Nemojte, molim vas, gospođo predsedavajuća, tako da se obraćate. Ja smatram da je moj kolega Srđan Milivojević, koji je takođe deo opozicije, istakao neke važne teme. Nije baš u redu da tako govorite da on nema fokus. Ja mislim da ima i ne bih se ni malo složio sa vama.
Onaj ko nema fokus jeste gospođa Sandra Božić, koja sedi do vas. Vi vidite na koji način sedi i koju poruku šalje ljudima.
Da li vam je dosadno? Da li vam se spava? Pa, izađite, odmorite se, vratite. Dajte da radimo.
Da li radimo ovde? Da li su ovo neke važne teme? Da li ima neki značaj ova Skupština? Hajde da se uozbiljimo malo. Vratite se, ljudi. Skoncentrišite se. Ovo su važna pitanja.
Žao mi je što ste vi navikli da je vaša uloga da bude zvonce, pa da se glasa, ali ovde se iznosi nešto što građani treba da vide, pošto nemaju gde drugo. Ako nemaju nezavisne kanale, nemaju gde drugo nego na RTS-u kada su ova skupštinska zasedanja da vide neke važne teme.
Vidim da vam je dosadno, ali da vam odmah kažem da planiram da svaki sekund koji mi je dostupan da iskoristim da odavde pošaljem poruku nade, poruku motivacije za ljude da promenimo Srbiju, da ne bude ovakva kakva je danas.
Planiram, takođe, ne ja, ja sam manje važan, ali moje kolege i sa ove strane, iz Zeleno-levog fronta, i sa ove strane iz opozicije, da učinimo sve što je u našoj moći. Zato i jeste onaj slogan „Biram borbu“, zato što nam je danas potrebna borba. U nekoj drugoj zemlji bilo bi dovoljno da glasamo, bilo bi dovoljno da dođemo na birališta, da kažemo – evo vam moj glas, dajem ga onome kome najviše verujem i da se to tu završi.
Pogledajte u toj Hrvatskoj, koja je za vas neprijatelj, a za nas regionalni saradnik, partner, kao što je ceo svet za nas partner, kao što je ta Evropa u koju smo išli… Da, tako je, bio sam i u Briselu tri puta, u Berlinu tri puta, u Strazburu, u Parizu. Svuda sam bio, jer su to naši partneri, gospodo. Pa, valjda se i vi ponosite time zato što želite da ova zemlja bude u EU.
Da se vratim na SPS, na nekoga ko je odgovoran za to što ova zemlja decenijama kaska za celim svetom.
Gospodine Ružiću, evo vam prilike da mi odgovorite, ali znam da nećete. Vi ste rekorder. Vi ste upravo postigli rekord po broju reči u minuti, po broju reči u replici. Ja ne verujem da ste rekli više od 20. Nisam brojao, doduše, ali otprilike je tako izgledalo. Ne verujem da ste više od 20 reči rekli, a vi ste čovek koji je bio zadužen za jedan od najvažnijih resora u prethodnoj Vladi. Poštujem vas samo zbog toga što ste podneli ostavku kada je bilo vreme za ostavku. Samo vas zbog toga poštujem. Zbog onoga što ste radili u vaše prethodno vreme vas ne poštujem ni malo.
Sada, zašto je to važno, gospođo Brnabić? Vidim da se nešto pitate kakve ovo ima veze sa temom. Ima veze sa temom zato što ljudi ne žele ono što je radio gospodin Ružić. Žele promenu. Žele promenu posebno zbog toga što će za par dana biti godinu dana od masovnih ubistava u „Ribnikaru“ i u okolini Mladenovca, kada je tema prosvete bila jedna od glavnih tema. Mi smo tada imali šansu da nešto promenimo. Gospodine Ružiću, zato sam se ja vama obratio, zato što smatram da bi možda i vi mogli nešto da kažete ovde, jer da nije bilo krađe možda bi bilo promene. Možda ne bi vi, ni SPS uopšte bili u vlasti, ja se nadam tome. Da nije bilo krađe, ne bi bilo SPS-a u vlasti i ne bi bilo SNS-a u vlasti. Bila bi neka drugačija Srbija, pa bismo se bavili problemima, pa bismo uložili u to da procenat društvenog proizvoda ne bude oko 3% nego 5% uloženo u prosvetu, da možda učinimo da naši nastavnici, psiholoozi, pedagozi ne budu puko administrativno osoblje, nego da se zaista posvete deci, što smo vam tražili kao jednu od mera kada smo govorili o anketnom odboru.
Ne znam da li se sećate, valjda ste obratili pažnju, tada smo govorili o setu mera koji treba da se uradi kako bi Srbija mogla da nastavi dalje nakon svega što nam se dogodilo u maju prošle godine.
Da podsetim gospodina Tomaševića koji očigledno nije pratio rad Skupštine, a došao je u nju da bude narodni poslanik. Ja sam tada osam sati govorio o ovome. Dva puta sam završio u Urgentnom centru na infuziji, zato što mi je stalo da svaki sekund iskoristim da se sve kaže, svaka poruka pošalje. Zato ja biram borbu. Zato pozivam ljude da biramo borbu. To što vi to ne znate vaša je sramota gospodine Tomaševiću.
Šta ćemo mi da uradimo gospodine Ružiću što se ništa nije promenilo? Šta ćemo da uradimo što je gospođa Brnabić rekla da sistem nije zakazao? Očigledno je bilo da jeste. Da smo možda imali poštene izbore, neki drugi ljudi bi bili na mestima na kojima se donose odluke, ne bi se SPS pitao za to kao što se pitao deceniju, koliko.
Vi ste takođe odgovorni. Znam da je vaša namera da ćutite, da se ne pojavljujete, da se sakrijete. Možda imate i pravo, da vam doduše kažem, sada kada bolje razmislim toliku SNS štetu pravi, toliko je unazadio ovu državu, da jedan SPS i ne deluje toliko strašno. To je varka.