Što se tiče argumenata, izneli smo ih nebrojani broj puta i pričali i o ekonomskim koristima, ali znate, ko hoće da čuje, hoće, ko neće, neće. To je jednostavno tako. Ko ima političku agendu i nada se da može još nešto poena na ovoj temi da ubere, ali pre svega će to raditi putem nasilja, samo da se još jednom podsetimo.
Zanimljivo je da onaj ko je najglasnije ovde na ovu temu i tobož priča o argumentima je samo pre nekoliko dana javno rekao – mi, naravno, ne možemo da utičemo da neko kasnije u nekoj drugoj realnosti to promeni, a pričamo o eksploataciji litijuma i bora. I, to je u redu. Možda će se promeniti okolnosti, možda će doći do nekih novih otkrića, pitam se samo šta će se to promeni. Možda će se promeniti vlast, pa ćete vi da nastavljate da dajete dozvole i da nastavljate da menjate zakone kako vam se ćefne u korist kompanija, kao što ste radili 2006. godine, ali i 2011. godine..
Pošto pominjete zakon iz 2021. godine ili 2015. godine, pa samo da vam kažem vi ste neograničeno 2011. godine dali investitorima pravo da mogu da, kad god, za 10, 20, 30, 40 godina, pa oni koji studiraju doživotno, ti verovatno, znači da 20, 30, 40, 50 godina mogu da podnesu zahtev za eksploataciju.
Znači, eto je urađeno zakonom iz 2011. godine. Mi smo ih ograničili na šest godina. Da. I, mislim da je to dobro. Mislim da je dobro ograničiti investitore da imaju vremenski rok u kom mogu da podnesu dozvolu za eksploataciju.
Eto, pričamo. Kad pričamo o izmenama zakona i kad pričamo o onim predlozima koji su valjani, koji zapravo imaju za cilj da štite interese Republike Srbije, e pa onda ajde da pričamo o njima, ajde da stavimo neke granice. Ajde da zaštitimo interese i građana i Srbije. Tako to radi odgovorna Vlada, a ne one koje menjaju zakone i donose strategije, imenom i prezimenom, nazivajući kompanije koje danas kažu da imaju strašno lošu reputaciju. U Nacionalnoj strategiji piše svetski priznata rudarska kompanija Rio Tinto, imenom i prezimenom.
Što se tiče eksproprijacije, i dalje ponavljam, da, ona je zakonom moguća, kao i u zemljama EU. Mi naše zakonodavstvo baziramo na tim principima, apsolutno. Za određene projekte eksproprijacije su moguće, ali na ovom projektu to nije bio slučaj.
Znači, imovina potrebna je bila prodavana dobrovoljno. To što je neko dobrovoljno to odlučio i najveća većina njih to uradila, pa šta sad država treba da uradi? Da to nacionalizuje?