Član 3. Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Borislav Novaković, Slavica Radovanović, Đorđe Stanković, Uroš Đokić, dr Ana Jakovljević, Ivana Rokvić, Ana Eraković, prof. dr Snežana Rakić, Aleksandar Ivanović, Žarko Ristić, Miloš Parandilović i Dragan Ninković.
Primili ste izveštaje nadležnih odbora i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Prijavila se gospođa Marina Mijatović. Nemate vreme. Sad mi kažu. Izvinite, niste u sistemu. Hoćete po amandmanu? Nemate vreme.
Gospodin Parandilović, jedan od podnosilaca.
Izvolite.

Gospodo naprednjaci potparoli Rio Tinta, u ovoj zemlji samo mala deca ne znaju, a čini mi se da i ona shvataju da je srpski fudbal postao velika fabrika za pranje novca. Da ne postoji novca koji se obrće u izgradnji vaših stadiona, u veštačkom održavanju pojedinih fudbalskih klubova, u ovoj zemlji se ništa ne bi radilo.

Dakle, ja ne mogu da verujem da li ste vi normalni ljudi, da vi uzimate kredit od 360 miliona evra za izgradnju fudbalskog stadiona, koji svuda ne košta više 150 hiljada. Samo u Srbiji će izaći na blizu milijardu, dok nam se bolnice, padaju na glavu, dok nema dovoljan broj obdaništa po Beogradu, gde deci ne mogu da obezbede mesto roditelji u obdaništima, da je ova zemlja u potpunom rasulu, vi krcate jedan ne rezonski nenormalno veliki novac na izgradnju jednog stadiona u državi u kojoj publike nema.

Dakle, Superliga Srbije vam pokazuje jasno da sve ove silne pare koje ste dali u Loznici i u Leskovcu na izgradnju tih stadiona tamo je broj posetilaca na stadionima nula. Dakle, publike u ovoj zemlji nema. Zašto je nema, geneza je dugačka. Zato što je fudbal u ovoj zemlji pod vašom vlašću posebno, a i pre toga do duše, rasturen i razmontiran, što vi petliće učite kako da nameštaju utakmice i kako se kupuju bodovi.

Zato ovde fudbal ne postoji i zato uskoro nećemo imati talenata koje ćemo moći i da prodamo jer od toga takođe živite i zato ste Fudbalski savez Srbije posle Kokeze, onog nesposobnjakovića, doveli ste Džajića i Piksija, koji su velika fudbalska imena dok su fudbaleri bili, ali nažalost ljudi malog kalibra jer su pristali da sa vama zajedno rasturaju srpski fudbal. Rasturaju ga za dobru apanažu, za dobru platu i za dobre privilegije.

U ovoj zemlji se sve raspada. Vi dajete basnoslovan novac za nekakav fudbalski stadion gde publike nema, ponavljam, niti je ekonomski isplativ. Ja postavljam pitanje – da li ste vi normalni?

Ovaj đavolji advokat Đuka ovde poziva otvoreno i proziva ljude na Tviteru kako će biti kopanja, biće, biće. Pa dođi, gospodine, na Terazije 10. avgusta pa to reci pred ljudima. Ali, vi ne smeta na ulice. Vi to vrlo dobro znate, kao što i predsednika vaše države, tu mitsku ličnost nikada niko na ulici nije video. Na Andrićevom vencu ode čovek da kupi nešto na kiosku. Ne postoji. Vi među narod ne smete. Oteli ste i Dejana Tomaševića. Ja molim predsedavajućeg da nam vrati pravog Dejana Tomaševića, onog kome smo svi aplaudirali. Ovog što je počeo da liči na Bakareca…(Isključen mikrofon.)

Potrošeno je vreme vaše grupe.
Replika, direktno pomenut gospodin Vladimir Đukanović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Znate, za razliku od nekih koji su od dužnika bežali po Knez Mihajlovoj po haustorima, ja nemam razloga ni od koga da se skrivam. Idem sam, šetam ulicom, razgovaram sa svakim, popričam sa svakim i nikada svoj stav nemam nameru da zbog rulje promenim, za razliku od nekoga ko je inače mnogo vatrenije od mene hvalio Aleksandra Vučića. Ja sam čak mislio da ste možda čak i neka familija koliko ste ga vatreno branili, koliko ste se zaljubili gotovo u njega, a onog momenta kada niste dobili ono što ste tražili, tj. kada vam apanaža izgleda nije bila dovoljno visoka vi ste promenili stranu i sada ste najveći protivnik. Ja nemam ništa protiv toga. Samo nemojte meni da pričate da li smem negde da dođem ili ne smem da dođem, jer vi na ulicu ne smete da izađete koliko dugujete novca razno raznim dužnicima i morate da se sakrivate po haustorima u Knez Mihajlovoj ulici da vas ne bi pronašli. Sram vas bilo. Zahvaljujem.

Gospodin Milenko Jovanov u ime grupe.
Izvolite.

Nije tačno da na fudbalskim utakmicama nema publike. Nema možda u onoj meri u kojoj bismo svi koji volimo fudbal želeli, ali ima i ja sam jednom prilikom prisustvovao. Krsta Janjušević me je pozvao u Priboj da gledam utakmicu FAPA i tamo mi je jedan čovek rekao jednu pitalicu. Kaže – šta je ovo – dve glave isto misle, šest nogu, a dve vise? Ja rekoh – ne znam. Kaže – pa Parandilo na magarcu. E sad što mi je to rekao baš u Priboju i ko je Parandilo na magarcu razmislite sami. Hvala.

Gospodine Parandiloviću po kom osnovu?
(Miloš Parandilović: Prepoznao sam se.)
Prepoznali ste se u ovom delu – Parandilo na magarcu?
Gospodin Parandilović, izvolite.

Gospodine Jovanov, to kako perete novac u pribojskom FAPU, odnosno Fudbalskom klubu FAP je za posebnu priču. Ne znam da li ste vi znali da ste Obioru Oditu pribojski FAP doveo u 40 i kusur godina da igra fudbal dole dok mladi ne mogu da igraju i znate kako ga je isplaćivao? Tako što ga je zaposlio u EPS da prima platu, a pola dobija na ruke. To je vaš srpski fudbal. To tako funkcioniše. Vaš humor koji ovde plasirate on je naširoko poznat. Mi smo na njega navikli.

Gospodine Đukanoviću, ne smete na ulicu da izađete, ni vi, ni Vučić. Nikada ga niko nije video. Prošao sam hiljadu puta pored Andrićevog venca, nikada ga niko nije video jer taj čovek ne sme među narod da izađete. Vi da možete vi biste službenim automobilima ulazili u zgradu sopstvenu, vi biste ulazili u zgradu Vlade službenim automobilima. Vi ne smete među narod jer znate da ste ga uništili, razorili i devalvirali. To ste vi gospodo naprednjaci.

Na bljuvotine koje iznosiš ti ovde ne pada mi na pamet da ti odgovaram jer vi naprednjaci ste poznate lažovčine. Taj klip gde sam ja hvalio bilo kada Aleksandra Vučića, ja vas pozivam već nekoliko puta da ga pokažete, a pošto ga nemate i pošto izmišljate, pošto vama ništa nije sveto, to ste vi naprednjaci, mi smo na to navikli. To što lažete to mene ne boli.

Mene boli što se vi zadužujete, i to se zadužujete da buduće generacije vraćaju. Pa da li biste ovakve kredite za kakve ih zadužujete danas Srbiju podigli privatno lično vi, sa ovim kamatnim stopama? Pa ne biste, ali za Srbiju može, jer nećete vi vraćati, vraćaće neko drugi. A mafijaška organizacija mora od nečega da živi, mora Aleksandar Vučić da hrani svitu od nečega, i Zvonka Veselinovića, i Radojičića i sve vas ovde, ikebane, koji služite da aplaudirate „Rio Tintu“ i da kažete da ćete kopati.

Vidimo se 10. avgusta, pa dođite tamo, njima da kažete da će se kopati. Ja vas pozivam i ovim građanima u Šapcu, Loznici, Valjevu, Kraljevu, Bogatiću i Krupnju i gde sve nisu protestvovali i rekli da nećete kopati, napredna mafijo, da zgrćete milione. Ja vam obećavam da nećete, a za sve zločine ćete odgovarati.

Gospodine Parandiloviću, nemojte više da se javljate po Poslovniku. Vi ste ovim vašim izlaganjem uvredili svakog građanina Srbije koji je glasao za SNS. Vi ste sve te ljude nazvali mafijašima i šta još sve niste rekli. Stoga, molim vas, pošto insistirate na Poslovniku, vi imate kao poslanik pravo na to da uradite, ali ću ja to da ignorišem, jer ste ovim pokazali kako štitite dostojanstvo Skupštine.
Gospodin Đukanović, replika.

Pa znate, to što neko urla i arlauče, ne znači

da je u pravu. Valjda mora tako da dokaže da to što govori je ispravno, a suštinski, čovek obmanjuje javnost. Nikako da odgovori koliko još to mora puta da se sakrije od dužnika po Knez Mihailovoj ulici i zašto ga jure, kome je to ostao dužan i zašto se skriva po haustorima. To je ono što je ključno.

To što se vi ljutite ovde i što vas je to pogodilo, to je vaš problem, a to kako ste hvalili Aleksandra Vučića, pa to ceo Priboj priča. To čitav Zlatiborski okrug priča. Pa ljudi nisu mogli, oni osnivači SNS, nisu mogli da dođu na red od vas koliko ste se hvalili i koliko ste tražili funkciju. I onog momenta kada funkciju niste dobili, vi jednostavno ste otišli na drugu stranu. I nemam ništa protiv, to je vaše pravo, samo nemojte nama ovde da solite pamet i da nam pričate o tome ko je ispravan i ko nije.

Što se tiče službenih automobila, pa vi ste se najviše vozili u životu službenim automobilom. Ja nisam nikada. I šetam, idem i gradskim prevozom, vozim i svoj auto, a nikad nisam službeni auto koristio u životu, za razliku od vas, koji ste to i te kako koristili. Zahvaljujem. Ne bih dalje odgovarao ovakvom čoveku više.

(Miloš Parandilović: Replika.)