Poštovana predsednice, uvaženi članovi Vlade Republike Srbije, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, Deklaracija o nacionalnim i političkim pravima i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda jeste jedan od najvažnijih nacionalnih dokumenata kojim se šalje jasna poruka da su državni i nacionalni interesi temelj opstanka našeg naroda.
Ono što posebno želim istaći i naglasiti da se ovom Deklaracijom afirmiše mir, da se odbacuju bilo kakvi sukobi, da ova Deklaracija nije usmerena protiv bilo koga, protiv bilo kog naroda i protiv bilo koje države. U njoj se jasno govori o poštovanju Dejtonskog mirovnog sporazuma, iako svi dobro znamo da su Republici Srpskoj na grub i neprihvatljiv način otete 83 nadležnosti.
U njoj se takođe govori o potrebi i važnosti poštovanja Rezolucije 1244 i jasno se govori da su KiM neodvojivi deo Republike Srbije.
Zbog toga su apsolutno neprihvatljive zlonamerne i nerazumljive reakcije iz političkog Sarajeva, odnosno neprihvatljivi napadi bošnjačkog i hrvatskog člana Predsedništva BiH, Denisa Bećirovića i Željka Komšića, koji govore da je ova Deklaracija tobože udar na Bosnu i Hercegovinu, udar na Dejtonski mirovni sporazum.
Takođe, odbacujem i teze pojedinih kolega u Narodnoj skupštini Republike Srbije da ova Deklaracija ima za cilj nacionalnu dominaciju. To je jedna brutalna laž i upravo ova Deklaracija afirmiše ravnopravnost, afirmiše sve one temeljne vrednosti za koje se zalaže srpski narod i istovremeno poštuje da ta ista prava i vrednosti mogu da zastupaju i drugi narodi na prostoru zapadnog Balkana.
U Deklaraciji se ističe potreba borbe za istinu o događajima 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije i, naravno, borba za istinu o onome šta se zaista događalo u Srebrenici, ali ne samo jula 1995. godine, nego u čitavom periodu od 1992. do kraja rata.
Ovom Deklaracijom se jasno šalje poruka i odbacuje se monstruozna laž da su Srbija i srpski narod tobože vodili agresorske, napadačke ratove, a da su drugi vodili tobože odbrambene i oslobodilačke ratove. Brojne činjenice govore upravo suprotno.
U Deklaraciji se izražava pijetet prema svim žrtvama, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, ali istovremeno se govori o važnosti borbe za istinu o stradanju našeg naroda 90-ih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije. Činjenice jasno govore da je sa područja današnje Hrvatske proterano više od pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH takođe proterano više od pola miliona Srba i da je sa područja KiM proterano oko 250 hiljada Srba i drugih nealbanaca, da je stradalo više desetina hiljada Srba na prostoru bivše Jugoslavije.
Zbog toga je važno da Srbija vodi jednu sistematsku i plansku borbu za istinu o stradanju našeg naroda. Mislim da bi bilo dobro da imamo jednu posebnu državnu instituciju, memorijalni centar srpskih žrtava na prostoru bivše Jugoslavije koji bi se na jedan planski i sistemski način bavio ovim pitanjem.
U Deklaraciji se govori o internacionalizaciji počinjenoga genocida nad srpskim narodom u zloglasnoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Mislim da je važno da Skupština Srbije donese rezoluciju o osudi genocida nad Srbima, Romima i Jevrejima u NDH i da se osnuje memorijalni centar genocida nad srpskim narodom NDH, da se odredi dan sećanja na srpske žrtve genocida u NDH i da se započne jedna aktivna diplomatska politička borba za međunarodno priznanje genocida u NDH nad našim narodom, jer bez te činjenice nije moguće potpuno razumeti događaje iz devedesetih godina prošlog veka, koji su se dešavali na području bivše Jugoslavije.
Posebno je važno da se, između ostalog, u Deklaraciji govori da će Srbija i Republika Srpska nastaviti da snažno podržavaju srpske povratnike u Federaciji BiH.
Ja želim da se zahvalim Vladi Republike Srbije koja je u prethodnom periodu preduzela niz konkretnih mera sa ciljem pomoći srpskim povratnicima Federaciji BiH, a posebno u četiri opštine gde su Srbi većina ili značajna apsolutna ili relativna većina. Dakle, to su Drvar, Glamoč, Grahovo i Petrovac.
Srpski narod u Federaciji BiH se nalazi u veoma teškoj situaciji. Federalne i kantonalne vlasti krše jedan od temeljnih principa Dejtonskog sporazuma, princip zapošljavanja Srba u državnom i javnom sektoru. Takođe, Srbi u Federaciji BiH žive u selima bez dobrih puteva, bez vode, bez struje, bez ambulanti, bez mobilne mreže, bez prodavnica. Srbi u Federaciji BiH su nažalost građani ne drugog, nego petog reda.
Ono što posebno ističu naši zemljaci sa tog područja jeste važnost i značaj regionalnog puta Glamoč - Drvar. To je put dužine oko 60 kilometara. Svega nekoliko kilometara je asfaltirano, oko 17 kilometara je makadam, a oko 40 kilometara je deo puta gde je bio asfalt koji je sada potpuno uništen.
Naši zemljaci iz zavičajnog udruženja sa tog područja apeluju na Vladu Republike Srbije da pomogne asfaltiranje ovog veoma važnog puta, koji je jedan od ključnih preduslova opstanka našeg naroda na tom području i jedan od ključnih preduslova razvoja poljoprivrede, stočarstva i pčelarstva na tom području.
Takođe, veoma je važno, i to ističem u prvi plan, da se asfaltira put federalni Drvar – Istočni Drvar. Naime, svakodnevno više od 100 naših zemljaka putuje iz Istočnog Drvara u federalni Drvar na posao ali, nažalost, gotovo u nemogućim uslovima pokušavaju da pređu taj put, jer je put u katastrofalnom stanju.
Ono što bi bilo dobro jeste da se deklaracija dopuni sa nekoliko stvari. U deklaraciji se ne govori o pomoći srpskim povratnicima u Hrvatsku. Mislim da bi bilo važno da imamo jednu posebnu tačku vezano za naš narod koji živi i na krajiškom području i u hrvatskim gradovima, ali nažalost sve ih je manje i manje. Hrvatska vodi jednu plansku politiku diskriminacije preostalih Srba u Hrvatskoj. Sve ono što sam govorio za položaj Srba u Federaciji BiH važi i za položaj Srba u Hrvatskoj.
Dakle, na krajiškom području, hrvatska sela, vidite elektrifikaciju, dobre puteve, vodovod, prodavnice, mobilnu mrežu, a onda kada idete dalje naiđete na sela bez dobrih puteva, bez vode, vez struje, bez mobilne mreže, bez prodavnica, bez javnog prevoza, onda znate da ste ušli u srpska sela. To je nažalost jedna realnost, iako se Hrvatska obavezala, kad je ušla u EU, da će nastaviti da radi na ravnomernom razvoju svih njenih delova, uključujući i krajiško područje i područje u kojima živi preostali srpski narod.
Drugo važno pitanje koje nije istaknuto u deklaraciji, a mislim da je od suštinskog značaja, to je pitanje otetih imovinskih, stečenih statusnih prava preko milion proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske , Federacije BiH i preko 250 hiljada Srba i drugih nealbanaca sa područja Kosova i Metohije. Često govorim o važnosti jednog trećeg međunarodnog sporazuma, pored Dejtonskog mirovnog sporazuma, pored Rezolucije 1244, a to je Bečki sporazum o sukcesiji koji je potpisan 2001. godine u Beču od strane predstavnika država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Taj Sporazum je ratifikovan u svim parlamentima, dakle i u parlamentu Slovenije, Hrvatske, BiH, tadašnje Savezne Republike Jugoslavije i Makedonije i po međunarodnom pravu, po ustavima tih država, taj Sporazum ima jaču pravnu snagu od svih domaćih zakona.
Bečki Sporazum o sukcesiji ima sedam aneksa. Suštinski je važan za građane, za pravna lica, za naše firme koje su imale ogromnu imovinu u Hrvatskoj. Aneks 7. tog Sporazuma - privatna svojina i stečena prava. U njemu se jasno kaže da svim građanima i pravnim subjektima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31. decembra1990. godine, a svi ugovori, a bilo ih je mnogo, koji su sklopljeni pod pritiscima i pretnjama, moraju biti proglašeni ništavnim. Važno je kao država da insistiramo na poštovanju Bečkog Sporazuma o sukcesiji i, ponavljam, posebno Aneksa G tog sporazuma, koji nazivam Biblijom svih prognanih Srba i svih drugih oštećenih građana, jer imali smo dosta građana Srbije koji nisu rodom i poreklom iz tih krajeva, ali su do 1991. godine sagradili vikendice i kuće na jadranskoj obali i sada imaju problema kako da vrate svoja oteta imovinska i stečena prava.
Još bih samo ukratko rekao nekoliko važnih činjenica. Imamo konstantni progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu od strane pravosuđa u Zagrebu, Sarajevu i Prištini. Dakle, to nisu nezavisna, to nisu nepristrasna pravosuđa. To su etnički motivisana pravosuđa u funkciji državnih antisrpskih politika u Zagrebu, Sarajevu i Prištini. Važno je da Srbija stane iza srpskih boraca, da im pruži svu stručnu, pravnu i finansijsku pomoć. Oni nisu vodili privatne ratove, država treba da ih na svaki način pomogne da se brane u montiranim sudskim procesima koje, ponavljam, pokreće pravosuđe u Zagrebu, Sarajevu i Prištini.
Važno je da naše Tužilaštvo za ratne zločine pokrene, konačno, postupke za masovne, planske i brojne zločine nad našim narodom koji su počinjeni od strane hrvatskih, muslimanskih i albanskih paravojnih i vojnih formacija i nad našim ratnim zarobljenicima i nad našim civilima. Činjenica je da se zločin desio na svim stranama. Sada imamo nažalost jedan narativ, jednu matricu da se samo poštuju muslimanske, odnosno, bošnjačke, hrvatske i albanske žrtve, da se njima odaju počasti, a da se srpske žrtve omalovažavaju, ponižavaju i guraju u drugi plan. Upravo sudskim postupcima bi jasno pokazali koliko su bili masovni zločini nad našim narodom devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije.
Važno pitanje koje me svakodnevno pitaju moji zemljaci, krajiški borci, da Srbija konačno prizna sve pripadnike vojske i policije Republike Srpske Krajine za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. To su ljudi koji su se časno, čestito i hrabro borili za svoj narod i državu protiv proustaškog režima Franje Tuđmana i krajnje je vreme da država prizna njihovu časnu i čestitu borbu.
Stambeno pitanje. Želim da se zahvalim predsedniku Vučiću koji je avgusta prošle godine jasno rekao, prilikom dodele ključeva prognaničkim porodicama koji su dobili stanove u beogradskom naselju Ovča, da će Vlada Republike Srbije do 2028. godine da reši stambeno pitanje za još oko osam hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH, da se reši stambeno pitanje svih prognanih Srba i svih drugih nealbanaca sa područja Kosova i Metohije. Apelujem na Komesarijat za izbeglice da konačno raspiše četiri javna poziva za stanove, za građevinski materijal za one porodice koje nisu završile svoje kuće, za seoska imanja, za montažne kuće, da se ti javni oglasi objave na RTS, na „Hepiju“, na „Pinku“ i drugim televizija sa nacionalnom frekvencijom, da svi ti ljudi konačno konkurišu, da četiri komisije urade konačne liste i da se u skladu sa obećanjem predsednika Vučića ovo pitanje završi do 2028. godine.
Konačno, imamo takođe dve i po do tri hiljade vojnih beskućnika. To su naši borci koji su se borili 90-ih godina za svoj narod i državu. Oni su i dalje podstanari, punih 30 godina. Apel na Ministarstvo odbrane da odradi poseban kontingent stanova i da se reši njihovo stambeno pitanje. To su ljudi koji su zašli u sedmu, osmu, pa i devetu deceniju života, ne mogu više da dignu kredite i treba se naći jedno ljudsko rešenje da konačno reše svoje stambeno pitanje, a ne da žive po šupama, prostorijama, u kasarnama itd.
To su neka pitanja koja su važna, koja nisu u deklaraciji, ali ponavljam još jednom – ta pitanja treba staviti na dnevni red, treba odrediti mere, aktivnosti da se ona rešavaju u narednom periodu.
Želim još jednom, na kraju, da izrazim svoju punu podršku deklaraciji o nacionalnim i političkim pravima i zajedničkoj budućnosti srpskoga naroda. Apelujem na sve poslanike da podrže tu deklaraciju, jer ponavljam – ona je temelj opstanka našeg naroda u narednom periodu. Hvala.