Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman u odeljku koji govori o višku zaposlenih na stav 1. člana 116. ovog zakona, koji glasi: "Poslodavac koji ima u radnom odnosu na neodređeno vreme više od 50 zaposlenih a namerava da otkaže ugovor o radu za više od 10% od ukupnog broja zaposlenih u toku kalendarske godine zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, dužan je da donese program rešavanja viška zaposlenih".
Predložio sam da se to zameni sa 5% od ukupnog broja zaposlenih, dakle da ne bude 10% već 5% - čini mi se da to Vlada uvek može da prihvati i da to ne bi trebalo da predstavlja neki veći problem. Obezbedili bismo nešto što bi ipak bilo lakše zaposlenima koji predstavljaju višak i što, čini mi se, ni državi ne bi trebalo da predstavlja neki veliki teret. Bilo bi dobro da Vlada, prihvatanjem takvih amandmana, pokaže dobru volju i želju da izađe u susret radnicima. Ne vidim nikakav razlog da se tako nešto ne prihvati.
Uzgred, nadam se da će nam neko objasniti u Narodnoj skupštini Republike Srbije šta se to dešava, zašto odjednom ponovo nema po 30 - 40 poslanika, kako to da iz pojedinih stranaka ljudi uopšte ne dolaze, neće da prisustvuju. Prosto je neko zavitlavanje, čini mi se, u pitanju, možda sam rekao neku težu reč, ali prilično se neverovatne stvari u Skupštini dešavaju. Voleo bih kada bi neki poslanici više poštovali Narodnu skupštinu i one koji su ih birali.

Dame i gospodo narodni poslanici, u mom amandmanu predvideo sam da se u članu 41. dodaje novi stav 1. koji glasi: "Radni dan po pravilu traje osam časova". Naime, mi smo imali (od člana 36. do člana 41.) regulisanje punog radnog vremena; nepunog radnog vremena; skraćenog radnog vremena; prekovremenog rada; na jedan nekonzistentan i nekoherentan način. Ovde se govori o tome koliko sati nedeljno, radnik ima obavezu da radi umesto da se krene od onoga što je osnovno, da se krene od dnevnog radnog vremena. To je nešto što predstavlja tekovinu radničke borbe, (bez obzira što smo mi predstavnici umerene desnice), nešto što predstavlja i civilizacijsku tekovinu, ne samo iz 20. veka, već čak i sa kraja 19. veka, što je moralo da bude prihvaćeno i u ovom zakonu.
Zašto ovo govorim? Zato što su mnoge druge odredbe nekonzistentno izvedene, jer kad se kaže da može da radi maksimalno 12 sati dnevno, a ne preko 240 sati prekovremenog rada na godišnjem nivou, reč je o nečemu što može, imajući u vidu ovakav zakon, da se tumači potpuno drugačije, da se tumači potpuno pogrešno i isključivo na štetu radnika. Naime, ako tri meseca po 12 sati dnevno bude radio neko od radnika - a u skladu sa ovim zakonom njemu može prestati rad, zato što ima plave a ne braon oči, zato što se ne sviđa poslodavcu ili on želi da zaposli nekog mlađeg - on više nije sposoban ni za kakav rad, niti ga bilo ko tako iscrpljenog i na takav način upropašćenog, u pravom fizičkom smislu reči, hoće i želi da primi.
Zato smatram da poslodavcu ne bi trebalo da smeta, a ni Vladi Republike Srbije koja je predložila ovakav zakon, da se prihvati da radni dan po pravilu traje osam časova. To je jedno preciziranje, posle kojeg bi bilo neuporedivo jasnije svima da je to pravilo posle kojeg može da se prihvata drugačije produženje radnog vremena, posebno što, kada se govori o prekovremenom radu, postoji treći alternativni uslov. Tu se govori o tri: prvi u slučaju više sile; drugi usled iznenadnog povećanja obima posla; treći, i u drugim slučajevima, kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran. Vrlo široko može biti tumačen, daje ogromna ovlašćenja poslodavcu, a radnicima gotovo nikakva prava.
Zato smatramo da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti i mislim da Vlada ne bi smela da ima ništa protiv toga.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS podnela je više amandmana, pokušavajući da vam ukaže na činjenicu da se umnogome oduzimaju prava radnika usvajanjem predloženog zakona o radu, čini mi se, ne demagoški, već na konkretan način istupajući sa ove govornice, pokušavajući da ubede predstavnike Vlade da te amandmane prihvate. Kao što vidite, nimalo nam teško nije palo, pa makar i manje važne amandmane Vlada prihvatila, kako bi bilo dobro da prihvati sve, a posebno one najvažnije.
O čemu je reč u ovom amandmanu? Važno je da pročitam za one koji zakon nemaju ispred sebe i zbog građana koji ne znaju da je ovde reč o rasporedu korišćenja godišnjeg odmora. Dakle, u stavu 1. se kaže: "U zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog". Onda kaže u drugom stavu: "Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom se dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora". Da to još sve prihvatite, ali onda dolazi treći stav, koji u najvećoj meri potire sve ono što se kaže u prethodna dva stava. Kaže se: "Poslodavac može da izmeni vreme određeno za korišćenje godišnjeg odmora, ako to zahtevaju potrebe posla".
Jedna vrlo široka norma, možete da tumačite kako god hoćete; zahtevaju potrebe posla i u roku od dva dana, pre nego što zaposleni putuje na more, pre nego što putuje na planinu, pre nego što putuje bilo gde, poslodavac može da kaže - izvini, šalio sam se, nemaš godišnji odmor. To što si uplatio aranžman, to što imaš mogućnosti da odeš negde, što si mislio da ćeš da vodiš decu, to što si mislio da ćeš da vodiš porodicu, roditelje, starije ili bilo koga, sada više ne možeš jer meni potrebe posla nalažu da ti kažem da nećeš da koristiš pravo na godišnji odmor.
Zato sam, kao član poslaničke grupe SRS, podneo amandman na član 60. stav 3, u kome se kaže da se stavi zapeta iza pomenutih reči i kaže: "samo uz saglasnost zaposlenog". Mislim da to, na vrlo jednostavan način, umnogome popravlja ovu zakonsku normu i štiti zaposlenog, kome se ne može tek tako, zbog potrebe obavljanja posla, reći: to što si uplatio boravak na Zlatiboru, Tari, na nekoj drugoj planini, e sada to moraš da otkazuješ ili ti to sve propada jer ja kažem da ti moraš da ostaneš tu. Ako to ide uz saglasnost zaposlenog, njega smo zaštitili, a opet smo ostavili mogućnost dogovora, mogućnost pravljenja neke vrste aranžmana između zaposlenog i poslodavca. Čini mi se da je utoliko ovaj amandman prihvatljiv i pozivam predstavnika Vlade da amandman prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, pretpostavljam da se vama žuri da ne bi u sredu dočekali radnike sa ovakvim zakonom. Nadam se da zbog toga neću dobiti opomenu kao prošli put kada sam bio u pravu, jer sam rekao da izbegavate samo štrajk sindikata. Ovaj amandman, u ime poslaničke grupe, podneo sam na stav 2. člana 66. U stavu 1. se kaže da zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja na radu, u skladu sa zakonom. U 2. stavu se kaže da je poslodavac dužan da organizuje rad kojim se obezbeđuje zaštita života i zdravlja zaposlenih, u skladu sa posebnim zakonom i drugim propisima.
Ovde sam u amandmanu iza reči "organizuje" predvideo da se dodaju reči "obuku i". Dakle, da se osim rada organizuje i obuka, da ti ljudi budu osposobljeni za ovakvu vrstu posla, da ti ljudi znaju šta im je činiti u specijalnim, posebnim ili drugačijim okolnostima. U odgovoru Vlada Republike Srbije je rekla da ne može da se prihvati ovaj amandman zato što je ta tema regulisana nekim drugim zakonima, a meni se čini da, kada već govorimo o zaštiti zaposlenih u radnom zakonodavstvu, nigde ne bi bilo normalnije i prirodnije da se nalazi ovakva odredba, koja ničim ne bi opteretila ni zakon ni predlagača i bilo bi potpuno normalno da se nađe u Predlogu zakona i da narodni poslanici to usvoje na takav način, iz prostog razloga što smo ovde već nekoliko puta govorili, čini mi se, o tzv. sporednom zakonodavstvu, na kojem DOS-ov režim insistira mesecima.
Stalno dobijamo upućujuće norme na neke nove posebne zakone ili na neke stare posebne zakone, te onda ako radnik koji nije pravnik postavi pitanje zaštite zaposlenih, bog otac ne zna kako će se snaći i kako će taj problem rešiti, gde će uspeti da pronađe to mesto i na koji način će biti rešena obuka i rad zaposlenog kojim se obezbeđuje zaštita života i zdravlja zaposlenih.
Mislim da ovo uopšte ne opterećuje predlagača zakona i da bi predlagač zakona ovo mogao mirne duše i bez ikakvih problema da prihvati. Time bi se samo stavila jedna obaveza više svima, ako hoćete, pa čak i zaposlenima koji bi na takav način, pre svega zbog zaštite sebe i ljudi sa kojima rade, morali da prođu i kroz takvu vrstu obuke.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom zakona je utvrđeno da ako zaposlena žena rodi mrtvo dete, ili ako joj dete umre pre isteka porodiljskog odsustva, ima pravo da koristi porodiljsko odsustvo iz člana 71. stav 3. ovog zakona, tj. porodiljsko odsustvo traje do navršenih tri meseca od dana porođaja. To je ono što je predložila Vlada Republike Srbije, njihov je zaključak da bi to bilo najbolje rešenje. Mi iz Srpske radikalne stranke smatramo da ima boljih rešenja i zato smo podneli ovaj amandman, koji glasi: "Ako zaposlena žena rodi mrtvo dete, ili ako joj dete umre pre isteka porodiljskog odsustva, ima pravo da koristi poroljidsko odsustvo onoliko vremena koliko je, prema nalazu nadležnog zdravstvenog organa, potrebno da se oporavi od porođaja i psihofizičkog stanja prouzrokovanog gubitkom deteta".
Dakle, mislim da je to nešto što je neuporedivo povoljnije za ženu. Zašto biste vi to administrativnim putem ograničavali na 90 dana, zašto biste omeđavali nešto što se omeđiti ne može zato što niko ne može da zna kakvo bi bilo psihofizičko stanje žene posle takve tragedije i zato smatramo da je neophodno da se prihvati ovakav amandman. To nisu česti slučajevi i predlagač neće imati neku veliku štetu od toga, niti će morati onima u Svetskoj banci ili već ne znam kojoj instituciji u kojoj su insistirali na donošenju ovakvog zakona, da polaže račune zbog prihvatanja ovakvog amandmana, a onim ženama i porodicama kojima se dogodi takva tragedija ipak će biti nešto lakše, i ipak će moći da računaju na drugačiju i bolju zaštitu države nego što je to u ovom slučaju.
Mislim da nema nikakvog razloga, ali predlagač je napustio salu. Možda zato što mu je neprijatno da ovakav amandman ne prihvati, jer bi to bilo teško objasniti javnosti. Zato pozivam narodne poslanike, bez obzira na njihovu pripadnost bilo kojoj poslaničkoj grupi, da ovaj amandman prihvate. Neće Zakon izgubiti ništa na svojoj oštrini ili rigidnosti prema radnicima, prema njihovim pravima. U svakom slučaju, samo ćemo jedno malo pitanje, ali i te kako značajno za one kojima se takva tragedija dogodi, rešiti na neuporedivo povoljniji način.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS podnela je amandman na član 82. stav 1,  u kome smo rekli da se posle reči: "lekara" stavlja tačka i preostali tekst  briše. Naime, u odeljku o obaveštenju o privremenoj sprečenosti za rad kaže se da je zaposleni dužan da najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad, u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži vreme očekivane sprečenosti za rad.
Tražio sam da se briše ovo "vreme očekivane sprečenosti za rad", prosto zbog toga što je u mnogim slučajevima tako nešto potpuno nemoguće predvideti, posebno kada očekujete tek prave specijalističke preglede; ko će znati kako i na koji način i koliko će neko odsustvovati, da ne govorim o nekim drugim slučajevima u kojima je to zbog prirode bolesti apsolutno nemoguće. Zato smatramo da je ovaj amandman i jedna tehnička redakcija, ali osim pravno-tehničke redakcije ima izvesni moralni dodatak, zbog koga treba prihvatiti ovaj amandman.
Time ćemo olakšati i zdravstvenim radnicima i samim zaposlenima. Obrazloženje Vlade Republike Srbije zbog čega je odbila ovaj amandman, možda ga ministar nije pročitao, ali šta da radimo, kaže da se navedeni amandman ne može prihvatiti iz razloga što se zbog čestih slučajeva zloupotreba bolovanja u praksi ovim zakonom uvodi obaveza lekara da izda potvrdu o sprečenosti uz navođenje vremena itd.
Postoje slučajevi, veći broj slučajeva, ne jedan ili dva, ili u procentima 10 ili 20, kada je to lekaru apsolutno nemoguće. Ovde vi to navodite kao nekakvu njegovu pravnu obavezu, kao kogentnu normu, da je on dužan da to napiše. Šta ćemo da radimo ako nije u stanju da to napiše? Ko će onda za tako nešto da odgovara? Zbog čega i njega i zaposlenog dovoditi u tako tešku situaciju?
Mislim da ovakav amandman može da se prihvati. Nikome ne bi trebalo da smeta. Jedino od čega polazite u samom tekstu zakona je očigledno, i iz ovoga se vidi namera predlagača - gde su i kakve su sve zloupotrebe radnika, kako i na koji način to mora da se poštuje.
Svojevremeno, kada sam na crno radio u Londonu, pa se razbolim, nije me pitao poslodavac da li ću da dođem sutra ili prekosutra, nego sam došao na posao kad sam ozdravio. Nemojte da naše ljude toliko potcenjujemo i da ih smatramo isključivo prevarantima, već treba da ljudima damo priliku da budu normalni kao i svi drugi u svetu, da se ni po čemu ne razlikuju, da imaju pravo na bolovanje, a ne da teramo nekoga, posebno kada je ishod bolesti neizvestan, kada je rešenje zdravstvenog problema neizvesno, da mora da piše - to će biti za tri dana, za sedam dana ili za 15 dana. Ko zna kad će biti? Posebno ako su tek pred njim specijalistički pregledi. Koji doktor može da stane iza toga što je napisano na papiru i kaže - taj sme da odsustvuje mesec dana (jer, onda će neko odgovarati za njegovo pogoršano zdravstveno stanje, ukoliko se pojavi u tom periodu), a može takođe da stavi i godinu dana, iako čovek može da ozdravi u roku od 10 dana.
I jedno i drugo može biti obavezujuće, u ovom slučaju za poslodavca. Smatram rešenje vrlo lošim i za zaposlenog i za poslodavca, a nikakve zloupotrebe bolovanja ovo neće sprečiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, da vam još jedanput objasnim o čemu je reč: gospodin Mihajlov me je po imenu i prezimenu prozvao sa govornice, zato što sam rekao da mi nismo glasali ni za jedan zakon koji je predložila Vlada Republike Srbije, pominjući primer, ne glasanja, već odbijanja da glasamo za postavljanje sudije Vasilić, na neko mesto; a nismo glasali ni za jedan drugi predlog; i ne vidim uopšte kako se u svemu tome našla Srpska radikalna stranka.
Moram da kažem nekoliko stvari, koje su veoma važne u ovoj raspravi - nas, SRS, neko voli, neko ne voli. Možete o nama da mislite šta hoćete, ali je potpuno sigurno, da sve radimo javno - da se nikada ništa ne krije; da to što mislimo i govorimo, a to što govorimo i radimo; svi, sa svim što mislimo i što činimo, upoznajemo građane Srbije.
Kod nas nema nikakvih tajnih dogovora, pregovora, ni tajne, ni javne, niti ovakve, niti onakve podrške bilo kom delu vlasti, za bilo koji predlog.
Moram da vas podsetim - dakle, ni za izbor Vlade Srbije, ni za izbor predsednika Narodne skupštine, ni za jedan jedini zakonski i podzakonski akt, kakav je bio Poslovnik o radu Narodne skupštine, poslanici SRS u Narodnoj skupštini Republike Srbije nisu glasali.
To je apsolutna činjenica, koju niko ne može da pobije. Imali smo do sada principijelni opozicioni stav: niko nas nije kupovao za bilo šta, ni za jedan zakon, ni za jedno glasanje, niti je sa nama o tome razgovarao; niti je mogao da pregovara, jer zna kakvo je naše političko mišljenje.
Najbolji dokaz za to vam je, dame i gospodo, činjenica da je SRS danas u Srbiji potpuno isključena, i to kao jedina politička organizacija, iz mnogih medija; samo predstavnici srpskih radikala ne mogu nigde da se pojave. Pojavljuju se, doduše, naše slike, ali mi na tim televizijama ne možemo da se pojavimo.
Ne mogu srpski radikali godinu dana da gostuju na RTS-u, pri čemu moram da priznam da su još u dnevnicima oni i najkorektniji, pa nas ponekada puste po rečenicu - dve. Na BK ne možete, na "Pink" ne možete, ne možete na "Politiku", ne možete ni na jednu drugu televiziju. Mogu iz svih drugih stranaka, i vladajućih i opozicionih, ne mogu radikali, samo zato što sa njima nema dogovora, nema tajnih pregovora, nema tajnih razgovora i nema glasanja za zakone DOS-a, nema glasanja za ono što predloži Vlada Republike Srbije; ne zato što mi mislimo da uvek baš moramo da budemo protiv svih zakona, već zato što su svi ti zakoni do sada bili loši.
Te zakone je pisao neko drugi. Pozivam se i na ono što je rekao ministar Milovanović u novinama, objavio je "Nacional" pre dva dana, da je i ovaj zakon pisan pod direktnim pritiskom i po nalogu MMF-a, koji je obećao da će dati Srbiji 80 miliona, a ako ne bude tog zakona, nema ništa od toga. A zašto je njima taj zakon potreban?

Završavam, gospodine Šabiću, vidim kako različite aršine imate. Malopre je neko govorio četiri minuta i 50 sekundi, pa ga niste opomenuli. Toliko je gospodin Mihajlov govorio, gospodine Šabiću, ne lažem kada tako nešto kažem. Ali, završavam.
Postavlja se pitanje - ko su ljudi koji daju nalog narodnim predstavnicima u Narodnoj skupštini da donose ovakve ili onakve zakone? E, to je suštinska razlika između nas. Ma nije nikada ni Rusija, niti bilo ko drugi. Ovde smo glasali za jednu jedinu stvar, a to je bila Deklaracija o Kosovu i Metohiji, pa ste i nju prekršili, pogazili i pozvali Srbe da izađu na izbore. Eno, sada ih Šiptari dole ponižavaju, obučavaju ih kako će da pritiskaju tastere, kako će da glasaju i šta će da rade.
Sramota za Skupštinu. Mi u tome nismo, i nećemo učestvovati.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je bila u potpunosti najizloženija različitim manipulacijama, pritiscima i napadima predsednika Narodne skupštine u prethodnom periodu: nama je oduzimana reč, nama su izricane opomene, samo kada smo govorili istinu sa ove govornice, pa čak i kada smo govorili da se sednica odlaže zbog štrajka sindikata itd. Mi smo taj svoj stav uvek vrlo jasno iznosili. Ne misli, valjda, neko da će u Srbiji i u Skupštini Srbije biti bilo šta bolje sa Natašom Mićić - sa onom koja čim sedne za govornicu izriče opomene; sa onom koja nije u stanju da trpi nijedno drugačije mišljenje; sa onom koja nije u stanju da narodne poslanike naziva narodnim poslanicima već narodnim poslanicama, kao da je patrijarh srpski gospodin Pavle izgovorio poslanicu Vaskršnju ili Božićnu; a,  moram da kažem, pošto imamo vrlo malo vremena da govorimo, nije Tomislav Nikolić lažov i nije Tomislav Nikolić izrekao nijednu laž sa ove govornice.
Nemam mnogo toga, posebno ne materijalnog, ne mogu da se poredim po materijalnom bogatstvu ni s Pelevićem, niti s nekim drugim iz te stranke. Imam dete i sada kažem: nije laž ništa od onoga što sam izgovorio. Imam i dokaz o onome na koji način je Goran Vesić vršio pritisak da se pojavi Pelević na pojedinim televizijama. U to što imam, koliko je i šta je, u to što imam se kunem da govorim istinu. Imam dokaz. Neka izađe neko i neka kaže da to nije tačno.

Molite me da se držim teme? Smeta vam istina, čim govorim istinu sa ove govornice. Nemojte da me opominjete i nemojte da me molite. Neće biti, ni poljoprivredni proizvođači, niti bilo ko drugi, prevaren, ukoliko svoje poverenje budu dali, kolač i slavu predali u ruke srpskim radikalima. Jedino na takav način će pošteni, časni i odgovorni ljudi doći na vlast. A, to što ćete se vi prepirati, svađati, trgovati - jednom uzimati jedne, jednom uzimati druge, možete da radite šta god hoćete. Ne interesuje me ni DSS, ni DOS, niti bilo ko drugi od vas. Dosta ste Srbiju ojadili u prethodnom periodu, i malo je bilo ovih godinu dana, ali ne može to tako.
Dva meseca čeka naš predlog, dva meseca nećete da se osvrnete, a posle toga za jedan dan i jednu noć, zato što ste uhvaćeni u krađi, onda sve može; i onda s brda s dola sve - koji će, kako i na koji način to da uradi. A, ko kaže da ne govorim istinu (završavam i izvinjavam se mojim kolegama što sam im oduzeo vreme) neka izađe za govornicu da kaže da nisam rekao istinu. Imam dokaz da govorim istinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, nemojte da se pravite naivni gospodine Peleviću,  nemojte da izigravate nevinašce.
(Pedsedavajući: Gospodine Vučiću...)
Zbog vas, gospodine Peleviću, neko je dobio otkaz, zbog vas i zbog Vesića.
(Predsedavajući: Gospodine Vučiću, dao sam vam reč da govorite o Poslovniku i molim vas...)
Zbog vašeg ponašanja i vašeg foliranja ovde, zbog svih ....

Povredili ste Poslovnik jer nisam rekao ništa uvredljivo.

Ništa uvredljivo nisam rekao, zbog čega biste mogli da date pravo na repliku.

Član 1. i član 98, gospodine Šabiću, to ste povredili.

Pročitajte sami, umete da čitate, gospodine Šabiću, umete da čitate i pročitajte to, molim vas.