Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Aleksandar Vučić

Aleksandar Vučić

Srpska napredna stranka

Govori

"ZAKLINJEM SE DA ĆU SVE SVOJE SNAGE POSVETITI OČUVANJU SUVERENOSTI I CELINE TERITORIJE REPUBLIKE SRBIJE, UKLJUČUJUĆI I KOSOVO I METOHIJU KAO NJEN SASTAVNI DEO, KAO I OSTVARIVANJU LJUDSKIH I MANJINSKIH PRAVA I SLOBODA, POŠTOVANJU I ODBRANI USTAVA I ZAKONA, OČUVANJU MIRA I BLAGOSTANJA SVIH GRAĐANA REPUBLIKE SRBIJE I DA ĆU SAVESNO I ODGOVORNO ISPUNJAVATI SVE SVOJE DUŽNOSTI."
(Intoniranje himne „Bože pravde“.)
Zahvaljujem se uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, vaše svetosti, časni oci, predstavnici svih verskih zajednica, uvaženi predsedniče Republike Srpske gospodine Dodik, predsednice Vlade Republike Srpske gospođo Cvijanović, uvaženi Tomislave, dame i gospodo narodni poslanici, vaše ekselencije, izvinjavam se, danas kada stojim pred vama, pred Srbijom, svim njenim građanima, baš nedaleko od mesta na kome je daleke 1830. godine, Miloš Obrenović proglasio Prvi hatišerif i utemeljio u samostalnost moderne Srbije, više mi je nego jasno, da koliko god da sam se za to pripremao, pripremao se jesam, čitav svoj politički život. Ipak, ne mogu da nađem dovoljno reči, da sažmem, objasnim i strah i nadu, koji osećam preuzimajući ovu, za mene svetu dužnost i obavezu.
Znam, isto koliko i svaki čovek u ovoj zemlji, da su mi za to da budem predsednik Srbije dela potrebna, mnogo više nego reči i da će ona konačna reč i sud biti izrečeni ne danas, nego onog dana kada budem napuštao ovu dužnost, kada budem završio sa ovom najčasnijom obavezom.
Danas, na ovom mestu, želim da se zahvalim svim prethodnim predsednicima Republike, koji su dali svoj doprinos progresu i prosperitetu Srbije. Posebno hoću da odam priznanje predsedniku Nikoliću, ne kurtuazno, već zbog toga što je imao hrabrosti da podrži najteže, ali jedine celishodne ispravne mere koju je Vlada preduzimala na putu oporavka Srbije. Hvala Vam i želim gospodine predsedniče mnogo uspeha u daljem radu.
Naučio sam da pred ovim visokim Domom iznosim program za rad Vlade obiman i sveobuhvatan, a danas, u skladu sa tradicijom ove svečanosti, izneću nekoliko naznaka, principa, načela i zakonitosti kojih ću se držati tokom trajanja mandata, nastojeći da za to vreme promenim i sebe, koliko bude moguće i Srbiju i u tome ohrabrim svakog njenog građanina taman toliko da ona postane bolja, jača, bogatija i srećnija zemlja, a svi mi zadovoljniji i ostvareniji ljudi.
Posao je to, znam vrlo dobro, za čitave generacije, ali isto tako znam da neko mora da ga počne, da mora da iskorači, preuzme na sebe taj prvi zalet u budućnosti, prvi skok preko opasne provalije i da taj neko u svemu tome nema prava da se bavi ni svojom sudbinom, niti bilo kakvom ličnom koristi, već ima da podnese vrlo svesno žrtvu za narod i za državu. Drugim rečima, danas, baš kao i pre tri godine, kada sam preuzimao mesto predsednika Vlade Srbije, nemam nikakvu sumnju u to šta mi je činiti za Srbiju, za njene građane, za budućnost koju treba da osvojimo. Moram da dam bukvalno sve i za to ne mogu, ne želim i neću da dobijem bukvalno ništa, osim suda koji će o tome šta sam radio ostati u istoriji.
Možda to nekome izgleda malo, pošto istorija ne predviđa sankciju, ali za mene taj sud je jednak onom strašnom, konačnom i predstavlja najveću opomenu i najbolje uputstvo za sve što u periodu koji je ispred nas i ispred mene imam i moram i hoću da uradim, zato što je to najveći račun koji narodu moram da položim pred našom decom i pred decom njihove dece. Sve ostalo je dnevna politika na koju danas i po Ustavu i nemam pravo, bar ne onoliko koliko sam imao do juče.
Moje je, i tu dužnost i obavezu sam dobio, da vodim napred u sutrašnjost zajedno sa svima vama ovu prelepu divnu zemlju. Moje je, dozvolite mi da parafraziram, da pronađem put, da idem njime i da ga pokažem drugima. Moje je, po preporukama koje svojim naslednicima još početkom XIX veka u amanet ostavio čuveni predsednik DŽon Kvinsi Adams, da svojim delima inspiriše sve ostale da više uče, više sanjaju, više urade i postanu više, da Srbiju, našu otadžbinu, naše ishodište i naš san učine boljom, srećnijom, sigurnijom i bogatijom zemljom. Hoću da kažem, koliko god da želim jaku, sigurnu i bogatu Srbiju, ne mogu do nje sam. Potrebna nam je energija, snaga, volja i jasna vizija takve Srbije u svakom njenom građaninu, u čitavom narodu koji je, dajući mi ovaj mandat, već odlučio da krene na taj dalek i težak put.
Potrebno nam je svima zajedništvo, ono u istom cilju i istoj veri da se do njega može stići i u istoj količini napora uloženog u njegovo ostvarivanje, zajedništvo oslobođeno od dnevnih, partijskih, ideoloških i bilo kojih drugih razlika i ja ću svom svojom snagom raditi na tom zajedništvu, na zajedništvu i jedinstvu onih koji vole Srbiju, onih kojima je Srbija preča od ličnih i od partijskih interesa. Tražiću zajedništvo svakog dana. Zahtevaću ga i boriću se za njega uz vrlo kratko objašnjenje. Nije ono potrebno meni lično. Politički sam se ostvario odavno. Na izborima sve političke ambicije sam, kako bi to narod rekao, iživeo, oborio sve izborne rekorde i nemam više šta da dohvatim na tom nebu, ali to zajedništvo potrebno je Srbiju i svakom čoveku u njoj zato što od naše mogućnosti da prepoznamo zajednički cilj i da uložimo u njega zajednički napor, da podnesemo istu takvu zajedničku žrtvu zavisi, ali bukvalno, i da li će nam ne samo budućnost biti zajednička nego i da li ćemo je uopšte imati.
Podeljena interesima, bez obzira u kojoj razmeri, razdrobljena Srbija ne može da stigne nigde. Rasparčana ambicijama, razmeđena sujetama, posvađana oko ideologija, vera, partija, nacija, klubova, ova zemlja i svaka zemlja ne radi ništa drugo nego potpisuje večni akt o tome da je zauvek mala, zauvek i u svakom pogledu siromašna i zauvek oslobođena bilo kakve nade u bolje sutra.
Nema slobode u ma kakvim podelama. Nema napretka u svađama, nema cilja u izmaglici sukoba. Nema rezultata bez međusobnog poštovanja. Ne vidi se, ne može da se prepozna, nejasan je i samim tim nedostižan.
Moja je dužnost, jedna od prvih, da to kažem, baš kao što mi je dužnost da kažem i mnogo teže stvari i da čujem sve one koje nisu dobre po mene. Uostalom, sloboda i jeste po Orvelu ništa drugo nego mogućnost da ljudima kažeš i ono što ne žele da čuju, i to je jedan od principa kojih ću se držati i u mom odnosu prema narodu i građanima Srbije, zato što on omogućava nastavak procesa koji smo započeli pre nekoliko godina i koji je dobio prve i ozbiljne rezultate.
Rekli smo istinu bez obzira na to što toliko njih nije htelo da je čuje i počeli smo da se menjamo, da menjamo sebe i da menjamo Srbiju.
Priznali smo da nismo nikakav izabrani narod, da nismo ni najveći ni najpametniji, da ne živimo ni kakvom nebu, već ovde u našoj Srbiji i da će nam u njoj biti upravo onako kako smo zaslužili svojim radom.
Prestali smo da čekamo, a počeli smo da tražimo. Prestali smo da se pravdamo, a počeli smo da prihvatamo odgovornost. Prestali smo da se krijemo, a počeli smo da izlazimo na crtu svakom izazovu. Prestali smo da tražimo krivce i izgovore, a počeli smo da otkrivamo greške u nama.
Prestali smo da se nadamo da će nam neko nešto dati. Počeli smo da verujemo da nešto možemo da stvorimo. Prestali smo da verujemo u smrt i rat. Počeli smo da verujemo u život i u težak rad.
Na kraju, prestali smo da se molimo bilo kome za mrvice, ali smo počeli da verujemo u sebe i u Srbiju. U svemu tome, na toj promeni, izgradili smo temelj sopstvene budućnosti i budućnosti ove naše zemlje.
Na tom temelju nameravam, zajedno sa Vladom Srbije, da nastavim da gradim, da dižem zajedno sa svima u Srbiji sprat po sprat, stepenik po stepenik, ploču po ploču, bez želje da tu građevinu ikada završimo, već da je samo podignemo dovoljno visoko, dovoljno stabilno da drugi posle nas i posle mene mogu da odu u neslućene visine.
Vrlo sam svestan šta nam je potrebno, šta nam je svima potrebno da obavimo taj ni najmanje lak, ni kratkotrajan zadatak, a potrebno nam je ono u šta se zaklinjao veliki Tomas Edison – težak rad, posvećenost i zdrav razum. I potrebno nam je da u svakoj teškoći, a mnoge su pred nama, tražimo ono što je u njima tražio Albert Ajnštajn – priliku da uspemo.
Potrebno nam je, i tu ću prestati sa citatima, da poput Tomasa DŽefersona verujemo u sreću, ali i da kao i on znamo da nje uvek bude više ukoliko još više i teže radimo. To je ključ za vrata naše budućnosti, vrlo prost ako si spreman da ga uzmeš u ruke i okreneš u pravom smeru.
Težak rad, posvećenost tom teškom radu, zdrav razum koji nam govori da se prilike kriju u preprekama koje su pred nama i sreća koju zaslužujemo, osvajamo svojim teškim i neprestanim radom. I kada prihvatimo to, ta prosta pravila, moći ćemo da rešimo sve zadatke koji su pred nama, a čiji je broj i te kako veliki.
Mir, stalni, stabilni, plodonosni mir u Srbiji i u celom regionu svakako je prvi od njih. Radiću na tome. Razgovaraću sa svakim, nudiću rešenja, insistiraću na dijalogu i kompromisu, jer duboko verujem da je on osnova svakog napretka, svakog uspešnog posla i bezbedne budućnosti.
Dakle, mir i stabilnost, za mnoge izlizane reči bez stvarnog i životnog značenja, jesu i biće srž mog budućeg političkog delovanja.
Da bismo uspeli da sačuvamo sebe, moramo da razgovaramo sa svima, ali i da jačamo svoje odbrambene kapacitete, jer samo tako možemo da sačuvamo zemlju od onih koji nam svakodnevno prete, javno i otvoreno, ali i tiho i prikriveno.
Srbija je nezavisna i suverena zemlja. Baš takva i samo takva Srbija može biti na ponos svim njenim građanima. Uostalom, sloboda je vrednost koju su naši građani uvek stavljali na najviši pijedestal. Zbog te i takve ljubljene slobode Srbija želi sama da gradi i obezbeđuje svoju odbranu, sistem bezbednosti, svoje granice, zemlju, vazduh i vodu. Zato ne želimo da ulazimo u vojne alijanse i paktove i učestvujemo u akcijama protiv nekih drugih naroda i država, kao što su neki od njih učestvovali u agresiji na našu Srbiju.
Želimo da budemo svoj na svome, da imamo dobro opremljenu i modernu armiju, srpsku vojsku koja zna i može da sačuva i odbrani ono što je naše. Mi tuđe nećemo, ali svoje nikome nećemo da damo. Bićemo jaki, dovoljno snažni da to možemo da učinimo. Politika vojne neutralnosti biće politika koju ću da štitim, ali saradnja sa svima čiji deo ne želimo da budemo, ali imamo obavezu da gradimo drugačije i bolje odnose.
Takođe, verujem da je čitav ovaj region jedan veliki sistem spojenih sudova i sudbina i da nama u Srbiji ne može da bude dobro ukoliko bilo kome oko nas bude loše. Mi svi zajedno ne možemo mnogo toga da nađemo, osim prijatelja u velikom svetu odavno određenom, podeljenom i ustrojenom, ali zato mnogo toga možemo da nađemo ovde na tržištu od više od 20 miliona ljudi čija veličina se i krije u različitosti. Možemo da se povežemo, da izgradimo mostove i puteve između nas, da stvorimo radna mesta, povećamo razmenu, učimo jedni od drugih, dovedemo investitore. Možemo uz težak rad, zdrav razum i sreću koju sami osvojimo, da stvorimo region u kojem su razlike prednost, a ne osnov za sukobe. Možemo da se radeći i povezujući konačno razumemo, da shvatimo koliko zavisimo jedni od drugih i da stvorimo onu vrstu budućnosti u kojoj osnov naših odnosa nikada više neće biti strah i zazor zbog kojih smo se toliko puta u istoriji hvatali oružja, umesto da se uhvatimo posla.
To će biti moja osnovna poruka svima oko nas, narodima i državama oko nas. Hajde da stvaramo poslove zato što poslovi stvaraju nas, stvaraju decu i pružaju svima novu šansu za još više poslova, još više dece za bolju budućnost. Dosta smo se sahranjivali po Balkanu, vreme je da se rađamo.
Čuvaću integritet Srbije, ali ću uvek prihvatati razgovore sa kosovskim Albancima, jer time štitimo i naše Srbe, čuvamo i branimo mir. Bolje je da meni bude teško, da se ponekad oseća i poniženim, ali je mnogo važnije da Srbija ne bude unižena i da ljudi u našoj zemlji imaju mir i spokoj. Dosta smo davali smrti, vreme je da damo život životu.
Svi zajedno na zapadnom Balkanu smo mnogo toga porušili. Vreme je da gradimo. Dosta smo bili žrtve sopstvenih strahova. Vreme je da budemo junaci budućnosti u koju verujemo. Upravo te poruke jesu program sa kojim ću krenuti po regionu, tražeći novu šansu za sve nas koji ovde živimo. Neću to raditi zato što Srbija od bilo koga strahuje, zato su neki mnogo jači. Ne, upravo suprotno, radiću to baš zato što smo svaki strah ostavili iza sebe.
Zato hoću da otvorim unutrašnji dijalog po pitanju Kosova i Metohije. Uz sve naše razlike, bez predrasuda, a poštujući Ustav naše zemlje, moramo da budemo otvoreni, da se oslobodimo mitskog pristupa, ali i olakog davanja onoga na šta imamo svako pravo. Naš unutrašnji dijalog po tom pitanju je možda važniji od onog koji treba da vodimo sa Albancima.
Srbija je ozbiljna, jaka država koja može da se odbrani, koja je posvećena svojoj slobodi i svojoj sigurnosti i koja upravo zato uvek može i hoće svakome da pruži ruku, bez straha šta će se toj ruci desiti. Da, želimo da popravljamo odnose sa Hrvatskom, hoćemo dalje da unapređujemo saradnju sa Bosnom i Hercegovinom, Albanijom, Crnom Gorom, Makedonijom, ali i Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom.
Ne sumnjamo ni u koga, ali neka niko ne sumnja ni u nas, ni u našu posvećenost miru, ni našu spremnost da se odbranimo, baš kao što ne treba da bude sumnje ni u evropski put kojem smo se posvetili, i to nije fraza ili usputna obavezna rečenica koju su svi političari na Balkanu naučili, uobičajena i dosadna. Želimo da gradimo demokratsko društvo i baš takav tip društva jeste osnovni razlog našeg upornog i istrajnog opstajanja na tom putu. Nastavićemo ga, ne moleći nikoga ni za šta, ali čvrsto verujući u sebe i reforme koje možemo i moramo da uradimo. Opet i ne, pre svega, zbog Evrope već zbog nas.
Već mnogo godina optužuju nas da nećemo moći da sačuvamo svoje jasno, iskreno prijateljstvo sa Ruskom Federacijom. Vraćali su nas na veze samo sa Rubljovim i Dostojevskim, ali mi građani Srbije i državno rukovodstvo Republike Srbije i u najtežim uslovima uspeli smo da odolimo svim pritiscima i tvrdoglavo čuvamo i gradimo najbolje odnose sa ruskim narodom i njegovim državnim rukovodstvom. Tu politiku Srbija će slediti u budućnosti.
Mi se svojim prijateljstvima ponosimo i nikada ih se nismo i nećemo se stideti. Uspeli smo u poslednjih nekoliko godina više nego ikada ranije da izgradimo srdačne i veoma tople prijateljske odnose sa Narodnom Republikom Kinom. Pomogli su nam preuzimanjem smederevske „Železare“, spasili nam hiljade radnih mesta, ali i učešćem u brojnim infrastrukturnim i projektima iz oblasti energetike i rudarstva. Hvala im na tome. Gradićemo još bolje odnose.
Uspostavili smo nove odnose sa Indijom, unapredili sa Japanom i Južnom Korejom, Afrikom, Južnom Amerikom, Australijom i Okeanijom. Još mnogo truda moramo da uložimo u strateško popravljanje odnosa sa SAD. Onaj ko ne bi gradio prijateljstvo sa Amerikom, bez obzira na naše razlike po pitanju Kosova i Metohije, činio bi veliku grešku i napravio bi ogromnu štetu našoj Srbiji. To svakako neću da učinim i boriću se za najbolje moguće odnose između nas i SAD.
Mi hoćemo otvorenu, široku Srbiju, Srbiju za sve, spremnu na saradnju, željnu rada i novih prilika za novi rad. Hoćemo Srbiju različitih nacija koje žive u miru i slozi. Hoćemo ljude koje nećemo prepoznavati samo po njihovoj veri, već po poštenju i marljivosti. Zato što je to i najbolji način, pošto rad zahteva pravila, da uredimo svoju zemlju, da ispravimo sve ono što još nismo ispravili, da je načinimo udobnom za svakog čoveka u njoj. Tome ću se posebno posvetiti i tražiću i od Vlade i od Skupštine da ubrzano nastave sa reformama, od kojih su one u pravosuđu verovatno najneophodnije, a u obrazovanju možda još i više, ali nikako i jedine, i da svi zajedno nastavimo sa svakodnevnim promenama u svakom segmentu našeg javnog života, kako bi u najskorije vreme mogli s pravom i mirno da kažemo – Srbija, mi, njeni građani, jesmo i Evropa i svet po svakom standardu koji i u EU, ali u savremenom svetu postoji.
Planiram da otvorimo razgovore o ustavnim reformama. Na to smo obavezani nastavkom našeg evropskog puta, ali i unutrašnjim potrebama. Do tih promena ne možemo da dođemo bez dogovora, bez mnogo razgovora i rasprava o onome što bi možda po prvi put bili naši strateški ciljevi u budućnosti. U te razgovore biće neophodno da uključimo sve društvene činioce, od Akademije nauka, civilnog društva, političkih stranaka, verskih zajednica. Uostalom, to je veliki i važan cilj. Ako ne uspemo, ionako biće samo još jedan od naših neuspeha da se saglasimo oko ključnih državnih pitanja, ali neću odustati lako i boriću se zajedno sa svima vama da u tome uspemo.
„Treba gledati pravo, jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih, jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo, već kuda idemo.“ To je zapisao veliki Bora Pekić, a ja ću pokušati onoliko koliko budem mogao da pratim te njegove istinite i veličanstvene reči. To je, dragi sugrađani, poštovani narodni poslanici, posao koji je pred nama i kojim nameravam da se bavim. Ne plašim ga se, jer znate kako kažu – niko se još u svom znoju nije udavio, tako da mogu mirno, to i nameravam, pošteno da se oznojim. Uostalom, na to me tera i istorija. Pre osamsto godina tačno, 1217. godine, krunisanjem Stefana Prvovenčanog, Srbija je postala međunarodno priznata država.
Pre 200 godina, 1817. godine, Srbija je posle vekova ropstva dobila autonomiju i napravila prvi korak ka novoj državnosti. Danas 2017. godine svakako ništa tako veliko i značajno se nije dogodilo, osim jedne stvari – Srbija je dobila predsednika koji će za nju da se bori svim srcem, svom svojom snagom i energijom koju ima. Dobijeno je od naroda, u ime naroda i za narod, za narod koji će za mene, njegovog predsednika, biti isti i po pravima i po šansama i po mogućnostima da od mene traži i da od mene zahteva.
Želim da kao predsednik Srbije uvek budem uz naš narod koji živi u našem okruženju, da uvek budem uz Republiku Srpsku, baš kao što je i njihovo rukovodstvo i narod Republike Srpske uvek uz Srbiju. Hvala i predsedniku i predsednici Vlade i predsedniku Narodne skupštine što su danas ovde. Ali želim da budem i uz Srbe u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, Rumuniji, ni na koji način ne ugrožavajući integritet i suverenitete zemalja u kojima ti Srbi žive. Da pomognem očuvanje hramova i manastira srpske crkve u svim tim zemljama, jer samo tamo gde je Srpska pravoslavna crkva snažna na prostoru bivše Jugoslavije, naš narod uspeo je i mogao da sačuva svoja ognjišta.
Hoću da se zahvalim na kraju našem narodu, svim našim građanima, svim ljudima, da li 20 ili ko zna koliko hiljada ljudi koji su po ovom suncu radnim danom došli ne mene, već i sve vas i sve nas zajedno da pozdrave ovde ispred Narodne skupštine Republike Srbije, da im se zahvalim na ogromnoj podršci, na nadi i veri u drugačiju i bolju budućnost, a posle svega na odgovornosti i pomoći da državne poslove obavljamo na najbolji način. Verujem da ću uz vašu pomoć, dragi građani Srbije, uz onu ogromnu snagu koju ste mi dali možda i najboljim rezultatom u savremenoj istoriji Srbije, u prvom krugu predsedničkih izbora, umeti da odgovorim na svako pitanje i na svaki zahtev, na svaki izazov koji je preda mnom, zato što, a to je rekao Lao Ce, to što te neko voli daje ti snagu, a to što ti nekoga voliš daje ti hrabrost. Ja ovu zemlju Srbiju volim iznad svega i to me čini veoma hrabrim predsednikom.
(Aplauz.)
Hvala i vama, dragi narodni poslanici, što ste me u prethodnom periodu trpeli kao predsednika Vlade i zajednički sa mnom se borili za drugačiju i bolju Srbiju. Verujem da ćemo taj posao nastaviti i u budućnosti. Sve ostalo na meni je da zaslužim.
Hvala vam na pažnji. Živela Srbija!
(Aplauz.)
Uvaženi narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo, građani Srbije, juče ste bili svedoci i danima ste svedoci pokušaja i ne samo pokušaja, već izvođenja najbrutalnijih napada na Vladu Srbije i mene lično. Svela im se kompletna politika na najteže uvrede, na najgnusnije laži i besmislice. Najgnusnije, koje nisu u stanju čak ni da izgovore, već moraju da ih pročitaju što im neko drugi napiše, ne samo zbog nedostatka hrabrosti što su oduvek imali, već i zbog nedostatka znanja da tako nešto ponove, 20 minuta nije lako govoriti iz glave.
Nevezano za to, analiziraću svaku činjenicu, sve što je izgovoreno, da vidite sa kakvim lažima smo se mi danas suočavali, sa kakvim neistinama i kako teče, u stvari, ta cela kampanja. Govorili su o čačanskom akcentu. To su izmislili noćas. Znate zašto? Izmislili su noćas tu priču, iako nijednog sekunda nisam pomenuo čačanski akcenat. Ja sam govorio o nečemu drugom. Ja sam govorio o tome, ponovili ste iste reči pred ženom koju ste udarali u Skupštini - ne bežite, ili što bežite.
To nije imalo veze sa čačanskim akcentom. To je imalo veze sa siledžijskim ponašanjem u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a Čačani su dobri ljudi i oni su mi odavno ukazivali na vas i na vaše siledžijsko ponašanje, naročito prema ženama. Nisu govorili o tome da ste hrabri da to uradite sa muškarcima, već sa ženama. Ja sam vas samo upozorio da to ne radite sa ženama ubuduće, kao što ste udarili gospođu, koja je izlazila, i u rame i u nogu i kojoj ste se upravo obraćali na isti način kao i meni. Zato sam ponovio vaše reči na način na koji ste ih tada izgovorili da bih ukazao na nasilje i na moguće ponavljanje siledžijskog ponašanja.
Želeo sam da vas upozorim, iako znam da se stalno junačite, da imate u vidu da nisam žena i da to ne ide baš tako kako ste naučili da činite u pojedinim kafanama, a što divnim Čačanima nisam verovao, kada su mi o tome govorili. Govorio sam – ljudi, to je nemoguće, to mora da ima makar nekakvog znanja, nečega. Ne, oni su mi govorili – ne, ne. Ako je to bila uvreda, molim sve da prihvate moje izvinjenje, ali ja sam mislio da sam štitio žene od ovakvih siledžija koji su mislili da to mogu da ponavljaju.
Meni je teško da odgovaram, jer ja sam ovde kao predsednik Vlade Srbije, a ne kao predsednik SNS. Veoma mi je teško da govorim nekome ko, kao pesmicu, čita nešto - SNS je velika prevara i pošto je SNS velika prevara, već pet godina su na vlasti, oni nisu ništa i tako tra-la-la. To slušam već godinama tra-la-la i trla baba lan. O rezultatima i o brojevima pojma nema i sad će mi reći da sam uvredio valjda pisce koji pišu ili nekoga ko sastavlja udžbenike, jer on ne ume ni da čita.
Malopre nam je saopštio kako su nam subvencije za strance veće od budžeta za zdravstvo. Dakle, 30 puta su nam manje subvencije za razvoj privrede od budžeta za zdravstvo, ali ne umete da čitate, 30 puta. Dakle, samo na jednoj stavci RFZO-a imate 228 milijardi, ali ne možete to da pročitate ako ne znate da čitate i ako ne želite da čitate, nego kao pesmicu „Švabo tra-la-la“ uzmete da ponavljate. Kako je moglo da vam padne tako nešto glupo napamet, da tako lažete narod, da tako izmišljate, da tako brutalno lažete građane Srbije? To stalno radite zato što ste pročitali koliko primaju službenici u Ministarstvu zdravlja i ne umete da pogledate ni da pročitate šta je RFZO, a šta su transferna sredstva. Pojma nemate o državi. Ne biste vi da vodite državu, samo biste da ostanete malo duže u skupštinskom restoranu, da imate lepu platu i da možete „Švabo tra-la-la“ svaki dan. Zato se i plašite izbora.
Govorili ste ovde o uništavanju domaćih investitora. Naši domaći investitori napreduju, plate u privatnom sektoru rastu. Da li je dovoljno? Nije, narod teško živi, ali pre svega naš domaći privrednik napreduje, naši domaći privrednici i poslodavci su podržali ovaj budžet. Sa kim ste vi to razgovarali? Govorite o Muameru i Rasimu, da oni izdaju fiskalne račune. Moram da vas naučim, ne znam da li ima STR Rasim ili šta već ima Zukorlić, ali nisam znao da to imaju. Ne izdaju političari fiskalne račune. Izgleda da ni to niste savladali, niste naučili.
Inače, u Novom Pazaru smo sproveli kontrolu i za nijansu je bolje prošlo u objektima, ugostiteljskim, 69% ne evidentira promet preko fiskalne kase, a u Kragujevcu 74. Tek toliko da imate u vidu, pošto vidim da biste i fiskalne račune da delite po nacionalnoj pripadnosti, a mene fiskalni računi zanimaju onoliko koliko je potrebno da se finansiraju putevi, škole i bolnice, onoliko koliko je potrebno da sva naša deca žive bolje, bilo da su jedne, druge ili treće nacionalnosti.
Pominjali ste neke Turke, Turci su svakojaka zla činili po Srbiji, ali Srbiji je najveće zlo uvek činilo neznanje i bahatost. Nevaspitanje je već suviše sofisticirano i toga smo uvek imali, ali neznanje i bahatost, upravo vaše odlike, to je ono što je Srbiji najviše štete činilo oduvek, to je ono što je Srbiju razaralo uvek, to je ono što je Srbiju dovodilo do ambisa propasti, do toga da nikada nismo mogli da se decenijama izvučemo posle pogrešnih odluka.
Govorite o deficitu i suficitu i nekakvim igrama. Vi ništa ne razumete, vi ništa ne slušate. To je vaš veliki problem. Niste ništa pratili. Ne shvatate šta znači smanjenje deficita. Neki ozbiljni poslanici koji su u opoziciji znaju šta to znači. Ne znači biti u opoziciji i pričati gluposti, nego znači nešto kritikovati što ima smisla i što je pametno i racionalno.
Imali smo predviđen deficit za prošlu godinu od 122 milijarde. Da vam to ponovim i objasnim još jedanput, ako možete to da razumete. Znam da svi u Čačku to razumeju, i to nema veze sa Čačkom. Tamo žive pametni ljudi i zato su vas oni odavno prozreli i zato ne možete da dobijete izbore u Čačku nikada, baš u Čačku, a da ne pričam negde drugde.
Dakle, 122 milijarde je bio predviđen deficit. U ovom trenutku nemamo deficit. U ovom trenutku nemamo deficit Vladinog budžeta uopšte. Imamo suficit na današnji dan oko 30 milijardi. Mi vam predviđamo konzervativan budžet. Ne hvalimo se unapred velikim dostignućima, već hoćemo skromno da predstavimo svoj rad u budućnosti, očekujući da od toga napravimo bolje rezultate. Vi to ne možete da shvatite zato što ništa o tim brojevima ne znate i zato što nikada niste ni želeli da saznate kako država funkcioniše, nego kada će skupštinska plata i da odem, koliko selfija i tvitova da napravim i koliko ću da odem u kineski restoran, a ne, to je onaj drugi. Mala razlika. Toliko ste isti da vas ponekad pomešam.
Kažete, ne bih da ispravljam, nema veze sa čačanskim naglaskom ili bilo kojim naglaskom, vladajući režim, ne postoji opozicioni režim. To je pleonazam, ali to sada nije mnogo važno. Kažete, odustali smo od racionalizacije, a prošli put ste kritikovali racionalizaciju. Vi više ne znate šta vam je politika. Jedanput napadate racionalizaciju i kažete – ljudi će u javnom sektoru da ostanu bez posla, a danas nas napadate što ne govorimo o racionalizaciji.
Šta je vaša politika? Neki su glumili narodne majke, kako čujem jutros dok nisam mogao da gledam, a nisam mogao da ih obuzdam kako su hteli sve da otpuste dok su bili u Vladi. Samo zatvori, otpusti i zaključaj. Onda sam se borio svaki dan da na pobedi politika – zatvori, otpusti i zaključaj, danas mi oni sole pamet i drže pridike i predavanja o tome kako bi trebalo da se zaštite narodni interesi.
Nije, ima drugi jedan.
Govorite o borbi protiv korupcije i kriminala, o prevari i laži. Najveće zaveštanje, mislim da je to From rekao, ali možda sam i pogrešio, koje neko može da ima, jeste nečije poštenje. Borba protiv korupcije i kriminala je nešto čime se posebno ponosim i dičim. Vi ne možete da pronađete ni jednog kriminalca koji danas upravlja Srbijom. Možete da pronađete one sa kojima vi sarađujete, ali ne možete da pronađete one koji upravljaju Vladom Srbije, na bilo koji način.
Miroslav Mišković me nikada nije finansirao i da budem sasvim korektan, preneću reči Miroslava Miškovića, date u intervjuu, mislim u listu Vreme, kada su ga pitali – jesi li pomagao Aleksandra Vučića, on je rekao po tom pitanju, je bio, čak, tako korektan da je rekao - ponudio sam mu čak kada mu je član porodice bio bolestan, da pomognem oko lečenja, Vučić nije hteo da prihvati.
Dakle, nikada mi dinara nije dao, nikada nisam hteo da prihvatim, jer ja obraz svoj ne prodajem, ni za dinar, ni za milion, ni za milijardu. I sa druge strane, vi ste sve vreme bili u koaliciji sa onima koji su podigli Miroslava Miškovića, od njega uzimali novac i od njega to radili. Na vašoj listi su izabrani puleni. Imate najmanje dva potrčka Miroslava Miškovića, ne znam da li u vašoj ili onoj, ali na vašoj listi, da. Bar dva direktna potrčka Miroslava Miškovića. Potvrdiće to sasvim sigurno i on. Meni to nije smešno, meni je to tužno. Meni je to tužno, kada vi očekujete da vam politiku vodi neka politička stranka koja se zaklinje u srpstvo, a svoje srpstvo leži u parama Delte i u onome što mogu da napišu u Vremenu. U tome vam leži kompletno srpstvo.
Što se tiče borbe protiv korupcije i kriminala, da, postoji prvostepena presuda protiv gospodina Miškovića. Nisam taj koji je u stanju i koji može da donosi odluke u ime drugostepenih organa, i ne mislim da to učinim, ali pretpostavljam da sledi i takva odluka. Ne znam šta ćete onda da kažete. U toku su brojni postupci za 24 privatizacije, brojni postupci. Dakle, od Agrobanke do baš pomenutog Delta agrara, do ne znam kojih sve kompanija, što ću vas upoznati u toku dana i pročitati vam sve protiv koga su podnete krivične prijave, podignute optužnice i u kojoj fazi su procesi. Svi, u skladu sa odlukama izvršnih organa obrađeni, šta su radili pravosudni organi, ja u to ne mogu da se mešam, osim ako vi ne biste i to na sebe da prihvatite, pa da napravite banana državu od ove naše zemlje.
Rekli ste ni jedno preduzeće nismo sredili. Vidite, za preduzeća koja ste uništavali vi i vaši koalicioni partneri, i oni sa kojima danas sarađujete, mi ni jedno nismo uništili. Samo smo popravljali i činili stanje ne uporedivo boljim. Navešću vam jedan primer, pošto ste opet govorili neistinu, da vam ne bih govorio da ste lagali, malo je prejako, govorili ste neistinu. Recimo Železara Smederevo, koja je bila prazna, ostavljena na livadi radnici nisu radili i Železara Smederevo danas radi sa 5.200 ljudi, sa 10.000 kooperanata, plate im uvećane. Niste vi našli ni za tu fabriku, i ni za jednu drugu fabriku nikoga, jer vas nikada fabrike nisu ni zanimale, našli su ljudi iz Vlade Srbije. Posle pet godina ponovo radi MSK, nisam najsrećniji svim rezultatima, ali MSK radi. Ako želite da vam govorim o fabrikama koje sam otvorio, jedna od njih je i „Teklas“ u Vladičinom Hanu, za koju ste rekli da ćete da je zatvorite, te obaveštavam Violetu Ivanović i njene koleginice da ukoliko bi, ne daj bože, ovakvi ljudi pobedili, da one više ne bi imale radno mesto. Oni bi, pošto su ugasili sve firme i sve fabrike u Vladičinom Hanu rešili su da ponovo ugase. Hoćete da ugasite Marko i kod vas u Žitorađu, da ugase ovu novu fabriku što donosimo „Sovgujuz“, ili kako se već zove na turskom, nisam sasvim siguran. I njih smo doveli, pa zatvorite ih. Zatvorite sve kompanije. Taj pokret je poznat bio po tome i čitava vaša ideja protiv stranih investitora i protiv svega što se u Srbiji dešava je poznat u istoriji po imenu „ne da luda“, kada su krenuli sa uništavanjem mašina i naziva se u istorijskom smislu ludistički pokret. Plašim se da kod nas ne bismo imali ludistički već jedan sličan pokret, ali taj pokret, dok je građana Srbije koji znaju da bi nas to odvelo u propast, neće moći da dobije podršku naroda.
Govorili ste o srpskoj sirotinji na fiskalnim računima, kakva je to manipulacija populistička i bedna zamena teza. Upravo srpsku sirotinju pljačkate neizdavanjem fiskalnih računa, jer onaj ko ne izdaje fisklane račune taj nije sirotinja, sirotinja je onaj koji treba da dobije put i bolnicu. Upravo podstičete pljačku srpske sirotinje, vi tražite da srpska sirotinja bude opljačkana, zato što srpska sirotinja od fiskalnih računa dobija i puteve, i bolnice, i škole, i obdaništa, i sve drugo. Vi pozivate ljude da ne plaćaju porez. Vi pozivate ljude da ne izvršavaju svoje građanske dužnosti i obaveze, to je sramota. To ne postoji ni u jednoj zemlji Evrope. To niko ni u jednoj zemlji Evrope ne radi i ne čini. Nigde. Ne znam da li to postoji u nekoj Afričkoj zemlji, pravo da vam kažem, nisam sasvim upućen, ali proveriću. Sumnjam da to i tamo postoji, ali sam sasvim siguran da ni u afričkim zemljama ne tuku žene kada ne pređu cenzus, pa ambasadori ne mogu baš istog sekunda da im kažu da su prešli cenzus, već mora da se neka forma obavi, od nekih sedam do osam dana.
Sve vreme ste mi glumatali ovde nekakvog patriotu, nešto ste vikali o srpstvu, o ne znam čemu. Prekinite sa tim glumatanjem. Niti vi imate veze sa srpstvom, niti sa Srbima, niti sa srpskom istorijom, niti sa srpskom budućnošću. Vi kažete – prodajemo, predviđena prodaja EPS-a, Telekoma. Nije. Ako znate nešto o tome, molim vas obavestite me. Ako znate nešto bilo bi dobro da nas obavestite, da saznamo i da znamo koja je cena. Prošli put ste znali da smo već dogovorili i da je već Telekom prodat, ali eto, nismo ga prodali. I znao sam da sam pogrešio što ga nismo privatizovali, i bio sam u pravu, ali sam poslušao vas i vaš savet i nismo ga prodali. Poslušao sam vaš izvanredni savet i napravio sam najveću glupost u životu. I takve gluposti više neću ni da slušam.
Dakle, vi pominjete nekakvog Dinkića, nešto o Dinkiću pričate. Vi ste išli kod njega, ruku mu ljubili sve vreme dok ste malo od Koštunice uzimali pare, malo od Dinkića, a ja sam Dinkića smenio. Dinkić nije član Vlade zato što sam zajedno sa partnerima iz SPS smenio Dinkića iz Vlade, a ne vi. Vi meni pričate o Dinkiću, posle 10 godina njegove vlasti. I pri tome, da li je bilo loših i dobrih, svakako bilo je loših, svakako bilo je i dobrih stvari. Kod vas jedino te dobre ne vidim nikako.
Govorili ste o smanjenju za poljoprivredu i opet ste izmislili. Imate pet milijardi više za poljoprivredu, nego što smo imali. Ali šta ćete, to piše i to treba da se pročita, ali to vam nije baš uvek jednostavno. Rekli ste - šta je to različito od DS i mnogih drugih? Sve je različito. Milion stvari je različito, a ima i nekih stvari koje su normalne, pa moraju da budu slične ili iste. Zato se ne libim da kažem – hvala onima koji kažu da je nešto normalno u državotvornom smislu i zato ću uvek biti spreman da to učinim. Kod vas ne mogu to da vidim i kod nekih drugih, jer to ne postoji. Različite su sledeće stvari, oni koji su imali deficit od minus 3,1% danas imate rast od 3,1%, danas imate rast od plus 2,8%. Oni koji su imali i kreirali takav deficit, danas vladinog deficita gotovo da nemamo, ili ćemo ga imati samo zato što ćemo Rusima da prebacimo novac za Petrohemiju, ali ga suštinski nemamo. Napravili smo zdravu privredu. Tada su, nama se čini, dobrim delom, vaši nalogodavci poput Miroslava Miškovića upravljali, danas Miroslav Mišković, uz svo poštovanje njegovog truda, rada, napretka, svakako Vladom Srbije ne upravlja. I ne upravlja i ne donosi ni jednu odluku.
Govorili ste – što niste osnovali banku? Zato što se naši koncepti razlikuju, zato što biste vi uništili srpsku privredu jer bismo za vašu banku morali da izdvajamo 500 miliona evra svake godine koje ne postoje. Zato što mi želimo da forsiramo stvaranje privatnih banaka koje će imati interese da daju povoljne kredite sa povoljnim kamatnim stopama, i nikada nisu bile povoljnije te kamatne stope, ali nema para na poklon.
Vi biste želeli nešto drugo. Vi biste želeli da sebi i svojim tajkunima dajete pare, kao što su davane Bogićeviću, Miškoviću, mnogim drugim ljudima, za koje danas odgovaraju, po nalogu nekih ljudi, baš koje ste malopre pominjali koji, vidim da podržavaju istog ili slične dosovske kandidate, kao i vi, po raznim kafanama. Dakle, suština je u tome da danas te vrste pljačke, tobože dam vam kredit, ali taj kredit nikad ne vratim i kolaterala nema. Taj sistem više ne funkcioniše. Pljačke, na vašu žalost više nema. Ni njima, ni vama, ni vašim tajkunima, nikome neću da dozvolim da pljačka Srbiju.
Kažete – za koga radite, gospodine Vučiću? I to ste morali da pročitate, niste mogli da izgovorite, za koga radite? Pa je nabrojao MMF, Svetska banka, Evropska Unija i NATO. Ali, slušajte, to je naravno veoma glupo i vas je nasmejalo, ali je to onako kao mantra koju svaki dan neko napamet nauči, taj deo verujem da zna i napamet, nije morao da pročita, to je bilo za svaki slučaj da mora da pročita.
Dakle, svaki dan kad počnu da ponavljaju nešto, ne slušajući šta je to što se događa oko njih, ne želeći da vide šta je to što se događa oko njih, šta je to što neko govori, šta je to što neko radi, počinju da veruju u sopstvene laži i primetićete, počinju da govore u trećem licu. To vam je kao kad su neki lideri počeli da govore - a oni onda govore o tome i tome, a pričaju o sebi. E, tako očekujte uskoro da počnu u trećem licu o sebi do govore. To je sledeća faza. Dakle, o čemu se ovde radi?
Ja radim za građane Srbije i za Republiku Srbiju. Radim svim srcem. Radim i ulažem ogromnu energiju i smetalo vam to ili ne, ogroman napor, ogroman napor, za razliku od vas koji ne radite ni dva sata dnevno. Radim najmanje osam puta više svakoga dana, najmanje osam puta više i nema tog koji vam to neće potvrditi, voleo me ili ne voleo. Evo vam čovek ovde, kome verovatno najviše smetam, Vojislav Šešelj, pa neka vam kaže da li sam lenj ili sam vredan, kakav god da sam. Radio sam sa njim 15 godina i ne vidim šta je u tome smešno. To je vaš problem.
Sa NATO-om? Šta izmišljate? Što to izmišljate? Jel treba neko da vam da neke pare kada tako nešto izmišljate, a sebe predstavljate kao nekakvog zaštitnika puta Srbije ka NATO-u? Što vam je potrebno da lažete takve stvari? Otišao sam u sedište NATO-a i na NATO savetu direktno u lice svakome rekao da Srbije nije zainteresovana za članstvo u NATO-u. Što izmišljate?
U pravu ste, najbolje su te kafanske reakcije. To vam najviše donosi. Samo ne vidim, nema žena između da neku za rame uhvatite ili da je šutnete, tako biste možda verovatno bolje prošli.
Kažete – vojni budžet i budžet za naoružanje i opremu se smanjuje. Šta čitate vi? Šta čitate vi? Gde to piše? Upravo se povećava. Ja vam kažem izdvojili smo dodatne dve i po milijarde koje vidite odmah, samo što ih vi ne vidite jer ne možete da ih pronađete u budžetu jer ne umete da čitate. Rekao sam vam juče da je to odvojeno za naoružanje i opremu. A šta ćete vi, lakše je izmisliti, lakše je ponavljati i držati se ko pijan plota, idemo na proteste vojske i policije. Super i?
Imali smo mi već te proteste, ima ih svuda, posebno u afričkim zemljama. U mnogim zemljama Evrope su zabranjeni, u Nemačkoj, Francuskoj nemate sindikate u vojsci i policiji. Kod nas imate, mi smo demokratska zemlja. U tim zemljama nemate. Vi se time dičite, vi ste srećni sindikalnom borbom u vojsci i policiji, a ja sam srećan što 99% ljudi neće ni sa vama, ni sa onim sindikatima u vojsci i policiji, koji ne poštuju državu. Ja sam za one koji poštuju svoju državu i koji vole svoju zemlju i svoju Srbiju i ne čekam pare ni od koga.
Govorite o mojim prijateljima, da moji prijatelji su i Bojko Borisov i Mateo Renci. Da li me čeka slična sudbina, moguće je, verovatno. Sasvim verovatno. Veoma je važno da ljudi ovo vide, da ljudi vide tu radost, zamislite da sam ne daj Bože žensko, kako bi mi prošlo rame, noga i ko zna šta još. Kako bi bili silni i šta bi sve bili u stanju da urade, kako su jaki u takvim slučajevima. Ovako sam bar delimično zaštićen i znam da nisu baš tako hrabri kao kada su žene u pitanju.
Imam jednu stvar koju ću da vam kažem. To su moji prijatelju i u tome se razlikujemo. Vidite, ja od svojih prijatelja ne odustajem ni kada su na vlasti, ni kada odu sa vlasti. Bio sam i uz Angelu Merkel kada je izgledalo da više neće biti izabrana, kao što sam i danas i sa tim nemam nikakav problem. Biću uvek.
Ono što je vaš problem, to je što prijatelje nemate, zato što ste one, kao i ovaj potrčko, uspeo da prvi put, kada je Vojislav Koštunica pao sa vlasti, da mu udari nož u leđa jer više nije bilo Koštunicinih para. Toliko je bilo potrebno. I u tome se razlikujemo.
Razlikujemo se i u tome što vi kažete – Komesar Han je rekao ko će da bude predsednik. Meni nijedan komesar, nijedan strani ministar, nijedan šef bilo koje komisije ili bilo čega ili bilo koji ambasador ne sme ni da govori bilo šta o unutrašnjim prilikama u Srbiji, samo o reformama koje treba da provodim. Koliko se sećam, kada ste pljačkali izbore i kada ste krali narodnu volju, da bi ste mogli da sednete ovde i da primate visoke plate, a da ne radite ništa ili vrlo malo, da biste pokrali to sve, pa vi ste i ambasadora angažovali i to one protiv kojih govorite danas, svaki dan. Hoćete opet da ih angažujete?
Sve vreme ste govorili nešto protiv Amerikanaca, kada vam je zatrebalo – gde si prijatelju, američki ambasadore, uvodi nas unutra da rušimo ovog koji je protiv vas. Jel ste to radili? Moj odgovor vama je samo, ja se nadam, dakle, meni je potpuno jasni da ste vi blizu pobede, a mi ćemo dati sve od sebe da ubedimo građane. Da li ćemo uspeti ili ne, to je za nas teško, jer ja vidim da vi sada imate silnu podršku. Mi ćemo pokušati da ubedimo građane da je važno da imamo neuporedivo ozbiljniji pristup u rešavanju svih problema u našoj zemlji, da Srbija mora da bude normalna zemlja pre svega, da Srbija mora da bude zemlja njenih građana, da u Srbiji moraju da odlučuju njeni građani i da moraju da se štite naši nacionalni i državni interesi, a ne bilo koje strane zemlje, ni Rusije, ni Amerike, niti bilo koje druge evropske zemlje. Ovo je zemlja građana Srbije i zemlja koja se zove Republika Srbija.
Kažete, moraću više da pokradem. Pokrali ste vi, jer ja ukrao ništa nisam i nemojte te kafanske dosetke, molio bih vas. Bilo bi s vremena na vreme pristojno da se obraćate u skladu i na način koji priliči ovom visokom domu.
Građani Srbije ne mogu da čuju kakve vi gadosti dobacujete i šta sve izgovarate i šta je to sve što činite. Ja nemam nikakav problem sa tim, jer kao i juče, videli su građani Srbije šta se događalo. Pričali su – pobeći će Vučić, eto pobegao nam je. Dali su petsto komentara. Ne sme da se suoči sa nama. Trese se od straha. Ne znam šta sam sve čuo. DŽabe je bilo, jer nije vredelo, ja sam im bezbroj puta rekao – ljudi doći ću sutra. To je za mene lakši deo dana. Imao sam veoma naporne sastanke tokom prepodneva, imaću ih i posle podne i večeras. To je za mene najlepši deo dana da se onako malo odobrovoljim, da se razgalim kada vidim koliko neznanje imaju politički protivnici.
Onda sam video čudne neke stvari. Primetili ste jednu stvar i nisam se time ni bavio. Neki su organizovali na svojim sajtovima nekakva glasanja, nije ni važno u nameri po svaku cenu da kandidat stranke koju vodim nikako ili predsednik stranke koju vodim ili bilo ko ni slučajno ne pobedi.
Onda su u međuvremenu, valjda podstaknuti tako moćnim raspravama i hrabrošću neki koji tuku žene i koji misle da su veoma hrabri da će da uplaše sve druge u Narodnoj skupštini Republike Srbije, objavili su noćas nešto, zbog čega pravo da vam kažem po prvi put nisam zaspao vređajući mi ćerku i govoreći kako će mrtvoj ne znam šta da joj rade i to objavili na zvaničnim portalima važnih najčitanijih medija u Srbiji.
(Poslanici Dveri dobacuju.)
Ne, ne zameravam ja to vama. Nisam toliko prljav i ne mislim da ste to vi. Vi biste to uradili, ja nisam tako prljav da kažem da ste to vi uradili ili da neko to slično misli.
Nemojte da mi pretite, pošto nisam nimalo uplašen i nimalo fasciniran siledžijama. Da vam iskreno kažem nikakav problem sa time nemam. Siledžijstvo više u Srbiji nećete moći da pokazujete. Ja vam garantujem ni jednu ženu više nećete moći da udarate kao što ste udarali u Narodnoj skupštini. To vam garantujem.
(Boško Obradović, s mesta: Kako te nije sramota.)
Inače ta žena je, pošto ljudi govore da mene treba da bude sramota što bih da zaštitim žene od siledžija, a one koji tuku žene nije sramota. U pravu ste. Ta žena je dala izjavu policiji. Ta žena je dala izjavu policiji. Verovatno joj je odgovaralo da uđe u sukob sa moćnim američkim eksponentom kojeg je upravo američki ambasador uveo u Narodnu skupštinu Republike Srbije, pa joj je trebalo da govori, pa joj je trebalo da govori takve stvari. Verovatno je žena izmislila, sanjala ili maštala o tome. Ako vam je potrebno dostaviću vam u toku dana izjavu koju je policiji dala, ali vi ste upoznati sa tim koliko ja znam. Tako da tu nikakve igre i nikakve šale nije bilo.
Dakle, ono što je važno za građane Srbije, to je da ljudi u Srbiji znaju da smo radili ozbiljno, da smo napravili velike pomake, veliki napredak i da ćemo se u budućnosti boriti da taj napredak bude još veći. Naravno, da je užasno teško raditi u vreme i u trenucima kada ne postoji ni jedna vrednost, kada ne postoji ni jedna brojka koja će da bude pročitana, već je dovoljno da izmislite šta poželite.
Podsetiću vas na najgnusniju laž. Najgnusnija laž je da su subvencije za privredu za strane kompanije veće od budžeta za zdravstvo. To ste svi čuli i niko ne reaguje. Pazite, razlika je, ja sam rekao 1:30, razlika je veća kada dodate i druga sredstva. Zamislite da slažete za nešto 30 puta, ne tri puta, nego 30 puta. Nije vas stid i sramota da tako nešto izgovorite, a znate zašto? Zato što su mislili da to neću da uhvatim nego onako u letu da prođe, pa da ljudi kažu – strašno, zamislite ne brinu o našem zdravlju, a brinu o stranim kompanijama. Užasno.
Onda kada sagledate razmere te užasne laži, postavlja se pitanje – šta je to u stvari što vi možete da uradite protiv toga jer jedna laž sustiže drugu laž i to svakoga dana. Angela Merkel je nedavno saopštila i rekla – sada sam videla i naučila sam iz pojedinih izbora i u Evropi i u svetu da nije dovoljno da četiri godine radite najbolje za svoju zemlju, a ona radi već 12 godina, da nije to dovoljno. Dovoljno je danas u vreme brzih informacija, društvenih mreža da vas dva dana sa tri, četiri ili pet laži napadnu i da vi prosto ne možete da se odbranite, iako četiri godine dobro radite. To je njihov stil. To je njihov trik. To je namera – izmislimo, slažemo, slažemo da je Vučić nešto govorio o porodiljama.
Slažemo da je Marijan Rističević rekao nešto što nije rekao. Ja se tu ljutim na neke naše koji nisu hteli da pročitaju šta je ko rekao pri čemu sam zamerio i Marijanu Rističeviću što je u određenu temu ulazio. Niko nije ušao u to da mu je neko psovao majku i da ga je neko pljunuo…
(Narodni poslanik dobacuje: Jadan.)
Ne, jadni ste vi koji pljujete. Nije jadan onaj koji je pljunut, već je jadan onaj koji pljuje. Samo to morate da naučite.
Mislim da su iz ovoga građani Srbije mogli dovoljno da vide i mnogo toga da nauče.
Želim da se izvinim građanima Srbije što s vremena na vreme morate da se spustite na nivo za koji mislite da i vama ne priliči, za koji mislite da ne priliči srpskoj političkoj sceni, jer za neke ljude ne postoji drugačiji jezik. Ne postoji iako sam bio pristojan i birao sam reči i trudio se da to učinim na veoma civilizovan način, ali morate da im pokažete da vreme batinanja u Srbiji je davno prošlo, vreme siledžijstva, vreme izbornih krađa zajedno sa stranim ambasadorima je takođe prošlo i zato sam siguran i uveren da ovako loša atmosfera koja se kreira u srpskom društvu neće moći još dugo da opstane, pa ili je moguće da ću ja da završim kako se neki nadaju i očekuju kao Bojko Borisov ili Mateo Renci ili neki drugi će na nekim drugim mestima da se obraćaju građanima, a ne iz ovog visokog doma.
Sve će naravno da zavisi od naroda i od građana i od njihove volje koja je za nas najviša volja i najvažnija volja.
Istovremeno, i time završavam, mislim da je od presudnog značaja za Srbiju jer smo imali mnogo pogrešnih odluka u proteklom periodu, mnogo pogrešnih odluka, mnogo puta nismo razumeli šta je to što se dešava i zbog toga smo platili visoku cenu. Najviša cena je neodgovornosti i cena koju ćemo morati da platimo za bahatost i bezobrazluk onih koji najmanje znaju.
Želim da se zahvalim i vama narodni poslanici, i građanima Srbije koji imaju dovoljno racija i koji bez emocije i veoma dobro razumeju šta je to što radimo i koji odlično razumeju šta je to što bi da rade neki drugi.
Za kraj, radim i radiću samo ono što je interes Srbije. Zakleo sam se na Ustav Srbije. Volim Srbiju ne manje od vas, a mislim da je volim najviše na svetu. Hvala najlepše.
(Boško Obradović, s mesta: Replika.)
Dame i gospodo, predlažem sledeću stvar, mislim da ćete dobiti najkonkretniji odgovor. Još nemam formiran izborni štab, formiraću ga dovoljno kratko pred izbore, da pokušam da vam se suprotstavim, te ne može ni gospodin Popović niti bilo ko drugi da bude član tog izbornog štaba, ali imam nešto najkonkretnije. Ako nađete jedan dinar, a ne pet miliona kojima se gađate, i treba da se stidite, možda pet miliona vama da Mišković, ja nisam video pet miliona i ne znam šta je pet miliona, ali ako nađete jedan dinar na račun u austrijskoj banci da sam prebacio gospodinu Popoviću, nisam više premijer. Lažovi jedni, sram vas bilo, kakve vi laži izgovarate. Sram vas bilo! I nije vas stid?
Evo, pogledajte sad, ja njima kažem u lice – nađite jedan dinar, a ne pet miliona. Nema. Pre neki dan je onaj julovac izmislio, kaže – imam 500 miliona u švajcarskoj banci. Ja mu kažem…
(Boško Obradović: Vulin? Sedi u Vladi.)
Ne, razmišljao sam da li je Boško Obradović ili Zoran Čičak, isti su julovci, ali nema tu nikakve razlike.
Dakle, taj je izgovorio 500 miliona…
(Aleksandar Vulin, s mesta: Postoje lažovi…)
Aleksandre, nemojte da se sekirate, zato što su u laži uvek kratke noge.
Dakle, zapamtite, 500 miliona u švajcarskoj banci, pet miliona na račun Popovića u austrijskoj banci. Šta ste još rekli? Kamaraš i Bojković, pa prali pare i uzeli pare. Dakle, toliko sam truda, energije i ljubavi poklonio „Železari“…
Tako je, ljubavi toj fabrici, za razliku od vas koji niste poklonili ni minut vremena da rešite probleme smederevskih radnika i nikada vam nije palo na pamet.
Ako sam jedan dinar od bilo čega bilo kada uzeo, iz bilo koje fabrike, bilo gde, jedan dinar, a ne 140 nečega, hiljada, miliona, bilo čega, jedan dinar, ja nisam premijer više. Samo jedan dokaz mi dajte, jedan, bilo kakav. Naravno da ga nema i naravno da vam nije palo ni na pamet, nego da lažu, da lažu, da lažu i da to na dnevnom nivou po sto puta tako slažu. Pa, brat ti je kupio Franš, pa brat ti je kupio ovo. Nije kupio ništa i neće da kupuje ništa i ne pada mu na pamet da kupuje ništa.
Smešno vam je? Meni je tužno i sramota me je kad vidim s kakvom politikom ste uspeli da uđete u Narodnu skupštinu i kakvim ste lažima varali narod sve do sada. Važno je da ljudi sada vide sa kakvim ljudima, sa kakvim, vi ste govorili o prevarama i prevarantima, ja sam pristojan čovek, ali to je za vas mala reč. To što vi radite, to je sramota za ovu zemlju.
Dakle, jedan dinar nađite, a ne pet miliona, ja nisam premijer. Dinar, evro, franak, šta god hoćete, bilo šta. To vole ovi vaši, na to ste naučili. Razumeo sam vas ja odmah što ste vi to konvertovali u evre, jer vi dinare ni ne računate za pare. Razumem ja vas sasvim. Vaš problem je u tome, problem svih vas ovde je u tome što, za razliku od vas, ja sam pošten čovek i čist kao suza. Obraz mi je čist i zato vas pobeđujem i pobeđivaću vas dokle god to ja budem hteo i dokle god budem hteo da se bavim politikom.
Uz zahvalnost za korektan i racionalan pristup, pokušaću da odgovorim na svako vaše pitanje i određene teze.
U ovom delu oko računa finansiranja, pre svega, vi ste se sabrali ono što nam spada u refinansiranje, odnosno rollover i ono što je potencijalni deficit. Ne može to da bude dodatno zaduživanje, ovo je samo refinansiranje. Nama dolazi 790 milijardi, 789 milijardi, 770 miliona na otplatu starih dugova. Dakle, to idemo sa rollover-om. Uzimate nove, da biste zamenili stare i pri tome zarađujemo zato što uzimamo pod neuporedivo povoljnijim uslovima nego što je bio slučaj ranije.
Pogledajte, to vam se odnosi i ovde kaže - i nabavku finansijske imovine. Dakle, upravo je to postupak i proces koji sam vam opisao.
Moguće zaduživanje, da bi ljudi razumeli kada pričamo o zaduživanju,, je uvek moguće u visini, novo zaduživanje u visini deficita. Dobro ste računali, ako nam je za milijardu i sto uvećan BDP, a za negde 550 miliona evra uzmemo, pa se zadužimo, mi se nismo zadužili, nije nam uvećan javni dug u odnosu na BDP, jer nije važan apsolutni iznos javnog duga, važno kakav je odnos javnog duga prema BDP-u, inače bi druge zemlje poput Slovenije, a rekli biste da je mnogo zaduženija od nas, još četiri puta manja, a nije, zbog BDP-a koji je neuporedivo veći.
Dakle, jedina kategorija koja je važna, to je odnos javnog duga prema BDP. Zato ljudi neretko mešaju refinansiranje, odnosno rollover sa stvarnim zaduživanjem i stvarnim deficitom. Mi toga nemamo. Mi ove godine nismo imali tog tipa zaduživanje, iako smo 50 puta povlačili za rollover pare, ali stvarnog zaduživanja, realnog zaduživanja nema. Dakle, to je suštinska razlika između ove dve cifre koje ste vi pročitali.
Da krenemo od onoga od čega ste vi krenuli, od atmosfere. Poistovetili ste, ja sam prvi reagovao i rekao - nikada nemojte to da radite, srećan sam što smo napravili fond za lečenje dece i što mnogo novca za to dajemo i rekao sam nikada nemojte ništa da govorite i u to da ulazite, jer to se ne radi, prosto, to je sramota, to se ne radi, ali ste uporedili dve stvari koje nisu slične i poistovetili ih. Ja ne mogu da izgovorim ovo da bih vam rekao koliko nisu slične i koliko to naravno nije fer na različite načine. Ali, ostavićemo to.
Kažete - stiče se utisak da se ne dozvoljava politički stav i drugačije mišljenje. Pa, dozvoljava se čak i to da kažete, čak i to da lažete da sam nekom prebacio pet miliona evra. Šta, pet miliona, šta pričate ljudi? Petsto miliona, ne vi, nego govorili ste o atmosferi u Skupštini. Vama sam već rekao da ste korektno istupali i na takav način vam je i odgovaram, svakome prema zasluzi, naravno.
Dakle, kada morate sa takvim bljuvotinama i lažima da se suočavate, onda se postavlja pitanje – a što ne kažete onda ko je kriv i odgovoran za tu atmosferu? Da nije kriv i odgovoran onaj koji trpi kad mu psuju majku ili mu psuju pokojnog oca? Hajde da to nazovemo pravim imenom, da kažemo ko je. Ja se ne stidim i ne plašim se da izađem na duel, kao što vidite, svima vama, sam potpuno, i da imate ne dva minuta, nego 20 plus ne znam koliko minuta da govorite o tome i da sam budem protiv svih, nije mi problem zato što je to demokratija i to je moja obaveza. I najčešće od svih dolazim u Narodnu skupštinu.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Pa, uključi malo i ministre.)
E, ne može Vojislave, znam ja …
(Vojislav Šešelj, s mesta: Slabašni ministri nešto.)
Dakle, da se vratimo oko toga, neću da ulazim u to prethodne vlade, da imate u vidu da od 2008. do 2012. godine nijedan budžet nije stigao pre nego što je ove godine stigao, nijednom, samo da to imate u vidu. Znači, ne da se to jednom dogodilo kao eksces, nijednom nije stiglo.
Budžet je dobar jer znam da to vi znate i znam da to čak odlično razumete, za neke stvari ste to i rekli, hvala na tome. Znači državi, ne mora meni da znači. Znam ja šta vi mislite o meni, znate vi šta mislim o vama, ali znači za državu i veoma je važno da se odgovorno istupa.
Govorili ste o visini javnog duga. Stalno se pozivate na to, govorite o nekih pedeset i nešto posto ljudi i govorite od 2012. godine, a nama pripisujete 2012. godinu. Budžet za 2012. godinu ste vi doneli. Ne može neko od 1. septembra da bude odgovoran za to što se zbilo u 2012. godini. Došao, prazna kasa, mora da isplati penzije, mora da se zaduži. Tu je kriv onaj ko je budžet sastavljao.
Možete da govorite od 2013. godine, ali to je nemoguće, jer je nemoguće obaveze koje su nagomilane spustiti. Da li smo mogli možda šest meseci ranije da krenemo u ove reforme? Možda je to mesto kritiku, ali vi znate da je to nemoguće, jer ste ekonomista, jer vam se obaveze gomilaju koje morate da isplaćujete, to su vaše obaveze i za penzije i za plate koje je neko na takav način napravio.
Rekli ste – nema predloga mera za saniranje duga, jer kad je iznad 45% i tako je, mi mislimo da treba da bude iznad 60%, zato što nemamo ugroženost kada imate mogućnost zaduživanja na 3%, a imali smo između pet i sedam, i to čak imamo danas na dugoročne obveznice.
Nevezano za to, predlog mera za saniranje duga je smanjivanje deficita. Sve ovo što radimo, kompletan problem MMF, suština, definicija programa MMF je da kroz smanjenje deficita i fiskalnu konsolidaciju, pre svega, saniramo dug i da okrenemo trajektoriju javnog duga u suprotnom smeru i to uspevamo, i da obezbedimo naravno trajni, ali ne samo trajni, već održivi rast. Dakle, to je cilj programa koje smo napravili. I samo tada i samo tako taj program može da bude uspešan. Zato to radimo. Prosto, to je jedini smisao programa koji smo napravili.
Došli ste do visine našeg BDP-a. Sve ste dobro sračunali, sem što niste uračunali deflator od 1,6% i kada uračunate deflator od 1,6%, doći ćete do sume od 35,7 milijardi, što je mislim da je vrlo dobar rezultat.
Dakle, naša namera je da dogodine napravimo milijardu i 100 milijardi i 200 milijardi i 300 i ljudima u politici koji očigledno ne slušaju i ne znaju šta sam govorio juče, a koji su objavili, ozbiljan je list, pa želim da govorim o tome, koji kažu – predviđeno je u budžetu 3% stopa rasta. Pa, naravno, zato što smo to radili sa MMF-om. Predviđena nam je bila za ovaj budžet 1,2%, pa imamo stopu rasta od 3%. Trudićemo se da bude 4% i daćemo sve od sebe.
Suština je u tome da mi pokušavamo da stvorimo vrednost novu od milijardu i 200, milijardu i 300 miliona evra, a da nam zaduživanje neće biti ni ovih 69 milijardi dinara, što mu dođe 570 miliona evra, neće biti ni toliko, nego 300, 400. Pogledajte kolika je razlika, e, za toliko smo smanjili javni dug, procenat javnog duga u odnosu na BDP. To je suština. To je cela matematika. Cela operacija je u tome. Mislim da to uspevamo. Zahvalan sam i vama i svima drugima koji razumeju neophodnost da se to uradi, zato što iz zdravih finansija proističe zdrava privreda. Iz zdravih javnih finansija proističe zdrav novčanik za celu zemlju i za sve građane Srbije.
Takođe, spustiti javni dug naravno nije lako i za to će nam biti potrebne godine, ali mi danas nemamo problema ni na evrobondu, ni na bilo čemu. Zaduživanje nam je najjeftinije, u poslednjih ne znam koliko godina, Nenade? Otkad smo na tržištu, nama je danas najniže zaduživanje, zato što svi veruju i u srpsku ekonomiju, u snagu naših javnih finansija, apsolutno najviše. Pitao sam Nenada, zato što je on tamo 15, 20 godina i on to zna, ne kao političko lice, već kao stručan u Ministarstvu finansija. Nisam samo razumeo čemu smeh.
Govorili ste o funkcionisanju lokalne samouprave. Naš je tu jedan problem sa kojim znam da ćete se svi vi saglasiti, neće neki drugi. Problem je u tome što ljudi ne razumeju da moraju da naprave zdravu osnovu i zdrave finansije. To u Nišu je pravljeno desetinama godina. Ne kažem da je mnogo bolje bilo u poslednje dve, ali je desetinama godina pravljeno, čak ne ni deset, jer su se svi ponašali tako da su zapošljavali što je bilo moguće više, da su nametali troškove gradu što je moguće više, da su rashode karikali u nebesa, a onda izmišljali nepostojeće prihode kojima će te rashode da pokrije. I svaki put nam je deficit bio veliki. Uopšte ne bežim od toga da li su krivi vaši, moji, oni, super, svi. Dobro je ako su sada razumeli da to mora da se promeni i dobro je da svi ostali to razumeju.
Odmah da vam kažem, po onome što smo dobili u Vladi kao zahteve za poboljšanje likvidnosti lokalnih samouprava, plašim se da to nije slučaj. Zato će gospođa Brnabić i mnogi drugi imati veliki posao da pronađu način kako da izvršimo neku vrstu nadzora da ne bismo imali gradove i opštine koji su bankrotirali, kao što imate u Americi i u mnogim drugim zapadnim zemljama. Moramo da pronađemo način zato što nama u opštoj konsolidovanoj državi sve veći deo deficita pokriva upravo to i zauzima upravo deficit lokalnih samouprava uz projektne zajmove, što je mislim, čini mi se, baš dobro, kako je nemački ministar Šojble govorio - važno je da imate više ulaganja u kapitalne investicije nego što vam je deficit i onda vam je budžet dobar i tada je Vlada uspešna.
Što se tiče siromaštva, to je uvek popularna tema i, kao neko ko se bavi politikom, to razumem. Imamo mnogo dece koje imaju jedan obrok. Jedno dete koje imamo da ima jedan obrok je mnogo. Kada govorite o stvarnim brojevima, to nije tako. Kada govorite o objektivnim brojevima, to populistički, demagoški je lepo da se kaže, ali kada govorite o stvarnim brojevima, ne govori se o desetinama hiljada, već je reč o stotinama, što je ogroman problem. Mislim da to treba još bolje da adresujemo i zato sam i rekao da treba da pronađemo rešenje i da bolje gađamo određene socijalne potrebe, ali za to se ne čuje način kako to da se to izvede. Nemam takođe predlog i spremni smo da prihvatimo bilo kakav predlog.
Kažete, šest milijardi za učenički standard. Kažite nam odakle da skinemo. Može. Kažite odakle da skinemo za učenički standard. Možemo da razgovaramo o tome i onda ćete da vidite da to nije jednostavno, kao što i vi znate da to nije jednostavno. Prosto, budžet se mnogo dugo formira i mnogo dugo pravi da bi bilo moguće tek tako sa jedne na drugu stranu da se novac prebacuje bez kontrole.
Na kraju, još jedanput, uz zahvalnost za korektnu diskusiju, ne zbog mene, već zbog toga što je važno da ljudi u Srbiji znaju da dobijaju i da se neće suočavati sa bilo kakvom katastrofom, već da će se suočavati sa dobrim i boljim vremenom koje je pred njima, želim da vam kažem da sam uvek spreman da razgovaram o pravljenju drugačije atmosfere, atmosfere u kojoj ćemo mi… Podsetiću vas, osudio sam poslanika Zorana Babića kada je uvredio neke od vaših poslanika. Nije bio slučaj kada se to dešavalo sa neke druge strane. Uvek sam spreman da to uradim, i nikakav…
(Vojislav Šešelj, s mesta: Nama što su neki rekli da smo majmuni, to ništa.)
Gospodine Šešelj, siguran sam da u tim uvredama nikome niste ostali dužni, naprotiv.
Dakle, suština je u sledećem, za tako nešto potrebno je, ne samo ko će da dobije prostor da to kaže ne bi li nekome zadao politički udarac, već stvarna želja da se to dogodi.
Mislim da ljudi mnogo vole da gledaju kako se zakrvi, kako se to kaže metaforično, da ne pravim greške kao oni koji govore da postoji čačanski akcenat, koji ne postoji. Postoji kratkouzlazni, kratkosilazni, dugoizlazni i dugouzlazni. To su jedina četiri akcenta koja postoje. Šta ćete, to neki ne znaju, ali to neki ne znaju pa onda ne vredi. Morate da ih obučite i po tom pitanju. Veoma je važno da sednemo da razgovaramo i da vidimo možemo li da postignemo određene dogovore kako Srbija da funkcioniše i kako da funkcionišu njene institucije.
Ja vam još jedanput obećavam i spreman sam o tome da razgovaramo. Dakle, i za predstojeće predsedničke izbore, videćemo da li i parlamentarne izbore. Imaćete punu mogućnost razgovora o bilo čemu, o zajedničkoj zaštiti…
(Vojislav Šešelj, s mesta: Biće parlamentarnih izbora?)
Rekao sam, gospodine Šešelj, mogućih, ne falsifikujte moje reči,
Dakle, da razgovaramo o tome, i da budemo na svakoj kutiji zajedno, i da svaki glas bude sačuvan, i svaku volju naroda. Ako vi pobedite, mi ćemo da kažemo – čestitamo vam, pobedili ste. Srbija mora da nastavi mirno u budućnost bez podela, što očekujemo ukoliko se desi obrnuto. Ja verujem da će neki u skladu sa akcentom, koji koriste imati kratkoizlaznu kampanju, a neki boga mi i dugoizlaznu. Potpuno svejedno, siguran sam i uveren da građani Srbije znaju da izaberu, a da bi građani Srbije, birajući ili vas, ili nas, uvek izabrali dijalog između nas, kao najbolji metod i najbolji način za rešavanje problema u Srbiji. Hvala vam.
Ako smem da kažem samo to je problem našeg naroda, nikada nismo bili jači od njih u ekonomiji, nikada, od uspostavljanja banovine imali su neuporedivo veći bruto društveni proizvod nego mi, ali se ta razlika, morate da priznate, smanjuje prvi put u poslednje dve godine. Prvi put da imamo spoljnotrgovinski suficit sa Hrvatskom. Uvek smo imali deficit i u vaše vreme. To su dobre stvari, to su dobri pomaci. Ne možete da stignete. Vi ponekad kada vam je potrebno koristiti apsolutne brojke, kada vam je potrebno koristite procente, ok. Ali, upravo jeste suština u tome da uvećanim rastom pokušavamo da ih pristignemo, jer uvećanim rastom, znači smanjenje javnog duga. Nije važno da li ćemo za pet ili 10 godina da imamo 55 ili 60, ako sve vreme to kontrolišemo bez problema i uvećavamo rast. To je suština cele priče, to je ono što radimo, sve to radimo upravo zbog toga, i verujem da u tome možemo da uspemo.
Što se tiče smanjivanje razlike za decu, to je lepo reći, ali kada kažete ljudima – hajde da imamo uniforme, hajde da svi budu jednobrazno odeveni, a ne jedno dete u patikama od 20.000,00 dinara, drugo dete u patikama od 800,00 dinara, onda to niko neće da prihvati i krene revolucija i protiv ministra i protiv Vlade. Dakle, šta god da kažete, šta god da uradite, nikada nije dovoljno dobro rešenje. Kada bismo to predložili onda biste nam rekli krenuli ste u ravnilovku, a mi živimo u kapitalizmu, i takve se stvari dešavaju. Pogledajte, uostalom, kako to izgleda to na zapadu, gde su te razlike mnogo veće nego kod nas, a mislim da je za nas važno da, pre svega, ne dozvolimo da te razlike budu zasnovane na kriminalnim poslovima, na tajkunsko-kriminalnim poslovima, kao što je to bio slučaj do juče. Mislim da je to naš zadatak i da bismo se na taj način najbolji izborili za drugačiju i uspešniju budućnost. U svakom slučaju, još jedanput, hvala, a naši ljudi imaju nalog da ukoliko postoji mogućnost da se sa nečeg, sa nekog razdela skine nešto novca, a da se stavi tamo gde mislite, spremni smo i da razgovaramo i da vidimo da to učinimo, dakle potpuno smo otvoreni za to. Hvala vam još jedanput.
Samo da prekinete raspravu ako je moguće.
Znate, kad čovek sluša sve govornike danas, a ljudi moraju da razumeju da iako je reč o manjini, koju izuzetno poštujemo, da kada govore toliko puta jedni za drugim, zato što imaju fragmentirane poslaničke grupe, reklo bi se da predstavljaju većinske stavove građana Srbije, a samo je jedan odgovor sa druge strane. Nemam problem ni sa tim. Mislim da demokratiju, kao oblik političkog režima, ničim ni jednog sekunda nismo ugrozili.
Danas smo se suočavali da nam pojedini poslanici ovde porede, mene verovatno sa Hitlerom, a neke sa nikim drugima na konferencijama za novinare koje su držali. Znate zašto? Samo zato pošto su se posle mnogo prevara dočepali parlamenta i čini im se da bi mogli da ostanu bez parlamenta. Glumili su i Vlahe kada je trebalo, glumili su i mnoge druge ne bi li ušli u parlament. Sad kad su se dočepali svoje plate, ovu zemlju su poredili sa nacističkom Nemačkom, a mene sa Hitlerom, valjda zato što mi je cela porodica pobijena od Hitlerovih slugu, ali šta ćete, to valjda govori dovoljno o takvim ljudima.
Vidim da se to razbuktalo na različite načine. Vidim da se žali i ambasador EU što sam rekao da me ne interesuje šta misli o unutrašnjim političkim zbivanjima, samo nije dodao taj nastavak. Ne interesuje me šta misli o političkim faktorima u Srbiji, ne interesuje me šta misli o unutrašnjim političkim zbivanjima, interesuje me šta misli o reformama koje treba da sprovodimo. To je citat onoga što sam izgovorio. Ali, ne vredi, šta god da kažete, uvek će ljudi koji pokušavaju da izgovore nešto naći dovoljan razlog.
Gospodin Šešelj je, naravno, našao pametniji pristup, on je lukaviji i iskusniji, ali ću vam sad navesti kako je demokratija danas ugrožena, a kako je bila nekada kada sam zajedno sa gospodinom Šešeljem bio u Vladi, u kojoj je on bio potpredsednik, svakako najznačajniji potpredsednik Vlade Srbije. On je rekao da smo mi danas kasnili 15 dana, mesec dana, da nismo dali 15 dana. I budžet za 1999. i budžet za 2000. godinu došao je najmanje 17 dana posle budžeta koji smo mi ove godine dostavili poslanicima u Narodnoj skupštini.
Što ste tada ugrožavali demokratiju, gospodine Šešelj?
(Vojislav Šešelj, s mesta: Tada je bilo ratno stanje.)
A tada je bilo ratno stanje? Pa, nisam znao da je bilo za 2000. godinu ratno stanje. Hajde, ako je moglo da se govori, nije bilo ni za…
(Vojislav Šešelj, s mesta: Godine 2000. dosmanlije su donosile.)
Ne, za 2000. godinu budžet smo mi donosili, znate vi to dobro. Ja neću da lažem ni na jednu stranu, ni ovako, ni onako. Znam ja ko je odgovoran za 2000. godinu. Ne mogu oni da budu odgovorni sa četiri meseca vlasti. Zna se ko je donosio budžet za 2000. godinu. Pa, tad demokratiju nismo ugrožavali?
Govorili ste da smo dali objedinjenu raspravu. U oba ta slučaja imali smo objedinjenu raspravu. Rekli ste – četiri odluke, šest zakona. U jednom slučaju imali smo šest odluka i osam zakona. Toliko o demokratiji koja za nas važi kada smo u opoziciji, a kada smo na vlasti za druge ne važi.
Ali, ja sam razumeo i mogu čak da se saglasim sa vama i da kažem da ćemo veoma ozbiljno da poštujemo taj kalendar i truditi se da ubuduće ne izađemo iz okvira tog kalendara. Zahvalan sam na tome i reći ću vam još jednu stvar zašto. Zato što sam shvatio iz svih ovih rasprava da je to u stvari najozbiljnija kritika akta koji smo doneli pred vas. Zato što jeste dobar budžet, zato što je ozbiljan budžet i to su mogli građani Srbije da čuju, da je to u stvari najozbiljnija kritika.
Ja za to imam jedno opravdanje, tj. dva. Jedno opravdanje je to da smo imali MMF. Dakle, MMF je došao ovde 2. novembra. Nije bilo moguće da 1. novembra krenem. Moramo da završimo reviziju, mi smo u programu MMF, od kojeg tražimo povećanje plata i penzija. Ne možemo da dođemo pred vas sa aktom bez povećanja plata i penzija. Ako dođemo bez povećanja plata i penzija, mi nemamo budžet. Mi smo želeli da učinimo građanima Srbije, a budžet smo mogli da spremimo i ranije.
Drugi razlog je bezbroj tehničkih problema da bi budžet izgledao ovako, gotovo pa savršeno. Dakle, bezbroj tehničkih problema. Da li smo mi bili nedovoljno sposobni da sve to savladamo? Moguće je, ali smo uspeli to da savladamo i zaista sam zadovoljan time kako to izgleda.
Vi ste izneli nekoliko veoma konkretnih primedbi na završni račun i potpuno ste u pravu. Samo, završni račun nikada nije bio u Skupštini. Možda ćete reći i s pravom ćete reći – što biste se vi poredili sa svima drugima? Nije on bio ni 1999. ni 2000. godine, nije bio ni danas. E sad, šta je suština? Suština je u tome da mi imamo analizu potrošenih para. Ja vas molim da to pogledate. Svakog meseca imamo na sajtu Ministarstva finansija kompletnu analizu potrošenog novca i imate kvartalno, sa sve stanjem javnog duga, neretko čak i na dnevnog nivou. Samo vas molim da to koristite.
Želim takođe da vam kažem, koliko ste opet potakli nešto što je važno, da ćemo mi uskoro doći pred vas po prvi put sa završnim računom. Za 2015. godinu nismo mogli da završimo, imate jedan tehnički problem za koji nije Vlada odgovorna, već DRI. Ne možemo mi da dođemo bez stava DRI pred Narodnu skupštinu Republike Srbije. Dakle, niti šta krijemo, već sve veoma transparentno trošimo, čak i ovo o čemu ste vi govorili, za Fondaciju Zoran Đinđić, za Egzit i za sve drugo smo postavili, nismo stavili nevladin sektor, pa da se ne zna, nego smo stavili da se za sve to zna zašto trošimo i kako trošimo, do čega ću doći.
Što se tiče Radio-televizije Srbije – 4 milijarde u budžetu, od toga 3,2 milijarde ide za Radio-televiziju Srbije, a 0,8 milijardi, jedna petina, ide za Radio-televiziju Vojvodine. Tako su raspodeljena sredstva u budžetu. Mogu da vam kažem da smo se dvoumili i gledali šta, kako i na koji način da uradimo. Dvoumili smo se i imali smo politički pristup, ne mogu da kažem sličan ili isti kao vi, ali svakako ne pristup koji bi sa oduševljenjem govorio o onome što radi Javni servis, sa jedne strane, i sa druge strane smo imali pristup da vidimo da li mi svojim ponašanjem ili svojim eventualnim političkim nezadovoljstvom ugrožavamo funkcionisanje Javnog servisa i mislimo i dalje razmišljamo i o porodicama onih i o ljudima koji tamo rade, a koji će ostati bez tih primanja, zato što se RTS nije reformisao u finansijskom smislu.
Neću da govorim o programu, pri tome ne mislim da je on antisrpski, ja mislim da je on neretko srpski, ne uvek, ali nije antisrpski. Mislim da je nekoliko ili mnoge stvari na veoma odgovoran način uradio. A šta mislim o njihovoj politici, poturanjima u različitim informativnim emisijama? Šta mislim o tome kada su vest za moj susret sa Vladimirom Putinom stavili u dvanaesti minut Dnevnika, što nije vest, složićete se, ni u jednoj zemlji na svetu da bude za dvanaesti minut? Prosto, to je nemoguće da se bilo gde desi i da svima to bude potpuno normalno da se predsednik Vlade sretne sa predsednikom jedne od dve-tri najmoćnije države na svetu, i to zvanično, a ne nezvanično; gde imate slučaj kada vam insistiraju na bukvalno razjarivanju naroda povodom slučaja „Helikopter“, gde kažu – „a svi znamo da su tamo novinari bili i da su čekali ministra“, ili sa ministrom itd, i da otvoreno lažu. Pa naravno da se ljutimo. A da li je to razlog da im ne opredelimo novac? Ja mislim da nije, zato što i dalje mislim da je to jedna pristojna televizija. Moramo takođe da brinemo o platama zaposlenih, jer ti zaposleni na RTS-u ne bi imali plate ukoliko mi ne odvojimo novac iz budžeta. Dakle, to treba svima da bude jasno, jer oni nisu u stanju da zarade dovoljno novca. Negde oko 19, 20, 21 milion evra od sopstvenih prihoda plus ovo što im mi obezbeđujemo, što im građani obezbeđuju, što im svi mi obezbeđujemo kroz ne visoku pretplatu, složićete se, rekao bih veoma nisku pretplatu, to je 1,1 evro na mesečnom nivou, zaista ne visoku pretplatu, i zato i to nadomešćujemo iz budžeta.
Što se tiče oslobodilačkih ratova i našeg angažmana, mislim da treba da ste ponosni na Vladu Srbije, i znam da negde i jeste, kao što ja jesam, baš zbog toga što smo uradili. Počeli smo zajedno sa Republikom Srpskom da obeležavamo zajednički apsolutno sve događaje iz naše istorije, iz istorije srpskog naroda. To radimo, čini mi se, na veoma dobar način, sa mnogo ukusa, ne vređajući nikoga drugoga, sa merom baš kakva je potrebna da bude. Prvi put smo obeležavali datume početka agresije na Srbiju, na zvaničan, i to na, rekao bih, impresivan način, želeći da pokažemo da takve stvari nećemo da zaboravimo. Držimo velike skupove u Jasenovcu, a ne da odemo da položimo cveće da naš narod ne bi zaboravio šta se sve zbivalo u Jasenovcu. Počinjemo sa izgradnjom muzeja Holokausta u Novom Beogradu, da svako ko dođe u Beograd zna o čemu se govori i o čemu se radi. Mi smo brinuli i o spomenicima i o ulicama i Bori Pekiću, koji nije sa nama isto mislio, a koji je velikan, jedan od najvećih srpskih pisaca u našoj istoriji, do ulice Brani Crnčeviću, našem zajedničkom prijatelju, do spomenika Gavrilu Principu, do toga da po prvi put u našem gradu pravimo spomenik Stevanu Nemanji, koji će biti veličanstven, preko puta Vlade Republike Srbije.
Kada govorite o dotacijama nevladinom sektoru, želim da znate, ja razumem vašu političku pobudu i verovatno bih bio ne mogu da kažem na istoj strani ili bih isto mislio, ali ne bih se u svemu razlikovao od vas, ali se ovde radi da i vi imate u vidu i o sportskim savezima, o crkvama, zvaničnim crkvama, sportskim savezima i političkim strankama. Dakle, samo se to tako naziva u tom razdelu. Dakle, za taj novac koji je ogroman pokušajte pa smanjite.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Ali ovo je Agencija za borbu protiv korupcije.)
Ne, ne, Agencija za borbu protiv korupcije je nešto drugo. Sada ću vam ja reći za Agenciju za borbu protiv korupcije. To je drugo pitanje. Agencija za borbu protiv korupcije ima veoma važnu ulogu u našem sistemu. Da li sam uvek saglasan sa političkim izjavama svih članova Agencije za borbu protiv korupcije? Svakako da nisam i znam da to odlično znate. Ali, one imaju važnu kontrolnu ulogu i mislim da njihova uloga treba da bude ojačana, mislim da treba da im pomognemo po tom pitanju, da ne bismo mi iz izvršne vlasti pre svega mogli da sudimo o njihovom radu, već da im pomognemo da oni budu ti koji će pa nekad možda i preoštro, nekad možda i ne sasvim s pravom da mogu da nas kontrolišu.
Što se tiče novca za Brisel, nama nekada ode i neophodno je da ode za otvaranje pojedinih poglavlja i po 20 i po 30 ljudi. Mi danas ne možemo više da uzimamo u zakup i hotel i motel, to su radile mnoge zemlje, od Slovenije, Hrvatske, uzimali su u zakup na godinu, dve ili tri u toku pregovora sa EU. Mi to ne radimo i naši troškovi tu nisu mali. Ali, to je naša obaveza i ja mislim da je dobro što jesmo na evropskom putu.
Želim da vam kažem da imam jednu dobru vest, čini mi se, za građane Srbije, što ne znači da će to biti otvoreno, jer ima tu drugih zemalja, ali dobio sam ovde vest, verovatno prvi u zemlji, da će Nemačka podržati otvaranje sva tri poglavlja do kraja godine za Srbiju – i Poglavlja 5 i Poglavlja 25 i Poglavlja 26, što ipak, znate, ako nas Nemačka podrži po tom pitanju, onda to ipak nešto govori, onda to ipak nešto znači. Znači kada vas podrži ubedljivo najmoćnija zemlja EU, jedna od najmoćnijih svetskih ekonomija, kada oni na takav način gledaju na Srbiju i gledaju u Srbiju, uz sve kritike i primedbe koje uvek imaju. Oni kada to podrže i SAD, a nemaju protiv Rusi, kada to uspemo sve na takav način da uradimo, onda mislim da je to za nas veoma važno i dobar rezultat.
Govorili ste o Matici srpskoj. Želim takođe da vas obavestim da ste mogli da vidite novac veći izdvojen za pomoć našem narodu van granica Republike Srbije i pomažemo više organizacija. Nedavno smo uplatili novac i Matici srpskoj u Crnoj Gori i drugim institucijama za zaštitu srpskog kulturnog nasleđa u Crnoj Gori. Isto to činimo i želim da vam kažem, na različite načine, da je naša podrška Republici Srpskoj veoma značajna. Ne moramo o svemu da govorimo u svakom trenutku, samo vas molim da imate u vidu da je naša podrška Republici Srpskoj u svakom pogledu veoma značajna. Takođe želim da znate da smo izdvojili trostruko više novca za naš narod i naše kulturne institucije u Republici Hrvatskoj za srpske nacionalne institucije, za institucije koje čuvaju kulturu i duhovno nasleđe našeg naroda.
Rekli ste, ono zašta ste apsolutno u pravu, to su platni razredi i ne znam ni da li će nam biti na takav način u planu, mi smo o tome sa MMF-om razgovarali, ali je to užasno, užasno teško. Ko može to da radi, neka mi kaže. Nije nam najveći problem taj gde ima nelogičnosti da predsednik Vlade ima platu od 115.000 dinara, da članovi nezavisnih tela imaju po 360.000, a da direktor „Srbijagasa“ ima milion, ili kako ste već rekli. Nema neke velike logičnosti, posebno što nisam primetio da su angažovaniji i marljiviji.
Šta da radite, da znao sam čim počnem da pričam o parama da ćete da se javite samo da pare uzmete neke, ništa vas drugo nije interesovalo. Dok govorim o ovim srpskim institucijama i svemu drugom tu ćutite, ali kada se krene o parama odmah ste za podelu para i raspodelu para zainteresovani.
Što se tiče Egzita, ne mogu da kažem da u pravom računovodstvenom smislu dobijamo izveštaje, ali dobijamo izveštaje na šta se troši novac koji dajemo za Egzit, koji je veliki. Smatramo da time činimo dobru stvar za našu zemlju i za mladu generaciju u našoj zemlji, ne zato što mi se svaki koncert na tvrđavi dopada ili bilo kome u Vladi, već zato što privučemo 185.000 turista, uglavnom mladih iz različitih delova sveta koji dođu i tu ostavljaju značajan prihod, značajan novac, popunjene hotele u Novom Sadu i okolini, ali ne samo to, to je dobra slika o Srbiji koju ne možete lako i jednostavno da izračunate koliko vredi i koliko košta.
Sa druge strane, i ta odluka, rekao bih odluka i više resornih ministara, sa njom sam se saglasio. Da ne bih izbegavao odgovornost moja je odluka za Fondaciju Zoran Đinđić. Moja je odluka za Fondaciju Zoran Đinđić iako nikada nisam bio, kao što znate politički istomišljenik sa tim čovekom. Razgovarao sam i sa njegovom suprugom i ona je smatrala da je važno da to rešimo na sistemske načine. Ja ću vam reći zašto lično smatram da je to važno da rešimo na sistemski način.
Vi znate, ne znam da li svi drugi znaju, ali sam siguran da vi znate, mislim 1905. godine, ispravite me, ili 1906. godine, srušen je spomenik na uglu Pariske i Knez Mihajlove ulice. To je bio spomenik koji je predstavljao polovinu Obrenovića, Miloša Obrenovića, pola Karađorđa. Imali smo predivan spomenik koji je predstavljao srpsku prošlost i dvojicu, rekao bih rodonačelnika srpske moderne državnosti na najbolji mogući način, pokazujući koliko su i duh i hrabrost i lukavstvo i mudrost i snaga jednog i drugog bili značajni za stvaranje moderne srpske države, a onda su u anti Obrenovićevskom naletu je taj spomenik srušen. Nikada ga više nismo izgradili. Nikada ga više nismo podigli.
Ideja sa Fondacijom Zoran Đinđić je bila sledeća, i mislim veoma odgovorna. Ne mislim da je reč o velikom novcu, reč je o novcu koji treba da pokaže naš odnos. Možda nikada ne moramo da se saglasimo sa tim što je radio kao što ću uvek, poštujući hrabrost i snagu i značaj Karađorđa, da mislim da je srpsku državnost više uradio Miloš Obrenović, ali mi to ne daje za pravo da ikada išta uradim da Karađorđa ne postavim na isti pijedestal kao Miloša Obrenovića.
Na isti način sam želeo da pokažem da mi, jer je danas vreme da to uradimo sa Fondacijom Zorana Đinđića da bismo pokazali da poštujemo one od kojih smo se razlikovali, pa makar i danas ne bismo mislili isto ili uvek slično. Da je to nekakav civilizacijski napredak, civilizacijsko dostignuće. Bio sam posebno ponosan kada smo podizali spomenik Bori Pekiću. Bili biste i vi, i Slobodanu Jovanoviću kada sam bistu otkrivao, i to se sve desilo u ovom kratkom periodu, sve te velikane mi smo uspeli da nekako pokažemo i prikažemo našem narodu, a svi pre toga su bežali nisu hteli ni spomenik, ni ulicu da im daju.
Mislim da je to i sa Fondacijom Zoran Đinđić neki su rekli najbolji je, vi ste rekli najgori je, neka istorija sudi o tome, ali je državni posao da to poštuje i da one za koje jedan dobar deo stanovnika misli da su važni i da su zadužili našu zemlju da pokažemo poštovanje prema njima dodatno imajući u vidu način, zločinački način kojim je taj čovek ubijen.
(Narodni poslanik SRS dobacuje: A spomenik Slobodanu Miloševiću?)Dakle, nisam vas razumeo. Duga bi rasprava bila o svemu tome, ali sam spreman da i tu raspravu po tom pitanju otvorimo u svakom trenutku.
Na kraju ne mislim da je bilo bilo kakvog skandala oko ministra Vulina, a povučen je taj konkurs na moj zahtev zato što sam ja bio politički slab, a ne Aleksandar Vulin. Zato što ja nisam mogao da izdržim pritisak nevladinog sektora koji se obično finansira sa zapada, koji je bio apsolutno nezadovoljan svim onim što je Aleksandar Vulin želeo da promeni. Ja nisam imao dovoljno snage, iako sam znao da je on u pravu. Znao sam da je upravu i znao sam da se bune oni koji su navikli da koriste istu kasu, malo državnu, malo više spolja, a da neretko kažu ili učine nešto što nije uvek u najboljem interesu njihove države. To je bila namera Aleksandra Vulina. Pritisak je bio toliki da ja nisam mogao da podnesem i ja sam za to kriv, to je moja krivica, a ne njegova.
Što se tiče dugova Zorane Mihajlović, ona nema dugova prema Vladi Srbije i sve što je iskorišćeno na bilo kojoj kartici plaćeno je i vraćeno je Vladi Srbije, što ne bih rekao za neke iz prethodnog perioda za koje bih mogao da govorim koliko su novca uzeli, a vidim da su velike zvezde da bi ste se i sami šokirali. I ako izračunate koliko su potrošili na privatne avione, a da nisu premijeri ili predsednici, koliko su potrošili državnih para na privatne avione. Nemam ja ništa protiv kada neko uzme pa plati privatni avion, ali plati iz svog džepa.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Što nam to ne objaviš?)
A na državni? Ima vremena, gospodine Šešelj, uskoro ćemo i to da objavimo. Mislio sam da vam je taj Laufer sposobniji i brži, ali je usporio u poslednje vreme. Dobro, suština je u tome, još jedanput da se zahvalim na tome što sam razumeo šta je najveći problem u budžetu, a to je naše kašnjenje. Na sve ovo drugo, čini mi se da sam pružio odgovore na koje ćete vi na neke da budete zadovoljni, na neke ne. Mislim da smo racionalno i odgovorno postupali.
Još jedanput želim da kažem građanima Srbije, da za razliku od našeg zajedničkog premijera, gospodina Marjanovića, koji u Skupštinu nikada nije došao na ovakav način da odgovara svima, ja sam ovde došao, dobro, nije ni Cvetković, to je već uobičajan, ali sam hteo da kažem gospodinu Šešelju da je i naš zajednički premijer to nije uobičavao i nije želeo dođe u Narodnu skupštinu da razgovara sa političkim protivnicima. Kao što vidite, danas sam spreman i mislim da je to veliki napredak u demokratskom, političkom ponašanju. Nikada ne izbegavam i uvek rado dolazim u Narodnu skupštinu i prihvatam politički sukob, politički dijalog, prihvatam sve. Čini mi se da je to i džentlmenski, čini mi se da je to fer i čini mi se da to onima koji se protive strankama Vlade predstavlja priliku da iskažu svoje stavove i da direktno sučele i razmene mišljenje i sa predsednikom Vlade ali i sa svim drugim članovima Vlade.
Vama iz većine, mislim da nemamo više nikog iz opozicije. Dobro, sačekaću. Pa, nisam ja tražio da vi ustajete, ja sam pitao da li ima ovde neko iz opozicije, a ne da vi ustajete. Vi ste iz Vlade, vi ste Dačićev produkt, on vas je ovde predlagao. Dobro, prihvatam ja sam. To se mi između sebe šalimo. Naravno, da sam to ja uradio i to je bila moja najveća greška, nije Dačićeva, Dačić je formalno to zastupao, ali nisam znao da to takvu reakciju kod vas izaziva istog sekunda. Dobro, hvala još jedanput i zaista mislim da smo dobar posao napravili.
Nisam ja vama govorio, kao što ni vi meni ne možete da govorite o rasipničkom ponašanju. Ja sam govorio o tome kada su se donosili budžeti.
Rekli ste za septembar, samo niste rekli zašto. Zato što su zafalile pare i za izbore, između ostalog, i zato što je bio deficit veliki i zato što ništa u ekonomiji nije funkcionisalo. Zato smo morali da idemo na novi budžet i istovremeno na rebalans budžeta za tu godinu. Istovremeno smo ga donosili sa rebalansom, jer se sećam i diskusije koje smo imali u Vladi. Nije ništa sporno ovo drugo o čemu ste govorili, jer smo zajedno pričali kako su dobri ministri samo oni koji idu da otvaraju svaki dan i to su politički podešavali da budu iz nekih drugih političkih partija.
Dakle, nema nikakve sumnje u to. Ja vam samo govorim o tome kako su principi različiti. Pa, super bi bilo kada bi smo se jednom saglasili da se neka vremena i neki okviri poštuju. Samo, ono što važi za nas, treba da važi i za vas i obrnuto. Ja prihvatam, nema problema, kao što smo i ove druge stvari umeli i uspeli da popravimo, popravićemo i promenićemo i to u budućnosti.
Što se tiče Zorana Đinđića i rasprave o Zoranu Đinđiću i Slobodanu Miloševiću, teško mi je da u tu priču ulazim, jer…
(Vojislav Šešelj, s mesta: Samo koje je zasluge imao, ako je imao?)
Čuo sam vas ja odlično i nema potrebe da mi dobacujete bilo šta. Dakle, čuo sam vas odlično i neću o tome uopšte da govorim, ne zato što je ne vidim, vidim jednu važnu. Reći ću vam nekoliko izjava za koje mislim da su bile važne, a koje ljudi nisu govorili.
Ne mogu da vam kažem - urađeno je ovo ili ono, a svakako da ponešto jeste, ali ću vam reći, svakako da nešto jeste, ali ću vam reći nekoliko stvari za koje je bilo važno, jer danas i sebe kada sam u tim cipelama, u kojima je najteže u Srbiji biti, verujete mi, nema gorih cipela, težih cipela koje vučete.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Ma ja jedva čekam da ih navučem.)
Znam da jedva čekate, nego drugi jedva ne čekaju. Znam ja da biste vi, nego neće narod.
Teške ne zbog težine posla, nego zbog težine odgovornosti.
Zoran Đinđić je govorio o našim lošim navikama, o mentalitetu kukanja, o onome što sam nekada čak i od vas slušao, o našim žalopojkama i o mentalitetu kmetske duše ili rajinskog mentaliteta, koliko smo puta o tome govorili zajedno i kako i na koji način treba zajednički da se prevaziđe to. O takvim stvarima je na dobar način mnogo mudriji nego što bih ja danas bio u stanju da govorim govorio Đinđić.
Da li smo imali neke druge stvari pod kontrolom u to vreme kao država? Nismo i bilo je teško vreme jedne divlje privatizacije u kojoj je bilo nemoguće i da se stvari kontrolišu, gde je mnogo novca bilo za bacanje, za kupovinu različitih medija, za najteže moguće pritiske iz iznošenja najgorih mogućih laži, laži tipa onih koje smo danas slušali o meni i o mojoj porodici, najgorih laži, koje kada im kažete – pokažite mi jedan dinar, jedan dolar, jedan evro, ućute i pobegnu, jer nemaju šta da kažu, zato što je laž jedino sredstvo i način delovanja. Ja vama to ne mogu da govorim, jer to prosto ne bi imalo smisla. Čini mi se da sa poštovanjem i na ozbiljan način odgovaram.
Mislim da je važno, kao što danas, da znate, ovaj spomenik zajednički Karađorđu i Milošu, Radoš LJušić mi je poslao informaciju u međuvremenu, se čuva u Patrijaršiji, i nikada, svaki pokušaj da ih iznesemo i da postavimo taj spomenik, nikada u srpskoj istoriji nije uspeo. Možete li da verujete? Što govori o svim našim podelama i o svim našim problemima. Svaki pokušaj da ga iznesemo i postavimo na ulicu nikada nam nije uspeo. Svaki put su jedni bili protiv onih drugih i govorili da je sramota i oni drugi protiv onih prvih.
Samo hoću jednu stvar da vam kažem. Zoran Đinđić je nažalost mrtav, kao i Slobodan Milošević. Trudio sam se, posebno od kad sam predsednik Vlade, jer tad imam dodatnu odgovornost, da nijednu lošu, nijednu ružnu reč, ili pretešku reč ne kažem ni o jednom od njih, jer su deo naše prošlosti, šta god mislio po bilo kojem pitanju i zato što znam da ima ljudi koji su poštovali njihovo delo u vreme dok su radili i ima ljudi koji poštuju njihov rad i njihovo delo i danas. Moja je obaveza da na takav način komuniciram sa građanima Srbije.
Mislim da je ovo dobar put. Ja snosim odgovornost za novac za Fondaciju Zoran Đinđić. Mislim da je to dobar put, da je to dobar način da to čine politički protivnici, a ne politički istomišljenici, zato što ćemo time da stvorimo drugačiju kulturu i ponašanja i odnosa, i da pokažemo da nam državnički i državotvorni stav nije stran i da ga ne koristimo samo kada se obraćamo građanima u izbornim kampanjama, već da smo to u stanju da uradimo i u stvarnom, realnom vremenu i kada donosimo budžet i kada delimo novac i kada činimo ono što je važno za ljude.
Samo želim da se zahvalim poslaniku Marinkoviću. Bolje ste predstavili budžet, nego što sam sam to učinio. Hvala.
Nije uopšte govorio o budžetu, a ne poslednja tri-četiri minuta.
Želeo bih da čujete sada, svi narodni poslanici, pošto mislim da sam saslušao šefove svih poslaničkih grupa opozicionih, uglavnom bivšeg režima, svi su bili na različite načine, pa i ovaj čovek koji je bio svakako moja najveća politička greška koju sam napravio i ja to javno priznajem. Najveća greška zato što smo gubili vreme.
Kao što vam nepostojanje argumenata, tako vam ni histerično ponašanje neće pomoći, ni histerični aplauzi, niti slajdovi, niti bilo šta drugo.
Mirno sam saslušao gomilu uvreda, izmišljotina, a sada ćete da čujete kakve sve izmišljotine, pošto pretpostavljam da nisu svi imali vremena da pročitaju pažljivo budžet i da čuju sve.
Prvo želim da vam ukažem na sledeće činjenice. U nekoliko navrata, čovek kojeg mi je žao, govorio je danas na različitim društvenim mrežama kako sam ga se mnogo uplašio, kako ću da pobegnem na ručak, na pauzu za ručak. Samo razmišljaju o parama i jelu. Malo ručak, malo kolači, malo pare. To im je valjda nekakva vrsta opsesije, pa je govorio – evo, pobeže Vučić, skloniće se. Videli ste da sam sedeo mirno, ćutao i slušao besmislice. Da, izvinjavam se, moja najteža uvreda, na račun onih kojima sam odgovarao na uvrede da imam pet miliona evra ovde, 500 miliona onde itd, je bila ta da govore besmislice. Ja mislim da onda imate, iako vam se to ne dopada, jednog od najpristojnijih premijera.
Takođe, želim da vam ukažem na tu činjenicu, pošto je govorio i o kolačima kad priča o restoranima i kaže da neko naručuje kolače, tačno je, naručio sam kolače jedanput ili dvaput, koje sam platio iz svog džepa. Da znate, te kolače sam naručio za Sašu Radulovića. On je pojeo kolače, a ja sam platio. Samo da imate u vidu. Šta da radite, valjda čovek ne voli iz svog džepa da plati nego iz tuđeg, što je u redu. Ja mislim da kolači dobro dođu i da bi trebalo češće da ih jede, makar i o mom trošku, nikakav problem nije.
Dakle, taj čovek je pričao sve vreme o partokratiji. Čovek koji je sinonim upravo za to o čemu govori. Čovek koji nije mogao da istrpi nikoga, ne ko drugačije misli, nego ko nije njegov najgori poslušnik. Da biste imali u vidu, taj čovek je otpustio pet vozača za nekoliko meseci. Pet vozača je moralo da bude sklonjeno, koje smo morali da premestimo, nije on mogao da ih otpusti. Pet vozača smo promenili zato što on sa njima nije komunicirao, jer mu je ispod časti da komunicira sa vozačima, zato što su vozači za njega bića nižeg reda, sa njima ne komunicira, pa je morala njihova sekretarica da im prenese gde i kako da ga voze, o čemu postoje pisane izjave u Vladi Srbije, u Upravi za zajedničke poslove i Generalnom sekretarijatu. To je čovek koji se ovde poziva na određene građane.
Vidim da ste opet doneli uspešno kopiran vaš autoportret. Čestitam vam na tome, to je najviši domet vašeg političkog delovanja.
Govorili ste o 7,4 milijarde, ali oni ne slušaju šta ja govorim, koje se izdvajaju, kažu, za nevladin sektor. Ne vredi da im kažete da vam u to ulaze svi sportski savezi, a kritikuju nas kad se neki sportista žali, iako smo dali po pet i šest puta više novca nego bilo koja druga Vlada za naše sportiste i zato imamo najveće sportske uspehe u istoriji Srbije. U to dolaze sportski savezi, u to dolazi i srpska crkva, i islamska zajednica, i katolička crkva, i protestantska zajednica, i jevrejska crkva. Dakle, i to bi verovatno da izbacuju. U to dolaze i političke stranke. To nije znao, jer to ne bi pomenuo, jer nijedan dinar nisu vratili nikada, kao što nikakvu donaciju, nego su jedva čekali da dođu, da pokupe te pare, ali na kolače ih ne troši. Mnogo voli kolače da jede, ali na kolače ne troši, to mora uvek neko drugi da plati. Jedanput ili dvaput sam mu to platio ja, a uglavnom su to plaćali građani Srbije koje su pljačkali na različite načine.
On ih je pljačkao u periodu od 2007. do 2013. godine, a pre toga je pljačkao američke građane. To što je pljačkao američke građane, to je jedna stvar i to je u redu. To što je pljačkao američke građane, to je njihov problem. Znate, kada neko ostane dužan za porez milion i nešto, možete da mislite koliko ih je opljačkao kada je samo za porez milion i nešto. To ne kažem ja, to kaže njegov saborac, partijski kolega, osnivač njihove partije, gospodin Branko Klanšček, i to kažu i mnogi drugi.
Pogledajte, čovek koji im je osnovao odbor na Vračaru, danas se sa njim sprda. Da li znate zašto? Tako je to rado i sa vozačima, tako to radi i sa penzionerima. Takav odnos ima prema svima. Takav odnos ima prema svima, zato što niko nije dorastao da razgovara sa njim, valjda zbog toga što je samo on u stanju da ukrade milion evra od poreza u Americi i da ga još ne uhapse. Jeste, gone ga nešto, ne ide baš često u Ameriku, nešto se tu dešava, ko će znati šta, ali i dalje je pod kontrolom.
Sada pogledajte, u tom periodu on je dobio kao stečajni upravnik od 2007. do 2013. godine, da vidite zašto je priča o kolačima važna, dobio je 495 mesečnih naknada. Ako se zna da je prosečna naknada 100.000 dinara po stečajnom postupku, on je inkasirao 49.500.000 dinara. Dakle, za to vreme samo na tome je inkasirao 49.500.000, važno je da građani Srbije to znaju, a i dalje neće da plati svoj kolač.
Zatim, kad pogledate, iako je zaradio stotine miliona dinara, imovinska karta je uvek prazna. Ništa nema, nema ni duga. Hajde ja koji sam nesposoban, koji sam kreten, lud, ovakav, onakav, to je u redu, a gde on koji je ovolike milione i milijarde zarađivao? On koji je jednu Ameriku ojadio za milion i nešto dolara. Znate šta znači da budete tako sposobni da Ameriku ojadite za milion i nešto dolara? To ste sve uspeli da uradite i onda kažete – ja nemam ništa. Samo u toku jedne noći se odjednom dogodi da se negde tri stana prebace na neka druga imena i da se odjedanput to prebaci i pokuša da se sakriju tragovi. Ali, to će uskoro, čini mi se, da se pojavi i obelodani celokupnoj javnosti.
On se, inače, pokazao kao vrlo neradan i neefikasan, to ste primetili. Mi smo u Vladi znali da on nije u stanju da provede sat i po. Ja sam već posle mesec dana odlučio da ga promenimo, pošto u Vladi nije provodio više od sat i po vremena. Ne može čovek da sedi, on voli nešto drugo da radi. Šta on radi, to niko živ ne zna, jer u Vladi sat i po nije proveo. Nešto se tu čudno dešava, a šta ne znam. Ali, radio je, recimo, šećeranu „Dimitrije Tucović“ kao stečajni upravnik. Zato bi on voleo kad govori o svim ovim preduzećima, to je profesionalna slabost, on bi voleo da sva preduzeća odu u stečaju i da on opet može da pljačka i krade, kao što je to činio i ranije. Ali, neće Srbija više u stečaj i nećete više da imate posla kao što ste imali nekada.
Interesantno je da je jedan postupak okončan i Saši Raduloviću je izrečena kazna od sto hiljada dinara i javna opomena zbog nepravilnosti u vođenju stečaja preduzeća „Novi autoput“. Vođen odlukom Disciplinskog veća Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Privredni sud u Beogradu, dana 15.12.2011. godine, razrešio je Radulovića sa mesta stečajnog upravnika ove firme. Razlog za izricanje kazne je činjenica da je, naravno, Radulović bio u drastičnom sukobu interesa. Iako je bio plaćen kao stečajni upravnik, Radulović je zaključivao ugovore o knjigovodstvenim uslugama sa firmom „E market kapital“, čiji je, nećete verovatni, ko bio vlasnik, upravo suvlasnik Saša Radulović. Dakle, on je faktički zaključivao ugovore sa samim sobom kao stečajni upravnik. Nakon njegovog stupanja na funkciju ministra privrede, vlasništvo nad ovom firmom preneo je na svoju suprugu Tatjanu Radulović.
Staću ovde. Vratiću se na budžet i na cifre koje su izgovarane. Ovo sam samo želeo da vam pokažem, samo sam želeo da pokažem kompletnoj likovnoj sekciji i tamo Čiku Kajetanu Lopezu, poslušniku Zagora Teneja, kako to i na koji način stvarno funkcioniše i šta su stvarni brojevi. On je ustanovio sve brojeve koji su potpuno netačni, što ćete građani Srbije i vi narodni poslanici lako i jednostavno da utvrdite. On čovek ne zna da je već prošle godine nekim ljudima u javnom sektoru uvećana plata, nije uračunao šest i po milijardi. Nije uračunao sedam i po milijardi od ove godine koje su uračunate, pa je 20 milijardi manje 13 milijardi – sedam milijardi, a ne 20 milijardi. Rezerva Čiko Kajetana Lopeza se vratila.
Dakle, takođe zaboravljaju da od onoga što je bilo oko 20 milijardi za penzionere, da je devet milijardi već vraćeno. To nije umeo da broji. Zatim je govorio o dividendama koje uzimamo, a za koje uzimaju kredite. Najvažniju dividendu od Elektroprivrede Srbije on ne zna, nije ni pogledao, nije ga interesovalo. Zbog građana Srbije želim da vas obavestim, uopšte nismo uzeli četiri milijarde. Uopšte nismo uzeli dividendu, a imaju na računu 500 miliona evra, od toga 200 miliona uzeto od EBRD-a, a 300 miliona njihovog kapitala. Dakle, notorna laž, notorna neistina, ali prosto, koga briga za istinu. Dovoljno je da to izgovorimo i da bezbroj puta ponovimo.
Govorili ste ovde o penzionerima. Pa, vi ste bili u Vladi kada smo donosili te odluke. Vi ste donosili nama predloge da uvećamo poreze za imovinu na najstrašniji mogući način. Vi ste nam predlagali poreze za imovinu da donesemo, da poreze za imovinu uvećamo deset puta. To je bio predlog gospodina Radulovića, zvanični predlog protiv kojeg smo se pobunili Lazar Krstić i ja. Nismo mu dozvolili da uveća narodu porez na imovinu deset puta.
Samo ne znam šta vam je smešno? Ja pominjem čoveka koji je bio zajedno sa mnom i koji je to slušao. Nešto mi prstima mašete, nisam vas razumeo? Opet ukazujete da treba da vam se obratim baš tako kako izgledate, ili šta? Izvinjavam se, narodni poslanici, ja ne razumem ovo sve.
Zatim ste govorili o uvećanju poreskih stopa. Nijednu poresku stopu nismo uvećali. Niža stopa PDV-a je uvećana 2014. godine sa osam na deset posto. Nijedna više poreska stopa nije uvećana, nijedna. Naš rezultat je upravo u boljoj naplati i u rastu ekonomije. Ali oni, šta ih briga, izađete i kažete – uvećani porezi i baš vas briga, vi nemate problem ni sa čim. I to tako izgleda u današnjoj Srbiji, u kojoj je moguće da izgovarate najgore i najgnusnije neistine i da posle toga ne kažete ni - izvinite, izmislio sam ili baš nije sasvim istina.
Napadate nam kapitalne izdatke od 67 milijardi. Napadate nam ono čime se mi najviše ponosimo. Upravo u tome i jeste razlika, što nećemo da bacamo novac u rupu nego da ulažemo u izgradnju ove zemlje. Upravo se time ponosimo, upravo je to ono o čemu je govorio i nemački ministar Šojble, ono što vi ne možete da razumete. Možda i baš zato su naši rezultati toliko bolji od kad ste vi izašli iz Vlade, i Ministarstva privrede i Ministarstva finansija. Zato što konačno radimo u skladu sa pravilima, a ne u skladu sa fantazmagorijama koje neko donosi u Vladu.
Govorili ste o kaznama i penalima. Ja vas pitam, pitam sve u Narodnoj skupštini – za koju kaznu i penal je odgovorna ova Vlada? Jednu mi navedite. Sve plaćamo, ono što su nam ostale obaveze koje plaćamo zbog Strazbura od nekih daleko ranijih vlada, od nekih prethodnih vlada.
(Boško Obradović, s mesta: Mogu li ja da odgovorim?)
Vi ne umete ni da kažete, a kamoli da odgovorite na nešto, tako da nemojte da odgovarate ništa, ko boga vas molim. Znam. Napašćete ili pretući ćete još jednu ženu i rešili ste svoje probleme. To vam je najveće dostignuće u životu.
Što se tiče garancija o kojima ste govorili, vi o tome zaista ne znate ništa. Znate li šta je transbalkanski koridor? Znate li šta je KfW, koji daje najpovoljnije kreditne uslove, pri čemu preduzeće isplaćuje samo sve svoje obaveze? Ne znate. Naravno da ne znate i što bi vas bilo briga. Dovoljno je da kažete bilo šta i nemate problem sa tim.
Govorite o Milanu Deliću i 307 hiljada dinara, što bi značilo da je u međuvremenu negde primio tri miliona dinara. Ne bi bilo ni dinara od ta tri miliona dinara da reforme nismo preduzeli i da smo slušali vas i da smo uvećavali poreze deset puta, kao što ste nam predlagali, i da smo ovu zemlju rastakali i da smo sve oterali u stečaj, kao što ste vi predlagali. Zato sam potpuno siguran da narod i da građani Srbije to i te kako dobro razumeju. Ja sam se trudio, da budem iskren, da pokušam na nekoliko stvari za koje sam mislio da su relativno ozbiljne neistine da odgovorim, a sve drugo nisam u stanju ništa ni da vam kažem.
Stvarno ne znam šta da vam odgovorim. Nekad imam, kako bi to deca rekla, transfer blama, pa me sramota dok vas gledam. Umesto da vas bude sramota, mene je sramota što takvi sede u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ni krivog ni dužnog. Ali, naravno da poštujem narodnu volju i da razumem da sam negde grdno pogrešio kad su za vas glasali. Sigurno sam mnogo grešio i moraću da analiziram kakve sam to velike greške napravio ako je neko bio toliko povređen da je pristao da glasa za vas. Ali, verujem da narod to ume da proceni, na kraju krajeva, pa ćemo to i da vidimo. Nisam čuo nijednu ozbiljnu primedbu.
Završavajući svoje obraćanje uz zahvalnost poslanicima SNS i SPS što će oni svoje izlaganje iznositi bez mog prisustva u prisustvu drugih ministara, jer imam druge obaveze, jer sam želeo da pokažem, pre svega i vama, narodnim poslanicima ali i javnosti Srbije da se ni malo ne plašim onih koji su vikali, urlikali i vrištali danima kako će ne znam šta da urade u Narodnoj skupštini, kako će ne znam koga da rasture u Narodnoj skupštini. Mislim da smo argumentima to i pokazali. Najozbiljniji argument koji je iznelo više narodnih poslanika, je bio taj da smo kasnili sedam dana i da im je nedostajalo još dva, tri ili četiri dana da se pripreme za budžet. Ali, im nije nedostajalo da se sprovede opstrukcija i da podnesu 400 amandmana iako to nisu ni pročitali. Dakle, ili su pročitali pa su podneli amandmane ili nisu imali vremena da ne pročitaju. I, jedno i drugo je nemoguće, ali šta da radite sve je moguće u Srbiji. To moramo mi da ispravimo u budućnosti zato što moramo čak i u tome da se razlikujemo od njih.
Ono što mislim da je veoma važno, to je da imamo ne samo dobro balansiran budžet već da imamo istinski razvojni budžet. Budžet koji će doprineti daljoj izgradnji Srbije, izgradnji naših škola, bolnica, domova zdravlja. Budžet koji će doprineti boljem životnom standardu i penzionera i radnika. Radnika koji hoće da rade, a ne onih koji čekaju da nešto padne sa neba, misleći da će država da im nešto pomogne ili onih koji čekaju da državu ponovo vrate u stečaj da bi oni lično mogli da kradu.
Dakle, država to neće dozvoli više i onima koje različiti tajkuni finansiraju danas, a koji mogu da budu toliko drski da sve ono što o sebi znaju pokušavaju valjda da polazeći od sebe, autoprojekcijom, dakle, prebacuju nekim drugim ljudima, moram da kažem da smo budžet donosili sami uz saglasnost i dogovor sa MMF, jer to vam je posao kada ste u programu MMF. Mi se time ponosimo, mi se time hvalimo. Oni koji su nam pričali da je to najvažnije za ekonomski razvoj, za ekonomsku stabilizaciju odjednom su postali veliki protivnici toga, jer bi trebalo oni da odlučuju kako će novac da se troši.
Ovde je, da se mi ne lažemo borba za samo dve stvari, nema ovde velike filozofije.Borba je za dve stvari. Jedna je ta – kako ćemo i koliko besmislica da iskažemo i koliko uvreda da iskažemo da ne može neko ni da stigne da odgovori na to jer mora da se bavi ozbiljnijim poslom, koliko ćemo toga da izgovorimo. A zašto? Cilj je jedan – da budemo u Skupštini, da možemo da živimo lepo mi, a za narod baš nas briga.
Druga stvar je – daj nam još nešto malo negde nekakve vlasti, ne zbog toga što znamo šta bismo sa tom vlašću uradili, ne zbog toga što imamo bilo kakav plan i program, ne zbog toga što smo bilo šta predložili, jer, ako ste primetili ovde, nismo čuli gotovo nijedan predlog u dva dana rasprave. Ne, nego je politika – ako ima malo više para za nas, onda je to u redu. I to je ceo smisao – pare, i da oni budu nešto malo važniji, da njihova slika bude malo više okačena i da sebi budu još malo lepši. To je ceo smisao.
Na one ozbiljne primedbe koje smo imali i iz Demokratske stranke, iz Srpske radikalne stranke, iz partija gospodina Jovanovića, Čanka, Tadića i mnogih drugih, čini mi se da smo odgovorili. Čini mi se da smo odgovorili argumentovano, ozbiljno i odgovorno. A vi jednom za uvek treba da naučite jednu stvar - ne mogu da vidim sve što pišete, pretpostavljam da je opet neka autoprojekcija, opet ste govorili o sebi nešto, ali, šta da vam radim – suština je u tome da morate da imate u vidu da vas se nikada neću uplašiti. Čak ni onda kada je bilo vas pet, a ja bio sam, i tada ste pobegli glavom bez obzira, gde vam je noga nogu sustizala, pa ste pobegli i molili novinare da vas brane i spašavaju, iako vam ništa nisam uradio, samo sam vas nazvao pravim imenom i rekao vam ko ste i šta ste. I ništa više od toga. Doduše, žalio se ovaj vaš Čiko Kaetano Lopez i Martinez da sam mu ruku skoro slomio dok smo se rukovali, žalili su se posle i plakali novinarima, ali, to je bila najveća žalba. Izvinjavam se zbog toga još jednom ako sam vam teške povrede naneo, gledaću da vas više ne povređujem u budućnosti na taj način. Ali, isključite tu mogućnost da se vas neko plaši. Nikada vas se neću plašiti, jer pravdoljubivi i istinoljubivi ljudi, ljudi koji imaju obraz, takvih kao što ste vi nikada se nisu i nikada se neće plašiti.
Hvala vam na pažnji još jednom i čestitam vam odličan budžet. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine Pek, ja bih u nekoliko rečenica želeo da odgovorim na neke od vaših konstatacija, uz zahvalnost za podršku koju pružate budžetu i uz zahvalnost za veoma korektnu saradnju koju imamo sa brojnim vašim kolegama u Vladi Srbije.
Veoma sam ponosan na činjenicu i spreman da to dođem ovde da obrazložim, ne da to govorim sam negde u studiju već da dođem u narodni parlament, u Narodnu skupštinu, da to pred svima kažem. Sa iskrenim ponosom mogu da kažem da nam je ovo najbolje krojen a realno skrojen budžet koji smo imali. Ja sam proveo u ovom parlamentu mnogo godina, znam kroz šta smo sve prolazili, zato se neću naročito ni obazirati na primedbe da je budžet stigao kasno, jer, nekada nam je stizao i u februaru, i u martu, nekada smo 31. decembra u 11 sati bili zamoljeni gospodin Nikolić i ja da pustimo da taj budžet prođe da ne bismo imali privremeno finansiranje. Ali, to valjda govori o onima koji takve primedbe iznose, kao i oni koji su birani istovremeno uz budžet, pa im ništa od toga nije smetalo a danas im nešto smeta.
Zašto je ovo najbolje krojen i najbolje sastavljeni budžet? Zbog onih koji su govorili da iznosim neistine o tome da je ovo najniži deficit koji je predviđen Planom budžeta, čak i planom je ovo najniži deficit u savremenoj srpskoj političkoj istoriji, a niži je deficit u 2016. od onoga koji smo imali 2005. i 2006, koje su pominjali kao najuspešnije godine. Naime, lako ću vam to objasniti, uz sve podatke koje sam doneo, i uveren sam da će građani Srbije to veoma jednostavno i te kako lako razumeti.
Tu negde počinju naši problemi. Pokušaću danas da govorim o tim mukama, da bih došao do Vojvodine, da bi ljudi u Vojvodini videli da izdvajamo više novca, a da i sam ne razumem zašto neke stvari radimo? Valjda radimo samo zato što su u skladu sa zakonom, a nisam siguran da nam je to najpametnije i da po tom osnovu i na taj način najviše novca ostavljamo sebi i svom narodu.
Mi smo ove godine predvideli, ne zaboravite, u budžetu o kojem smo raspravljali prošle godine u ovo vreme, predvideli smo da Vladin deficit bude 122,1 milijardu. I to je bilo ono što je bilo predviđeno kao dobar deficit i za MMF, kao put ka izlasku iz krize u drugoj godini mandata Vlade i drugoj godini programa Vlade Republike Srbije sa MMF-om. Mi smo uspeli da postignemo to da danas imamo, a nemamo gotovo nikakvih prihoda, mislim na bruto-domaći PDV 1,9 milijardi u decembru, dakle, nikakvih prihoda u decembru, a imamo rashode, dakle, imamo suficit od 31 milijarde, Nenade, ako se ne varam, na današnji dan. Dakle, govorim o Vladinom budžetu.
To nije bio slučaj, a evo zašto nije bio slučaj. Oni vam kažu – imali smo suficit od 0,6%. Znate kako smo imali suficit? Tako što su računali, finansirali su deficit iz privatizacionih prihoda, a privatizacioni prihodi su bili 545 miliona evra, samo što to nisu prijavili, a mi i što smo imali ove godine na nivou do 30 miliona evra, nemamo ih kao prihod u budžetu. Ništa veliko nismo prodali, ništa nismo privatizovali, imamo ono što su nam uobičajeni prihodi. To su vam najčešće porez na dodatu vrednost, najviše, zatim akcize, zatim svi ostali prihodi, porezi, takse i sve ono što država ubire. Dakle, mi smo napravili stabilno i čvrsto i jasno finansiranje, koje se ne oslanja na tzv. jednokratna plaćanja u „anof pejments“. Ne zavisimo od toga da li ćemo da prodamo jedno ili drugo preduzeće.
Najbolji primer vam je 2006. godina. U 2006. godini mi smo imali mali deficit, ali, sada ćete da vidite kako – formalno. Imali smo 362 miliona evra deficita. To je duplo lošije nego ove godine, ali, imali smo relativno mali deficit formalno. A na osnovu čega? Na osnovu privatizacionih prihoda koji su ušli u opšte prihode budžeta, koji su iznosili čak milijardu i 900 miliona. Prodat je „Mobtel“ Bogoljuba Karića za milijardu i petsto i nešto miliona. I to vam se računao kao prihod budžetski, i to kao redovni prihod. I šta se onda dešavalo, ljudi, da biste razumeli gde i zašto počinje naša ekonomska kataklizma? Onda su sve vreme, svi rashodi su sastavljeni po tim prihodima koji nisu bili realni i ozbiljni, pa smo imali rashodnu stranu za 2007, posebno 2008. godinu, kad je nekom palo napamet da uvećava dodatno rashodnu stranu, dakle, onda smo ušli u potpunu katastrofu jer više nema šta da se privatizuje. Mi od 2008. godine nemamo šta da privatizujemo, sve nam je na nivou od 50, 60, miliona evra na godišnjem nivou. Nema privatizacionih prihoda.
Obratite pažnju. Mi u budžetu za 2017. godinu nismo uračunali prihode „ap front pejments“ za aerodrome, eventualno, ili bilo šta da radimo oko „Telekoma“, EPS-a, ne planiramo, ali vam kažem – nema toga u budžetu. Aerodrom planiramo, ovo ne planiramo. Ali, nema ni aerodroma u budžetu. Nema da se mi oslanjamo na to, a sasvim sigurno ćemo, „ap front“, bez koncesije, koja ide na godišnjem nivou plaćanje za „fi“ za taksu uzeti više od 300 miliona evra. Nema tih 300 miliona evra u budžetu. Ne računamo ih na prihodnoj strani, da bismo pokrili rashodnu stranu, već pravimo na zdravim nogama.
Po prvi put ono što smo uradili, vraćam se na vaše pitanje, gospodine Zoltan Pek, u ovom budžetu i to je pohvalio i Paja Petrović, što inače nikada ne radi, prikazujemo naše rashode za „Bor“. Prikazujemo da imamo teško i loše stanje, da smo nesposobni da upravljamo „Borom“ kako treba i da ćemo da damo minimalno dve milijarde dok ne rešimo to pitanje u prvom kvartalu sledeće godine. To je velika i hrabra odluka. To se nikada nije dešavalo. To nikada nismo imali u budžetu. Sve što nam je bilo ispod crte, mi sada stavljamo iznad crte.
Po prvi put projektne zajmove stavljamo iznad. Nemamo ovaj deficit o kojem govorimo, 2,1%, 2,4% ove godine. Znate li zašto ga imamo? Zašto ga pokazujemo? Pokazujemo ga zato što sve pare koje trošimo za koridore, sve pare koje trošimo za puteve, sve pare druge koje nikada nismo prikazivali, koje uzimamo kao zajmove od Rusa, Arapa, Kineza, bilo koga, sada ih prikazujemo i sada ljudi mogu da vide da smo te pare potrošili. Ne igramo se više sa tim.
Iako uvećavamo i plate u javnom sektoru i penzije u odnosu na prošlogodišnji budžet, rashodi budžeta, odnosno deficit budžetski predviđen je na gotovo dvostruko manju sumu, na 69,1 milijardu. Ali, nama nije to 69. Da nam je ista metodologija, ja sam doneo tu tabelu, kao prošle godine, da nismo bili dovoljno hrabri da ubacimo projektne zajmove, nama bi predviđeni i predloženi deficit ovde pred vama bio svega 25 milijardi.
Dakle, gotovo da ne bismo imali deficit, svega 200 miliona evra, ali smo mi uvrstili sve što možemo da uvrstimo, jer ništa nećemo da krijemo. Hoćemo da sve bude otvoreno i transparentno. Hoćemo da ljudi vide na šta se troši njihov novac. Hoćemo da ljudi vide da to ide u tom smeru, a po prvi put, pošto neko pita – zašto su robe i usluge nešto više, nešto su više, između ostalog, što smo planirali da kupimo oružje i oruđe, što možete da vidite. Neću uopšte to da krijem od vas. Dalje u detalje neću da ulazim.
To, kao što vidite, sa lakoćom progutamo i sa lakoćom savladamo. Nemamo problema baš nikakvih. Zato sam ponosan na predloženi budžet, jer u 2016. godini smo imali izvanredno izvršenje, izvanredno punjenje budžeta, prihode bolje. Paja Petrović, neko ko mnogo više zna i neko ko je mnogo više strog od mnogih od nas, kaže sledeće za ovaj budžet – kaže da je budžet realno projektovan, što znači da su prihodi konzervativni, uvek ih mi postavimo da su niži nego što stvarno posle toga budu, rashodi realni. Iznos deficita, kako kaže profesor Petrović, obezbeđuje da javni dug krene da pada. To kaže i MMF. To kaže i Svetska banka. To kažu svi.
Oni pozdravljaju uključivanje projektnih zajmova u budžet…
(Poslanici dobacuju.)
Pristojnost se obično iz kuće donosi, pa ne bi bilo zgoreg da se toga prisetite kada dođete u Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Pri svemu tome, ne zaboravite da smo mi, kada pričamo o rashodima, povećali minimalnu cenu rada za 7,5%, što znači da svi oni koji su bilo u fabrikama privatnim, bilo u državnom sektoru, kojih je mnogo manje, a koji su bili na minimalcu, imaće 7,5% veća primanja, da će učitelji i nastavnici imati 6% u odnosu na ono, što bi neko rekao kako je uzeto, a to nije uzeto pošto nije ni postojalo, jer se finansiralo ni iz čega, već iz obveznica koje su skupo plaćene po kamatama od 7,5%, danas, od 1. januara i, naravno, budućnosti naše dece, što bi rekao profesor Vujović, imaju i više od onoga što su imali jer su kumulativno imali četiri ili pet plus šest, potpuno svejedno, i jedno i drugo je više, ali imaju na zdravim osnovama i svake godine će imati sve više.
Dakle, to je nešto što je tačno. Ono gde su nam problemi i vi ste, gospodine Zoltan, potpuno u pravu, ili bi trebalo da kažem gospodine Pek, oprostite, molim vas, nisam ništa loše mislio, dakle, mi imamo probleme u nekoliko preduzeća, bilo da su vam to javna preduzeća, bilo da su to akcionarska društva u kojima je većinski državni kapital.
Dakle, kao što su neki nekada finansirali sve svoje probleme, i vratiću se to na kraju, prodajom najpre kapitala i to budzašto, rasprodajom, pljačkom državne imovine, zatim prodajom imovine, i time su finansirali deficit, mi više nemamo čime da finansiramo deficit. I nije Vlada 2008. godine bila toliko lošija od prethodnih Vlada, već nije imala šta da proda čime bi finansirala deficit, već je morala da se zadužuje. Danas smo mi to uspeli da sredimo, da skrešemo i da više takve probleme nemamo.
Šta je naš problem? Problem nam je RTB, problem nam je Resavica, problem je „Azotara“, problem je MSK, problem nam je bio, a nadam se da su završeni pregovori, Antiću, sa „Petrohemijom“, jer tu imamo teške pregovore i razgovore sa Rusima, gde treba da isplatimo sada do kraja godine 105 miliona evra starih obaveza. Da znate, 105 miliona evra je 13 milijardi dinara, kada o tome govorimo. Ako to uspemo, problem više sa „Petrohemijom“ nemamo. I oni imaju dobar novac na računu, kao što vam EPS ima danas 500 miliona evra. Pola država u regionu nema 500 miliona evra na računu, a EPS ima, uz sve probleme sa kojima se suočavamo tamo. Naravno, problemi su još i u EPS-u i u „Železnici“, ali mislim da imamo dobar dijalog i sa sindikatima i u EPS-u i u „Železnici“, da sa radnicima i sa ljudima to možemo da rešavamo. Nama je potreban još uspešniji menadžment, ali mislim da se i MMF i Svetska banka i svi slažu da to ide ka boljem.
Što se tiče Vojvodine, o tome želim da otvorimo i diskusiju ovde u parlamentu dodatno, jer sve vreme se govori o 7%, a ja sam vam spremio da vam kažem da mi ove godine izdvajamo 7,3% od naših prihoda. Da me pitate kako i zašto smo mi sve ovakvu papazjaniju napravili, ja to nisam u stanju da vam objasnim. Kakva su nam to bila i ustavna rešenja i šta smo radili? Ja mogu da razumem političke razloge, ali da neko finansijski i ekonomski ovako zamuti vodu, jer ovo su pare koje mi dajemo gotovo bez obaveza, samo to treba da imate u vidu. Mi dajemo Pokrajini da ona dodatno ojača ono što mi već plaćamo. Nema nikakvih primarnih suštinskih obaveza na nivou Pokrajine. Mi plaćamo penzije, mi plaćamo puteve, mi plaćamo plate, mi plaćamo sve. Mi dajemo pare da bi Pokrajina isplatila pokrajinskim institucijama. Nema originarnih prihoda, nema ničega.
Koliko god puta nešto ponavljamo o uljudnosti i pristojnosti, nije dovoljno, ali voleo bih da sam čuo odgovor koji bi imao veze sa ekonomijom i finansijama, a ne sa politikom. Što se politike tiče, ja razumem šta znači politička autonomija malo bolje od vas. Ovde pričamo o finansijama i ekonomiji i niko nije govorio o ukidanju političke autonomije, odnosno teritorijalne autonomije o kojoj ovde pričamo. Samo nemojte da mi govorite o finansijama i ekonomiji, pošto to bolje čitam i bolje razumem, a nisam ni jedan kontra-argument od vas čuo.
I, ovde imate ispod crte, na šta sam želeo da vam ukažem, ono što vi ne možete lako u budžetu da vidite, mi smo izdvojili, možete da vidite, 56 milijardi, a mi smo vam izvukli ispod crte, i mogu to da vam dostavim, Zoltan, šta je to što još mi plaćamo, to je na nivou 6,07. Mi vam pored toga dajem još 11 milijardi 499 miliona, ukupno 67 milijardi 187 miliona, što je 7,3%. Dakle, na to dodatno vam donosi i devet milijardi subvencija za poljoprivredu, govoriću vam samo najveće sume, 465 miliona za Batrovce granični prelaz, Projekat mađarsko-srpske železnice - 850 miliona. U to uopšte ne ulazi „Ipsilon krak“, o kojem su svi pričali u ovoj sali. Nikada nisu krenuli da ga grade. Mi raspisali tender, uzeli domaću kompaniju i krenuli da ga radimo i gradimo.
Zatim, dajemo za izgradnju novog zatvora u Pančevu 386 miliona. Zatim, dajemo 300 miliona za granični prelaz petlja „Subotica jug“ – granični prelaz Kelebija. Samo da biste imali u vidu, to vam uopšte nije vidljivo u ovome, ja sam samo izvukao da je to nešto ne plaćaju plate, a što direktno Vlada Srbije daje Pokrajini da bi učestvovala. Jer, kada vi kažete – 45, 45, to su 90% sve naše pare, samo mi njima damo kao sredstva da bi oni mogli da se pojave. To ljudi u Srbiji treba da razumeju.
Dakle, 171 milion, to je za Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti. To je sve ispod crte. To je sve što vidite u budžetu, ali vam nije u tom jednom ogranku, u dve ili tri alineje napisano, kao što bi se očekivalo.
Dakle, trudili smo se i čini mi se uradili najbolji budžet. LJudi moraju da znaju da smo mi to radili sa MMF-om, a ne sami, da smo radili sa najvećim finansijskim stručnjacima koji su ovde bili, koji su nas do poslednjeg trenutka mučili za Resavicu i za naše garancije. Čime ćemo mi da garantujemo ako oni krenu da traže primanja ovakva, primanja onakva, i ako generišu dramatičan gubitak, čime ćemo da obezbedimo tolike penzije, čime ćemo da obezbedimo ovolike plate? Za sve, kao što vidite, imamo čisto pokriveno, na vrlo konzervativan način.
Ja vam unapred kažem, i sledeće godine će rezultati biti bolji od onoga što ćete vi ovde da izglasate. Biće bolji, jer mi se ne utrkujemo da nešto predstavimo u Skupštini i da budemo na televiziji uspešni, nego čekamo bolje rezultate, a da pre toga budemo potpuno realni, ako hoćete čak i konzervativni. To je smisao svega. Ukoliko budemo uspeli, dogodine i da, to je naš još jedini problem, generišemo veći rast. Procena MMF-a je 3%. Nije lako ostvariti to i biće teško da se to ostvari, a ja se opet nadam da možemo da idemo i značajno preko toga. Naravno, za to imamo veći CAPEX, imamo za 120% uvećane kapitalne investicije koje prikazujemo u budžetu u potpunosti po prvi put, sa 43 milijarde na 92 milijarde. Kad pričamo o milijardama, ljudi treba da znaju da je jedna milijarda 8,5 miliona evra, da znaju da je to ogroman novac, da je jedna milijarda ogroman novac kad pričamo o dinarima.
Dakle, ako to sve uspemo, nama ostaje uz uvećanu potrošnju, svakako očekujemo uvećanje potrošnje posle povećanja primanja za građane i u privatnom i u javnom sektoru, čak nešto uvećanom i za penzionere, a nadamo se da će biti još prostora za jednokratne uplate i penzionerima i drugim našim građanima, kao što smo imali ove godine slučaj. Onda, verujem da ćemo imati uz investicije i izvoz, na kojima smo zasnovali rast, veliki rast u ovoj godini. Podsetiću vas, bio je planiran na 1,2%, a završiće na 2,8% najverovatnije. Sledeće godine očekujemo da to bude još značajno više. To nam daje priliku da uvećavamo plate dodatno, da uvećavamo penzije, ali to znači, ne zato što smo mi mnogo dobri i pametni, da, mi smo disciplinovani i odgovorni, ali to znači da smo mi uradili više. Kada imamo 3% rasta, ljudi treba da znaju da to znači da smo stvorili milijardu i 100 miliona evra vrednu imovinu, da smo za toliko više toga novog napravili u Srbiji. To neće da padne sa neba, mi to moramo da stvorimo.
Poslednje pitanje koje ste vi, Zoltan, pokrenuli je pitanje sive ekonomije. Ne znam da li ste primetili, mi uopšte nismo uračunali u ovom budžetu na prihodnoj strani povećanje prihoda koje će nastati usled dodatno pojačane borbe protiv sive ekonomije. Nismo, zato što je to jedna užasno teška borba. Ja ću vam navesti neki primer od jutros, koji je na mene užasno razočaravajuće delovao. Dobio sam izveštaj Poreske uprave, Dragana Marković prosledila za predsednika Vlade, za Kabinet, u kojem se sagledava šta je Poreska uprava radila na području Beograda, Niša, Kragujevca, Novog Sada, Bajine Bašte i ne znam kojih još mesta. Od 70 objekata, 60 objekata u punoj meri ne evidentira promet preko fiskalne kase. O broju prijavljenih radnika da ne govorim. Kada vi pogledate koliki je to procenat, zašto mi kažemo da je 30% od ukupne ekonomije? Zato što u proizvodnom smislu i tamo gde rade stranci, tu je minimalan „tax evasion“, tu je minimalna poreska utaja. Pre svega u ugostiteljstvu i u mnogim drugim sferama kod nas. Mi očigledno nismo u stanju sa tim da se izborima, iako se žestoko borimo. Zato što kod nas potrošači, kod nas postoji da se opsuje majka državi po svaku cenu, a ljudi ne razumeju kada ne dobiju fiskalni račun da su sebi odmogli, da svaki fiskalni račun koji uzmu da nisu pomogli onome od koga nisu uzeli, jer je on to već uračunao u cenu, samo će da ima ekstra profit na tome, već da su odmogli državi da zbog toga neće biti „Ipsilon kraka“, da zbog toga neće da imaju dobru prugu, da zbog toga neće da imaju dobar put, da zbog toga neće da imaju uređenu bolnicu.

Mi sad, recimo, samo opremu za nišku bolnicu moramo da platimo, Zlatibore, 634 miliona, 634 miliona mi treba samo opremu za niški klinički centar da platimo. To će biti state of the art, i oprema i…
(Narodni poslanici Miloš Bošković i Aleksandra Čabraja dobacuju.)
Jel vi imate neki problem, ozbiljniji izgleda? Imate ozbiljniji problem? Ali ja nisam stručnjak za te probleme da vam kažem. Za svašta sam stručan, ali za to nisam stručan, verujte mi. To je neki teži problem. Neke druge ministre moram da prizovem u pomoć. Ne, sad će da me uče i engleski, ali šta da vam kažem. Verovatno ja ne znam, a oni znaju. Da, šta ćete, to vam je tako.
Ono što je veoma važno, to je da nastavimo da budemo disciplinovani, da budemo odgovorni i ukoliko svake godine budemo imali rast oko 3%, preko 3%, uz ovakvu finansijsku disciplinu, bojazni za Srbiju nema i straha za Srbiju nema. Verujem da možemo da zajednički uradimo, iako je ljudima izgledalo to kao nemoguće, ni ja nisam sasvim očekivao ovako dobre rezultate budžetske, nadao sam se da budu dobri, ali nisam očekivao da budu ovako i ovoliko dobri. Nama sad ostaje i podizanje kreditne aktivnosti, podizanje drugih izvora rasta, uz kapitalne investicije o kojima smo govorili, koje mi finansiramo, treba da pomognemo i razvoj privatno-javnog partnerstva i dalje privatno ulaganje, naravno, i kroz potrošnju i na sve druge načine. Verujem da to možemo.
Za to nam je potrebna podrška naroda, podrška ljudi, podrška radnika i seljaka, penzionera i svih ostalih, koji treba da znaju da preko noći ništa ne biva, ali da smo konačno napravili da javne finansije Srbije budu zdrave. Ja sam po tom pitanju zahvalan ljudima i u Ministarstvu finansija, koji su uvek opominjali i koji su vredno i danonoćno radili, to treba da znate, ljudi koji kad se i pravi budžet, ali i kada dolazi MMF, koji rade do 11, do 12 sati uveče, koji se bore za svoju zemlju i koji to rade da bismo imali drugačiji i bolji novčanik, jer novčanik države Srbije, od njega će na kraju da zavise i novčanici svakog od građana Srbije. Što je novčanik države Srbije zdraviji i bolji, to će biti puniji novčanik građana Srbije. Zato sam zahvalan i ministru Vujoviću i svim njegovim saradnicima, svima u Vladi i svima vama i svim građanima koji su imali strpljenje i trpeljivosti da podržavaju jedan ozbiljan, odgovoran i rekao bih program koji Srbiji donosi budućnost, šansu za našu decu, a koji nas ni na koji način i ni po koju cenu ne vraća u vreme propalih privatizacija kojima smo finansirali deficit, u vreme privatizacija koje nisu služile za kapitalne investicije, koje nisu služile za naš razvoj, već za pokrivanje rupa koje smo pravili, jer nam je najlakše bilo da napravimo te rupe, da ih što dubljim iskopamo.
Zato sam danas spreman da kažem da je ovo najzdraviji predloženi budžet, uz najbolje skrojeni, najzdraviji predloženi budžet koji znači konačni izlazak iz krize Republike Srbije i sledeće godine u ovo vreme, uprkos tome što neće biti lako, mi nećemo biti u krizi. Hvala najlepše.
Samo da se zahvalim na primedbama i stvarima i na tome što ste posebno primećivali, verovatno i zato što je partijski kolega, to ministarstvo, ali tačno je da smo tu mnogo toga radili i trudili se da sačuvamo socijalna prava i prava iz domena socijalne zaštite, uvek na nivou na kome su bila, a onda svakako nisu mala, imajući u vidu izdvajanja koja vršimo iz budžeta Republike Srbije.
Javio sam se u nekoliko da prokomentarišem ovo što je bio vaš zaključak. On lepo zvuči i čini mi se da svaki čovek koji teži pravdi i koji teži nekakvom društvu u kojem bi rezultati bili zasnovani na radu i bogatstvu, bilo zasnovano na radu a ne na pljački i političkim vezama, da bi svako to voleo da čuje.
Morate da imate u vidu da tu imamo mnogo stvari koje prosto nikada ne možete da dovedete do tog nivoa da svi budemo srećni i zadovoljni i zbog nedovoljno efikasnosti naših pravosudnih organa, ali i zbog toga što su mnogi procesi, mogući procesi, odnosno podizanje optužnog predloga ili optužnice, vreme za to isteklo, odnosno zastarelo. Hoću da vam kažem, naime, pošto se pričalo stalno o tome kako smo imali velike uspehe u pojedinim godinama gde su iz privatizacionih prihoda u stvari finansirani naši deficiti.
Pročitaću vam samo kako vam je to izgledalo, a onda vam kaže da su imali suficit u, recimo, 2006. godini. „Mobtel“, milijardu i 513 miliona evra. Imate „Mitrosrem“ prodat konzorcijumu DSD „Tobako“ 15 miliona 150.000. Mile Jerković, to je onaj stručnjak kome su prodavali sve što su stigli za mali keš, za državu, verovatno veliki keš na drugu stranu, pa sad o tome priča on, o tome drugi svedoci pričaju protiv njega itd. Ko će ga znati, na sudu je da to konačno istraži ko je sve pare uzeo, 14 miliona 557.000 evra. HIP Azotara Univerzal holding a.d. Konzorcijum, nemojte da vam pričam koliko nas to pakleno i pakleno košta, 13 miliona i 100.000. Preduzeće za proizvodnju gumarskih i hemijskih proizvoda „Trajal“ Korporacija Kruševac, to je u redu, 12 miliona i 120.000. Zatim, „Danubius“ Novi Sad za „Delta agrar“, 10 miliona i 750.000. Omoljica Pančevo, gajenje žita, leguminoza i uljarica, 7 miliona i 220.000. Aleksinac, „Slaviša Purić“ 7 miliona i 116.000, to je održavanje elektroenergetskih objekata, BETONJERKA Aleksinac. Društveno ugostiteljsko turističko preduzeće „Sloga“ Valjevo 5 miliona 833.000. Vršački vinograd, „Vino produkt Čoka“ 5 miliona i 700.000.
Samo vam govorim da sve ove prihode, to nije ni porez na dodatu vrednost, to nije ni porez na dobit, to nije ni akciza, to nije ni carinski prihod, to nije ni u smislu da nam neko od javnih preduzeća uplati zato što ima višak prihoda, odnosno ima bolju keš formu nego što je očekivano, a država to traži, ovo su privatizacioni prihodi. Kada je ponestalo, da bi ljudi u Srbiji razumeli, kada je ponestalo iz privatizacionih prihoda mogućnosti da finansiramo sopstveni deficit, tada smo od 2008. godine krenuli u ubrzano zaduživanje. Zato je bilo vreme da se sa tim stane, da se krene u disciplinovanje, u neuporedivo veću odgovornost, da to zaustavimo i to smo sada uspeli. To je ono što je važno.
Ono što je takođe važno i čime možemo da se pohvalimo, gospodine Komlenski, to je sledeća činjenica. Nismo uspeli i nikada nećete pravdu do kraja da isterate i bez obzira na pokušaje mnogih tajkuna da danas utiču na politiku, utiču i na pojedine predsedničke kandidate u najavi ili pobednike izbora i finansiraju mnogo šta i mnogo toga se dešava, nije problem, ali ti ljudi više ne vode Srbiju niti vode Vladu Srbije, niti utiču na njene odluke. To je ono što je suštinska razlika. To je ono što je velika razlika i na tu razliku sam veoma, veoma ponosan, kao i na rezultate o kojima govorim, jer mislim da ukupno od privatizacionih prihoda u odnosu na ovih milijardu i 900.000 dok je još imalo šta da se proćerda, dok je imalo šta da se proda, a nisam protiv privatizacije, protiv sam neuspešne privatizacije, protiv sam lopovske privatizacije.
Mi ove godine nismo imali ništa, pa smo imali, mislim, 30 miliona ukupno, ako smo imali i 30 miliona. Dakle, naš deficit nije finansiran iz privatizacionih prihoda, on je finansiran iz zdravih, najvažnijih, najzdravijih izvora za jednu državu, a to su poznati poreski oblici i to je održivi oblik finansiranja nekog deficita ili spuštanja deficita.
Drugačije ništa nije bilo održivo, ovo je bio samo trenutak. Pitanje je trenutka kada će sve kao balon da pukne i to svi znate u ovoj sali, samo što se svi pravimo blesavi kao da se to nije dešavalo. I ja sam se pitao kako je bilo moguće da je tolika razlika između 2006. i 2009. godine. Onda vidite, jesmo krivi za nešto što smo uradili 2008. godine, ali krivi smo mi i za mnogo ranije što kada smo imali mnogo kapitala i mnogo imovine taj novac nismo ulagali tamo gde je trebalo nego smo ćerdali u rupu i rekli nismo ništa novo napravili, ali ćemo sad te pare da potrošimo, umseto da smo se domaćinski i odgovorno ponašali
To ljudi treba da znaju, to je istorijska činjenica, to je istorijska činjenica, koja će ostati zabeležena u udžbenicima i političke ekonomije i rekao bih uopšte u istoriji, ako hoćete, države i prava na ovim prostorima.
Verujem da sada krećemo, otkad smo ušli u aranžman i program sa MMF-om, a nismo ih izbacili kao 2011. godine posle mesec dana, krećemo u period odgovornosti, stabilnosti i pitanje je hoćemo li to uspeti da zadržimo ili ćemo da se vraćamo nazad u period u kojem ćemo da pravimo tolike rupe da nikada više naš novčanik nećemo moći da zalepimo, zaheftamo, šta god hoćete, i da iz njega možete da dajete novac narodu, da narod može da preživi, da dobije ono što je narod zaradio.
Ne zaboravite, mi i danas penzije isplaćujemo sa oko 40% iz budžeta, a pre dve godine smo isplaćivali čak 58% iz budžeta. Što su nam veći porezi i doprinosi, to manje isplaćujemo iz budžeta. Zato nam je važno da što više ljudi zapošljavamo, jer svaki penzioner to zna, penzioneri su strašno odgovorni, to su divni ljudi, oni su videli i oni se najviše raduju zapošljavanju mladih ljudi, između ostalog, ne zbog sebe, oni gledaju u budućnost mnogo više nego mnogi od nas koji smo nešto mlađi. Oni gledaju u budućnost, ali naravno i zbog sebe, zato što znaju da svaki naplaćeni porezi i doprinosi, kada se neko zaposli da idu u Penzijsko-invalidski fond i da manje imamo iz budžeta da isplaćujemo i da su nam time penzije neuporedivo sigurnije i da možemo da razmišljamo o njihovom uvećanju.
Zato nam je važna ekonomski snažna Srbija, sigurna Srbija. Ja nemam više nikakvih strahova, samo imam želju da postignemo što više izvora rasta i ono na šta bih se pozvao i time bih ovaj deo završio, i kraće ću odgovarati ubuduće, dakle, jer sam, čini mi se, izneo ono što su suštinske stvari za ovaj budžet. Ono čime se ponosimo i što je suština, što uvek možete da gledate u jednom budžetu, o čemu govori Šojble, čuveni i najuspešniji evropski ministar finansija, nemački ministar finansija - važno vam je da vam deficit nikada ne pređe u ulaganja u kapitalne projekte, da vam deficit nikada ne bude viši od kapitalnih investicija.
Pogledajte, nama je predviđeni deficit negde oko 570 miliona evra, 570 miliona evra, a kapitalna ulaganja su nam na nivou predviđena na 750 miliona evra. Dakle, čak i da uzmemo nešto sa finansijskog tržišta, nećemo povećavati javni dug u procentu u odnosu na BDP, dakle javni dug će i dalje da pada. Ali, i to što uzmemo para, ulažemo u budućnost i za našu decu, jer deci ostavljamo puteve, deci ostavljamo pruge, deci ostavljamo aerodrome. Time ulažemo u budućnost. Dakle, poštujemo pravilo velikog nemačkog ministra Šojblea da kapitalne investicije, Vladine, državne, moraju da budu veće od deficita. To možete da vidite u ovom budžetu i čini mi se da smo to po prvi put i u planu prikazali i na veoma konzervativan način predstavili, a verujem da će rezultati u samom budžetu biti još bolji. Hvala vam najlepše.
Na nekoliko pitanja da odgovorim, uz zahvalnost za podršku, pošto mi se čini, po onome što moj telefon, model iz 1997. godine može da uhvati, vidim da su neki organizovali, kako se to kaže, Zorana, napravili su…
(Vojislav Šešelj, s mesta: Gde ti je onaj model iz 1993. godine?)
Taj sam, Vojislave, izgubio.
(Vojislav Šešelj, s mesta: On je koštao 12.000 maraka.)
Da, Vojislav mi je kupio prvi telefon, ali sam ga izgubio.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Nisam kupio, nego sam dobio na poklon, pa ga tebi dao.)
Neko mi je uzeo, svejedno. Ne bi on to kupio nikada.
Dobro, ali hajde da pređemo na ovaj ozbiljan deo.
Pošto kažu da su napravili čitavu mrežu „Vučiću, diktatore“, pošto valjda misle kako su mnogo hrabri, opasni, pa ih se neko plaši, nisam to rekao zbog sebe, nego zbog vas, jer i vas ismevaju, gospođo Filipovski. Takođe, misle da su mnogo pametni, muškarčine pojedine u ovom parlamentu, ali šta da radite? To vam je slika i prilika kukavica koje su uvek pričale šta će nekome da urade, a kada se taj neko pojavi, onda obično noga nogu sustiže i ne znaju gde će i kako brže bolje da pobegnu, ali šta da radite? Dakle, kao što vidite, nimalo nisam fasciniran njihovim strašnim pojavama i strahom koji oko sebe, svojom mudrošću i pameću, šire.
Dakle, u pravu ste, podržali su i sindikati i poslodavci ovaj budžet i mislim da su i jedni i drugi, nikada toliko, ne samo korektnih, već dobrih reči i od Orbovića i od Atanackovića i od svih ostalih nismo mogli da čujemo o budžetu, što je pohvalno i što govori da su i jedni i drugi razumeli način na koji je država sastavljala ovaj Predlog budžeta, koji jeste veoma važan.
Tačno je da imamo problema sa daljim smanjenjem zaposlenih u javnom sektoru, posebno taj problem imamo u onome gde je to verovatno najteže ili se mi nismo dovoljno angažovali. Naravno, reč je o prosveti i o zdravstvu. U javnim preduzećima to ide bolje, sem u onim javnim preduzećima gde su ogromni prihodi, jer tu ni za živu glavu niko neće da pusti nikog mlađeg da dođe, već samo da ostane i ako može da ne ode u penziju, nego da produži dve ili tri godine, na bilo koji način, jer je strašno potreban, da se samo sačuva visoka plata i sva druga primanja.
Kada govorim o plati, prosečna plata u Ministarstvu odbrane vam je, recimo, svega 42.500,00 dinara, ali ukupna prosečna primanja su čak 58.000,00 dinara, ako se ne varam Đorđeviću.
Dakle, samo vam to govorim da primanja i plate nisu uvek isto. Takođe, da li grešim, oko procene budžeta, jer ste rekli Bog će nam pomoći i ko će nam pomoći. Mi smo grešili u prethodne dve godine, ali smo uvek grešili u onom smeru u kojem nikada ranije nismo grešili, uvek smo potcenjivali naše prihode i precenjivali naše rashode, a ranije je uvek bio slučaj da smo potcenjivali rashode, a precenjivali prihode. Tako da, bilo bi dobro da smo i ovaj put pogrešili, a odmah da vam kažem - očekujem da smo pogrešili, ali na tu dobru stranu da nam deficit bude još niži, kao što je bio prošle godine, a ove godine nismo imali ama potrebe ni za kakvim rebalansom, ni sa kakvim čak prebacivanjem novca, nikakvih problema prvi put posle ne znam koliko nisam te statističke podatke. Dakle, mnogo, mnogo godina je prošlo, a da nismo imali nikakav rebalans budžeta.
Takođe, rekli ste šta je to potrebno za plate. Potrebno je Zakon o platnim razredima i nećemo ga lako doneti. Svi su protiv toga. Svi su protiv svega, jer neko bi imao više, ali bi neko imao manje. Ali, onaj što je imao manje ne bi ni za živu glavu da to dozvoli. Navešću vam primer. Ako hoćete da izjednačite platu vozaču u Beogradu ili u Vranju, sekretarici u Beogradu ili u Vranju, što mislim da bi bilo lekovito, to bi zadržalo naše ljude u Vranju, zadržalo bi naše ljude u Leskovcu, zadržalo bi naše ljude u Prokuplju. Ne možete, imaćete demonstracije do kraja života od svih onih koji su zaposleni u Beogradu, i izaći će i reći će vam nešto što je tačno. Reći će, pa troškovi života su vam veći u Beogradu. Ako im vi kažete, pa nema problema, ali otiđi onda u Vranje tamo je jeftinije, on će da kaže, a ti mene teraš, ti si ovakav, ti si onakav i ne znam šta sve. Dakle, šta god da uradite nikad nije dobro. Tako da taj Zakon o platnim razredima nemamo snage da na takav način donesemo, iako ćemo neki morati da donesemo i svi zajedno da probamo da sednemo da to uradimo. To je zahtev iz Svetske banke i MMF-a, to je zahtev koji bi trebalo da ozdravi Srbiju, posebno da ojača Centralnu Srbiju i Vojvodinu, koji imaju niže prihode od Beograda, niža primanja od Beograda, ali da li ćemo svi zajedno imati snage. Do sada sam znao da nismo imali.
Pa i Maju ako tvituju, ne moraju da viču kada tvituju, kada tvituju dovoljno da pritisne tri dugmeta, ne mora da viče kada tvituje, valjda mora i da se čuje kada tvituju.
(Vojislav Šešelj, s mesta: To je zbog telefona.)
Vojislave posle kada dođete na red, ima vremena.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Ko i Toma.)
Kažete – govorite o pojačanoj kontroli. Mi to ne možemo lako da izvedemo bez podrške celokupnog društva, ne možemo da izvedemo bez podrške svih medija, a to nismo imali. Podsetiću vas na slučaj iz Niša. Sećate se kad je poreska policija ušla i rekli su, zatvorili smo, ne znam 15 restorana. Ne znam, možda sam pogrešio, možda je 10, možda je pet. Nije ni važno. Oni su se skupili, skupili zaposlene i rekli sada demonstriramo. Imali su punu podršku kompletne javnosti uz transparente, hoćemo kontrolu, ali ne represiju. Kakvu represiju? Jesi izdao fiskalni račun ili nisi izdao fiskalni račun? Ako nisi izdao fiskalni račun, zna se kakva je zakonska kazna, koja je inače minimalna. Nažalost. I koji ih u stvari daje pravo da to rade i zato to i rade. Ali, nije problem u svemu tome. Ja njih razumem. Ja te ljude razumem. Možda se to nekome desilo slučajno, kod nekog je to pravilo, a nije ni važno. Ja njih razumem, oni se bore za sebe. Ali, ja ne razumem sve nas, ne razumem sve medije u ovoj zemlji koji su rekli, aha jesi li video oni su u pravu.
A zašto su u pravu? Da nam ne plate za obdanište, da nam ne plate za školu, za obdanište i školu za svoje dete, da ne plate za put, jer tih 20% ili 10%, da li je hotel koji god hoćete stopu da uzmete, tu ide za ovaj budžet, tu ide upravo da bi smo sve ovo mogli da platimo, da bi Milija u Svrljigu mogao da dobije halu sa 1.000 mesta. Pošto me svaki put mi petlja hoću salu, salu, nije sala nego hala. I svi to rade u Srbiji. Svi dođu kod mene, svi oni meni pošalju zahtev i kažu nemamo sportsku salu. I onda ja pošaljem dopis Vanji i pošaljem drugim ministrima, računam, pa dobro ta sporska sala ne može da košta, računam više od 100.000 evra. Naći ćemo imamo novca toliko, a onda ja vidim da su oni zamislili sporsku halu koja nema da košta ispod 600 i 700 hiljada. Ali onda, pa to čekaj, to je spomenik u Svrljigu, to je spomenik ovde, ali ovi svi ljudi, i to je sve super i to je sve u redu, ali ovi svi ljudi moraju da razumeju da se to finansira iz poreza, da se finansira iz akcija, iz carina i svega drugog, i da je to oduzimanje od našeg naroda direktno. Ako to neko ne razume, onda smo u problemu. Nemamo ni jednu fabriku tog tipa sa 20.000 zaposlenih, RTB 6.000, da biste vi znali i nemojte da se sekirate, malo ko zna. Drže mi predavanja svaki dan, a ne znaju ni peti deo od onoga što vi znate i što ste govorili. RTB je na nivou oko šest, šest i po hiljada, Azotara oko 1000, MSK vam je na nivou od 550. Nemamo te gigante kakve smo nekada imali, jer su ih u međuvremenu sve rasturili, preprodali, rasprodali, i tako dalje. Naravno, došlo je i neko drugo vreme, u kojima morate da se ponašate drugačije.
Za jednu stvar ste apsolutno u pravu, i ne znam da li imamo snage i to govorim i pred ministrom prosvete, za kojeg verujem, koji ima ogromnu energiju, i koji je vrlo sposoban čovek, ali za kojeg verujem da će se više usredsrediti na te strateške stvari, a manje da gubi na dnevnom nivou za ono što dolaze kao problemi. Pustite, mi ćemo da izdržimo te dnevne stvari, dajte rešavajte te krupne, jer mi ne možemo da imamo održiv ekonomski razvoj ukoliko ne idemo u krupne reforme našeg obrazovnog i prosvetnog sistema. Nema. To možemo da izdržimo još sledeće godine, već 2018. godine mi napretka nemamo. To ljudi moraju da znaju. Za nas je zato Ministarstvo za obrazovanje uz Ministarstvo zdravlja u kojem se vidi standard koji dostižete, ali Ministarstvo obrazovanja zbog budućnosti svakako je najvažnije ministarstvo. Da li smo do sada uradili te velike promene? Nismo. Jesam li srećan zbog toga? Nisam ni zadovoljan, ni srećan. Hoćemo li imati snage? Ne znam. Zato što vi morate da imate u vidu da će to zahtevati određene bolne stvari. Vi nama, opet se vraćam na to kako društvo to zaključuje, zamislite zatvoriće država školu u selu koje ima jednog đaka. A koja je to škola u Americi, koliko je puta Amerika veća od nas, 50 puta po broju stanovnika, nema ni jedna škola sa jednim detetom? Zato što oni imaju svoje autobuse i neće da plaćaju gorivo, neće da plaćaju grejanje, neće da plaćaju svetlo, neće da plaćaju nastavno osoblje za jednog đaka. Ali ako biste vi to u Srbiji uradili, onda biste bili zločinac i zlikovac. A to je nemoguće da izdržite, ekonomski neizdrživo. Umesto da imamo kombije i autobuse da razvezemo decu i da skupimo decu u tu školu, mi to ne možemo da prihvatimo. Zašto? Eto zato što smo razmaženi. Zato što smo to tako naučili. I bacamo novac. I svi znate u sali da bacamo novac. I svi znate da sam rekao istinu. I prvi put kada se to bude dogodilo, strašno naše selo je posle 730 godina ostalo bez škole. Naravno da sam preterao i naravno da sam metaforično govorio, nego vam govorim šta ljudi pričaju.
To vam je isto bilo i sa auto-putem i sa hrastom i sa svim ostalim. I tako stalno. I to jeste nešto što jeste ozbiljan problem. Kada ste o tome govorili ne znam da li ste primetili u budžetu, izvinjavam, nisam mogao da pratim jutros Vujovićevo izlaganje i ovo što je juče bilo, ne znam da li ste primetili, po prvi put smo odvojili milijardu, 10 miliona evra više, od 10 miliona evra smo odvojili direktno za IT sektor para koje nismo odvojili prošle godine. To su potpuno nove pare. Ne razumem se previše kako i na koje načine to mi mislimo da finansiramo, jer sam Anu pozvao i na taj sastanak sa tim klincima koje sam imao, klinicima, ljudi od 20, 30 i 30 i kusur godina, dakle koji su prosto genijalci koji znaju taj posao, slušao sam, pitao sam koliko novca treba da izdvojimo za te stvari. Pitao da li je to u redu, sa našim ljudima razgovarali i izdvojili kao što vidite dodatno veliki novac, jer hoćemo da te ljude zadržimo ovde, da nam ne idu u Sofiju, da nam ne idu u Bugarsku i da nam ne idu na Zapad. To nije lako, uzgred.
Ta vrsta migracija postoji iz ovog dela Evrope, postoji i iz drugih delova Evrope. Poljska je tako ostala bez tri miliona, četiri miliona ljudi, Rumunija bez dva i po, tri miliona ljudi i mnogi drugi. Mnogo više ljudi je otišlo na Zapad, iako su članice Evropske unije, nego što je u Srbiji. Zato moramo da pokušamo da ih sačuvamo i da ih zaštitimo i da ostanu ovde.
Verujem da ćemo imati snage da taj broj ljudi koji odlazi, ne možete nikada to da sprečite do krajnjih granica, ljudi biraju svoju budućnost u današnjem svetu, u globalnom svetu, kakav jeste, svako može da živi gde hoće, lakše stiže na to mesto nego ikada ranije, ali je naš cilj, pre svega, da centralnu Srbiju i nerazvijene delove Vojvodine sačuvamo, da imamo stanovništvo i da ulažemo što je moguće više u školovanje i obrazovanje.
Verujem i nada se da ćemo u tome imati vašu podršku i vama hvala na tome što se ne stidite da kažete i neku pohvalnu reč o Vladi Srbije, iako znam da bi mnogi sa druge strane to uradili, da im to politički odgovara, da nemaju lične ambicije, potpuno drugačije.
Hvala zato što je postalo nepopularno bilo šta pozitivno reći, pa sam samo čekao kad će Gorana Bregovića, koji je rekao da glasa za Vučića ili ne znam koga već da optuže da nema pojma o muzici i da nema pojma ni o čemu drugom, jer ko god bi rekao da podržava Vladu on ništa ne zna. Samo oni koji nikad ništa nisu postigli u životu, pljunu Vučića ili kažu nešto loše protiv Vlade ti su in, ti su kvazi elita itd.
Zato su poraženi, zato što ljude više ne interesuje pseudo elite, ne interesuju ih kvazi elite, interesuje ih narod, običan čovek, interesuje ih onaj ko se obraća njima i za koga vide da radi u njihovom interesu i za dobro države, a ne za dobro pseudo elite. Hvala vam.