MILENA BIĆANIN

Socijaldemokratska partija Srbije

Rođena je 1964. godine. Živi u Surčinu, Beograd.

Po zanimanju je profesorka istorije.

Članica je Glavnog odbora i predsednica Gradskog odbora za obrazovanje Socijaldemokratske partije Srbije. Više od 10 godina je bila direktorka u OŠ „Drinka Pavlović”, a od prošle godine članica je Gradskog veća Beograda. Na sednici stranke jednoglasno je izabrana za predsednicu beogradskog odbora SDPS-a.

Izabrana za narodnu poslanicu 2014. godine, a mandat joj je potvrđen i nakon vanrednih parlamentarnih izbora održanih 24. aprila 2016. godine.

Osnovne informacije

Statistika

  • 4
  • 0
  • 6
  • 3
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Molba zaroduženje roka za odbranu doktorskih disertacija po starom

čeka se odgovor 5 meseci i 21 dan i 17 sati

Poštovana, Da li je moguće produžiti rok za odbranu doktorskih disertacija po starom, kao što je produžen rok studentima osnovnih studija? Razlozi su opravdani: čekanje odgovora odabranog naučnog časopisa o prihvatanju naučnog rada, nabavka materijalnih i drugih sredstava za dovršavanje...

Apel za podršku postdiplomcima po starom planu i programu

čeka se odgovor 5 meseci i 21 dan i 19 sati

Obraćamo Vam se kao postdiplomci upisani po starom planu i programu, sa molbom da nam pomognete u vezi sa izmenjenim predlogom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koja se odnosi na produžetak roka za završetak studija po predbolonjskim programima.

Doktorati

čeka se odgovor 5 meseci i 21 dan i 19 sati

Postovana gospodjo/ice Bicanin Ovim putem pokušavamo da Vam se obratimo sa jednom molbom koju očigledno ovog momenta možete samo Vi kao članovi odbora da odlčite, uradite. Mi doktoranti po starom programu nalzimo se u jednom veoma diskriminišućem položaju, koji nismo zaslužili.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 14.12.2016.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka, kolege narodni poslanici, evo ja ću se uključiti u ovu raspravu i sa posebnom pažnjom sam se bavila Zakonom o stanovanju, kao i moja poslanička grupa, iz vrlo jednostavnog razloga, jer se taj zakon tiče svih i zato što se tiče jedne od tri elementarne ljudske potrebe. U osnovnoj školi se nauči, u petom razredu, da su to potreba za stanovanjem, potreba za hranom i potreba za odevanjem.
Ako na bilo koji način jedna od te tri potrebe nije zadovoljena adekvatno, naravno da čovek doživljava osećanje lične posramljenosti i gubitak dostojanstva, ali mislim da je nemati dom, nemati mesto za stanovanje nešto što do kraja urušava ljudsko dostojanstvo i u diskusiji, odnosno u svom obraćanju želim da dam doprinos razumevanju svih ovih programskih pitanja koje smo postavili i koja ćemo postaviti, a i ja ću neke od njih.
Ono što je potpuno jasno, to je u ciljevima koje je Ministarstvo postavilo, kao razloge zbog kojih želi da donese ovaj zakon, a ti ciljevi su zaista potpuno jasni i ja sam sa njima apsolutno saglasna.
Prvi cilj je da je došlo do promene društvenih i ekonomskih okolnosti. To svi znamo. Te okolnosti su nam poznate. Godine 1992, kada pričamo o stanovanju, donošen je jedan zakon kojim su tadašnji vlasnici stanovi, po cenama vrlo pristupačnim, mogli da otkupe svoje stanove i sada ne mogu, a da, čak i ako neko kaže zloupotrebim, ne kažem sledećih par rečenica na tu temu.
Svi znamo da su u prethodnim državama, da ih sada ne prozivam po imenu, svi zaposleni bili obavezni da budu, da učestvuju u stambenim fondovima. Iz tih stambenih fondova neki su dobili stanove, a kasnije su ih otkupili za novce koji su zaista bili jako simbolični. Jako veliki broj građana Republike Srbije i iz svake države koja se tada tako zvala nije uspeo da to svoje pravo ostvari. Ta piramida koja je, u jednom trenutku, prestala da se puni, jednima je donela dobrobit, a drugima je nanela izvesnu štetu i ti građani nikada nisu doživeli nikakvu društvenu satisfakciju i, ono što bih ja rekla, socijalna nepravda koja je tada učinjena nije pokušala da se razreši nikada. Možda nekim poreskim povlasticama ili na bilo koji način, a ne zaboravimo da ljudi koji su davali u fond, koji nisu bili spremni da čekaju dugo vremena da im neko drugi, odnosno država reši stambeno pitanje, nego su to pitanje života sebi i svojoj porodici, uzimali u svoje ruke.
Mislim da je to jedan trenutak nepoverenja koje se polako gradi, kada imamo ovu temu i prosto sve ovo što čujemo kada govorimo o temi stanovanja u velikoj meri je, naravno, rezultat naših, toga što se mi znamo, što znamo kako funkcionišemo, što znamo kako se teško dogovaramo oko zajedničkog interesa i onda kada nam je jedna od najvažnijih stvari u pitanju, a to je upravo stanovanje.
Sada je, naravno, koncept tržišne ekonomije i prosto okolnosti su dovele do toga, neću ni tu da se sporim, ali ono što takođe moram da kažem, to je da je uloga države u aktivnostima kojima treba da pripomognem da bi svi građani mogli da zadovolje pravo na stanovanje, od izuzetne važnosti. Naravno, program socijalnog stanovanja i zakon koji je, deo koji se tiče, naravno, ovog Zakona o stanovanju, o tome razmišlja, ima jako veliki broj članova koje to doprinose, a ono što je takođe važno, a to je za onu drugu kategoriju građana koji nisu kategorije onima kojima treba podrška, socijalna podrška o stanovanju, za njih je naravno važno da njihovo pravo na rad i pravo na kvalitetnu novčanu zaradu, bude tako visoko, da kažem, postavljeno i realizovano da mogu da se posvete tom pitanju koje je od životnog značaj.
U podacima koje smo dobili u ovom materijalu, mi smo videli da je kod nas taj parametar koliko godina prosečnih plata treba da izdvajate da biste mogli da kupite stan 1 prema 13, znači sve što činimo u ovoj zemlji kada je u pitanju ekonomija, jer to je alfa i omega, svega zaista, mora da, nadam se da doprinese i rešavanju ovakvih problema. Ono što je negde, kao važan cilj i neosporno izuzetno važan, to je cilj koji se tiče unapređenja uslova stanovanja, da bi uslovi stanovanja mogli da se obezbede, naravno, potrebno je da se dogovorimo oko načina na koji će se zgrade održavati oko načina na koji će se unapređivati stambeni fond i, naravno, sa ciljem da se taj stambeni fond i očuva kao jedna od apsolutnih vrednosti jednog društvenog trenutka i ukupnog, da kažem, bogatstva jedne zemlje, jer je i to je svakako parametar koji ulazi u tu skalu.
Činjenice govore da je u periodu od 1946. do 1970. izgrađeno 39% ukupnog stambenog fonda, od 1970. do 1980. godine 24% stambenog fonda, i naravno najveći procenat zgrada koje su pravljene u to vreme nisu pravljene po standardima koje tatiraju pitanje energetske efikasnosti.
Mi smo tada, verovatno je to tada i postojalo, u nekom svetu mi smo na razne načine bili od toga udaljeni, i zbog toga, naravno, danas imamo ozbiljne probleme. Ozbiljne probleme, kada govorimo o kvalitetu stanovanja i ozbiljne izdatke. Mislim da je ovo pitanje izuzetno važno. Zašto? Zato što je energetska efikasnost, bogatstvo, odnosno očuvanje energetske efikasnosti je bogatstvo jedne zemlje. Mislim da zakon, ovako kako je definisan, nudi mogućnosti zajednicama stanara da donesu odluke, da uzmu i kredite da bi mogli, ako ne mogu na drugačiji način, da bi mogli da svoje zgrade učine energetske efikasnim. Ovo pitanje će biti posebno značajno onog trenutka kada se naša potrošnja energije za grejanje bude na drugi način obračunavalo i kada budemo plaćali baš onoliko koliko trošimo. Sve je u jednom trenutku trošak, a u jednom trenutku postaje značajna ušteda.
Mislim da je dobro rešenje, ali ono što mene brine, jeste platežna moć naših građana, koja je u velikom broju apsolutno upitna. Ako dve trećine članova stambene zajednice ima pravo da donese ovu odluku, pitam sve šta je sa jednom trećinom, koja ne verujem da neće razumeti, jako će želeti da ima prozore dobre, da ima izolovan krov, da ima izolovanu fasadu, ali se pitam i bez obzira na njihovo razumevanje i njihovu ličnu potrebu, da li će biti u mogućnosti da dovoljno participiraju u kreditu koji će biti usvojen na nivou zajednice.
Ono što bi nam jako pomoglo da nemamo ove dileme, i da pre svega građani ne budu zabrinuti, jer zaista svi smo zabrinuti, to je ono, ministarka vi ste puno puta pričali, i ministri su pre vas su puno pričali, to su socijalne karte. Mislim da bi nam ova, da ih imamo sada u ovom trenutku, jako puno pomoglo da brojne građane, da im skinemo teret straha i brige i da im kažemo da društvo na osnovu evidentnih podataka, tačnih i preciznih, zna ko i u kojoj meri može i treba da izdvoji novac. Ne možemo nikada svi da imamo isto, ne možemo u svim okolnostima svi da imamo isto, a ono što je za svako društvo od apsolutne vrednosti, to je solidarnost. Solidarnost prema onima koji nemaju.
Kada govorimo o upravnicima zgrada, to pitanje ne mogu da kažem i neću sakriti, da kada sam čitala zakon da sam i ja bila uznemirena. Videćemo kako će sve to funkcionisati, ali ono što želim da kažem to je da niko nikoga ne sprečava, ni u zgradi u kojoj ja živim, niko nikoga ne sprečava da donese dogovor o tome ko će biti upravnik zgrade. Ta prepreka ne postoji. Da li postoji prepreka zbog naših narušenih susedskih odnosa, zbog naših surevljivosti, zbog naše nezainteresovanosti, zbog 1.000 razloga? Da, sigurno da postoji. Mislim da je jako važno da kažemo iskreno, prepreka ne postoji. Hajde dogovorimo se. Tamo gde neko neće, ne želi, ne želi sam da se angažuje, ne želi da prihvati onoga ko to želi, a uvek ima bolje, među svima nama ima neko bolji. Tamo gde niko ne želi, tamo će se zaista dogoditi da će dobiti upravnika koji će doći sa strane.
Ono što mene interesuje, ministarka, kada govorimo o toj vrsti, da kažem novih zanimanja, prosto mi svi znamo da i u nekim zgradama u Beogradu postoje već profesionalni upravnici, gledali smo te priloge na televiziji, gde je upravnik bio odgovoran, potpuno svesno biće, gde su stanari bili zadovoljni. Ne moram da imam puno dilema, ali imam jedno pitanje, i u tom smislu je naša poslanička grupa i podnela jedan amandman. U slučaju kada je upravnik zgrade neko iz zgrade, da kažemo, on to pravo crpi, između ostalog, zato što je vlasnik stana, on tu živi i takav je kakav je. Međutim, kada neko dolazi sa strane, mislimo da bi u tim uslovima, da kažem konkursa, ili zadovoljavanje kriterijuma po kojima taj neko može da obavlja taj posao, trebalo da se nađe i odredba po kojoj to lice ne bi trebalo da bude kažnjavano za krivična dela. Taj ko nam dolazi, ko nam ulazi u kuću, mi ga ne poznajemo. Svog komšiju znamo. Ovoga ne poznajemo.
Mislim da bi bilo jako važno, zbog zaista mira građana, za početak elementarnog mira, da znamo da je to neko ko nije osuđivan za krivično delo, pa sad ko zna kriterijume kako se to već navodi. Druga stvar je ovo lice mora biti, kriterijumi moraju biti jako čvrsti i nepokolebljivi. To je neko ko će upravljati zajednicom, to je neko ko će donositi odluke, to je neko ko će raspolagati novcem, to je neko ko će moći da uđe u naš stav onda kada mi nismo u zgradi, a kada postoji ili vidljiva ili sumnja da se nešto dešava što može da izazove veliku štetu žrtvi i tako redom. Ako dobro razumem, to je neko ko će imati ključ od mog stana i ko će u takvim okolnostima moći da uđe. Do sada je to mogla da bude komšinica, kojoj kažem proveri da li sam isključila peglu. Ali, ovde se radi o nečemu drugom.
Ne bi bilo dobro niti građane, niti tu osobu da dovedemo u bilo koju nelagodu, bilo koju kompromitujuću situaciju u kojoj će neko sumnjati da mu je nešto nestalo iz stana, jer je taj ušao sam, jer taj može verovatno da uđe kad pomisli da postoji izvesna sumnja, odnosno razlog. Mislim da je jako važno da dobijemo te odgovore zato što, zaista treba da budemo mirni. Cilj je u stvari, da ovaj zakon profunkcioniše i da donese dobrobit, iz razloga iz kojih se predviđa da će tu dobrobit doneti.
Kada govorimo o tome da taj upravnik zgrade će nas popisivati, on će naravno imati podatke i o svima nama. Ne mislim da je njemu to specijalno važno, prijave stanovanja se nalaze u MUP-u. Kada govorimo o stanarima, to je zaista jedna posebna kategorija mučenih ljudi u našem društvu i naši roditelji i mnogi od nas smo naravno, jedan deo života verovatno proveli i u tim okolnostima, ja zaista mislim da je potrebna zakonska zaštita i onoga koji izdaje stan i onoga ko ulazi u stan. Tu se dešavaju zaista neverovatne povrede, da kažem, svih mogućih prava.
Ugovor to može vrlo jasno da definiše da štiti i jedne i druge, a da li će taj ugovor biti osnovica za plaćanje poreza, nisam sigurna, zato što kažem – mi se znamo, pa će onda mnogi svoje stanare prijavljivati kao rođake, tetke, strine itd. Mnogi će, ako to ne žele tako da urade, prijaviti manju nadoknadu za stan, ostatak će primati na ruke i mislim da će se tu stvoriti neka dodatna pitanja i dodatne dileme.
Kada govorimo o kategoriji zaštićenih stanara, to je još jedna, da kažem, od istorijskih posledica koja se vuče 70 godina. Donet je Zakon o restituciji. Došlo je vreme da se i ovo pitanje razreši. Ja se zaista zalažem za to da prava ovih ljudi na svaki način budu očuvana, da se taj problem njihovog raseljavanja realizuje u skladu sa svim mogućim i ustavnim pravom i sa svim drugim i konvencijama o međunarodnim ugovorima koje smo potpisali, ratifikovali, koje se na kraju krajeva uvek tiču isključivo ljudskih prava. Ti ljudi će imati pravo da otkupe, ako sam dobro razumela, svoj stan po osnovu Zakona iz 1992. godine. Ako sam dobro ministarku razumela, mislim da je pravedno jer kada su drugi otkupljivali stanove oni to nisu mogli, nije nuđeno, pa nisu mogli.
I ono što je takođe dosta značajno, taj period od deset godina, nadam se da će biti dovoljno dugačak i činjenica da se sada u sudovima vodi 10.000 sudskih sporova po ovom pitanju, a da će ovo pitanje, prosto i to pitanje skinuti sa dnevnog reda, zaista može da bude od velikog značaja.
Ono što je takođe važno, to je, ja bih rekla, tako se pravi sistem jedne države, pre par dana smo doneli Zakon o sprečavanju nasilja u porodici Sada već u ovom zakonu prosto vidimo tu vezu u razmišljanju, povezivanju, da i osobe koje su žrtve porodičnog nasilja, imaju, naravno sada država na jedan ozbiljan način razmišlja i o njihovoj zaštiti i o njihovom krovu nad glavom i u svakom slučaju važno je pitanje.
Pitanje o kojem mislim da niko ovde od nas nije govorio, to je pitanje osoba sa invaliditetom. Čitala sam zakon i zaista nisam našla u ovom pojmovniku za koji smatram da je dobro što je naveden, ovde nismo našli ni pod jednom tačkom definiciju ko su osobe sa invaliditetom, jer prosto i te osobe su građani ove zemlje i raspolažu svim mogućim pravima pa i pravom za stanovanje, pravo na socijalnu podršku kada je u pitanju stanovanje, naravno i mnogima od njih država u tom smislu mora da da dovoljnu podršku. I tu se sada otvara pitanje kod izvesnog broja članova, o kojima ćemo u raspravi o pojedinostima razgovarati.
Postavlja se pitanje – da li je moguće sprečiti da, obzirom da te osobe ponekada imaju, ne ponekada nego često imaju i podršku drugog lica, tzv. tuđa nega i pomoć i zbog toga imaju uvećane prihode, da li to može biti osnova zbog kojih oni neće imati pravo na socijalno stanovanje, odnosno onaj ko ima niži stepen invaliditeta će biti u prednosti u odnosu na osobu za koje je ovo pitanje takođe veoma važno. Ja neću da poredim to se prosto ni ne radi, ali postavljam pitanje.
Takođe, kada se govori o stambenoj podršci ovim osobama, veoma je važno uključiti i strukturu stanova koji su za njih predviđeni, jer ti stanovi zaista moraju da imaju osobenosti drugog tipa, da li imaju prag, koje je širina zbog kretanja, zbog pomagala itd. Jer, ako već mislimo i činimo za dobrobit svih naših građana, ovi građani su ravnopravno važni i o svim ovim pitanjima apsolutno treba razmisliti.
Samo bih se na kraju vratila na trenutak, to su ona pravila vlasnika stanova. Tim pravilima vlasnici odnosno članovi stambene zajednice mogu da donesu svoja pravila, svoje dogovore koja mogu da ih štite. Još jednom hoću da podvučem, stvar je dogovora, stvar je podrške, stvar je razumevanja. Ako živimo pod jednim krovom ne vidim razlog da ne možemo da se dogovorimo da štitimo svoju privatnu imovinu, ako smo se za nju na različite načine uplašili. Hvala.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 22.11.2016.

Hvala, predsedavajući.
Ministarka, zaista nam je jako drago da ste imali razumevanja u prihvatanju amandmana. Evo, moje kolege su već obrazložile, a ja samo hoću da kažem sa kog aspekta mi to razmatramo, pridružujući se argumentaciji mojih kolega.
Pre svega, ovo je nov zakon. Hitna mera je prva mera koja se izriče u trenutku nakon prijave nasilja, procene rizika i svih ostalih procedura. Ona je najniža moguća mera. Ona treba da razdvoji dvoje u sukobu i treba da dovede do smirenja. Da li će ta mera biti produžena, to je sada nešto drugo.
Mi u trenutku kada je izrečena hitna mera to ne znamo. To ne zna žrtva, bez obzira ko je žrtva. Toj žrtvi je potrebno dati vremena da razmisli šta može, od trenutka kada je obaveštena o tome, da učini sa svojim boravkom u tom prostoru gde se nasilje dogodilo, da li želi da čeka nekoga i šta u tom smislu želi da preduzme kao sopstvenu samoprocenu rizika, na koju ona, naravno, ima pravo. Zato mislim da je ova mera jako dobra. Naravno da će praksa dati dovoljno ozbiljnih rezultata, odnosno odvešće nas na put razmišljanja da li to treba da bude više, da li treba da bude kraće, ali za početak mislim da je ovo jako dobro i hvala vam zbog toga.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja, 18.10.2016.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, uvaženi ministre, da vas najpre pozdravim. Prvi put ste u parlamentu sa jednom temom sa kojom se mi, parlamentarci, srećemo već duži niz godina, tako da, rekli bi, za nas ovde nema ničega novog od onoga kako razumemo zašto se ovo dešava, do toga šta treba da učinimo.
Obzirom da sam član Odbora za obrazovanje, mi smo na sastanku razmatrali predlog izmena Zakona i, koliko sam ja razumela, svi smo voljni da predložene izmene prihvatimo, svi smo uložili izvestan broj amandmana i on se zaista tiče tog pitanja ravnopravnog statusa svih učesnika u procesu obrazovanja, bilo da se tiče studenata, „prebolonjaca“, da tako kažem, ili onih koji su trenutno na svojim magistarskim i doktorskim studijima.
Kako ja razumem i kako moja poslanička grupa razume zašto je bitno da ovo pitanje ovoga puta podržimo, ali, kao što ste vi rekli, ovo bi zaista trebalo da bude poslednji put? Zato što, prosto, imamo jednu veliku štetu koju možda i ne sagledavamo svakodnevno, ali koja se na kraju pojavi kao šteta, jer sa ovakvim stalnim izmenama Zakona o visokom obrazovanju, očigledno imamo informaciju da nešto moramo da menjamo u okviru zakona, a drugo je ono što nam govori da nismo u suštini i do kraja obezbedili kvalitet i praćenje kvaliteta obrazovanja. Jer, da smo sve učinili što je potrebno i da smo apsolutno imali sve vrste neophodnih podataka, analiza i zadataka koje bismo preuzeli, pretpostavljam da bi se ovaj problem dešavao ali mislim da bi on već davno negde bio iza nas.
Što se tiče Predloga zakona, moje mišljenje je da studentima „prebolonjcima“ treba izaći u susret, ali mi je žao da mi nemamo jednu ozbiljnu analizu, mislim da je nismo imali ni prošle godine kada smo razmatrali ovu temu, koji su sve to razlozi koji su opredelili ovakvu situaciju? Naravno, mi možemo da se informišemo na osnovu nekih iskustava nekih studenata, svojih poznanika, na osnovu svog iskustva, na kraju krajeva, možemo neke razloge da prepoznamo, ali, mislim da bi, radi rešavanja ovog problema i izbegavanja buduće situacije, zaista nam bila neophodna jedna ozbiljna analiza svih mogućih uzroka koji dovode do ove situacije.
Nismo to imali ni ovoga puta i onda mi u našoj diskusiji to svedemo na – jedno su lični momenti, da je neko u jednom trenutku morao da prekine studije, nije mogao da ih nastavi, zaposlio se, neko je osnovao porodicu, rađao decu, itd, i to su razlozi koji su potpuno opravdani i koji će uvek postojati. Ali, sistem obrazovanja, sad govorim o visokom obrazovanju, mora da prepozna i takve situacije i ne sme ni studenta, a ni samog sebe, mislim na sistem, da stavlja u situaciju stalnog nekog produžavanja nečega, a bez prave podrške onome zbog koga sistem postoji.
Sistem postoji zbog onih koji se obrazuju. Jer, sam po sebi, ne čini ništa. Znači, sistem mora da da podršku. Ja nekako očitavam i učitavam da sistem nije davao dovoljno podrške.
Ako imamo priču o tome, da li su to gradske legende ili ne, ali, čini mi se da su zaista realna iskustva, jer, ponovo kažem, svi smo ih prošli, da pojedini profesori imaju izuzetno visok kriterijum, i ja pozdravljam taj kriterijum i taj kriterijum mora da postoji, ali, ako je uočeno da kod pojedinog broja profesora jako mali procenat studenata položi ispit, odnosno može da položi, onda bi taj profesor, vi to, ministre, jako dobro razumete u odnosu na sve sisteme u kojima ste radili, onda bi taj profesor sa najboljim namerama pedagoga, naučnika, čega god, intelektualnog poštenja, trebao da pomogne svojim studentima da taj program savladaju. Jer, cilj tog profesora, ja pretpostaljam, jeste uspeh studenata, znanje i kvalitetno realizovan proces obrazovanja prethodno. To se ne dešava. To se zaista ne dešava i otuda mnogi ljudi u jednom trenutku prekinu obrazovanje. Da li je to korisno za ovo društvo? Nije.
Ministre, takođe znate da je znanje uvremenjeno. Znači, svako znanje, svakom učesniku u procesu obrazovanja dajete u jednom trenutku, u trenutku koje njegove sposobnosti svakog tipa to mogu da prime, mogu da razviju i da daju novu vrednost. Mi ovde gubimo taj kontinuitet. I to je, opet, velika šteta. Velika šteta za sistem obrazovanja, velika šteta za studenta, velika šteta ukupno za ono što će uslediti kad taj neko završi svoj fakultet, kad bude konačno počeo da radi. Sa tom diplomom, da li će biti dovoljno spreman, da je u svim tokovima onoga što treba maksimalno da da u trenutku kad se zaposlio kao akademski građanin, ono što od njega očekuje poslodavac, sistem, u bilo kome da se nalazi?
Prema tome, nisu naše štete samo to što neko ima nerešen životni status i mnoge planove zbog toga i što društvo, naravno, ima tu neku i materijalnu posledicu, nego su naše štete nekog drugog tipa, a to sistem obrazovanja treba da reši i ja verujem da ste vi tu zbog toga, a to je, naravno, onako kako je u ovom sjajnom dokumentu napisano. Strategijom obrazovanja do 2020. godine je i predviđeno – akademske studije treba da prate razvojne potrebe Republike Srbije na svim nivoima njenog postojanja, njenih ciljeva, koji su nama u društvu svima jasno poznati.
Ono što je u Strategiji, naravno, a kada govorimo o ovoj vrsti osnovnih studija takođe predviđeno – to je ta divna pretpostavka da će do 2020. godine 38,5% građana imati visoko obrazovanje. Ja sumnjam da ćemo mi stići za četiri godine taj cilj postići i da ćemo mi u tome uspeti, jer, bojim se da su neke godine prošle bez dovoljno pažnje prema ovom problemu i ukupnom pitanju problema obrazovanja u suštini.
Što se tiče studenata koji su na doktorskim i magistarskim studijama, takođe se zalažemo za to da se njima taj rok produži. Ja ne bih sada ovde elaborirala koji su to razlozi, obzirom da nemamo analizu od institucije, ne bih baratala onim informacijama koje imam i za koje ja lično verujem da su jako pouzdane, ali, prosto, nisu relevantne za diskusiju. Sistem mora da da analizu zašto se nešto dešava.
Ono što bih takođe rekla to je da taj naš sistem obrazovanja, ja zaista, ministre, verujem da će ovo biti poslednji put, evo, dali ste nam tu vrstu obećanja, da ćemo se poslednji put baviti ovim pitanjima i da će sve naše diskusije u kasnijem periodu se ticati pitanja kvaliteta, iz prostog i jedinog razloga, a to je u stvari potreba ovog društva za obrazovanim ljudima, za ljudima koji su spremni da učestvuju u procesu rada na bilo kom nivou, da li je to sa srednjoškolskim obrazovanjem ili sa svakim drugim višim.
Jer, ono što mi svakako kao građani ove zemlje vidimo, to je prosto da su brojna pitanja koja se pred svima nama nalaze svakodnevno, da je svet u nekim teškim turbulencijama i da svaki građanin, ja se, pre svega, vraćam na svoju zemlju, svaki građanin je ravnopravno važan i ravnopravno značajan i ravnopravno mu treba dati mogućnost da može da doprinese svojim znanjem u rešavanju bilo kog problema ili stvaranju napretka u bilo kom segmentu društva. I to je ono što, naravno, sa sobom ovaj sistem obrazovanja nije uspeo da reši, ali ne samo sistem obrazovanja, to je to delikatno pitanje napuštanja obrazovanih ljudi ove zemlje. Ja taj njihov odlazak vidim kao dalju nespremnost da se rve sa sistemom u kome ne mogu da budu uspešni, a biti uspešan znači imati mogućnost da, osim onoga što ćete uložiti kao svoj kapacitet, intelektualni i obrazovni, da imate i organizacione mogućnosti da sve to realizujete.
Ti ljudi koji odlaze su oni koji hoće da uče, ministre, a mi se zalažemo za koncept doživotnog obrazovanja. Ti ljudi su otišli, oni znaju da ih to čeka. Sigurno ste čitali autobiografiju Mihajla Pupina „Sa pašnjaka do naučenjaka“. Meni je žao što su Amerikanci imali čast da ta knjiga bude deo njihove obavezne lektire, a da mi ovde u Srbiji tu čast nikada nismo imali, a da nikada, pre svega, videli potrebu, nažalost, da to imamo, kad on odlazeći u Ameriku kaže – ja sam tada verovao da sa sobom nosim takve vrednosti koje će Amerika prepoznati. Trebalo je vremena da se prepozna.
Ovo je 21. vek. Ljudi koji odavde odlaze sa obrazovanjem koje imaju već sada su prepoznati kao neko ko može da doprinese negde. E, to negde može da bude na celom svetu. Ljudi su slobodni da se kreću, ali ministre, ovde je ključna stvar, to mora da bude u najvećoj meri tih naših akademskih građana ovde. Moramo da im stvorimo uslove.
Ja u tom smislu verujem da ćemo odlukom da ovaj Predlog zakona usvojimo ovog puta, razgovaraćemo o amandmanima. Zalažem se apsolutno za princip dostupnosti, nediskriminacije, jednakosti. Nema sistema obrazovanja ako nije pravičan i efikasan, nema kvaliteta, prosto. Ali, prosto, mislim da ovo treba da bude poslednji put, da svaki sledeći put sve što budemo činili u svakom segmentu obrazovanja će davati nadu onima koji danas već razmišljaju da odu, da te dane odlože i da ostanu ovde, jer je ovom društvu potrebna moć znanja i kompetencija. To je snaga. To je snaga svake države.
Nijedno pitanje u svetu ne može da se reši bez toga da nešto znate, bez toga da ste radili istraživanje, bez toga da ste mogli da radite istraživanje, nijedno pitanje. Ja vas molim da zajedno sa svojim saradnicima učinite šta možete. Moja poslanička grupa će podržati. Ali, zaista, da se sledeće godine u ovo vreme zaista sretnemo sa nekim drugim temama. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 23.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 92500.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 92500.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 12:49