Osnivanje muzeja biće moguće u bilo kom obliku svojine. Zakon uvodi podelu muzeja prema osnivaču na javne i privatne muzeje. Javni muzej osniva Republika Srbija, autonomnma pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. Privatni muzej može osnovati domaće ili strano pravno ili fizičko lice ili preduzetnik.

Iz delatnosti privatnih muzeja Zakon izuzima jedino određene poslove koji se odnose na utvrđivanje i evidenciju kulturnih dobara, kao i poslove koji se sprovode u oblasti arheoloških istraživanja (npr. otkrivanje, istraživanje i proučavanje muzejske građe). Ovo su jedini poslovi koji ostaju „rezervisani“ unutar delatnosti javnih muzeja.

Prema vrsti muzejske građe zakon takođe pravi podelu na muzeje kompleksnog tipa i specijalizovane muzeje. Dodatno, izdvaja se poseban tip „muzeja zajednice“ koji se osniva u cilju očuvanja i promocije lokalnih materijalnih i nematerijalnih sadržaja i može obavljati sve poslove muzejske delatnosti kao i privatni muzeji.

Da bi muzej bio osnovan i mogao početi sa radom mora ispuniti uslove koje Zakon, prilično šturo, postavlja. Potrebno je da: (I) poseduje muzejsku građu, (II) ispunjava posebne tehničke uslove za rad i čuvanje muzejske građe, (III) ima izrađen plan rada i razvoja i (IV) obezbeđena sredstva za kontinuirano obavljanje delatnosti.

Samo na jednom mestu, u prethodno navedenom članu 29. se Zakon osvrće na obavezne uslove koje mora da obezbedi osnivač. U toku javne rasprave iznošene su određene kritike na ovako šturo rešenje koje ne obezbeđuje transparentnost, niti postupak i način akreditovanja pravnih lica koja pretenduju da se bave muzejskom delatnošću. Istini za volju, Zakon već u sledećem članu predviđa da će posebne uslove za početak rada propisati ministar, uz prethodno stručno savetovanje Narodnog muzeja Srbije i matičnih muzeja (što verovatno znači za svaku definisanu oblast delatnosti pojedinačno). Shodno tome, ostaje da sačekamo kako će se ovo rešenje manifestovati u praksi i kojom vrstom podzakonskih akata.

Zakon uvodi institut Muzejskog saveta Republike Srbije. Ovo telo osniva se pri Narodnom muzeju Srbije kao stručno-savetodavni organ za poslove od interesa za razvoj i unapređenje muzejske delatnosti. Delokrug poslova Muzejskog saveta utvrđen je Zakonom i prevashodno se odnosi na kreiranje javne politike razvoja i promocije muzejske delatnosti i nadzor nad legislativnim rešenjima i njihovom primenom.

Članove Muzejskog saveta imenuje ministar na period od četiri godine, iz redova istaknutih muzejskih stručnjaka. Po jednog člana predlažu Narodni muzej, matični muzeji, teritorijalno nadležni muzeji, strukovna udruženja i ministarstvo. Članovi saveta iz svojih redova biraju predsednika većinom glasova, dok se sredstva za rad saveta obezbeđuju iz republičkog budžeta.

Narodni muzej donošenjem ovog zakona menja naziv u Narodni muzej Srbije i postaje centralna ustanova zaštite muzejske građe. Zakon definiše precizan krug poslova koje će obavljati centralna ustanova, kojim ona stiče prirodu svojevrsnog „regulatornog tela“ za oblast muzejske delatnosti. Između ostalog, Narodni muzej Srbije će voditi centralni registar kulturnih dobara, utvrđivati kulturna dobra od velikog značaja, donositi plan i program usavršavanja zaposlenih u muzejima, donositi planove razvoja muzejske delatnosti u zemlji, utvrđivati način vršenja stručnog nadzora nad muzejima, itd.

Pored Narodnog muzeja Srbije, kao centralne ustanove, zakon uvodi kategoriju matičnog muzeja za određene oblasti delovanja i vrste muzejske građe. Prema ovoj podeli izdvojeno je jedanaest muzeja u Srbiji i to:

Narodni muzej Srbije u Beogradu, za arheologiju, numizmatiku i likovnu umetnost
Istorijski muzej Srbije u Beogradu, za građu od interesa za istoriju Republike Srbije
Etnografski muzej u Beogradu, za etnologiju, antropologiju i nematerijalnu baštinu
Muzej nauke i tehnike u Beogradu, za nauku, tehniku u tehnologiju
Prirodnjački muzej u Beogradu, za prirodnjačko nasleđe
Muzej savremene umetnosti u Beogradu, za savremenu umetnost
Muzej primenjene umetnosti u Beogradu, za primenjenu umetnost
Muzej Jugoslavije u Beogradu, za jugoslovensko nasleđe i društvenu istoriju
Galerija Matice srpske u Novom Sadu, za muzejsku delatnost galerija
Muzej na otvorenom Staro Selo u Sirogojnu, za muzeje na otvorenom i muzeje zajednica
Muzej žrtava genocida u Beogradu, za negovanje kulture sećanja na žrtve genocida i holokausta

Poslove matičnog muzeja na teritoriji AP Vojvodine za muzeje i muzejske zbirke vršiće Muzej Vojvodine u Novom Sadu. Zakon takođe uvodi i pojam teritorijalne nadležnosti muzeja, što će biti utvrđeno aktom ministra nadležnog za resor kulture. Ovim muzejima će takođe biti dodeljene određene nadležnosti u oblasti praćenja, evidencije i unapređenja rada muzeja na svojoj teritoriji.

Zanimljivo je da je na putu od nacrta do predloga Zakona iz predloženog teksta sa liste matičnih muzeja uklonjen muzej Srpske pravoslavne crkve. U nacrtu zakona ovaj muzej bio je predviđen kao matični za oblast bogoslužbene građe i liturgijske predmete. Ovakvo rešenje je inicijalno naišlo na kritike u toku javne rasprave. Brojni su razlozi koji su mogli dovesti do toga da se ne nađe u tekstu predloga Zakona, ali je najverovatnije da je pitanje privatnog vlasništva SPC nad ovim muzejom prevagnulo. Ovo imajući u vidu drugačiji oblik kontrole, kao i činjenicu da su svi matični muzeji u javnoj svojini.

Zakon predviđa da se organizacija rada i upravljanje muzejom uređuje osnivačkim aktom i statutom, dok su organi određeni zakonom direktor, nadzorni odbor i upravni odbor. Zaduženja ovih organa određena su opštim zakonom o kulturi.

Takođe, precizno je definisan način stručnog osposobljavanja za rad u muzejima, kao i polaganje stručnih ispita. Što se tiče zvanja, ona su podeljena na osnovna stručna zvanja (sa visokim i srednjim obrazovanjem) i viša stručna zvanja (takođe sa visokim i srednjim obrazovanjem), koja su taksativno nabrojana u samom Zakonu.

Zakon pravi razliku između stručnog nadzora nad radom muzeja i inspekcijskog nadzora. Što se tiče druge vrste nadzora, ona bi trebalo da bude preciznije uređena Zakonom o inspekcijskom nadzoru u kulturi, koji je u proceduri izrade predloga.

Pre svega, Zakon u članovima u kojima uređuje evidenciju muzeja, navodi da ministarstvo kulture (ili korespondirajući organ autonomne pokrajine) najmanje jednom u pet godina proverava da li muzej upisan u evidenciju muzeja ispunjava propisane uslove za rad. Iako nije precizirano, ovo se verovatno odnosi na sve muzeje (i javne i privatne). Što se tiče stručnog nadzora, on je organizovan prema hijerarhijskom modelu. Pa tako nadzor nad radom matičnih muzeja vrši centralna ustanova (Narodni muzej Srbije), nad stručnim radom muzeja koji čine mrežu na određenoj teritoriji nadzor vrši teritorijalno nadležan muzej, dok nadzor nad stručnim radom privatnih muzeja vrše matični muzeji. Procedura i prava i obaveze u postupku vršenja stručnog nadzora definisani su Zakonom.

Novčane kazne koje predviđa Zakon date su u jedinstvenom rasponu od 50.000 do 150.000 dinara za 17 pobrojanih prekršaja, koji se mahom odnose na različita neadekvatna postupanja sa muzejskom građom. Sve kazne predviđene su za fizičko lice, odnosno odgovorno lice u muzeju ili (za jedan prekršaj) odgovorno lice kod osnivača.

Nije najjasnije iz kog razloga Zakon potpuno izostavlja propisivanje kazni za pravna lica. Dodatno, u prelaznim i završnim odredbama Zakona navedeno je da njegovim stupanjem na snagu prestaju da važe nabrojane odredbe Zakona o kulturnim dobrima koje se odnose na muzejsku delatnost, a među tim odredbama su i one koje se odnose na prekršaje. Stoga, ostaje nejasno da li će pravna lica (muzeji i/ili njihovi osnivači) odgovarati, i ako da na koji način, za recimo nepravilno čuvanje ili nedostavljanje podataka o kulturnim dobrima. Predlagač se u obrazloženju nijednom rečenicom nije osvrnuo na metodologiju kojom su utvrđena dela koja će se smatrati prekršajima, visina kazni, kao i na nepropisivanje prekršaja i kazni za pravnih lica.