Nije baš samo zvuk, više je jauk sa Gazele.

Jauk sa Gazele. Čuje se znači. Čuje se.

U svakom slučaju, ta zasluga je moja i ne dozvoljavam da se pripisuje gospodinu Vesiću. Dakle, za sve rečeno za G17 plus i Aleksićevom radu u G17 plus, a sad mi kažu da nije to jedina priča, ima tu još tema, kako su on i Verica Kalanović nosili frižider neki iz G17 plus u novu stranku koju su napravili. To ćemo nekom drugom prilikom, time da se bavimo. To je posebno interesantno, ali da vidimo prvo za ovih 970 evra što su nam dužni.

Dakle, Aleksić da odgovori u ime G17 plus. To sam ja tražio. Vesić nema veze sa tim. Molim vas da reagujete ubuduće na te stvari. Hvala.

Razumeo sam primedbu i priznajem – i ja sam primetio da tu postoji izvesna nelogičnost, ali kako da vam kažem – to je već pojava. To nije incident, to je pojava, pošto se oglasio malopre i Milivojević. Znate, od njega je krenula da se širi ta pojava.
Kada ga je Bulatović pozvao na repliku, on odgovarao svim u sali samo ne Bulatoviću. Njega nije smeo ni da pogleda. Vidite, od tada se ta pojava širi po ovoj strani sale. Tako da sada imate i ovo – pitajte sve, samo nemojte mene.
(Srđan Milivojević dobacuje.)
Vi, Milivojeviću, šta kažete? Nažuljali ste se na Gazeli?
(Srđan Milivojević: Jesam.)
A šta bi sa onim šatorima što ste delili? To je bilo za druge? To nije bilo za vas? Vi ste drugima podelili šatore, a vi ste legli na hladan beton. Pazite samo, Milivojeviću, da ne povučete vlagu. Zabrinuću se za vas.
Reč ima ministar Vesić.

Dobro ovo zvuči – pitajte Kojića, pitajte Čučkovića, pitajte sve, samo nemojte njega ništa da pitate. Ništa on ne zna. Sve druge treba pitati šta se dešava. Tako je do juče bilo – pitajte Patrika Hoa, pitajte Kineze, pitajte tamo, a sada odjednom nema više ni Kineza, sada više ni Kinezi nisu dobro. Tako to izgleda kada se menja politika iz dana u dan.
Nemojte vi da branite DS. Nisam ja rekao da su oni hteli da prodaju Sajam, nego G17. Tačno se zna ko je hteo to da uradi u Vladi. Cela Vlada priča o tome. Svaka sekretarica to zna kako je trčano da se menja odluka Vlade za sedam dana. Nemojte da uvlačite druge u to koje nisam pomenuo.
Znači, G17 je imao dogovor da proda Beogradski sajam, pa su onda ovi ljudi Zavoda za zaštitu spomenika radeći svoj posao poslali na Vladu, to stavljeno na Vladu da se 15. januara proglasi Beogradski sajam spomenikom zaštite kulture. Pod zaštitom. Pa onda je bio haos ko je to uradio sedam dana, G17, pa je moralo 22. da se poništava odluka, da bi se onda našao kompromis pa 6. marta da bude samo Hala 1 stavljena. Znači, samo Hala 1.
(Aleksandar Jovanović: Šta nas zanima.)

Bez vikanja iz klupe Jovanoviću.

Tako izgleda i tako se radilo kada su se odluke donosile u privatnom interesu.

Bez vikanja iz klupe, rekao sam.

Prema tome, nemojte vi da abolirate sebe i da tražite da mi pitamo drugog. Mi vas ovde pitamo – šta se tada desilo? Mi vas pitamo. To koliko ste želeli da bude opozicija pa najbolje govore vaši pregovori da ostanete predsednik opštine. Pa pamtimo mi to. Tako da, sve je u redu, gospodine Aleksiću.
U svakom slučaju, samo nemojte da bežite od svojih bivših partijskih prijatelja, onako kao što bežite od ovih sadašnjih, pa vam sada više nisu dobri ni Patri Ho, ni Vuk Jeremić i svi oni koji su do juče branili, kao što vam sada nisu dobri ni Verica Kalanović, ni ne znam Čučković, sve koje pominjete.
Ja vas pitam gospodine Aleksiću. Kako je moguće da se Beogradski sajam proglasi za spomenik kulture pa da se za sedam dana poništi odluka? Kakve ste vi to kombinacije imali? Hoćete to da nam kažete? Pa, vi. Vi koji ste u toj stranci bili. Kakve ste imali. Recite nam to. Vi koji pričate o tome paušalno kako bi od jedne konverzije koja ne može inače da se dogodi, neko će izgubiti milijarde evra. Onda kada vas pitamo nešto, onda se sakrijete iza imuniteta. Evo, pitajte Sinišu Malog. Pobegnete iza imuniteta. Onda se krijete iza toga. Ako tražite da vam neko odgovori, onda budite spremni da vi odgovarate na pitanja, gospodine Aleksiću.
Prema tome, mi vas pitamo šta ste to radili sa Beogradskim sajmom? Nemojte samo da prebacujete na druge. Sada su svi drugi krivi, samo vi niste krivi. Još optužujete svoje kolege tu iz opozicije koje niti sam prozvao, niti imaju veze s tim. Ja vas pitam. Dužni ste da odgovorite. Odgovorićete. Sve drugo što ste me pitali, gospodine Aleksiću, da vas nešto naučim, obratite se kroz formu poslaničkog pitanja. Na svako pitanje ćete dobiti odgovor, kao i svi drugi.
Prema tome, sve što mislite da vam nisam odgovorio, obratite mi se poslaničkim pitanjem i biće vam odgovoreno. Samo bez paušalnih ocena i bez toga da su svi drugi krivi, a samo vi ne.
(Aleksandar Jovanović: Ja sam za ovo bio kažnjen.)

Za to što sada radite ste dobijali kazne. Da. Šta? Da li želite ponovo?
(Aleksandar Jovanović: Želim. Nema problema, samo nemojte da nas maltretira. Nema smisla.)
Želite. Znači, koliko vam je trebalo da se pokajete što ste želeli da govorite na ovoj sednici. Pola dana. Već vam je žao što ste to želeli. Već vam je teško što ste ovde. Dugo ste u sali. Ima par sati. Stigli ste da postignete radnu temperaturu.
Reč ima Zoran Sandić.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, kolege poslanici, poštovani građani Srbije.

Pred nama je obiman dnevni red. Pokušaću da ukažem na i loše i dobre stvari zakona koji su pred nama i da se držim, koliko je to moguće u ovoj situaciji suštine, jer mislim da su ovi zakoni jako važni i za Srbiju i za građane Srbije i sigurno mnogo važniji od ovih ličnih prepucavanja, ko je bio u DS, u G17, šta su radili pre 12 godina. To građane u ovom momentu sigurno ne interesuje.

Ono što je meni indikativno i prvo bode oči kada sam video ovih 30 tačaka dnevnog reda, to je da je skoro trećina ili malo više od trećine predstavljaju zajmovi Republike Srbije i nova zaduženja. Ja se pitam samo, ko će vraćati sve ovo? Bojim se da ćemo našoj deci ostaviti Srbiju prezaduženu.

Znate, Grčka kada je bila u problemu finansijskom, tada je opšte, onako jedna krilatica bila – dužan si ko Grčka. Bojim se da za koju godinu ne bude jedna krilatica u Srbiji – dužan si ko Srbija. Ja se nadam lično da do toga neće doći i da oni koji treba da vode računa o tome, vode računa.

Stvarno me neke stvari ovde debelo zanimaju. Mogu da razumem, donekle i to mogu da razumem, ako se diže kredit ili zajam za neku saobraćajnu, putnu ili železničku infrastrukturu, ako se gradi put Pojate-Preljina-Murija, Moravski koridor treba da se gradi, to mogu da razumem, Fruškogorski tunel, spajanje Rume, Loznice, Šapca sa Republikom Srpskom, to mogu da razumem ili Požarevac-Golubac. Tu mogu donekle da vidim i opravdanje ako mora da se digne kredit. Tu mora da se vodi računa kolika je zaduženost zemlje.

Ne mogu da shvatim da mi moramo da dižemo zajam ili kredit da bi uradili adaptaciju i renoviranje zatvora u Kruševcu ili Sremskoj Mitrovici. Ne mogu da vidim ni opravdanje da dižemo, za neki tzv. termin „zeleni rast“ ili za projekat „nauka“. Čuli smo da je to u Nišu istraživački park. Ako su nam finansije stabilne, kao što ovde stalno čujemo od predstavnika vlasti, kako je moguće da mi dižemo zajam i kredit da bi renovirali zatvor u Sremskoj Mitrovici? To je meni malo indikativno.

Moramo da kažemo da je 35 milijardi trenutni javni dug Srbije sa tendencijom do kraja godine da bude 37 milijardi. To je po meni zabrinjavajuće. Građani moraju to da znaju. Ako to podelimo na broj građana, vidimo svako dete koje se rodi odmah je dužno nešto malo preko 5.000 evra. Ja razumem da zemlje kao što je Srbija moraju da se razvijaju, da se grade i da su tu krediti neophodni. Čini mi se da je Srbija u nekim kandžama tih međunarodnih finansijskih institucija. Tu mislim na MMF.

Građani moraju da znaju da je 1. maja poskupljenje struje i gasa zahtevao MMF, da bi dobili novi aranžman i da će to poskupljenje doći na jesen i verovatno do kraja godine još jedno. Zato što to od nas straži MMF, ne zato što je to želja nas ovde ili Vlade Republike Srbije, nego smo pristali na takav aranžman sa MMF-om i sada smo u njihovim kandžama. Ja bih voleo da grešim. Pokazaće vreme i videćemo da li je tako.

Što se tiče recimo Predloga zakona o privremenom registru majki i drugih lica kojima se uplaćuje novčana pomoć, u Predlogu ovog zakona je predviđeno da se ciljna pomoć namenjena pre svega majkama dece predškolskog i školskog uzrasta upravo one grupe mladih kojih prethodnim merama nije bilo direktno omogućeno, što je dobro. Pomoć će se izvršiti u septembru mesecu i visini od 10.000 dinara. Mi iz koalicije Nada-Novi DSS-POKS smatramo da je možda granica trebala da bude 18 godina. Tako bi obuhvatili decu i osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ovako to ide samo do 16 godina.

Svaka vrsta novčane pomoći je deci svakako dobra, ali to ne rešava trajno pitanje porodica sa decom, samohranih majki, očeva ili staratelja, jer je život u Srbiji postao preskup. Loše vođenje politike od strane aktuelne vlasti je doprinelo da se pogorša položaj ove kategorije u društvu. Kada kažem zbog lošeg vođenja politike, jeste da zvanična statistika kaže da je inflacija nešto malo preko 13%, ali inflacija osnovnih životnih namirnica je blizu 50%. Imate realnu situaciju kada se krećete među građanima da ne možete više u samoposlugu bez dve, tri hiljade ili što bi naši građani rekli dve, tri crvene.

Kada primite prosečnu platu možete da podmirite račune, komunalne usluge, grejanje i jako malo vam ostane za jedan običan život. Prosečna potrošačka korpa, ne kažem minimalna, prosečna potrošačka korpa je 98.000 dinara. Pa vidite kako onaj sa prosečnom platom može da živi uz sve ove dažbine koje nam dolaze.

Pretpostavka je da u Srbiji postoji 18% porodica u kojima o deci brini samo jedan roditelj. Najčešće majka obavlja tu roditeljsku dužnost. Postoje brojni problemi sa kojima se suočavaju samohrane porodice. Tu pre svega treba pomenuti ono što se tiče pravne prirode, nedostatak potpune pravne definicije koja bi obuhvatila sve slučajeve samohranog roditeljstva, nepostojanje precizne službene evidencije o broju samohranih roditelja, nedosledna primena pravila u postojećem sistemu zaštite samohranih roditelja. Tako da u praksi prilikom pokušaju recimo zapošljavanja dolazi do pojave diskriminacije nažalost, na osnovu porodičnog statusa iako zakon to strogo zabranjuje.

Takođe nedovoljno je iskorišćena mogućnost uz radno-pravnog statusa korišćenje kliznog ili fleksibilnog radnog vremena, rad od kuće i uvođenje neradne nedelje samo za ovu kategoriju ljudi. U praksi postoji izbegavanje zapošljavanja samohranih roditelja u punom radnom odnosu, već samo po ugovoru o delu ili po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, jer time poslodavci izbegavaju proširena prava trudnica, porodilja, samohranih roditelja. Tu moraju inspekcije nadležnog ministarstva da povedu računa da se to isprati i da se takve stvari sankcionišu.

Veoma je bitno spomenuti problem samohranih roditelja, kao što su nerešeno njihovo stambeno pitanje, mala zaposlenost itd. pogotovo onih koji imaju stambene kredite, skokom euribora došlo je do povećanja kredita i samim tim do otežavanja života porodica ove kategorije.

Neko je ovde govorio i hoću da pohvalim, to nije ništa loše, ako je Grad Beograd doneo odluku da svojim đacima obezbedi besplatne udžbenike, verovatno imaju sredstava u budžetu i tu su videli neki potez koji će doprineti deci u Gradu Beogradu, ali to ne sme da dovede do diskriminacije dece u ostatku naše države.

Stoga pozivam Vladu, nadležno ministarstvo, ako može da se iznađe način, ili preko lokalnih samouprava, mada retko koja lokalna samouprava je dobrostojeća u budžetu da može to da podmiri, ili preko nadležnog ministarstva, da prosto i ostala deca u Srbiji ne ostanu diskriminisana i da i oni dobiju udžbenike za sledeću školsku godinu, a to je negde iznos od 18 do 20 hiljada dinara i predstavlja iz godine u godinu veliku stavku i opterećuje budžet roditelja.

Hteo bih da se osvrnem na izbor Slavice Đukić Dejanović, ona je još uvek, koliko vidim, prisutna i to je dobro, žao mi je što je premijer ove zemlje Ana Brnabić izašla i otišla, verovatno ima preča posla a ne da razgovara sa poslanicima o ovako važnoj temi, ali to je već njen problem, gospođa Slavica Đukić Dejanović je dobila jedan težak posao - nasledila je Branka Ružića na mestu Ministarstva prosvete. Branko Ružić je iz moralnih principa podneo ostavku posle one tragedije i to jeste za svako poštovanje.

Nažalost, tragedija koja se desila zahteva velike promene u našem društvu, da nam se tako nešto više nikad ne bi desilo, počevši od porodice, od vaspitanja dece, od jačanja institucija, zato se obraćam vama i dotakao sam se ove tačke, do reforme obrazovnog sistema. Znate, škola je i obrazovna i vaspitna kategorija. Ja sam se ovde naslušao svašta. Mi bukvalno hoćemo da rešimo problem da se ovako nešto više nikad ne desi u Srbiji tako što povećavamo broj privatnog obezbeđenja, broj policajaca. Nije poenta da od škole napravimo kasarnu. Poenta je da deca idu u školu kao u svoj novi dom, da deca u toj školi budu vesela, razdragana, da uče i da budu vaspitana. Da bi se to desilo, mora da se uradi reforma školstva i obrazovanja. Ne možemo samo da potenciramo, to je onaj zapadni šablon, rijaliti šablon, nije to rijaliti samo u Srbiji, to smo sve poprimili sa Zapada, od "Velikog brata" pa do ove "Zadruge", ne možemo decu samo da vršimo edukaciju, prava deteta, prava deteta, a niko ne govori - a obaveze deteta.

To spada u jednu vrstu te kategorije reforme našeg obrazovanja. Šta je tu potrebno suštinski, po nama iz koalicije NADA-Novog DSS i POKS-a još da se uradi? Treba vaspitati decu u duhu naše tradicije, istorije, a ne po zapadnim rijaliti šablonima, to sam već rekao. Odeljenja, i to je apel i nastavnika i učitelja koji su se i meni obraćali, odeljenja ne bi trebalo da budu više od 20 učenika. Ne može jedan nastavnik, učitelj, da se posveti ako u učionici ima 30 dece. Znači, odeljenja mora da se svedu na 20 učenika.

Potrebno je vratiti autoritet nastavnog osoblja. Ne može da učenik, ma kako je vaspitan od kuće, da to prenese u školu, da izmakne stolicu učiteljici. To ne sme da se dešava. Treba naći model kako vratiti autoritet nastavnom osoblju.

Što se tiče broja pedagoga i psihologa, mnogi su o tome govorili. Ja znam jednu školu u Beogradu gde na 1.400 učenika ima samo jedan i po psiholog. Broj pedagoga i psihologa mora da se povede računa da se ima tačna i jasna slika i da se tu nešto konkretno poradi.

Potrebno je smanjiti stepen tolerancije prema onim učenicima sa neprimerenim ponašanjem. Ne možemo samo stavljati glavu u pesak. Znači, pojačati stepen, smanjiti taj stepen tolerancije prema takvim učenicima koji prave probleme, adekvatno ih sankcionisati i, da tako kažem, dovesti ih u red i poštovati tu instituciju učitelja i nastavnika.

Plate - večita dilema. Naravno, svi imaju veću motivaciju, želju za radom itd. ako su im plate veće. Generalno, u javnom sektoru, od zdravstva, prosvete, pa nadalje, ali plate konstantno moraju da idu uzlaznom putanjom što se tiče prosvete.

Sprovođenje zakona. Mi imamo dobar zakon o udaljenosti kladionica od škola. Ali, taj zakon se ne sprovodi. Pogledajte u svojim gradovima odakle dolazite, pa ćete videti da li se poštuje, da li je svaka kladionica propisno udaljena po zakonu od osnovne škole. Videćete da nije i taj zakon treba da se pooštri, da se to dovede u red. Ne kažem da su kladionice uzrok velikog problema, ali svakako da tu treba takođe povesti računa.

To je ono što sam mislio lično vama da poručim i nadam se da ćete nešto od ovoga uspeti, ako imate volje i želje, a nadam se da imate, vi ste iskusna žena i u politici, imate i dovoljan nivo stručnosti i obrazovanja i da shvatate šta sam hteo da kažem. Naravno, ovo ne može preko noći, iziskuje dug rad reforma ovog obrazovanja i, naravno, štampanje udžbenika, da se više prekine sa praksom da nam strane zemlje, recimo Nemačka i njihova firma, štampaju udžbenike i da naša deca uče ono što ne bi trebalo da uče, pre svega iz istorije ili nekih drugih predmeta.

Ja se nadam da ćete nešto od ovoga primeniti i uspeti da primenite.

Sledeće na šta sam hteo da ukažem jeste Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o zapošljavanju stranaca. Naravno, tu je cilj da se pojednostavi postupak zapošljavanja stranaca pa se tu priča - digitalizacija elektronskim putem, pa će onaj ko bude hteo da konkuriše, iz Brisela, Moskve, Londona, Vašingtona, manje je bitno, elektronskim putem da konkuriše i to će sve preko Nacionalne službe za zapošljavanje biti završeno za 10 dana i to je lepo, usklađujemo se sa nekim standardima EU i to je dobro.

Nikad ne sme stranac, ako konkuriše za radno mesto, da li je on tehnolog, mašinski elektroinženjer, IT stručnjak, itd, da ima slučajno u Srbiji prednost u odnosu našeg radnika. To nije diskriminacija, to je samo vođenje računa o našem stanovništvu i o našoj državi.

Ono što je meni tu najveća začkoljica, kaže se u obrazloženju ovog zakona - ovaj zakon će pokrenuti stepen stranih investicija. Ja uvek volim da kažem, i to je sušta istina, možemo da bežimo od toga koliko hoćemo, ni jedna država na svetu, ako mi neko nađe primer, neka mi javi, ni jedna država na svetu nije razvila svoju ekonomiju i svoju državu stranim investicijama. Bez domaće jake privrede, bez domaće poljoprivrede, neće biti jake ekonomije i jake države.

Možemo mi da privlačimo strance i tako što ćemo im dati besplatnu infrastrukturu i stotine hiljada hektara, naše oranice da im damo kao "Ling Longu", besplatno, da im damo i sto hiljada evra po radnom mestu, imate primere i dan-danas na jugu Srbije, firme koje su potrošile ta sredstva po radnom mestu posle nekoliko godina se povlače iz Srbije. Prosto, mnoge od tih firmi su montažno-demontažni objekti i uvek spremni da odu na neko tržište gde će dobiti bolje uslove i neće mariti za Srbiju, a ni porez ne ostavljaju ovoj zemlji.

Šta mislite kad bi mi ta sredstva dali nekim zanimanjima koja u Srbiji izumiru, nažalost, kad bi, recimo, dali, ne mora 100 hiljada evra, 10 hiljada evra nekom ko otvori krojačku radnju, pet hiljada evra ko zaposli radnika u kozmetičkom salonu, u frizerskom salonu, ko otvori neku radnju za stolariju, itd, da ne pričam, ima tu zanimanja koja izumiru? Ili kada bi ova sredstva uložili u našu poljoprivredu?

O ovome se mora povesti računa. Ne može niko da me ubedi da će ovaj zakon privući strane investitore. Strane investitore privlači naša nakaradna politika, gde im dajemo stotine hiljada hektara zemljišta besplatno, infrastrukturu i negde čak i preko 100 hiljada evra po radnom mestu. I dobijaju kvalitetnu i vrednu radnu snagu, a Srbija i Srbi jesu poznati po tome. To njih privlači, a ne zakon, što će on elektronski iz Brisela da popuni i da bude primljen ovde u Srbiji.

Ima tu još jedna stvar. Kaže se - Srbija se suočava sa nedostatkom radne snage. E, pa, baš super. Zašto je došlo do nedostatka radne snage? Pa, zato što nam godinama, da ne kažem decenijama, mladi, porodice, stručni ljudi, obrazovani, odlaze u inostranstvo.

Ja imam prijatelja koga poznajem, koji je otišao pre šest meseci, koji radi u bolnici u Švedskoj. U toj bolnici, javio mi je, ima šest ljudi iz Srbije koji rade, dva doktora i četiri medicinska tehničara. Samo u jednoj bolnici u Švedskoj. I verujte, nisu samo oni, većina njih ide u potrazi za boljom egzistencijom, za boljim životom, životnim standardom. I sve je to u redu, ali mnogi od njih odlaze i zbog partijske države.

Sad opet ne upirem prstom u vas, ni u koga, partijsku državu smo napravili svi zajedno od 2000. godine, ali ste je vi doveli do savršenstva.

Kad ljudi vide da ne mogu da dobiju posao u domu zdravlja i bolnici dok nemaju člansku kartu SNS-a, ma ne može da bude čistačica u vrtiću, vidite, to ljude boli. To je nepravda i to je rak rana našeg društva.

Opet kažem, to je od 2000. godine. Radili su to svi, ajde da se ne lažemo. To mora da prestane, jer ovi ljudi što odlaze jedan deo njih odlazi i zbog ovakvog, da kažem, načina ponašanja i partijske države koju smo stvorili u našoj Srbiji i da stvari samo tako mogu da funkcionišu.

Onda imamo, imamo i svetao primer. Mi stalno pozivamo, i Vlada poziva, to je dobro, da se vrate naši mladi stručnjaci koji završe škole, itd, da se vrate u svoju zemlju, da ovde osnuju porodice, da ovde daju svoj doprinos i pokažu to što su naučili u svetu.

Vi onda imate jednog doktora, Miloša Jovanovića, koji je završio dva fakulteta na Sorboni, koji je bio predavač na Sorboni, koji je mogao lagodno da živi u Parizu kao predavač na Sorboni, sa dvoje maloletne dece i suprugom se vratio u svoju zemlju i radi na Pravnom fakultetu i valja se u ovom političkom blatu. Vi ste njega provukli i pokazali… Znate šta ste pokazali? Zove me kolega iz Australije, pa kaže – šta ako se ja vratim hoću li ja biti kengur i Australijanac?

Znači, šaljemo ružnu sliku. Evo vam primer mog predsednika, dr Miloša Jovanovića.

Možete vi da… Molim vas samo da kritiku istrpite shodno demokratiji. Vi ste većina, mi manjina. Ako ne možete da istrpite ovu činjeničnu, umerenu, kulturnu kritiku ne znam šta možete. Evo, replicirajte mi posle, nikakav problem. Ja samo govorim šta je činjenica, a činjenica je da se dr Miloš Jovanović vratio u zemlju, radi na Pravnom fakultetu, a provučen je kroz blato kao Miloš Francuz samo zato što je rekao da je francusko-nemački predlog, da kažem, izdaja ili suprotan našim nacionalnim interesima. Zbog toga je bio na svim medijima, lepljena mu je slika, itd.

S tim šaljemo lošu poruku svim onim građanima koji su završili fakultet u inostranstvu, da li da se vrate u svoju zemlju ili ne.

Ljutili se ili ne, to je tako. To je tako, ali pokazaće vreme da ste pogrešili. Mislim, ja vidim i kod vas mnogih da ste tu napravili jednu veliku grešku. Ne trebamo to da radimo. Ako pozivamo naše mlade koji otišli dozvolimo im da se vrate i da rade svoj posao za koji su školovani u inostranstvu. Tako svaka normalna zemlja radi, pa tako treba da radimo i mi.

Što se tiče izmena i dopuna Zakona o železnici, hteo sam i tu da se dotaknem samo nekoliko stvari.