Zahvaljujem predsedavajući.
Poštovane kolege, poštovani građani Srbije u ime Srpskog pokreta Dveri i u ime Poslaničke grupe Dveri - Patriotski blok podnela sam amandman između ovih 88, koji su kako vidim svi odbijeni, gde sam tražila da se sredstva od milijardu dinara preusmere u oblast energetike.
Međutim, o toj oblasti pričano je mnogo ovih dana i znamo da je polovina ovog deficita praktično zbog upropašćavanja havarijskog EPS-a došao na teret budžeta. Međutim, ja hoću ovde da govorim o žrtvama propasti i institucija i EPS-a, a to su žene ove zemlje čiji položaj odražava politiku i ove i prethodne vlasti, a čuli smo koliko je rasprava o tome bilo.
Međutim, građani nemaju strpljenja da to slušaju, jer ja ću vam pomenuti mnoge od žena koje znam a koje su direktne žrtve ne obraćanja pažnje na položaj stuba ovog društva, koga neće spasiti feminističke floskule, već jedna odgovorna socijalna politika i to politika trećeg puta između ove i prethodne vlasti koja će favorizovati državu koja brine o svojim građanima.
Zbog toga ću pomenuti samohranu majku četrnaestogodišnjeg dečaka sa hendikepom koja je u selu Gabrovac kraj Niša već 13 godina živi bez struje. Pomenuću udovicu oca porodice koji se ubio zbog duga za struju od 20.000 dinara i ostala sama sa troje dece u selu Jelašnici kraj Niša. Pomenuću diskriminisane moje studentkinje i studente koji zbog zarobljenog tržišta rada na osnovu Uredbe o postupku za saglasnost za novo zapošljavanje ne mogu da se zaposle u javnom sektoru, jer nisu članovi SNS niti to žele da budu.
Takođe, pomenuću penzionerke koje kao i 100.000 penzionera žive sa 10.000 dinara, a mnoge od njih imaju trajno smanjenu penziju jer su sa 20 godina počele da rade. Za majke autistične dece koje ovog trenutka dok mi ovde sedimo i raspravljamo se ko je kriv svojim rukama grade Centar za autizam, jer ova država zato nema razumevanja, a one se boje šta će biti sa njihovom decom posle njih.
Pomenuću majke koje ovog trenutka razmišljaju šta će dati svojoj deci kada se vrate iz škole da jedu, jer nisu imale novac da im daju da kupe užinu u školi. Pomenuću žene na selu koje žive bez zdravstvenog osiguranja, pomenuću žene preduzetnice bez prava na porodiljsko bolovanje, pomenuću radnice opljačkanih firmi, pogotovo u Nišu, Elektronske industrije, mašinske koje još nisu dobile svoje zarade, ali i one koje su ostale bez posla u subvencionisanim stranim preduzećima poput one iz Olimpijas grupe, bivšeg Benetona finansiranog sa 200 miliona dinara niških para. Za majke žrtve akušerskog nasilja, među kojima 17% više ne želi da rađa zbog onoga što je u bolnicama, pogotovo juga Srbije preživelo.
Za žene juga Srbije, Niša, Leskovca, Vranja, koje ispraćaju svoju decu najpre u Beograd, a onda u svet jer dole posla nema i za većinu njih sa juga koje nikada neće ući ni u beogradski metro kada bude bio izgrađen, ni na nacionalni stadion, niti će ući u nacionalnu koncertnu dvoranu koju takođe u Beogradu planirate da gradite jer ste se juga Srbije odrekli.
Takođe, ovo posvećujem mojoj prijateljici koja trenutno u Istambulu proslavlja prvi rođendan svog dečaka koga leči tamo pomoću SMS poruka koje smo slali prethodnih meseci.
Ovo tražim kao profesor univerziteta, kao majka studentkinje i kao žena koja dolazi sa opljačkanog, osiromašenog i socijalno uništenog juga, izdanog i predanog u puzećoj predaji i Kosova i Metohije i narednog koraka – juga Srbije. Ja vam se zahvaljujem.
