštinom, sa apsolutnom većinom poslanika, apsolutna većina ministara je pod tvojom kontrolom i jasno mi je da to po prirodi stvari nije potrebno, ali potrebno je iz drugih, taktičkih razloga da svaki put kad zastupaš Srbiju možeš da kažeš – ja bih to možda i prihvatio, ali neće Vlada koju ovde predstavljam.

Predsednik Republike je, po teoriji, po definiciji, šef izvršne vlasti, ali formalni šef izvršne vlasti. Suštinski sva izvršna vlast je u Vladi, osim onog što je taksativno nabrojano u Ustavu kao ingerencija predsednika Republike.

To je sad jedan dobar manevarski prostor koji treba iskoristiti. Ne treba više praviti ovolike pauze sa izlaskom pred Narodnu skupštinu. Nije Narodna skupština sad neka ala od koje preti opasnost. Svi smo, pre svega, skoro svi, dobronamerni da učinimo nešto što je za Srbiju najbolje i u stanju da nađemo saglasnost kada je Kosovo u pitanju. To se ne dovodi u pitanje, ali dobro je da imaš da kažeš sledeći put – ja moram pred Narodnu skupštinu sa tim.

Još jedna stvar. Šta god se pojavi kao ideja u tim pregovorima, ti moraš da zastupaš Ustav Srbije i u njegovom okviru da deluješ. Ako se pojavi neko sa idejom o podeli Kosova, tebi je potreban opšti pravni akt na kome ćeš bazirati svoj pregovarački kapacitet. Po mom mišljenju to bi mogao biti Ustavni zakon kojim se dozvoljava Vladi i predsedniku Republike da vode i pregovore koji bi mogli proizvesti promenu granica Srbije. Ali odmah treba reći – ne možemo mi pregovarati o podeli Kosova na osnovu sadašnje situacije, mi moramo krenuti od 1690. godine. Ko je oterao Srbe sa Kosova kad su bili 100 procentno stanovništvo tamo? Pa, Turci, zato što su Srbi se digli na ustanak kad je Austrijska vojska prodrla u Tursku, Pikolomini se razboleo od kuge u Skoplju, umro u Prizrenu, novi general bio nesposoban, Turci se sredili i krenuli u protiv napad i ubijali sve pred sobom i Turci morali da beže. E, sad su Turci prijateljska zemlja od koje nam ne preti opasnost, Čedo.

(Čedomir Jovanović: Znači, opet su nas ludaci vodili?)

Dakle, to treba neprekidno ponavljati. Ti si nama danas održao predavanje. Neki znamo za te činjenice, neki nisu znali. Nije to loše za domaću javnost. To treba stalno strancima ponavljati. Ako ne možemo postići stanje iz 1690. godine, možemo stanje uoči Drugog svetskog rata.

Uoči Drugog svetskog rata na Kosovu i Metohiji je otprilike bilo pola -pola. Pola Albanaca, pola Srba i ostalih, otprilike. Nije velika razlika. Hoćemo li da delimo? Hajde da delimo pola – pola, jer, kako mi sad da priznamo to što su Albanci uz pomoć fašističkih okupatora proterivali Srbe i ubijali, pa da priznamo pod komunističkim režimom što su ih sistematski proganjali i proterivali, pa da priznamo i ovo što se desilo u ratu 1999. godine. To treba neprekidno ponavljati.

Drugo, neprekidno treba ponavljati i spoljne stvari koje se tiču Bosne i Hercegovine i Hrvatske, to se nikako ne sme zaboravljati. Nikako ne smemo da zaboravimo da je Republika Srpska Krajina bila teritorija pod zaštitom UN i da su Hrvati proterali više od 200.000 Srba, sve živo što su zatekli, oni su pobili. Nije to svršena činjenica, tu činjenicu nikada ne smemo prihvatiti.

Dajte kompenzaciju, Hrvatskoj je sad od životnog značaja da ima zapadne delove te teritorije, pa dajte kompenzaciju, istočna Slavonija, Zapadni Srem, Baranja, Dubrovnik i Dubrovačko primorje. Da li će Hrvatska dobiti kompenzaciju? Eno je Zapadna Hercegovina, gde su Hrvati u ogromnoj većini?

Pazite, ako dolazi do toga da se teritorije dele, onda sve mora biti na stolu. Zašto ne smemo biti zadovoljni stanjem u Bosni i Hercegovini? Zato što je kršen Dejtonski sporazum, a Srbija je garant tog Dejtonskog sporazuma. Okupatori su koristili slabe režime poput režima predsednika Republike, Dragana Čavića, i predsednika Vlade Dragana Mikerevića, koji su sve prihvatili naloge koje je okupatorski guverner ispostavio, tada je bio Pedi Ešdaun koliko me sećanje služi.

Onda, naveli su rukovodstvo Republike Srpske da se samo odriče svojih ustavnih nadležnosti, poput vojske, na primer. Kako je izvedena podela na entitete? U Dejtonskom sporazumu je bilo predviđeno da će međunarodna arbitraža rešavati pitanje granice u oblasti Brčko. Zatim je arbitraža samovoljno rekla - predlažemo Distrikt Brčko, da se Republika Srpska podeli na dva dela i da Distrikt Brčko ima većinu muslimanskog stanovništva. Sam grad Brčko ima većinu srpskog, ali Distrikt ima većinu muslimanskog, muslimani i hrvati u ogromnom broju nadjačaše Srbe.

Gde je izlaz na more Republici Srpskoj? Da su ozbiljni ljudi vodili to razgraničenje, Republika Srpska po međunarodnom pravu ima 49% izlaska na more. Kod Neuma BiH izlazi 21 kilometar i još nešto desetina ili stotina metara. Znači, Republika Srpska bi morala imati više od 10 kilometara. To treba neprekidno ponavljati. To nisu stvari koje su zaboravljene, jer je neprirodno stanje i u Hrvatskoj i u BiH.

Što se tiče Crne Gore, tu bi naša Vlada morala mnogo oštrije mere da preduzme, da mere odmazde, retorzije primeni svaki put kad Crna Gora postupa na nedozvoljen način sa pripadnicima srpskog naroda koji tamo žive kao autohtoni narod i da zaštiti Srpsku pravoslavnu crkvu. Ne može Vlada Mila Đukanovića na legalan način nikako da proglasi imovinu Srpske pravoslavne crkve za državnu. To ne može ni po jednom međunarodnom ugovoru, ni po jednoj konvenciji.

Dalje, imamo mi još nekih problema o kojima treba govoriti. Kako se zapad ponašao?

Vučiću, tebe su hteli da ubiju još 1999. godine. Da li ti je zakazana emisija na RTS u isto vreme kada je RTS bombardovan? Da li su hteli da te ubiju? Opet će hteti da te ubiju ako se pokaže da ne mogu da te slome.

(Filip Stojanović: Domaći izdajnici.)

Ja mislim da će biti suptilniji. Ja mislim ovog puta da ti najviše prete… i to najozbiljnije kažem i vodi računa o tome.

Nemoj ta obećavaš da ćeš se povući ovoga ili onoga puta. Lako ćeš se ti povući ako doživiš fijasko. Ne moraš uopšte da obećavaš to, nego gledaj da ga ne doživiš, a i gledaj da im ne ispuniš želju.

Slučajno si preživeo 1999. godine, kada ti je majka tamo bila u isto vreme, ali ne u tom delu zgrade. Da li se sećaš da ti je bilo zakazano da nastupiš u emisiji Lari Kinga? Nismo znali da će biti bombardovan, ali pukim slučajem si to izbegao.

Što se tiče eventualne međunarodne arbitraže za Kosovo, ne smemo je nikako prihvatiti. Imamo iskustvo sa Brčkom i nema, Brčka arbitraža je pokazala šta nas čeka.

Dalje, spremaju Šiptari optužnice protiv srpskih generala i oficira i vojnih i policijskih. Ti treba kao predsednik Republike da izađeš u javnost i da kažeš – ni po koju cenu srpski oficiri neće biti isporučivani nikakvom sudu van Srbije i nikakvom sudu koji nije u pravnom sistemu Srbije! Oni mogu da kažu i Kosovo je u Srbiji. Samo sudovi koji su u pravnom sistemu Srbije mogu biti nadležni.

Što se tiče braće Bitići, tu više nema problema. Za petnaestak dana po našem zakonu taj zločin će da zastari.

Po zakonu koji je vredeo u vreme ubistva braće Bitići apsolutna zastarelost je bila 20 godina. Kada smo mi studirali na fakultetu, inače apsolutna zastarelost je bila 20 godina. Da li je tako? Ti si bio neuporedivo bolji student od mene, a ja sam mnogo bolji pravnik, ali tu smo negde.

Za sva krivična dela je bila zastarelost 20 godina, osim ratnog zločina, genocida i zločina protiv čovečnosti, a braća Bitići ne ulaze u nijednu od ovih kategorija. Motivi za njihovo ubistvo su čisto kriminalni. Oni su uhapšeni na graničnom prelazu, odležali prekršajni zatvor, pušteni na slobodu, a onaj koji ih je ubio, kod njih je našao mnogo novca i radi pljačke je to uradio. Nikakvih, dakle, elemenata ratnog zločina ili zločina protiv čovečnosti ili genocida nema.

Dalje, šta bi trebali da uradimo pod hitno? Pod hitno bi trebalo da zahtevamo da Rusija i Kina uzmu učešće u snagama KFOR na Kosovu i trebalo bi da razrešiš pitanje, odnosno problem koji se dešava u Novom Pazaru. Sulejman Ugljanin sada maše sa nekom rezolucijom iza koje stoji Rasim Ljajić. Evo, Rasima nema.

Vreme. Zahvaljujem.

Znao sam da neće doći na ovu sednicu.

Vreme ste potrošili.

Ali, Rasim ga podržava u Bošnjačkom nacionalnom veću. Da nije Rasimove podrške, ne bi Ugljanin imao nikakav autoritet. Ovo je problem koji hitno mora da reši Vlada Srbije.

Vreme je isteklo. Nastavićete u drugom delu. Hvala.
Reč ima predsednik. Izvolite.

Poštovani gospodine Šešelj, Srbija svakako nije u ulozi magarca. Možda bi neki želeli da Srbiju tretiraju kao magarca, ali se plašim da češće oni takvi ispadnu, nego oni koje bi na takav način da tretiraju.
Kažete da se sve vreme zaklinjemo u evropski put? Ne, zaklinjemo se u Srbiju, a smatram na racionalan način da je evropski put važan za Srbiju. Ta zaklinjanja nikada niste čuli. Nikada nisam nijednog evropskog zvaničnika, niti bilo koga iz Brisela zamolio za otvaranja makar i jednog poglavlja, a kamoli šta drugo.
Osim što smatram da je veoma važno da budemo na evropskom putu iz različitih razloga, mislim da je važno da to ljudi u Srbiji razumeju. To je pitanje ne emotivnog, već potpuno racionalnog, odgovornog i ozbiljnog pristupa.
Rekli ste da smo davali velike ustupke. Ja sam o tome na takav način govorio. Suštinski, mi smo osnažili ulogu našeg naroda koji se osetio i manje progonjen na Kosovu i istovremeno kao neko ko može na ozbiljniji način da učestvuje u svim važnim političkim događajima i opet su naši ljudi gotovo jedinstveno u svemu tome učestovali.
Nemojte da smetnete s uma, kao što sam vam rekao, u svim institucijama u kojima učestvujemo u okviru kosovskog legalnog sistema, kako ga oni nazivaju, mi imamo mogućnost da ljude u svakom trenutku sklonimo i povučemo, jer ti ljudi su odani, pre svega, Republici Srbiji i to je ono što one koji su protiv nas najviše iritira i zato traže od ovih ljudi koji su i danas bili prisutni da se svakoga dana ograđuju od Beograda, Vučića, Ane, Dačića, ovoga i onoga na svaki mogući način.
Rekli ste da bi trebalo da se donese Ustavni zakon. Ja mislim da Ustavni zakon se donosi samo kada se ide u sprovođenje promena Ustava, a ne za utvrđivanje nove platforme. Ustavni zakon ne može u drugačijim prilikama da se donosi, ali evo ja kao nešto slabiji pravnik od vas da vas na tu sitnicu podsetim.
Ono što je važno, ja sam saglasan sa vama što se kontinuiteta tiče i na tome insistiram. Imamo mi dodatnih problema oko našeg kontinuiteta u odnosu na SRJ, ali ih neću ovde govoriti, a ono o čemu sam ja govorio, to je kontinuitet SRJ i upravo odluka Vojislava Koštunice s kraja 2000. godine koja nam je donela, ne želim da kažem ogromnu, ali, svakako ne malu štetu u budućim razgovorima i pregovorima.
Kada sam govorio i o sopstvenoj odgovornosti, vi ste u pravu. I danas bih samo nešto drugačije da sam imao tu vrstu saznanja, a mislim da je to bila obaveza onih koji su imali svoje računice i svoje brojke za 1999. godinu.
Ne bih imao ni hrabrosti ni odlučnosti kao oni koji su u tom trenutku odlučili da je moguće da se suprotstavimo NATO-u, ne zato što sam kukavica, mislim da dobro znate da to nisam, već zato što je obaveza državnog rukovodstva, najvišeg državnog rukovodstva, ne svih, najvišeg državnog rukovodstva u tom trenutku, predsednika Miloševića, da dobro izračuna, da dobro vidi kolika šteta nastaje, koliko izgubljenih života možemo da imamo i da to dobro razume i možemo li da izađemo iz toga kao pobednici ili ne.
Ta procena, da sve drugo ostavimo po strani, bila je vrlo loša. Pri tome, ne govorim da je to urađeno namerno, ne govorim da je želeo loše svom narodu itd, samo govorim o tome da je to ono što bih svakako da mi je bilo i te pameti ili da sam gluplji, kako god hoćete, svakako bih uradio drugačije.
Što se tiče, vi ste primetili jednu stvar, ja sam namerno preskočio samo dve decenije. Govorio sam o svim godinama i čestitam vam na tome, to pokazuje da ste sa pažnjom slušali, jedino što nisam govorio, to je od 1921. do 1939. Naravno, ja imam te podatke i procenat Srba na Kosovu je bio 1939. godine 39%. Bilo nas je manje od Albanaca, 10-11% manje od Albanaca, dakle nismo uspeli da nadoknadimo. To sam izbegao, siguran sam iz vama poznatih razloga političkih jer upravo na tim osnovama, zbog tih 20 godina, između dva svetska rata, postojale su ambicije dela Albanaca u Severnoj Makedoniji i dela drugih Albanaca da Srbiju, čak i dela pripadnika makedonskog naroda, da Srbiju optužuju za genocid i srpski narod, zbog različitih stvari o kojima ne bih ovde govorio, jer mnogim ljudima mogu različite ideje da padnu napamet.
Već, 1948. i 1953. godine, 27% se smanjuje broj Srba, koliko zbog delovanja Bali Kombetar pokreta, stvorenog s početka konačno 1943. godine. On je funkcionisao de fakto, još od 1941. godine, ali i već tada zbog snažnijeg nataliteta i većeg prirodnog priraštaja Albanaca, 1948. nas je bilo 27%. Onda smo mi različitim političkim merama i kao pobednici uspeli da čuvamo sve to do 1961. godine, kasnije nismo, ali ste ovo zaista odlično primetili.
Što se tiče optužnice protiv srpskih generala, dobio sam pismo generala Pavkovića iz Estonskog zatvora nedavno, mislim da je i vama pisao ili da ste s njim bili u kontaktu, pošto sam to mogao i u pismu da pročitam. Dakle dobio sam od njega informaciju da su tražili susret sa njim, da je on odbio susret sa njima i da on misli da su to tražili kosovski tužioci specijalni, kako ih oni već nazivaju, sa željom da podignu optužnicu ponovo protiv generala Pavkovića, kao da je moguće o istoj stvari suditi dva puta. To je osnovno pravno pravilo.
Zašto ovo govorim? Zato što oni su već u presudi i generalu Lazareviću u Haškom tribunalu i generalnu Pavkoviću, generalu Lukiću, svima protiv kojih su nešto donosili, bilo gde, pomenuli su sve zločine ovoga sveta koji su se dogodili i oni koji se nisu dogodili na Kosovu. Nemoguće je da pronađu još neke. Oni njima nisu sudili govoreći da su oni učestvovali u konkretnom zločinu, već da su oni odgovorni za zločine koji su na Kosovu i Metohiji počinjeni. Kako sad ponovo da im sudite za to?
I ono što je važno zašto je to gospodin Šešelj pitao, nije on to pitao, pretpostavljam, ili pre svega ne zbog gospodina Pavkovića koji se već nalazi u zatvorskoj jedinicu u Estoniji, već zbog generala Dikovića. Naši obaveštajni podaci govore da su oni pripremili optužnicu za generala Dikovića.
Generala Dikovića sam nedavno, kao što znate, Sretenskim ordenom odlikovao i smatrao bih …
(Vojislav Šešelj: I za generala Delića pripremi da i njega odlikujemo.)
Što se tiče generala Delića za njega nismo dobili takvu informaciju, ali koji god srpski general misli da treba da ga gone ovi iz Prištine, na bilo koji način, sve što mogu da vam kažem to je da znate kakvi će biti postupci naših organa. Smatrao bih i ne verujem da bi predsednica Vlade išla protiv ovakve naše političke volje i da bi Vlada donosila drugačiju odluku.
Ne ljutim se ja da li vi hoćete ili nećete ordenje ili ne, ionako nećete imati boljeg da vam uruči nekakav orden. Nemoj da se sekirate za to. Ja ću da se potrudim da svi oni koji su ga zaslužili da ga i dobiju.
Što se tiče Rusije i Kine u jedinicama KFOR-a, nikada nismo dobili i u papirima koje smo nasledili nemamo objašnjenje zašto su ruske trupe napustile Kosovo. Nisam pitao predsednika Putina, pitaću ga sledeći put, da budem iskren. Trudim se da pronađem teme koje nas spajaju i zbližavaju uvek, tako da nije mi jednostavno ni to da ga pitam, imamo mnogo tema. Jedan od razloga može da bude da se nisu slagali s politikom tadašnjih vlasti. Mogu da budu i drugi razlozi, ali ja to zaista ne mogu da znam u ovom trenutku.
Još dve stvari. Pitali ste za Vuka Draškovića. Možda sam ja kriv i ovakav i onakav, dobro ja znam rejtinge političara, ali dobro znam a mislio sam i kao što znate, ne jedanput to izgovorio, već bezbroj puta, govorio kako nije bilo pokušaja izvršenja teškog zločina nad gospodinom Draškovićem. Nažalost, bilo je. Možda to, negde ako hoćete, možda nemam pravo na to možda će zbog toga stranka koju vodim da mi sudi, ali me je ne zbog nečeg drugog i ne uvek zbog politike sa kojom ne moram da se saglašavam, ali zbog toga, a znam da je bilo više pokušaja njegovog ubistva, neka vrsta odgovornosti za reči koje sam izgovarao a koje nisu bile istinite.
Što se tiče raške oblasti ili Sandžaka, kako ste rekli, želim nekoliko stvari da vam ukažem i ponoviću to, gospodine Šešelj, tamo nema nikakvih opasnosti za ustavno-pravni poredak Republike Srbije, nikakvih. To je onako lepa tema da se svi igraju po svojim novinama. Sulejman Ugljanin nema nikakav kapacitet, a kada vam to kažem, vi dobro znate koliko sam ja oprezan i pažljiv kada takve stvari izgovaram.
Ukoliko bi na bilo koji način stvarno ugrozili poredak Republike Srbije, taj problem bi smo rešili u roku od 24 sata i pri tome vam to govorim sa punom zbiljom i sa punom odgovornošću, jer ja znam koliko Bošnjaci žele mir, koliko žele očuvanje dobrih odnosa sa svojim komšijama, Srbima. Ja znam takođe koliko su se čak i njegovi predsednici opština i funkcioneri loše osećali zbog onoga što je on govorio i radio jer ti ljudi znaju da će i taj auto-put da im gradi Srbija, ti ljudi znaju da će fabrike da im dovodi Srbija i neće niko drugi. On nanosi štetu i bošnjačkom narodu u Bosni i Hercegovini.
Što se tiče Rasima Ljajića, Rasim Ljajić se sa tim nije saglasio i Rasim Ljajić je odmah izašao u javnost i tome se suprotstavio.
(Vojislav Šešelj: Ali ga podržava „Vakat je“ u Bošnjačkom nacionalnom veću.)
Jeste u Bošnjačkom nacionalnom veću ivi ste sa ovima što čupaju znakove na Starom gradu u vlasti pa vam nisam to prebacivao, pustite to.
Ono što je važno za ljude u celoj Srbiji da znaju, ja molim Bošnjake i u Pazaru i u Tutinu i u Sjenici i Bošnjake koji žive i u Priboju i u Prijepolju i u Novoj Varoši, samo da ne nasedaju na te trikove onih koji više ne predstavljaju nikoga, onih koji više ne znače ništa. Samo da ne nasedaju na njihove trikove. Ja vam ljudi kažem ne može ništa da uradi, ne može nikoga i ničim da ugrozi. Ne može ništa da napravi, osim što može da napravi štetu Bosni i Hercegovini.
Najveću štetu pravi Bosni i Hercegovini. I ne mogu da razumem da to ne mogu da razumeju oni koji dolaze kod njega. Jeste li primetili da bez ikakve nervoze ih primamo? A, nisu isto Republika Srpska i ono kako oni kažu iz njihovog ugla Sandžak. Republika Srpska je ustavna kategorija Bosne i Hercegovine, ustavna kategorija. Sandžak nije nikakva ustavna kategorija.
Mi puštamo, nema nikakvih problema. A, znate li zašto je to? Zato što smo sigurni, sigurni u svoj pravni poredak, sigurni u njihove nikakve mogućnosti, nepostojanje bilo kakvih mogućnosti za ugrožavanje Republike Srbije. I želim svim građanima Srbije da kažem da ne moraju za to da brinu. Naši organi, nadležni državni organi, organi za provođenje prava i pravde veoma brzo i veoma lako bi svaki potencijalni problem u toj i bilo kojoj drugoj regiji gde mi imamo suverenu vlast, gde imamo našu policiju i našu vojsku, bez ikakvih problema rešili.
Za kraj, rekli ste, govorili ste o Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, o Republici da je bila UNPA ružičaste zone, pa su se menjali pravni modaliteti, pa upravo zbog toga, gospodine Šešelj, prvi put posle mnogo godina, pre pet godina smo počeli sa tim, po prvi put ne plašeći se hajke i harange koja se vodi i protiv mene lično i protiv zemlje koju predstavljam.
U Hrvatskoj smo upravo krenuli da obeležavamo i zločin „Oluje“, da se ni od koga ne krijemo, da ne krijemo suze, patnje i muku našeg naroda i na tu sam činjenicu veoma ponosan, sa tim ćemo da nastavimo.
Što se tiče Republike Srpske, mi podržavamo Republiku Srpsku, više nego i jedna druga vlast, i u novcu i u podršci direktnim projektima, ne na priči, ne na busanju u prsa, nego konkretnim delima, što kažu svi predstavnici Republike Srpske. Podržavamo Republiku Srpsku u okviru Bosne i Hercegovine, jer Srbija neće da ruši ni mir, ni stabilnost na Balkanu. I to je naše ponašanje i to je naša odgovornost.
Što se ustupaka tiče, da sa tim završim, ja mislim da ono što smo radili bilo je najpametnije moguće u najtežim mogućim uslovima. Ponoviću, reći ću još jednom, sedam godina kada su neki vladali od devedesete godine je bilo potrebno da doživimo tešku sudbinu na KiM. I ne govorim ja da je to samo naša krivica, ni blizu, ni najmanje, samo vam govorim o teškim i međunarodnim okolnostima.
Posle toga smo imali nešto bolje okolnosti, pa smo doživeli još težu katastrofu 2008. godine, još težu katastrofu. Posle toga imamo teže odnose i teže stvari. Više nemate šta ni da izgubite, a mi smo uspeli da vratimo Srbiju u igru, ne samo Srbe sa KiM, nego da vratimo Srbiju u igru i da bez Srbije, iako su već sve rešili, iako su već sve potvrdili, i najmoćnije zemlje sveta svojim odlukama i svojim rešenjima, ponovo se Srbija, onoliko malo koliko možemo, pita i bez Srbije ne mogu da donesu konačnu odluku.
Ja mislim da je to veliki uspeh za našu zemlju i da je to veliki uspeh za mnoge ljude koji su strpljivom, trpeljivom, ozbiljnom politikom, odgovornim i napornim radom, uspeli Srbiju da dovedu u drugačiju i neuporedivo bolju poziciju. Hvala.

Recite, poslaniče?

(Vojislav Šešelj: Replika.)

Ali, dve minute imate.

Nisam više ni očekivao.

Gospodine predsedniče Republike, beži, Dačiću, da me predsednik dobro čuje. Dame i gospodo narodni poslanici, 2024. godine prestaje mandat ruskog predsednika Vladimira Putina. Naravno, gospodin Putin je u punoj fizičkoj i mentalnoj snazi. Ruski narod, a i svi slovenski narodi, bar oni pravoslavni, žele da još dugo bude na vlasti, ne samo u Rusiji, nego i u slovenskom svetu. I po svoj prilici do 2024. godine sprema se ujedinjenje Rusije, Belorusije, Kazahstana i verovatno Ukrajine, ako se do tada Ukrajina vrati u zagrljaj majke Rusije, u izvesnu konfederaciju, nešto između federacije i konfederacije, gde će zajedničko biti samo pitanje spoljne politike, vojske i monetarne politike. Smatram da bi Srbija trebala da krene u tom pravcu, na vreme da učestvuje u toj integraciji, jer bi nam to integracija sa Rusijom, Belorusijom, Ukrajinom, Kazahstanom, možda Ukrajina, ali Kazahstanom kao sigurno, i još nekim državama, donelo mnogo privilegija. Ja računam, u svakom slučaju, cenu nafte i gasa kakva je u Rusiji i mnoge druge stvari, i sve sirovine po ruskim cenama, a naravno, i naši proizvodi da se plasiraju na tom ogromnom tržištu.

Mislim da bi naši potezi u tom pravcu izazvali buru na zapadu. Prvo, verbalnu agresiju, poput Čede Jovanovića, pa možda i još veću…

(Predsednik: Vreme.)

Još dve rečenice, Majo. Ovo što me je prekinuo Čeda. Daj mi dve rečenice.

(Predsednik: Završite.)

S druge strane, može se desiti da bi nas odobrovoljili da bi pokušali i sa nekim većim i značajnijim ustupcima. Ako im kao realna opasnost zapreti srpska integracija sa Rusijom, Belorusijom, Kazahstanom i drugim zemljama, ja sam ubeđen da će možda biti i skloniji ka mnogo, mnogo većim ustupcima nego što su do sada i pomišljali. To je hajka koja dobija u svakoj varijanti.

Hvala.
Reč ima Balint Pastor.