Dobro je kada se ima više emocija, ako to nije gluma. To neki put znači nedostatak kontrola, ali znači možda i ljudskost. Nije dobro kada se govori bez argumenata, kada se govore neistine i kada se govore, nažalost, bez elementarnog znanja.
Danas ćete, dame i gospodo narodni poslanici, ovde čuti od mnogo onih, pošto znam šta su pričali u javnosti da se izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, odnosno ukidanje konverzije uz naknadu nekome poklanja građevinsko zemljište bez naknade, da će država, navodno, ostati uskraćena za prihode i da će biti ugrožena prava određenih građana. Sve su to floskule i neistine.
Da krenemo redom. O firmama koje će navodno postati vlasnici zemljišta pričaju oni u čije vreme kada su bili na vlasti su te firme privatizovane. Ni jedna od tih firmi nije privatizovana posle 2012. godine, ni jedna. Ono što želim da kažem i ono što zaista mislim da treba da je potpuno jasno svim poslanicima, uloga Vlade je da ponudi najbolja rešenja u svakoj oblasti koja će na optimalan način da uposli sve resurse kojima Srbija raspolaže.
U tom smislu se donose zakoni i ti zakoni treba da promovišu određene ekonomske politike.
U razvijenim zemljama donose se zakonski sistemskog karaktera. U zemljama u razvoju donose se nekada i tranzicioni zakoni. Tranzicioni zakoni se donose kada se napušta jedan ideološki koncept, najčešće kada je u pitanju vlasništvo ili kada se modernizuje država.
Zakoni se nikada ne donose u cilju nekog pojedinca kao što ne bi trebalo da se donose, ni zato da se kazne pojedinci. Zakoni se donose radi opšteg dobra.
Nikada nijedna razvojna vlast u svetu nije donela zakon kao što je donet 2009. godine u cilju obračuna tadašnjeg predsednika države Borisa Tadića sa pojedinim privrednicima sa kojima nije imao dobre odnose.
Svi znamo da je zakon o kome pričamo, odnosno da je konverzija uz naknadu uvedena zbog sukoba koji je tadašnji predsednik države imao sa vlasnicima „Luke Beograd“ i da je taj zakon posledica njegovog ličnog obračuna.
Da stvar bude paradoksalnija taj zakon je uveden 2009. godine na početku velike svetske ekonomske krize koja je posebno imala efekte na sektor nekretnina i sve zemlje su u to vreme donosile zakone kojima se podsticale razvoj nekretnina, sektor, odnosno tržišta nekretnina, zakone koji su podsticale izgradnju, a Srbija je zahvaljujući tome donela zakona da bi se tadašnji predsednik obračunao sa dvojicom privrednika sa kojima nije imao dobre odnose, donela zakon koji je zaključao nekoliko hiljada, sada već pet hiljada lokacija na kojima može da se izgradi potencijalno oko 15 miliona kvadrata.
Srbija je inače poslednjih nekoliko godina lider u ovom delu Evrope kada je u pitanju tržište nekretnina i kada je u pitanju građevinarstvo, ali posledice onoga što se dogodilo 2009. godine ni danas ne možemo da dostignemo. Upravo zato Beograd danas ima milion i 200 hiljada kvadrata poslovnog prostora, a Sofija ima 2,6 miliona kvadrata, Bukurešt 2,7 miliona kvadrata, Budimpešta ima 4,8 miliona kvadrata poslovnog prostora. To su te godine, tih 14 godina zabluda zbog kojih smo dovedeni u situaciju da nemamo dovoljno izgrađenog poslovnog prostora, što znači manje firmi, manje investicija, manje radnih mesta i sve drugo što sledi iz toga.
Ono što želim da kažem to je da je ovaj zakon donet, odnosno taj propis, zakon je donet kasnije, 2009. godine, od 2010. godine do 2012. godine Republika Srbija je od konverzije zaradila 3.645.334.435,79 dinara. Znači, za 12 godina Srbija je zaradila nešto malo više od 30 miliona evra, a zarobili smo preko pet hiljada lokacija.
Ima mnogo lokacija od preduzeća u stečaju. Nedavno mi je gradonačelnik Pirota pričao o lokaciji o centru grada koja je namenjena za Intermodelni terminal, koju grad ne može da otkupi zato što je preduzeće koje je vlasnik nominalno te lokacije otišlo u stečaj i zato što stečajni upravnik ne može da sprovede konverziju i stečajni upravnik nije nikakav tajkun. Stečajni upravnik zastupa interese poverilaca u tom preduzeću u stečaju i svima je interes da se ta lokacija proda, gradu Pirotu da kupi tu lokaciju, da se sagradi Intermodelni terminal, a poveriocima naravno da se naplate iz stečaja, jer će tako vratiti ono što imaju kao svoja potraživanja.
Znači, za 12 godina imamo institut koji je doneo ovoj zemlji malo više od 30 miliona evra. Samo jedna od ovih lokacija da je bila razvijena, samo jedna, sa prosečno dvadesetak hiljada kvadrata mogla je da donese više para Republici od poreza na imovinu, od poreza od PDV, od plata za ljude koji bi radili u građevinskoj industriji, od onoga što bi se platilo za građevinski materijal, od poreza na prenos apsolutnih prava, od naravno kupoprodaje nekretnina. Samo jedna lokacija da je bila aktivirana imali bismo više nego što smo dobili za ovih 12 godina.
Kako je izgledala inače ta zabrana? Pokazaću vam dve odluke Vlade Srbije iz 2009. godine, koje su donete za svega manje od tri meseca posle zabrane konverzije, u kojima piše da se NIS, da prevede na srpski – izuzima iz konverzije, a zašto se izuzima? Pa, zato što kažu da je potpisan ugovor o prodaji, a prvi put čujem, i to svako ko je pravnik, ne mora da bude pravnik, reći će u ovoj Skupštini da je zakon iznad bilo kog ugovora, posebno kupoprodajnog ugovora.
Prema tome, NIS nije platila konverziju. Znači, već tada posle tri meseca kada su uveli ovo shvatili su da je ovaj institut apsolutno neupotrebljiv.
Još nešto, po sadašnjem zakonu, koji je na snazi i koji će biti ukinut ako budete glasali za Zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, zemljište ispod objekta, kao i zemljište za redovnu upotrebu nije predmet konverzije, na njega se ne plaća konverzija.
U većini slučajeva o kojima se govori sve je zemljište ispod objekta i sve je zemljište za redovnu upotrebu. Zato skoro 94 konverzije u Srbiji je urađeno bez naknade, za nula dinara, zato što je svaka od ovih firmi dokazala da ima zemljište za redovnu upotrebu, koje je parkinzi, putevi, tehnički ulazi i sve ostalo i da ima naravno zemljište ispod objekta.
Čuli smo priču o tome kako kada su prodavani objekti nije prodavano zemljište ispod objekta. Inače, član 102. Zakona o planiranju i izgradnji, koji inače postoji u Zakonu o planiranju i izgradnji od 2003. godine, nije unet sada i nije unet kada su poslednji put menjani zakoni, među svim zakonima o planiranju i izgradnji postoji, uvodi princip jedinstva nepokretnosti, što znači da kupujući objekat kupujete i zemljište ispod objekta i kupujete zemljište za redovnu upotrebu i zato se nikada na to nije ni plaćala konverzija. Zato imamo situaciju u kojoj većina ovih objekata, o kojima se priča, ne bi ni platiti konverziju, ali bi se desilo nešto drugo – izgubili bi dve, tri, četiri, pet ili šest godina da dokažu da ne moraju da plate konverziju, zato što prvo imate lokalnu samoupravu, pa Poresku upravu, pa žalbu Ministarstva finansija, pa mogućnost da idete na Upravni sud, pa pre toga Pravobranilaštvo i zato se gubi vreme.
Znači, imamo institut koji ne donosi novac u državni budžet. Imamo institut gde u skoro 94% slučajeva nije naplaćeno ništa, nula. Zato imamo ovih 30 miliona evra u budžetu. Inače bi bilo verovatno milijarde. Imamo institut koji koči razvoj lokacije, od kojih su većina u stečaju, zapuštena i to manje – više svaki grad u Srbiji ima. Imamo institut koji ne donosi prihode, a koči razvoj i sada i hoćemo da se taj institut zadrži. To nije ni racionalno i to ne bi uradila nijedna vlada u svetu.
Da ne pričamo o tome da čak i oni koji su bili, koji su uživali pravo korišćenja na zemljištu, građevinskom gradskom zemljištu, su po našim zakonima plaćali uredno porez na imovinu. Znači, možemo da im napravimo porez na imovinu, ali ih sprečavamo oko toga kako će da koriste svoje zemljište, a pri tom zemljište koriste u skladu sa planovima koje donose lokalne samouprave, urbanističkim planovima, pa su lokalne samouprave mogle da kažu da je negde put ili park ili mogli su da stave šta god želeli.
Znači, nije normalno da nekom se naplaćuje porez na imovinu, a da se istovremeno zabranjuje tome ko plaća porez na imovinu uredno da raspolaže tim zemljištem.
Da, ne pričamo o tome, da je u zakonu iz 2009. godine član 101. stav 1. zakona kaže se da lica koja su upisana kao nosioci prava korišćenja na izgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svini i Javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima prestaje pravo korišćenja na građevinskom zemljištu i prelazi u pravo svojine bez naknade. I, kada su kompanije koristeći ovo pravo ili stečajni upravnici se obraćali organima, postojao je politički pritisak da se ne donose odluke, pa su se onda različite kompanije žalile Upravnom sudu, pa je Upravni sud donosio presude u njihovu korist i posledica toga je ogroman broj nerešenih predmeta, posledica toga su milioni neizgrađenih kvadrata, posledica toga je da smo došli u situaciju da umesto da imamo dva ili tri miliona kvadrata poslovnog prostora u Beogradu, mi danas imamo 1,2 miliona, što je manje nego u Sofiji, što je manje nego u Bukureštu, što je četiri puta manje nego u Budimpešti.
Nijedna zemlja bivše Jugoslavije, neću da govorim o zemljama bivše Istočne Evrope, hajmo da se sada držimo samo Jugoslavije, nijedna zemlja bivše Jugoslavije, pošto smo mi imali jedinstven sistem na građevinskom zemljištu u socijalizmu, nije postojala privatna svojina. Inače u Srbiji nije postojalo do 2006. godine, do novog Ustava. Nijedna zemlja bivše Jugoslavije nije i nema ovaj institut, nijedna. Slovenija je to rešila 1997. godine dozvoljavanjem bez naknade konverzije, Hrvatska 1996. godine, Bosna uvela 2003. godine i brže bolje ukinula pošto su shvatili da to ne može da funkcioniše, Makedonija je davala za jedan denar, što znači besplatno i ovaj zakon, ukidanjem ovog prava znači završetak svojinske transformacije u Republici Srbiji.
Uradićemo to poslednji u bivšoj Jugoslaviji, jer naš Ustav je iz 1990. godine, je još imao recidive komunizma i nije prepoznavao privatno vlasništvo na građevinskom zemljištu, pa je Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine pravio neka hibridna rešenja kako bi se na neki način omogućilo privatno vlasništvo.
Tek Ustavom iz 2006. godine uvedeno je prvi put privatno vlasništvo na građevinskom zemljištu. Da ne govorim o tome da je između 2006. i 2009. godine bila potpuna omogućena konverzija bez naknade i nikakav problem oko toga nije postojao.
Na kraju želim da kažem – ukidanjem konverzije bez naknade. Prvo ćemo osloboditi zarobljeni potencijal srpske privrede. To je antirecesiona mera, jer na taj način omogućavamo privredi da može da nastavi da gradi.
Drugo, oslobodićemo se zabluda iz prošlosti, da svaki put država treba da uzme pare od svojih privrednika, što nije tačno i što je inače bio manir države u prošlosti.
Treće, imamo način da se borimo sa recesijom u građevinskoj industriji koja postoji u čitavoj Evropi, jer ćemo dati novi zamajah građevinskoj industriji. Dobitnici su prvo država koja će imati mnogo veće prihode, koja će imati prihode od poreza na dohodak, koja će imati prihode od PDV-a, od poreza na imovinu, od poreza na prenos apsolutnih prava. Dobitnici su privrednici koji će moći da grade i samim tim zaposleni u njihovim kompanijama i naravno građani koji će imati niže cene nekretnina.
Juče na javnom slušanju i time ću završiti, čuo sam jedan argument koji je ideološki i koji donekle ne mogu da razumem, ali mogu da shvatim zašto se neko protivi ovome i zašto želi da sačuvamo jedan poslednji recidiv komunizma u ovoj zemlji. To je ovo. Poslednji recidiv komunizma.
Čuli smo argument da treba uvesti moratorijum na izgradnju i treba zabraniti svaku izgradnju u Srbiji. To je legitiman stav, politički. Ima onih političara koji misle da ne treba više da se gradi. Politika naše Vlade je da se gradi. Politika naše Vlade je da se Srbija razvija. Ima onih i to građani samo treba da znaju, da oni koji kažu da ne treba ništa više da se gradi, znači nema novih stanova za one koji nemaju stanove i biće više cene postojećih cena, kao i više cene zakupa. To je posledica neznanja, posledica toga da želimo da ostanemo poslednja zemlja u Evropi sa recidivima komunističkog upravljanja građevinskim zemljištem i to je cena neodgovornosti.
Mogu da razumem da je to politika, ali ne mogu da ne kažem da je to neodgovorno. Zato, nemojmo da pričamo neistine kada je u pitanju ukidanje konverzije uz naknadu. Taj institut ne samo da nikada nije doneo koristi, nego skoro da nije primenjivan. Nije primenjivan ne od jedne Vlade, nego od mnogo različitih Vlada, što znači da nije ni mogao da bude primenjivan. Sada, nam neko kaže – vi niste hteli da primenjujete taj institut i zato ga ukidate, pa ne on da je mogao da se primenjuje, primenjivao bi se.
Čućete priče o milijardama bez kojih će navodno ostati država. Ne, država će ukidanjem ovog instituta dobiti milijarde kroz investicije i kroz prihode za državu, a te milijarde da su mogle da budu naplaćene, a nisu nikada naplaćene, te milijarde bi se već naplatile. Da ponovim za 12 godina kao Republike Srbije naplatili smo nešto malo više od 30 miliona evra, a zarobili preko 5.000 lokacija. Vreme je da se sa tim raskrsti i vreme je da se ova zemlja razvija i da ova zemlja poslednja u bišvoj Jugoslaviji raskrsti sa društvenom svojinom i komunističkim upravljanjem na građevinskom zemljištu.

Reč ima Usame Zukorlić.
(Radomir Lazović: Replika, pomunuo me je.)
Ne vičite, niste.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi rukovodstva Vlade Republike Srbije, pred nama je …

Jel možete da ne galamite. Reč ima Usame Zukorlić. Dao sam reč. Budite dovoljno pristojni i strpljivi da saslušate pa psole toga ako imate nešto da kažete vi se javite.

Pred nama je obiman, opširan i opsežan dnevni red. Od svega što nam je na dnevnom redu, poseban fokus ću staviti na oblast poljoprivrede, socijalne zaštite, infrastruktre i bezbednosti.

Pre svega želim istaći da kao poslanički klub za pomirenje SPP-USS-DSHV podržavamo izbor Slavice Đukić Dejanović za novu ministarku prosvete u Vladi Republike Srbije. Ministarstvo prosvete je veoma važno. Tamo ima jako puno posla i oni koji upravljaju školama na terenu znaju koliko je bitno da se što pre nastavi sa radom na polju prosvete i obrazovanja.

Budućnost sveta je u rukama poljoprivrednika. Ja dolazim iz oblasti ruralne, gde je poljoprivreda jako važna i gde utiče na svakodnevni život. Od poljoprivrednika nam zavisi da li ćemo imati hrane. Zato ulaganje u poljoprivredu je jako važno. Što se tiče Zakona o pristupu IPARD 3 programa koji ozbezbeđuje EU, na tom primeru vidimo benefite integracije Srbije u procesu pristupanja EU. Smatram da je jako važan projekat i trebamo olakšati našim poljoprivrednicima da apliciraju na tom programu.

Kao što smo već čuli, u prošlom IPARD 2 programu svega 30% programa je iskorišćeno. Imao sam prilike razgovarati sa poljoprivredncima i konsultovati se vezano za ovu tačku dnevnog reda i istakli su da postoje značajni problemi u procesu prijavljivanja i konkurisanja na ovom programu. Zato smatram da …Molim vas da govorim, da ne upadate u reč.

Lazoviću, možda niste primetili postoje mikrofoni koji se uključuju kad neko dobije reč. Trenutno je uključen kod gospodina Zukorlića, vaš nije. Jeste utvrdili to? Nije mnogo teško.
(Radomir Lazović: Namigni, namigni.)
Ja mislim da je to jasno svima koji su poslanici i u ovom sazivu, sem vama, ali ne vi hoćete da budete zvezda dana, jel tako? Evo, svi smo oduševljeni. Raspametili smo se od snage utiska koji ste ostavili na nas. Jel sad u redu, može da nastavi gospodin Zukorlić? Hoće da nastavi gospodin Zukorlić?
Ne, ne može, vi hoćete da bude prvi koji je danas postao slavan time što je dobio neku opomenu, jel tako? To hoćete? Ne interesuje vas šta imate da kažete, pa ne interesuje ni nas šta imate da kažete.
Nastavite gospodine Zukorliću, izvinite još jednom.

Ja bih zaista voleo da budemo kolegijalni i da se poštujemo, da ne upadamo jedni drugima u reč i dozvolite, evo govorim konkretno o dnevnom redu i o konkretnim stvarima.

(Narodni poslanik Radomir Lazović dobacuje.)

Poslednje upozorenje za Lazovića.

O konkretnim stvarima od kojih zavisi budućnost građana Republike Srbije i molim vas saslušajte, ako neko ima repliku ili povredu Poslovnika, ima procedura, molim vas da ne upadate u reč.

Što se tiče poljoprivrede potrebno je olakšati našim poljoprivrednicima na terenu da apliciraju na IPARD programu. Postoje određene poteškoće, treba pojednostaviti procedure, elektronificirati sve što je moguće preko e-uprave, zatim smanjiti troškove i vreme da bi cela procedura bila lakša našem običnom građaninu seljaku, poljoprivredniku koji želi koristiti ove benefite.

Ono što smatram da je važno, ja bih apelova na Ministarstvo poljoprivrede da organizuju što veći broj obuka ljudima na terenu da bi što veći broj poljoprivrednika i ljudi koji su zainteresovani za ove programe naučila na koji način mogu da iskoriste benefite ovog programa.

Takođe, povećati, ukoliko je moguće, dakle, to sam dobio kao apel sa terena, procenat bespovratnih sredstava što bi ukupno za posledice imalo veći broj prijavljenih i olakšati procedure kao što su obavezne garancije banaka kada je u pitanju avansno plaćanje što dodatno komplikuje i smanjuje broj onih koji se mogu prijaviti na ove programe.

Druga tema o kojoj sam hteo govoriti jeste oblast socijalne zaštite pogotovo jer se tiče dece, porodica. Ulaganje u decu je ulaganje u budućnost. Zakon o finansiranju podrške porodicama sa decom je važan, podržaćemo ga, ali smatram da je potrebno olakšati procedure porodicama kada je u pitanju dečiji dodatak. Znam iz iskustva, znam gledajući na terenu, razgovarao sam sa mnogo porodica iz Novog Pazara i kraja iz kojeg dolazim, prilično su komplikovane procedure. Nova porodica uđe u sistem dečiji dodatak.

Takođe, pored dečijeg dodatka, koji postoji već decenijama, želim pohvaliti i sve promene koje Vlada Republike Srbije donela na polju podsticaja rađanja kroz podršku drugom, trećem i četvrtom detetu. Želim i apelovati da se uđe u razmatranje i u podršku porodicama za peto i šesto i sedmo dete. Ako neke porodice već žele, rađaju, zašto ih ne podržati sa time i izjednačili prava četvrtog i petog deteta. Ovim trenutno četvrto dete ima velika prava, dok peto, šesto, sedmo trenutno nemaju.

Što se tiče dečijeg dodatka želim još jednu stvar spomenuti, potrebno je uzeti u obzir, kada su u pitanju cenzusi za dečiji dodatak, ako dva roditelja imaju minimalac, rade na minimalcu, oni nemaju pravo na dečiji dodatak, a žive u jako teškim okolnostima i apelujem, možda ćemo i amandman podneti, da Vlada Republike Srbije i nadležna ministarstva i to pitanje stave u svoj fokus.

Treća stvar kojom se želim baviti danas jeste i pitanje infrastrukture, želim pohvaliti promene koje nastupaju novim zakonom koje će olakšati građanima koji su u proceduri, dobijanje građevinske dozvole, da se priključe na električnu, komunalnu, vodovodnu i gasnu mrežu. Znam da ima mnogo problema i u Beogradu i širom Srbije, ali znate u Novom Pazaru je 95% objekata nelegalno i bili bi krajnje nehumani uslovi života da im se onemogući pristup struji, vodi i drugim mrežama. Postoje brojne porodice u Novom Pazaru koje nemaju struju, nemaju vodu, a ja se nadam da će se ovim zakonom te stvari rešiti.

Što se tiče železničkog saobraćaja, neću propustiti nijednu priliku, a da ne lobiram da se u projektovanju, projektima Ministarstva infrastrukture isplanira i ubrza proces ka izgradnji pruge do Novog Pazara. Mi imamo prugu do Raške. Govorio sam to i na prethodnih skupštinskim zasedanjima, još 50 i neke godine su novine komunističke objavile da je gotova pruga do Novog Pazara, a u stvari ona je samo stigla do Raške, mi 70 godina kasnije još uvek nemamo prugu.

Kada su u pitanju naučno-tehnološki parkovi, to su zaista jako važni i veliki projekti koji pomažu privredu, koji utiču da se omladina zadrži na našem prostoru i generalno ulaganje, pozdravljam ulaganje u naučno-tehnološke parkove s tim što želim napomenuti da Novi Pazar kao najmlađi grad u Srbiji, najmlađi grad na Balkanu i najmlađi grad u Evropi očekuje naučno-tehnološki park što bi doprinelo da omladina se manje osipa u inostranstvo. Novi Pazar kao grad i generalno regija Sandžaka gde nemamo značajnih investicija, jedan investicija Vlade Republike Srbije te vrste bi značajno doprinela privredi i tog kraja Republike Srbije.

Prokomentarisaću, kada sam čuo da će se ulagati i u zatvore, u dva zatvora u Republici Srbiji, ne mogu da ne kažem, da je zatvor u Novom Pazaru u prilično lošem stanju, nalazi se u užem centru grada, malih kapaciteta, na neadekvatnom mestu. Apelovao bih na Vladu i nadležno ministarstvo da stave u fokus i to pitanje, naročito jer Tutin koji je blizu Novog Pazara nema ni pritvorsku stanicu i bilo bi vrlo značajno da se izgradi savremeniji zatvor i u gradu Novom Pazaru.

Za kraj, pozdraviću i zakon koji olakšava strancima boravak i rad u Republici Srbiji. Ja vidim Srbiju kao razvijenu državu u koju će rado dolaziti stranci da rade.

Treba zaista na tom polju olakšati svakome i pozitivno je da će se procedura olakšati i objediniti izdavanjem dozvole za boravak i rad.

Koliko god bilo izazovno, ja vidim Republiku Srbiju kao zemlju, odnosno dom sigurnosti, pravde i jednakosti.

Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima Boško Obradović.