MILENA BIĆANIN

Socijaldemokratska partija Srbije

Rođena je 1964. godine. Živi u Surčinu, Beograd.

Po zanimanju je profesorka istorije.

Članica je Glavnog odbora i predsednica Gradskog odbora za obrazovanje Socijaldemokratske partije Srbije. Više od 10 godina je bila direktorka u OŠ „Drinka Pavlović”, a od prošle godine članica je Gradskog veća Beograda. Na sednici stranke jednoglasno je izabrana za predsednicu beogradskog odbora SDPS-a.

Izabrana za narodnu poslanicu 2014. godine, a mandat joj je potvrđen i nakon vanrednih parlamentarnih izbora održanih 24. aprila 2016. godine.

Osnovne informacije

Statistika

  • 5
  • 0
  • 6
  • 3
  • 5 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 22 dana i 10 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 2 meseca i 24 dana i 5 sati

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

Molba zaroduženje roka za odbranu doktorskih disertacija po starom

čeka se odgovor 1 godina i 1 mesec i 18 dana

Poštovana, Da li je moguće produžiti rok za odbranu doktorskih disertacija po starom, kao što je produžen rok studentima osnovnih studija? Razlozi su opravdani: čekanje odgovora odabranog naučnog časopisa o prihvatanju naučnog rada, nabavka materijalnih i drugih sredstava za dovršavanje...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Peto vanredno zasedanje , 20.09.2017.

Poštovani predsedavajući, ministre sa saradnicima, poštovane i drage kolege narodni poslanici, SDS, naravno od kada je osnovana, zaista sa potpunom sigurnošću mogu da kažem, stoji na stanovištu da je obrazovanje motor razvoja društva. Pokretač, možemo da ga zovemo kako god, možda je lepša reč pokretač, ali svakako, nešto što može da promeni našu stvarnost, naše živote i apsolutno da omogući uslove za stvaranje jedne apsolutne, respektabilne i uspešne države.

Mi se zalažemo za obrazovanje koje će biti zaista u duhu socijalne pravde, zaista dostupno svima. Obrazovanje koje daje jednake šanse, ali ne samo jednaku šansu da imate školu i da imate učiteljicu, nego da imate kvalitet obrazovanja, a ovo kažem posebno zato što znamo da veliki broj učenika u Srbiji pohađa škole u nekim uslovima koji su malo drugačiji od gradskih, jako dugo putuju do škole, putevi su nebezbedni, naravno, nemaju tamo svoje drugove, a onda se pitamo, uz svo požrtvovanje učitelja, koje im se sigurno nudi, pitam se da li i zaista uspeju da dobiju sve ono što je moguće i što ova država obećava.

Socijaldemokratska partija Srbije se takođe zalaže za demokratizaciju i depolitizaciju sistema obrazovanja i ono što je već bila tema u razgovorima oko ustavnih promena, a i deo je našeg programskog dokumenta država obrazovanja, mi se zalažemo za obavezno i besplatno srednjoškolsko obrazovanje. Bilo je puno reči o tome sinoć na Odboru za obrazovanje. Vidim da je raspoloženje mojih kolega i ministra koji je sa nama, naravno, učestvovao u tom razgovoru, u tom pravcu. Nadam se da će nam nove ustavne promene ovakav zakonski okvir i doneti, jer imati osnovnu školu u 21. veku kao obavezan, jedini obavezan sistem obrazovanja, je zaista minorno. Minorno je imati možda samo srednju, ali moramo da se obavežemo da imamo kvalitetno srednje obrazovanje da bismo mogli da utičemo na kvalitet obrazovanja nacije, da bismo mogli da dalje unapređujemo naše visokoškolsko obrazovanje i sve nivoe obrazovanja koji slede po završetku osnovnih studija. Prosto tako.

Ono što možemo politički da se slažemo, kako god, ali sistem obrazovanja ima svoje, kako da kažem, utemeljene zakonitosti u suštini nastanka. Znači, to je sistem u kome vi obrazujete decu, u jednom trenutku, za vreme koje će doći. Moje ključno pitanje koje postavljam sebi, svima nama, ne tražim nikakav odgovor, jer odgovor ćemo mi dobiti za osam godina, a to je, današnja generacija prvaka ima šest, sedam godina, kako ko, za osam godina, znači, od današnje 2017. godine, to će biti 2025. godina, ja pitam sebe i sve nas, da li mi znamo kakav će svet biti 2025. godine? Da li znamo kakva će biti naša ekonomija, kakve će biti naše potrebe i da li mi već sada imamo dovoljno preduslova da stvaramo osnove i kvalitetne temelje za to što nas čeka 2025. godine? Izdvajam tu godinu jer je merim sa početkom osnovnog obrazovanja prve generacije, odnosno prvaka koji su ove školske godine krenuli u svoj sistem.

Ono što je takođe, važno za sistem i, kako da vam kažem, sve zemlje na svetu naravno, svačiji sistem ima tu vrstu ograničenja, međutim, drugi su izgleda uspeli da u nekim ranijim vremenima reše neka druga pitanja, tako da lakše hvataju zamajac sa vremenom i lakše uspevaju da kontrolišu vreme u kome žive i da nameću nove standarde i nove modele, koji su vrlo radi da prihvate, što bih rekla da ovo društvo baš i nije.

Ono što u značajnoj meri opterećuje svaki zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i svakog ministra, bez obzira o kojoj vladajućoj garnituri govorimo, to je prosto odnos javnosti prema sistemu obrazovanja. Naša javnost je vrlo podeljena. Mislim da ima dosta i površnih stavova, ili je škola savršena ili ništa ne valja, ili nastavnici rade, ili nastavnici ništa ne rade, imaju samo godišnje odmore, sva deca su bahata, ili su deca idealna. Mislim da nemamo dovoljno kritičan odnos, zato što, pre svega, nastupamo jako lično, samo sa stanovišta toga čime smo lično zadovoljni.

Zakon se tiče pre svega učenika, nastavnika, roditelja, tiče se svih prosvetnih vlasti, tiče se društva u celini. Zakon treba da obezbedi, i verovatno, naravno zato ga i donosimo i zato o tome svemu diskutujemo, zakon mora da obezbedi ključni element, a to je element kvaliteta i održivost tog kvaliteta, jer ukoliko nemamo kvalitet i ako nemamo napredak u postavljenim ciljevima, mi onda imamo samo sistem. Možemo da kažemo da imamo sistem, možemo da kažemo da imamo i zaposlene, imamo i novac koji izdvajamo, ali nemamo rezultate i onda naravno imamo sve ono što nam danas nedostaje i protiv čega se svi naravno ukupno bunimo.

Zašto sam na prvo mesto, znači ako sada moje kolege prosvetni radnici slušaju, reći će zašto na prvo mesto deca? Zato što deca moraju da idu u školu, deca moraju da idu u školu, a nastavnici biraju profesiju. To ne umanjuje niti njihov značaj, niti njihovu ulogu, niti našu odgovornost da se potrudimo oko poboljšanja, ne samo materijalnog statusa nastavnika, nego pre svega ugleda profesije.

Zaista bih htela posebnu pažnju da u ovom delu svog obraćanja obratim nastavnicima. Zašto? Zato što su nastavnici nosioci obrazovanog sistema. To su nastavnici. Oni dolaze sa nekim završenim školama, oni dolaze sa diplomama koje im je ova država priznala, koje im je priznalo ministarstvo, dolaze sa svojom voljom, dolaze sa svojim ličnim opredeljenjem, dolaze sa svojim ličnim stavovima, biraju posao i nose sistem. Međutim, ono što sistem mora da uradi to je da pokaže zaista mnogo više poštovanja.

Sećam se devedesetih godina i ne razumem dovoljno one koji kažu da je to važna uloga, ali da materijalni status i nije toliko važan. Važan je. Mi smo devedesetih godina bili jedina struka o kojoj se na dnevniku objavljivalo kada prima platu. Mi smo 2000. godinu dočekali sa 50 maraka, i naravno da svih ovih godina nismo uspeli da se oporavimo, a koliko sam shvatila živimo u vremenu i društvu koje jako ceni one koji mnogo zarađuju. Kakva je onda poruka prosvetnim radnicima ako rade za platu koja je 17% manja od republičkog proseka?

Nastavnici, ja ne znam, evo reći ću prosto da ne znam da li je u skorije vreme vršena neka analiza zadovoljstva nastavnika svojom profesijom, koliko je nastavnika našlo, da kažem, tu meru između usklađenosti profesionalnog afiniteta, odnosno izbora i ličnog afiniteta i onoga što može konkretno da realizuje u svom poslu, jer to su ljudi koji žele da budu uspešni, ne zaboravite, to nisu samo ljudi koji dođu, održe čas, ispričaju i odu kući. To su ljudi koji se veoma mnogo angažuju, koji rade. Da li rade svi? Ne rade svi.

Da li sistem mora da učini i da otkloni iz sistema, ili prvo da pomogne onima koji su u sistemu, a koji nisu dovoljno kvalitetni i ne trude se? Svakako je to obaveza sistema. Mi se ljudi ne možemo lišiti tek tako. Ako smo ih primili u sistem, mi moramo da kažemo – mi smo vama jednog dana priznali kompetencije da vi to možete da radite u bilo kom vremenu i u bilo kom sistemu. Šta je sistem radio sa vama ne znam, ali ne možemo se ljudi lišiti, ljudima moramo da pomognemo sa uvažavanjem. Ja posebno apostrofiram reč - uvažavanje. Ako hoćemo da ovaj zakon dobije svoj puni smisao i ako hoćemo da za par godina ili bilo kada kažemo da su ove zakonske izmene bile kvalitetne i dobre, bila nam dobra namera, dobro ubeđenje i uverenje, onda moramo da pokažemo poštovanje.

Ono što se, naravno, čini u odnosu na nastavnike, to je da postoje stručna usavršavanja, postoje njihove obaveze u tom smislu. Međutim, pitanje je u kojoj meri oni sve to mogu da realizuju u svojim školama i u kojoj meri se konačno i realizuju vrednosti njihovih aktivnosti. Nastavnici imaju mogućnost da na osnovu stručnog usavršavanja itd. stiču zvanja. Međutim, koliko ja znam, ministre, još uvek ta zvanja koja oni stiču nemaju ekvivalent u novcu. Mislim da bi to bila dobra motivacija. Tamo niko ne očekuje ne znam kakav novac, ali očekuje razliku. Razliku u odnosu na onoga ko se ne trudi, ko ne radi, ko koči, sa kime vi morate da se objašnjavate zašto hoćete da neku nastavnu jedinicu ili neki sadržaj izvedete interdisciplinarno, da ga molite da učestvuje u tome.

Moramo da se potrudimo da ohrabrimo najjače. Moramo da uspostavimo razliku. Ja onda verujem da će mnogi od onih koji misle da je kreda i tabla i dalje najbolji način za održavanje nastave, kada budu videli razliku, vrlo lako odlučiti da mogu i oni drugačije. I ovaj zakon i sve ovo što radimo mora to da omogući. Juče sam pričala o tome i vi ste mi, naravno, odgovorili, pričali smo o odgovornosti, pričali smo o pravičnosti. Ne bude li ovaj zakon i ovo naše zapinjanje išlo u tom pravcu do kraja, onako vidljivo kroz praksu, biće nam žao i imaćemo ovakvu diskusiju kroz izvesno vreme, a pravo da vam kažem, ja ne znam da li iko više ima vremena u svom životu, posle svih promena koje se dešavaju i svih zahteva koji su pred nama.

Što se tiče učenika, mislim da mi konačno moramo ovom društvu da pomognemo, svima nama, da razumemo da deca imaju ljudska prava. To što su ta deca mala, što dolaze sa sedam godina u školu ili predškolsko, ili bilo koji uzrast, ovo društvo mora da shvati da deca imaju ljudska prava. U školi, ja bih ovo iskoristila čak i kao vrstu apela, mora da prestane borba koja nastaje iz nezadovoljstva svih, borba između nastavnika i roditelja i dece oko toga ko ima više prava da ima prava. Tamo svako ima svoje pravo. To što se strašno sada veoma često u javnosti čuje kako deca imaju sva prava u školi, a nastavnici nemaju nikakva prava, naravno da nije tačno. Nastavnici samo moraju da shvate da ta vaspitna uloga škole i kapacitet koji oni sa sobom kao ličnosti unose u školu mora zaista da bude ne samo od velikog značaja, nego prosto mora da bude jedno apsolutno pomoćno oruđe i veoma važno oružje za rad. Oružje za rad nije pretnja ocenom, to je najneprikladniji oblik ponašanja bilo koga u prosveti. Najneprikladniji način ponašanja je uterivanje straha. Najneprikladniji način ponašanja je nedavanje odgovora onima koji od vas odgovore traže i koji su u školu zbog odgovora i došli.

Još jednom, deca imaju ljudska prava i mi smo obavezni da im pomognemo da svoja prava i obaveze razumeju. Moramo da ih vaspitavamo, moramo da budemo strpljivi i opet Ministarstvo i sve institucije obrazovnog sistema sve svoje aktivnosti koje sprovode u obrazovnom i vaspitnom smislu zaista moraju da daju kao alat i sredstvo za rad nastavnicima, da bismo ostvarili ono što je kvalitet i ono što ste vi naveli, čini mi se, pod tačkom 7. kao element obezbeđenja kvaliteta, a to je okruženje. Nema kvalitetnog obrazovanja bez pozitivnog okruženja javnosti. Ne zaboravimo, deca nam dolaze iz kuća u školu sa šest – sedam godina, došli su s nekim navikama, doneli su ih u školu, deca iz škole odlaze svojim kućama, a onda se nađu u raskoraku između onoga šta je kuća, šta je javnost i šta je učitelj i šta je nastavnik. Deca imaju potrebu da imaju bliskost sa svojim nastavnicima, ali se bojim da okruženje daje jednu sasvim suprotnu sliku. Zašto je ta slika drugačija? Zato što je iskustvo roditelja drugačije, zato što su roditelji građani ove zemlje koji svakodnevno imaju utisak da im možda baš obrazovanje nije puno dalo u životu. Zato što ima puno naših građana koji jako dugo čekaju na posao, a kvalitet svakog sistema obrazovanja leži baš u toj tajni kratkog vremena, od trenutka kad ste završili svoju školu do trenutka kada ste se zaposlili. Znači, to je okruženje na koje utiče škola, ali utičemo i svi mi, i mi u Skupštini, a opet ću reći, naravno, i sve prosvetne vlasti i sve vlasti ukupno.

Što se tiče te zaista intrigantne teme oko postavljanja direktora, šta ja o tome mislim? Kako da vam kažem, možemo da sukobljavamo svoja mišljenja i u jednom i u drugom pravcu, ali onog trenutka kada smo kao društvo sigurni da će uvek samo najbolji biti izabrani, onda mi nemamo problem. E sad, pitanje je da li mi imamo taj utisak, da li imamo ta iskustva iz života, da li kao roditelji, da li kao oni koji rade ili su radili u prosvetnom sistemu. Prilikom raspisivanja konkursa, naravno, vrlo se jasno navode svi kriterijumi. Ukoliko svi kriterijumi budu apsolutno objektivno provereni, onda zaista ne mora da bude nikakvog problema i da potpišete 2.000 rešenja. Ali, ako to ne bude slučaj, onda čak i da ne postavljate, opet nema veze, opet neće biti dobro.

Mislim da je, kada govorimo o ovom pitanju, velika odgovornost na lokalnoj samoupravi. To što tri člana školskog odbora dolazi iz reda nastavničkog veća, to je potpuno prirodno. To što dolazi tri iz redova saveta roditelja, takođe je vrlo prirodno, kao i ovih troje koji dolaze iz lokalne samouprave. Ali, verujte, mnogo su zainteresovaniji roditelji i nastavnici u školi ko im je direktor, čini mi se, od predstavnika lokalne samouprave, u smislu kvaliteta. To što vi zovete lobiranje, mi znamo da nije zabranjeno i ne verujem da su nastavnici u školama izumeli lobiranje, koji je uopšteno jedan model dolaženja do nečega. Oni su to videli. To je naše životno iskustvo s kojim mi dolazimo svakodnevno kada radimo bilo koji svoj posao.

Odgovornost lokalne samouprave, to su predstavnici političkih partija koji su tamo došli zato što su izabrani. Ne vidim razlog da se njima ne povere mnogo odgovorniji zadaci u okviru zakona oko predloga ljudi koje će poslati. Nije njihov zadatak jedino da vi sa njima popričate i kažete – meni treba da okrečim školu, a on pošto me zna, kaže – ne brini, rešićemo, dobićeš novac. Ne završava se posao u školi u tom smislu. Znači, to moraju biti probrani ljudi. Mi svi znamo da su za rad u odborima mnogo zainteresovani ljudi tamo gde se ti odbori plaćaju. Znamo i da u školske odbore dolaze mnogi ljudi koji zaista nemaju baš nikakvog kontakta ni po svom obrazovanju, ne pokazuju zainteresovanost, ne dolaze na sednice.

Onda ćete vi sa tim preporukama i mnogih takvih članova školskih odbora potpisati tu saglasnost. Pa, vidim da ne razumete, hoću da kažem, pitanje kvaliteta članova školskih odbora sa svake strane. Vi ste rekli, svi se oni izdogovaraju, direktor ih poznaje pa se oni izdogovaraju. Pa, koji je interes nekog člana školskog odbora ispred lokalne samouprave da postavi lošeg direktora? Koji je njegov interes? Jel on ima interes? Pa, ako mu je interes da ga ne interesuje, onda ne treba tu da bude. Ako je to za njega ništa. Za one ljude koji rade u školi, i za roditelje to je velika stvar. I, za vas je velika stvar da imate uspešan sistem i uspešne direktore.

Prema tome, nije to samo pitanje toga da li ćete vi potpisati nego kako ćete vi doći do tih kandidata. Kako ćete doći, a onda ne verujem da će iko reći, taj nije dobar zato što je u toj stranci. Pa, to bi bilo stvarno najprizemnije kada bi smo govorili samo to o ljudima. Nas interesuje stručnost, kao što nas interesuje da imamo kvalitetnog nastavnika. Tako me interesuje stručnost i odgovornost svakog u tom sistemu i člana školskog odbora.

Hvala na aplauzu, ali to je moje iskustvo. To je moje iskustvo, bila sam direktor 10 godina, bez toga da sam bila član političke stranke i moram reći nikad me niko nije pitao. Dozvolite, niko me nikada nije pitao.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 14.12.2016.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka, kolege narodni poslanici, evo ja ću se uključiti u ovu raspravu i sa posebnom pažnjom sam se bavila Zakonom o stanovanju, kao i moja poslanička grupa, iz vrlo jednostavnog razloga, jer se taj zakon tiče svih i zato što se tiče jedne od tri elementarne ljudske potrebe. U osnovnoj školi se nauči, u petom razredu, da su to potreba za stanovanjem, potreba za hranom i potreba za odevanjem.
Ako na bilo koji način jedna od te tri potrebe nije zadovoljena adekvatno, naravno da čovek doživljava osećanje lične posramljenosti i gubitak dostojanstva, ali mislim da je nemati dom, nemati mesto za stanovanje nešto što do kraja urušava ljudsko dostojanstvo i u diskusiji, odnosno u svom obraćanju želim da dam doprinos razumevanju svih ovih programskih pitanja koje smo postavili i koja ćemo postaviti, a i ja ću neke od njih.
Ono što je potpuno jasno, to je u ciljevima koje je Ministarstvo postavilo, kao razloge zbog kojih želi da donese ovaj zakon, a ti ciljevi su zaista potpuno jasni i ja sam sa njima apsolutno saglasna.
Prvi cilj je da je došlo do promene društvenih i ekonomskih okolnosti. To svi znamo. Te okolnosti su nam poznate. Godine 1992, kada pričamo o stanovanju, donošen je jedan zakon kojim su tadašnji vlasnici stanovi, po cenama vrlo pristupačnim, mogli da otkupe svoje stanove i sada ne mogu, a da, čak i ako neko kaže zloupotrebim, ne kažem sledećih par rečenica na tu temu.
Svi znamo da su u prethodnim državama, da ih sada ne prozivam po imenu, svi zaposleni bili obavezni da budu, da učestvuju u stambenim fondovima. Iz tih stambenih fondova neki su dobili stanove, a kasnije su ih otkupili za novce koji su zaista bili jako simbolični. Jako veliki broj građana Republike Srbije i iz svake države koja se tada tako zvala nije uspeo da to svoje pravo ostvari. Ta piramida koja je, u jednom trenutku, prestala da se puni, jednima je donela dobrobit, a drugima je nanela izvesnu štetu i ti građani nikada nisu doživeli nikakvu društvenu satisfakciju i, ono što bih ja rekla, socijalna nepravda koja je tada učinjena nije pokušala da se razreši nikada. Možda nekim poreskim povlasticama ili na bilo koji način, a ne zaboravimo da ljudi koji su davali u fond, koji nisu bili spremni da čekaju dugo vremena da im neko drugi, odnosno država reši stambeno pitanje, nego su to pitanje života sebi i svojoj porodici, uzimali u svoje ruke.
Mislim da je to jedan trenutak nepoverenja koje se polako gradi, kada imamo ovu temu i prosto sve ovo što čujemo kada govorimo o temi stanovanja u velikoj meri je, naravno, rezultat naših, toga što se mi znamo, što znamo kako funkcionišemo, što znamo kako se teško dogovaramo oko zajedničkog interesa i onda kada nam je jedna od najvažnijih stvari u pitanju, a to je upravo stanovanje.
Sada je, naravno, koncept tržišne ekonomije i prosto okolnosti su dovele do toga, neću ni tu da se sporim, ali ono što takođe moram da kažem, to je da je uloga države u aktivnostima kojima treba da pripomognem da bi svi građani mogli da zadovolje pravo na stanovanje, od izuzetne važnosti. Naravno, program socijalnog stanovanja i zakon koji je, deo koji se tiče, naravno, ovog Zakona o stanovanju, o tome razmišlja, ima jako veliki broj članova koje to doprinose, a ono što je takođe važno, a to je za onu drugu kategoriju građana koji nisu kategorije onima kojima treba podrška, socijalna podrška o stanovanju, za njih je naravno važno da njihovo pravo na rad i pravo na kvalitetnu novčanu zaradu, bude tako visoko, da kažem, postavljeno i realizovano da mogu da se posvete tom pitanju koje je od životnog značaj.
U podacima koje smo dobili u ovom materijalu, mi smo videli da je kod nas taj parametar koliko godina prosečnih plata treba da izdvajate da biste mogli da kupite stan 1 prema 13, znači sve što činimo u ovoj zemlji kada je u pitanju ekonomija, jer to je alfa i omega, svega zaista, mora da, nadam se da doprinese i rešavanju ovakvih problema. Ono što je negde, kao važan cilj i neosporno izuzetno važan, to je cilj koji se tiče unapređenja uslova stanovanja, da bi uslovi stanovanja mogli da se obezbede, naravno, potrebno je da se dogovorimo oko načina na koji će se zgrade održavati oko načina na koji će se unapređivati stambeni fond i, naravno, sa ciljem da se taj stambeni fond i očuva kao jedna od apsolutnih vrednosti jednog društvenog trenutka i ukupnog, da kažem, bogatstva jedne zemlje, jer je i to je svakako parametar koji ulazi u tu skalu.
Činjenice govore da je u periodu od 1946. do 1970. izgrađeno 39% ukupnog stambenog fonda, od 1970. do 1980. godine 24% stambenog fonda, i naravno najveći procenat zgrada koje su pravljene u to vreme nisu pravljene po standardima koje tatiraju pitanje energetske efikasnosti.
Mi smo tada, verovatno je to tada i postojalo, u nekom svetu mi smo na razne načine bili od toga udaljeni, i zbog toga, naravno, danas imamo ozbiljne probleme. Ozbiljne probleme, kada govorimo o kvalitetu stanovanja i ozbiljne izdatke. Mislim da je ovo pitanje izuzetno važno. Zašto? Zato što je energetska efikasnost, bogatstvo, odnosno očuvanje energetske efikasnosti je bogatstvo jedne zemlje. Mislim da zakon, ovako kako je definisan, nudi mogućnosti zajednicama stanara da donesu odluke, da uzmu i kredite da bi mogli, ako ne mogu na drugačiji način, da bi mogli da svoje zgrade učine energetske efikasnim. Ovo pitanje će biti posebno značajno onog trenutka kada se naša potrošnja energije za grejanje bude na drugi način obračunavalo i kada budemo plaćali baš onoliko koliko trošimo. Sve je u jednom trenutku trošak, a u jednom trenutku postaje značajna ušteda.
Mislim da je dobro rešenje, ali ono što mene brine, jeste platežna moć naših građana, koja je u velikom broju apsolutno upitna. Ako dve trećine članova stambene zajednice ima pravo da donese ovu odluku, pitam sve šta je sa jednom trećinom, koja ne verujem da neće razumeti, jako će želeti da ima prozore dobre, da ima izolovan krov, da ima izolovanu fasadu, ali se pitam i bez obzira na njihovo razumevanje i njihovu ličnu potrebu, da li će biti u mogućnosti da dovoljno participiraju u kreditu koji će biti usvojen na nivou zajednice.
Ono što bi nam jako pomoglo da nemamo ove dileme, i da pre svega građani ne budu zabrinuti, jer zaista svi smo zabrinuti, to je ono, ministarka vi ste puno puta pričali, i ministri su pre vas su puno pričali, to su socijalne karte. Mislim da bi nam ova, da ih imamo sada u ovom trenutku, jako puno pomoglo da brojne građane, da im skinemo teret straha i brige i da im kažemo da društvo na osnovu evidentnih podataka, tačnih i preciznih, zna ko i u kojoj meri može i treba da izdvoji novac. Ne možemo nikada svi da imamo isto, ne možemo u svim okolnostima svi da imamo isto, a ono što je za svako društvo od apsolutne vrednosti, to je solidarnost. Solidarnost prema onima koji nemaju.
Kada govorimo o upravnicima zgrada, to pitanje ne mogu da kažem i neću sakriti, da kada sam čitala zakon da sam i ja bila uznemirena. Videćemo kako će sve to funkcionisati, ali ono što želim da kažem to je da niko nikoga ne sprečava, ni u zgradi u kojoj ja živim, niko nikoga ne sprečava da donese dogovor o tome ko će biti upravnik zgrade. Ta prepreka ne postoji. Da li postoji prepreka zbog naših narušenih susedskih odnosa, zbog naših surevljivosti, zbog naše nezainteresovanosti, zbog 1.000 razloga? Da, sigurno da postoji. Mislim da je jako važno da kažemo iskreno, prepreka ne postoji. Hajde dogovorimo se. Tamo gde neko neće, ne želi, ne želi sam da se angažuje, ne želi da prihvati onoga ko to želi, a uvek ima bolje, među svima nama ima neko bolji. Tamo gde niko ne želi, tamo će se zaista dogoditi da će dobiti upravnika koji će doći sa strane.
Ono što mene interesuje, ministarka, kada govorimo o toj vrsti, da kažem novih zanimanja, prosto mi svi znamo da i u nekim zgradama u Beogradu postoje već profesionalni upravnici, gledali smo te priloge na televiziji, gde je upravnik bio odgovoran, potpuno svesno biće, gde su stanari bili zadovoljni. Ne moram da imam puno dilema, ali imam jedno pitanje, i u tom smislu je naša poslanička grupa i podnela jedan amandman. U slučaju kada je upravnik zgrade neko iz zgrade, da kažemo, on to pravo crpi, između ostalog, zato što je vlasnik stana, on tu živi i takav je kakav je. Međutim, kada neko dolazi sa strane, mislimo da bi u tim uslovima, da kažem konkursa, ili zadovoljavanje kriterijuma po kojima taj neko može da obavlja taj posao, trebalo da se nađe i odredba po kojoj to lice ne bi trebalo da bude kažnjavano za krivična dela. Taj ko nam dolazi, ko nam ulazi u kuću, mi ga ne poznajemo. Svog komšiju znamo. Ovoga ne poznajemo.
Mislim da bi bilo jako važno, zbog zaista mira građana, za početak elementarnog mira, da znamo da je to neko ko nije osuđivan za krivično delo, pa sad ko zna kriterijume kako se to već navodi. Druga stvar je ovo lice mora biti, kriterijumi moraju biti jako čvrsti i nepokolebljivi. To je neko ko će upravljati zajednicom, to je neko ko će donositi odluke, to je neko ko će raspolagati novcem, to je neko ko će moći da uđe u naš stav onda kada mi nismo u zgradi, a kada postoji ili vidljiva ili sumnja da se nešto dešava što može da izazove veliku štetu žrtvi i tako redom. Ako dobro razumem, to je neko ko će imati ključ od mog stana i ko će u takvim okolnostima moći da uđe. Do sada je to mogla da bude komšinica, kojoj kažem proveri da li sam isključila peglu. Ali, ovde se radi o nečemu drugom.
Ne bi bilo dobro niti građane, niti tu osobu da dovedemo u bilo koju nelagodu, bilo koju kompromitujuću situaciju u kojoj će neko sumnjati da mu je nešto nestalo iz stana, jer je taj ušao sam, jer taj može verovatno da uđe kad pomisli da postoji izvesna sumnja, odnosno razlog. Mislim da je jako važno da dobijemo te odgovore zato što, zaista treba da budemo mirni. Cilj je u stvari, da ovaj zakon profunkcioniše i da donese dobrobit, iz razloga iz kojih se predviđa da će tu dobrobit doneti.
Kada govorimo o tome da taj upravnik zgrade će nas popisivati, on će naravno imati podatke i o svima nama. Ne mislim da je njemu to specijalno važno, prijave stanovanja se nalaze u MUP-u. Kada govorimo o stanarima, to je zaista jedna posebna kategorija mučenih ljudi u našem društvu i naši roditelji i mnogi od nas smo naravno, jedan deo života verovatno proveli i u tim okolnostima, ja zaista mislim da je potrebna zakonska zaštita i onoga koji izdaje stan i onoga ko ulazi u stan. Tu se dešavaju zaista neverovatne povrede, da kažem, svih mogućih prava.
Ugovor to može vrlo jasno da definiše da štiti i jedne i druge, a da li će taj ugovor biti osnovica za plaćanje poreza, nisam sigurna, zato što kažem – mi se znamo, pa će onda mnogi svoje stanare prijavljivati kao rođake, tetke, strine itd. Mnogi će, ako to ne žele tako da urade, prijaviti manju nadoknadu za stan, ostatak će primati na ruke i mislim da će se tu stvoriti neka dodatna pitanja i dodatne dileme.
Kada govorimo o kategoriji zaštićenih stanara, to je još jedna, da kažem, od istorijskih posledica koja se vuče 70 godina. Donet je Zakon o restituciji. Došlo je vreme da se i ovo pitanje razreši. Ja se zaista zalažem za to da prava ovih ljudi na svaki način budu očuvana, da se taj problem njihovog raseljavanja realizuje u skladu sa svim mogućim i ustavnim pravom i sa svim drugim i konvencijama o međunarodnim ugovorima koje smo potpisali, ratifikovali, koje se na kraju krajeva uvek tiču isključivo ljudskih prava. Ti ljudi će imati pravo da otkupe, ako sam dobro razumela, svoj stan po osnovu Zakona iz 1992. godine. Ako sam dobro ministarku razumela, mislim da je pravedno jer kada su drugi otkupljivali stanove oni to nisu mogli, nije nuđeno, pa nisu mogli.
I ono što je takođe dosta značajno, taj period od deset godina, nadam se da će biti dovoljno dugačak i činjenica da se sada u sudovima vodi 10.000 sudskih sporova po ovom pitanju, a da će ovo pitanje, prosto i to pitanje skinuti sa dnevnog reda, zaista može da bude od velikog značaja.
Ono što je takođe važno, to je, ja bih rekla, tako se pravi sistem jedne države, pre par dana smo doneli Zakon o sprečavanju nasilja u porodici Sada već u ovom zakonu prosto vidimo tu vezu u razmišljanju, povezivanju, da i osobe koje su žrtve porodičnog nasilja, imaju, naravno sada država na jedan ozbiljan način razmišlja i o njihovoj zaštiti i o njihovom krovu nad glavom i u svakom slučaju važno je pitanje.
Pitanje o kojem mislim da niko ovde od nas nije govorio, to je pitanje osoba sa invaliditetom. Čitala sam zakon i zaista nisam našla u ovom pojmovniku za koji smatram da je dobro što je naveden, ovde nismo našli ni pod jednom tačkom definiciju ko su osobe sa invaliditetom, jer prosto i te osobe su građani ove zemlje i raspolažu svim mogućim pravima pa i pravom za stanovanje, pravo na socijalnu podršku kada je u pitanju stanovanje, naravno i mnogima od njih država u tom smislu mora da da dovoljnu podršku. I tu se sada otvara pitanje kod izvesnog broja članova, o kojima ćemo u raspravi o pojedinostima razgovarati.
Postavlja se pitanje – da li je moguće sprečiti da, obzirom da te osobe ponekada imaju, ne ponekada nego često imaju i podršku drugog lica, tzv. tuđa nega i pomoć i zbog toga imaju uvećane prihode, da li to može biti osnova zbog kojih oni neće imati pravo na socijalno stanovanje, odnosno onaj ko ima niži stepen invaliditeta će biti u prednosti u odnosu na osobu za koje je ovo pitanje takođe veoma važno. Ja neću da poredim to se prosto ni ne radi, ali postavljam pitanje.
Takođe, kada se govori o stambenoj podršci ovim osobama, veoma je važno uključiti i strukturu stanova koji su za njih predviđeni, jer ti stanovi zaista moraju da imaju osobenosti drugog tipa, da li imaju prag, koje je širina zbog kretanja, zbog pomagala itd. Jer, ako već mislimo i činimo za dobrobit svih naših građana, ovi građani su ravnopravno važni i o svim ovim pitanjima apsolutno treba razmisliti.
Samo bih se na kraju vratila na trenutak, to su ona pravila vlasnika stanova. Tim pravilima vlasnici odnosno članovi stambene zajednice mogu da donesu svoja pravila, svoje dogovore koja mogu da ih štite. Još jednom hoću da podvučem, stvar je dogovora, stvar je podrške, stvar je razumevanja. Ako živimo pod jednim krovom ne vidim razlog da ne možemo da se dogovorimo da štitimo svoju privatnu imovinu, ako smo se za nju na različite načine uplašili. Hvala.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 22.11.2016.

Hvala, predsedavajući.
Ministarka, zaista nam je jako drago da ste imali razumevanja u prihvatanju amandmana. Evo, moje kolege su već obrazložile, a ja samo hoću da kažem sa kog aspekta mi to razmatramo, pridružujući se argumentaciji mojih kolega.
Pre svega, ovo je nov zakon. Hitna mera je prva mera koja se izriče u trenutku nakon prijave nasilja, procene rizika i svih ostalih procedura. Ona je najniža moguća mera. Ona treba da razdvoji dvoje u sukobu i treba da dovede do smirenja. Da li će ta mera biti produžena, to je sada nešto drugo.
Mi u trenutku kada je izrečena hitna mera to ne znamo. To ne zna žrtva, bez obzira ko je žrtva. Toj žrtvi je potrebno dati vremena da razmisli šta može, od trenutka kada je obaveštena o tome, da učini sa svojim boravkom u tom prostoru gde se nasilje dogodilo, da li želi da čeka nekoga i šta u tom smislu želi da preduzme kao sopstvenu samoprocenu rizika, na koju ona, naravno, ima pravo. Zato mislim da je ova mera jako dobra. Naravno da će praksa dati dovoljno ozbiljnih rezultata, odnosno odvešće nas na put razmišljanja da li to treba da bude više, da li treba da bude kraće, ali za početak mislim da je ovo jako dobro i hvala vam zbog toga.

Imovinska karta

(Beograd, 23.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 92500.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 92500.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 12:49