Gospodine Jovanoviću, uvažavam da vi imate vaše politike, lepo je što ih iznosite, ne želim da vam osporavam pravo na to, ali kao što ste rekli šta mislite o nama, na vrlo uvijen i suptilan način, ali iz onoga ko to razume vrlo jasan, takođe ću vam reći na još jasniji način.
Mislim da ste vi kukolj ovog društva u političkom smislu i da bi sigurno društvo bolje napredovalo da onaj broj građana, koje vrlo respektujem i koji vas je doveo u parlament u ovom broju, respektujem njihovu zabludu, oni imaju pravo na to, da nisu bili u zabludi i da nisu napravili nesreću ovom društvu da imate ovako mali broj poslanika u parlamentu koji imate. Hvala vam.

Meni je ovo što ste vi malopre govorili, gospodine Đeliću, zvučalo dosta iskreno, odnosno način na koji ste govorili. To govori u prilog tome da mi se čini ili da ništa ne razumete od ovoga što se ovde dešava ili da su vas nešto pogrešno informisali. Da je to najverovatnije tako kao što mislim nemojte se naći uvređenim.
To se, između ostalog, nalazi i u ovom podatku ili ovoj slici koju ću pokušati da vam vratim. Reč je o poslednjoj izbornoj konvenciji DS koja se desila u "Areni". Tada je govorio na završnoj konvenciji predsednik vaše stranke Boris Tadić, u špaliru u redu iza njega su stajali potpredsednici, a vi ste bili negde u gomili poslanika. U to vreme već ste bili javno promovisani kao kandidat za premijera.
Mene su pitali ljudi koji su videli taj snimak – ko je od ovih kandidat za premijera u Srbiji. Prema tome, to je potpuno tačno, možete da pogledate snimak i da vidite kako ste se vi odnosili prema vašem kandidatu za premijera na vašoj završnoj konvenciji. To je jedna stvar. Prema tome, kako očekivati od drugih da dožive to kao ozbiljan predlog. To je prosto neverovatno.
Druga stvar, ono što vi niste razumeli očigledno, bez najmanje ljutnje, smatram da ste vi iskreno govorili, a pokušaću da vam pojasnim, nemojte i vi da padate u vatru i da zamenjujete teze oko osnovne stvari. Zaista se večeras ne glasa o političkom pravcu Srbije, ni o čemu tako dramatičnom i o kapitalnom o čemu vi upravo govorite.
Vi pokušavate da kažete, da se izjasnimo za kandidata Milenu Milošević, te da ćemo na taj način odrediti politički pravac Srbije i definisati šta je naš posao i šta je buduća vlada. Hoćete da mi kažete da će pomoći ovom parlamentu i svima nama glasanje za vaš predlog kandidata za predsednika parlamenta i da će to pomoći izglasavanju nove vlade. Svašta.
Pitam vas prostu stvar, koju vi verovatno ne znate, zna neko drugi, ali očigledno da mi odgovori neće, a to je zbog čega nam je rečeno u subotu da ne dolaze u obzir dalji pregovori sa DSS o Vladi Srbije. Zbog čega nam je dat divergentno suprotan predlog onome što je dogovoreno do subote, zbog čega nam je dat predlog koji potpuno odudara u svom licu od svega onoga što je bilo do subote dogovoreno.
Zašto je to rađeno? Mora da postoji neki razlog. Ako taj razlog postoji, trebalo bi otvoreno da se kaže. Ako taj razlog sedi u Briselu i to treba otvoreno da se kaže.
Što se tiče principa koji ste vi pominjali, taj šesti princip, da građane podsetimo, bio je princip podele odgovornosti, protiv koga ste odmah ustali. A nulti princip bio je princip negiranja svega onoga što postoji na lokalnom nivou u mestima gde postoje koalicije koje nisu bile po vašem ukusu.
To se, gospodine Đeliću, rešava na izborima, koji su jednako trebali ove godine da budu zakazani i održani, pa bi onda taj princip odgovornosti i podele odgovornosti koje smo, da je bilo sreće, zajedno dogovorili, mogao da se ispoštuje na prvim narednim lokalnim izborima. Dakle, nemojte nešto što je logično, a to je princip odgovornosti, stavljati u istu ravan sa principom destrukcije, koji je nulti princip.
Zamislite kad bi bilo tačno ovo što vi nama imputirate, da pokušavamo da pravimo tzv. novi pravac i novu koaliciju, da li biste nam onda takođe preporučili sprovođenje nultog principa, da vidimo kako bi to izgledalo.
Hoću da vam skrenem pažnju, ovo što vi govorite možda jeste s vašeg aspekta iskreno, ali zaista je nabijeno podacima koji nisu tačni i jednom emocijom u koju ste vi dovedeni zahvaljujući zaista pogrešnim podacima i pogrešno predstavljenim u čitavoj stvari. Stvari se ne grade na naopak način.
Ne možemo graditi Vladu tako što ćemo birati predsednika parlamenta, nego se Vlada gradi tako što se izađe sa predlogom, u kome se kaže da smo se dogovori o tome kako nova vlada izgleda i tako što se Skupštini i narodnim poslanicima dostavi takav predlog od strane predsednika države, jer je siguran da je postignuta skupštinska većina. To se radi. Ne radi se tako što jedni druge začikavamo i podmećemo predloge za predsednika Skupštine i kažemo – ko nije uz nas taj je protiv nas.

 Nažalost, posle ovako vatrenog govora, moje vreme koje imam kao šef poslaničke grupe na kraju moram da iskoristim na sledeći način. Dakle, ono što je današnja rasprava pokazala jeste rađanje jedne ponovne ljubavi između dve grupacije ovde, s jedne strane LDP i DS, koja nije samo prosta ljubav, nego se vidi i da postoji avangarda politička Demokratske stranke, koja sedi sa njihove leve strane i gleda na moju i da ovoliko fali da DS dobije svog novog predsednika u liku Čedomira Jovanovića.
Između vas, gospodo, ne postoji nikakva razlika. Ovo što gospodin Čedomir Jovanović malopre izgovorio na račun DSS i Vojislava Koštunice, govoreći o ulogama i promenama čuvenog 5. oktobra i reafirmisanjem nekog Miloševićevog režima, može biti sa moje strane sublimirano vrlo kratko. Prvo i pod jedan, niko od vas ne bi imao nikakvu vlast, nikada, u vreme DOS–a, da nije bilo pobede Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. godine.
Druga stvar, ono što vi zovete izdajom 5. oktobra svodi se na sledeće. Vaša ideja 5. oktobra bi se sastojala u vešanju po Terazijama i po krvi koja teče po ulicama.
Način na koji je deo DOS, rukovođen onima koje vi reprezentujete, gospodine Jovanoviću, u ono vreme hteo da radi, to su bili upadi u preduzeća, to je bilo uspostavljanje prinudnih uprava, kriznih štabova i raznih drugih čudesa. Kad smo vas namolili i sprečili da prestanete to da radite, onda je posle toga verovatno to bila izdaja revolucije.
Dame i gospodo, mi nikada nismo bili spremni da izvedemo revoluciju, ali smo bili spremni da pobedimo jedan režim u to vreme, čiji pripadnici i dan–danas ovde sede sa nama i jesu deo ovog sistema, jer ako nisu i ako im danas ovde nije mesto, onda je valjalo i u ono vreme Ustavni sud da donese odluku o njihovoj zabrani, da se oni žale i da se postupak pokrene i da ta stvar ide.
Ti ljudi se danas biraju za narodne poslanike na svojim listama i ne možemo definisati pripadnike političkih stranaka u Srbiji kao pozitivne i negativne ili kao poželjne i nepoželjne.
Mi možemo samo da budemo na jednim i na drugim političkim idejama. Ono što je gospodin Vlahović pre vas rekao, premda se sa 99 posto ne slažem, u jednoj stvari jeste u pravu, to je pitanje političkog pogleda, ali ne možemo diskvalifikovati jedni druge na takav način.
S jedne strane se ovde pravi jedna vrsta spina, koji ceo dan ovde traje, o tome da jedan principijelni stav DSS kada je reč o podršci kandidatu za predsednika Skupštine, nasuprot jednom potpuno neprincipijelnom stavu podmetanja kandidata još pre nekoliko nedelja, iako se znalo da ne postoji nikakav dogovor o Vladi Republike Srbije.
A da vas podsetim na još jednu stvar kada je reč o tome šta je principijelni stav. Gospodine Jovanoviću, a za ovo imam svedoke koji su ovde živi, zdravi i prisutni, na sastanku prošlom koji smo imali u onoj zgradi Narodne skupštine, kada smo razgovarali na temu eventualnog sazivanja sednice Skupštine za izbor predsednika, kada smo bili sutradan po tom sastanku suočeni sa formalnim predlogom da to bude gospođa Milena Milošević, na tom sastanku ste vi pred nama izgovorili da ako nema drugog kandidata, priznajem, to je bila rečenica, nije bila rečenica dileme između dva, nego ako nema drugog kandidata, a svi se dogovore da to bude čak i Tomislav Nikolić, da biste mu vi dali glas. To je tačno.
To ste izgovorili. Kažem da ćete vi sada reći da to nisu dve iste situacije. Toliko kada govorimo o principima. Moguće je postaviti princip po kome je moguće izabrati ovog čoveka, pa onda pada sve ovo u vodu što ste danas pričali. Vi ste nas zasmejavali, maltretirali na jedan ili drugi način ceo dan.
Malo više političke principijelnosti i doslednosti ne bi vam bilo naodmet, ali ne mogu vas za to moliti. Meni odgovara da budete neprincipijelni i nedosledni. Meni odgovara da pričate ovo što pričate, jer je to politički poen za moju stranku, a vi vatajte ono biračko telo ako možete na taj način.
Ono čega mi večeras više nije žao, to je da će doći do spajanja vaša dva krila, jednog ultralevog koje vi predstavljate i jednog umereno levog koje predstavljaju ovi ljudi koji ovde sede i čine DS. U tome vam želim uspeha. Za razliku od nekoga drugog koji vam je ovde čestitao, čestitam na političko–avangardnom vođstvu DS od strane Čedomira Jovanovića, koje će ubrzo uslediti, pa će se onda jednostavno stvari vrlo brzo izjednačiti i rešiti.
Što se tiče onoga što je ovde predloženo i kursa za koji se vi zalažete, samo je jedan način ovde postojao i još uvek postoji da se taj kurs dokaže, formirajmo Vladu Republike Srbije, uradimo to. Ne podmećite kukavičija jaja. Kakve ima veze izbor predsednika Narodne skupštine sa bilo čim o čemu smo ovde pričali.

Dame i gospodo, očigledno nemamo samo lepe poslove, lake, nego neki put imamo veoma teške poslove. Ovo je jedan od najtežih poslova sa kojima smo suočeni. Savremenici smo tog posla i moramo ga biti svesni. Dakle, ono što je za nas najvažnije, za nas koji nismo došli na nekakvo poselo, nego u Narodnu skupštinu Republike Srbije, izabrani od svojih građana, to je da se držimo onih normi koje je ova država donela. Dakle, ne samo mi, nego i građani Srbije, a to je ova knjiga, to je Ustav Republike Srbije. To nam omeđava i diskusiju i ono što treba iz ove diskusije da zaključimo.
Mislim da u pogledu odabira cilja koji je pred nama ne možemo da imamo nikakvu dilemu, jer smo vezani tim ciljem. U pogledu odabira sredstava, učinićemo ono što je moguće, sve ono što je moguće. To je ono za šta moramo da se zalažemo.
Da li je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije? Kosovo i Metohija jeste sastavni deo Srbije po ovom istom ustavu koji kaže da je teritorija Srbije jedinstvena i nedeljiva, koji kaže da će se doneti poseban zakon, na način i po proceduri kojom se donosi Ustav, da bi se definisao status Kosova i Metohije kao široke autonomije unutar Srbije. To je ono što nas obavezuje. To je ono o čemu moramo da govorimo sa onima koji, nažalost, odlučuju o našoj sudbini i donose odluke kako cela ova stvar mora da se završi.
Verujte mi, siguran sam da smo samo mi oni koji o tome odlučuju. Daću vam mali primer da, kada govorimo o tome da su stvari teške ili kada neko misli da su one skoro sasvim izgubljene, to zapravo uopšte ne mora da bude tako i kako to uopšte i nije tačno.
Kada je naša parlamentarna delegacija u Savetu Evrope, a koju sticajem okolnosti za sada predvodim, bila u Parlamentarnoj skupštini suočena sa Predlogom rezolucije o Kosovu, oni kažu samo – o Kosovu, a nju je predložio škotski lord Bronston, liberal, tamo je stajalo da Kosovo i Metohija treba da budu nezavisni, odnosno Kosovo treba da bude nezavisno, zato što, po njemu, to može doprineti dugotrajnom miru i stabilnosti u regionu. Razgovarali smo sa mnogim ljudima koji su bili na istaknutim mestima u Savetu Evrope, rečeno nam je da je to trend, da je to tendencija, da je to svojevrsna potpora određenim planovima pojedinih članica Kontakt grupe i da je to nešto što sudbinski mora da se dogodi u Savetu Evrope, kao jedna vrsta predigre za nešto što će se kasnije desiti i da je to nemoguće promeniti.
Mi smo za proteklih pet meseci, članovi delegacije Skupštine Srbije i ja, uradili sve što smo mogli da ishodom glasanja o ključnom momentu u toj rezoluciji, o paragrafu četiri, koji je inaugurisao nezavisno Kosovo, to otpadne, sa 90:60 glasova. To znači da ne postoje nemoguće stvari i znači da ništa nije izgubljeno.
Problem koji ovde hoću da pokrenem da bismo bili sigurni, kada se današnji dan završi, šta smo uradili, to je kako ćemo mi danas ovde glasati. Mislim da nije sporno o čemu ćemo glasati. To je predloženo i to što imamo ispred nas je dobro napisano. Problem je kako ćemo svi ovde glasati. Verujte mi da oni koji su kolebljivi ili čak misle suprotno, direktno rade u korist štete ove stvari. Jer, kad odškrinete makar malo vrata velikoj sili koja gura na ta vrata, ona se neće moći držati zatvorena. Vrata će popustiti, pući će i mi nećemo završiti svoj posao.
Ako je ikada iko imao dilemu da li će nam neko od važnih aktera u međunarodnoj zajednici pomoći, ja duboko verujem u tu pomoć i u to da postoje oni koji poštuju iste principe o kojima smo ovde čuli od uvodničara. Verujte mi, da bi oni to uradili u punoj meri i na valjan način, moraju znati da su oni kojima pomažu jedinstveni i da ne postoji pukotina na njihovoj strani. Ako takvih pukotina ima, mi nećemo završiti svoj posao. To je ozbiljan problem sa kojim se mi danas suočavamo. Mogao sam sad govoriti o rešenjima, o principima međunarodnog prava, ali sve je to rečeno.
Hoću ovde da kažem samo jedno: mi moramo znati da postoje i časni ciljevi. Jeste, nešto ima i u utilitarizmu i u pragmatičnosti, kako se ona posmatra ili uzme, ali mora postojati nešto što se zove častan cilj. Ko ne veruje u časne ciljeve, pretpostavljam da veruje u one druge ili je besciljan. Znači, nečega tu mora biti.
Moramo se, kroz borbu za Kosovo i Metohiju, boriti za samu Srbiju. To nije samo teritorija, to je suština, to je Srbija. Mi moramo, kada se borimo za Kosovo i Metohiju, da znamo da se borimo, kao što je ovde već i rečeno, što i podržavam, za svakog građanina koji živi na Kosovu i Metohiji i za one koji su sada van Kosova i Metohije, a trebalo bi da su tamo, a nisu jer su najureni, jer im je oteta imovina.
To je ono što mora danas da ode kao poruka iz Narodne skupštine, koja nije samo častan skup ili poselo, nego kojoj je ovo što danas ovde imamo obaveza. Hvala vam.

Moram da kažem da sam veoma zadovoljan, zato što smo u danu i u ovom parlamentu koji će večeras svakako usvojiti ustavni zakon, koji je kruna ustavnog procesa, i usvojiće ga sa mnogo većim brojem narodnih poslanika nego što su to dve trećine.
To je sjajna stvar. Na taj način se kruniše jedan postupak koji je dokazao zrelost Srbije na dva nivoa. Zrelost političkih stranaka, važnih političkih stranaka u Srbiji, bez kojih očigledno neće biti političkog života zemlje u narednoj deceniji i možda duže od toga. Na drugi način pokazao je zrelost i samih građana Srbije koji su, zahvaljujući vrlo važnoj slozi po ovom pitanju, prepoznali u meri koja je bila dovoljna, prema propisanoj meri u do tada važećem Ustavu, prepoznali su taj važan trenutak i potvrdili su Ustav na referendumu, tako da je ovo, bez svake sumnje, Ustav sa veoma snažnim legitimitetom.
To je put koji smo morali izabrati, način na koji smo morali izabrati kako da rešimo ovaj problem. Izabrali smo težak put i on je na sreću svih nas uspeo. Ne samo zbog toga što Ustav Republike Srbije garantuje procese evropskih integracija i procese daljih izgradnji institucija naših sistema, nego i zbog toga što je ovim postupkom, na način i u vremenu u kojem živimo i u trenutku u kojem se nalazimo, izražena nesumnjiva volja građana Srbije i svih važnih i relevantnih političkih učesnika u Srbiji, izražena je beskompromisna volja da se štiti država Srbija i elementi njenog supstrata, kao što je njen suverenitet na celini teritorije, što podrazumeva i teritorijalni integritet.
To je izuzetno važna stvar. Ne zbog toga što je to princip, nego što na celini teritorije Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju, žive građani ove države koji očekuju pomoć i zaštitu od nje. Ne očekuju od sopstvene države da se odrekne dela teritorije na kojem oni žive, ne očekuju od svojih sugrađana takav stav, već očekuju pomoć da bi bili građani ove države u punom smislu te reči, i da bi se omogućilo svima koji žive na teritoriji Srbije da to budu.
Prema tome, ovo je bio važan glas u tom smislu. Zašto to kriti, to je vrlo važna stvar i treba je reći otvoreno.
Ovo je bila vrlo važna stvar za sve nas, u komunikaciji naše države i naših građana sa međunarodnim okruženjem, za koje znamo da će dobar deo tog okruženja biti neka vrsta arbitra u pogledu konačnog statusa Kosova i Metohije. Sa tog aspekta je bilo vrlo važno poslati pozitivnu poruku važnim zemljama sveta, koje su članice Kontakt grupe i koje na neki način odlučuju o sudbini ovog prostora.
Ali, ako mi kažemo da o sudbini ovog prostora treba da odlučuju samo drugi, a da mi ne možemo ili ne smemo da podignemo svoj glas i da kažemo šta jeste nama na srcu, i zbog čega mi moramo da branimo svoj suverenitet i teritorijalni integritet, onda nam sve to ništa ne vredi.
Sreća je za sve nas što se sve ovako desilo i sreća je za državu i naše građane, bez obzira da li je to neko u momentu mogao da prepozna ili ne, ali ogromna je sreća što je većina to prepoznala, da je ovo bio jedini način i pravi put za sve nas.
Šta mi danas imamo na dnevnom redu? Ustavni zakon. To je, rekao sam, poslednja etapa u procesu ustavne reforme. On ima svoju vrlo važnu funkciju, da pomogne da se novousvojeni Ustav primeni. To znači da ukaže na načine na koje će se postojeće zakonodavstvo prilagoditi normama novog Ustava i da ukaže na rešenja na koji način i kako će da se formiraju institucije sistema i kako će se izabrati ili imenovati pojedine institucije, odnosno državni organi u postupku po novom Ustavu.
To je izuzetno važna stvar, jer bez toga ne bi novi Ustav ostao mrtvo slovo na papiru, ali bi prešao u jednu fazu neverovatnog mučenja kojim bi opovrgli sve što smo do sad napravili. Od prvog trenutka sam znao, kada su Ustav potvrdili građani Srbije 29. uveče, kada smo saznali da su Ustav potvrdili građani Srbije, da mi nećemo imati problema sa donošenjem ustavnog zakona.
Ovo što se dešavalo u međuvremenu, što su građani Srbije mogli da čuju od svih nas, razgovori o temama koje predstavljaju sporna mesta, to je nešto što je normalno. Zato što politički sistem, demokratski politički sistem, koji je zasnovan pre svega na želji da zaštiti tržišnu privredu kao osnov tog sistema, a bolji sistem od takvog sistema demokratskog pluralizma svet ne zna, on možda nije idealan, ali bolji ne postoji, dakle, to je sistem koji se ovde štiti i upravo zbog toga relevantne stranke Srbije znaju i spoznaju razloge zbog čega moraju naći kompromis na današnji dan, da bi se ovaj zakon doneo.
Razlike moraju postojati, one su morale biti izražene, jer je politički konflikt imanentan političkom sistemu. Retke su situacije kada ćete videti da taj konflikt ne postoji. On mora postojati, građani Srbije moraju znati da je to sastavni deo demokratskog političkog sistema.
Taj konflikt se mora izražavati na različite načine. On se izražavao i kada smo se dogovarali o tekstu samog Ustava, pa je bilo potrebno prilično vremena da se postigne saglasnost i kompromis, jer se samo na osnovu kompromisa to i moglo izneti.
Tako isto i sa današnjim ustavnim zakonom, on je rezultat kompromisa, jer se samo na osnovu tog kompromisa on mogao izneti.
Jasno je da osnov za taj konflikt postoji. On postoji u pogledu procene šta je i kako za koju političku stranku korisno, to treba otvoreno reći, i svi razlozi zbog kojih smo razgovarali ovih dana i oko kojih se nismo, možda, slagali, zasnovani su na toj vrlo notornoj činjenici, ali svi smo znali i ja sam znao da ćemo večeras imati put dogovor o tome.
Jer svakako da je vrlo malo važno da li će izbori biti 10 dana pre ili kasnije, da li će neko prelazno rešenje ili promena nekog zakona biti vezana za prvu sednicu parlamenta, prvo zasedanje ili prvo redovno zasedanje, da li je neki krajnji rok 1. maj, 10. maj ili 31. maj, za neku od radnji koja proističe, za nas je sve važno da se ustavni zakon donese.
Razlike, o kojima mi ovde govorimo, jesu bitne, one nisu nebitne, ali ne mogu biti bitnije od usvajanja ustavnog zakona.
Prema tome, ne mogu ništa drugo nego da izrazim zadovoljstvo što je ogromna većina narodnih poslanika spremna da večeras podrži ustavni zakon, ne samo zbog toga što će se time omogućiti primena Ustava, kao preduslov sistemskih promena u državi i puteva evropskih integracija, nego i zbog toga što ćemo na taj način doći lakše u priliku da štitimo naše ljude na celini naše teritorije.
Da se ne bi desilo ovo što se, po ko zna koji put, danas desilo da čovek po imenu Šapić Milorad strada sa tri metka u glavu, zna se od koga na teritoriji Kosova i Metohije, čovek iz Letnice kod Kosovske Vitine, da bi mogli te ljude lakše sutradan da zaštitimo i to moramo imati na umu. To je sigurno preče od toga da li su izbori 21. ili 28. januara, da li su 23. decembra, kada su predsednički i sve ostalo.
Sve je to jako bitno, jer kada smo doneli novi Ustav izbori moraju biti što pre i to na svim nivoima, što pre je moguće. A kada je to moguće dali smo odgovor, ogromna većina narodnih poslanika je večeras dala taj odgovor i imaćemo usvojen ustavni zakon i otklonjenu jednu veliku dilemu.
Sve ostalo ostaje za naredne sazive Narodne skupštine, ostaje za druge izabrane narodne predstavnike, druge državne organe ili lica koja će biti imenovana da vrše odgovorne funkcije u državi Srbiji. Zato vas pozivam da svi smognemo snage i izglasamo ovaj ustavni zakon, po mogućstvu jednoglasno.

Hvala Vam. Samo bih molio narodne poslanike da ne prave blokove na tuđi račun, pa prema tome svako od naših političkih stranaka praviće blok koji hoće, a ako se da prefiks tom bloku "lopovski" onda se osećam prozvanim. Najlepše vas molim da to ne činite. E, ako se osećam prozvanim, moram vam reći da to nije tačno. Drugim rečima, vodite računa o tome da ne vređate narodne poslanike, jer to mene vređa.
Vezano za sve ovo zbog čega ste se javili, a ima veze naravno sa delom vašeg govora, mogu vam reći sledeće i tu ne bih mnogo dužio. Sve što ste sada izrekli, sve ste to mogli ladno da uradite i sinoć, nikakvih prepreka tome nije bilo.
Na insistiranje narodnih poslanika koji su to tražili službe su odštampale fotokopije svih ovih dokumenata koje ste vi sada ovde pokazali, ljudi su ih imali, a ne sećam se, premda sam bio sve vreme u komunikaciji sa vašim šefom poslaničke grupe, predsednikom Izvršnog odbora, sa predsednikom poslaničke grupe DS-a, da je iko od vas tražio da sinoć onaj ko ima ovlašćenje da predsedava sednicom ovo izgovori što ste vi sada rekli. Ne vidim razlog da to ne bi izgovorio i da mu niste tražili.
Dakle, ovde se postavlja jedno vrlo interesantno pitanje kada je reč o obmanama. Šta je ovde poenta priče? Da se istera na čistinu to da li je neko podneo ostavku ili nije?
Slažem se, u redu, pa možete raditi tu stvar, to je čista zamena teza, mi to nismo imali juče na dnevnom redu. Jučerašnja sednica je sazvana vanredno i brzo, po hitnom postupku, kao sednica na kojoj treba oduzeti imunitet nekome ko je optužen za organizovani kriminal.
Vi ste ovim uradili sledeće, možda nesvesno, ne optužujem, nemojte pogrešno da me shvatite, ali ste učinili šta je potrebno i taj čovek šeta slobodno jutros i to je tačno. On je morao biti pušten jer se pozvao na imunitet.
Dakle, ljudi, rok od 48 sati u ovom slučaju je rok policijskog pritvora u maksimalnom trajanju, ali kada predmet dođe kod istražnog sudije on mora da ga sasluša odmah. Ako se čovek pozove na imunitet, mora biti odmah pušten. Razumete?
To je trebalo da razumete juče. Meni je žao ako to niste shvatili, jer verujem da ste to shvatili da bi vaš rezon u ponašanju sinoć bio drugačiji.
Ne mogu da verujem da bi neko namerno učinio ovo što je učinjeno juče, kao što verujem da ste to danas shvatili pa zbog toga svi zajedno ovde i sedimo. Ne mogu da verujem da neko u ovoj skupštini, posle tri godine rada, priča ovu priču koja može da ima ili nema osnova, može da bude politički profitabilna i zanimljiva. Šta to mene interesuje?
Ovde se radi o ključnoj stvari: da li mi možemo da završimo jednog dana skupštinski posao za koji smo se sazvali da bi skinuli imunitet nekome ko je optužen od strane specijalnog tužioca za krivično delo koje može biti svrstano i kategorisano kao delo organizovanog kriminala? Dakle, ne optužujem nikoga, dobro slušajte moje reči, samo govorim o tome da moramo biti korektni i pažljiviji prema ovoj stvari.
Moramo biti vrlo korektni kada je o ovim stvarima reč. Ovim se omogućava vođenje krivičnog postupka. Bilo bi dobro da danas završimo ovaj posao, a da ovu raspravu, koja je prilično jalova, skinemo s dnevnog reda.

Ne možemo mi, dame i gospodo narodni poslanici, da se stavimo u ulogu specijalnog tužioca i istražnog sudije, pa da procenjujemo validnost njihovog posla, zasnovanost optužnice ili zasnovanost odluke istražnog sudije.
Ne možemo ovde rangirati po vrednosti optužne predloge i razgovarati o tome da li je neko manji ili veći mafijaš, niti možemo, zahvaljujući tome kojim redosledom i na koji način dolaze predlozi za skidanje imuniteta u Skupštinu Srbije, utvrđivati čiji je to mafijaš.
Što se nas tiče, mafijaši su svi jednaki i svi treba da idu u zatvor. Kojim god redosledom, kojom god sukcesijom predlozi ovde dolazili, naročito specijalnog tužioca, što se tiče Demokratske stranke Srbije, oni će ovde dobiti skidanje imuniteta, jer je to interes države. To je ono što je važno.
Druga stvar, vezana za samu proceduru i razgovor o onome što se htelo nametnuti kao bitnije od ovoga, nemam ništa protiv da pričamo o tome do sutradan ako hoćete, ali valjalo je i mogli smo o tome da pričamo sinoć, i sve ovo što se dešava sada moglo se desiti sinoć. A ne može se nama postaviti pitanje zbog čega to nije bilo sinoć, jer nije bilo volje da se uđe u salu od strane poslanika opozicije, da se uopšte čuje bilo šta, a kao dokaz tome imate podeljene na klupama materijale, sinoć, predveče, na svim klupama su bili podeljeni i svi ste bili sa tim upoznati.
Kažem vam da sam razgovarao sa šefovima poslaničkih grupa o ovome sinoć. Rekli smo im šta su činjenice. Tumačenje činjenica je na predsedavajućem. Možemo biti zadovoljni ili nezadovoljni tumačenjem činjenica, ali to je nešto o čemu smo mogli ovako, kao što danas razgovaramo, da razgovaramo i sinoć. To se nije desilo.
Sinoć se mogla podići ruka za povredu Poslovnika. Sinoć je moglo sve ovo da izađe od početka do kraja na videlo. Zašto je bilo potrebno da sačekamo današnji dan? Zašto je bilo potrebno da se danas uđe u salu, a da neko ko je optužen, kako ga ovde neki brane, za nešto što nije bitno očigledno, šeta slobodan ulicama Beograda.
Nemojte mi izvrtati reči. Ne optužujem, samo govorim da politički nije bilo dobro od strane onih koji su to radili i zato je moglo da proizvede ovakvu reakciju. Ne tvrdim, nego samo kažem da to nije bilo politički mudro, ali ne daj bože da se dokaže da je bilo drugačije.

Ovako, ovo je replika na izlaganje gospodina Petrovića, ali pošto je toliko vremena prošlo od momenta kada sam zatražio repliku do sada, postavlja se pitanje smisla toga.
Vidite, celu raspravu ovde vodimo o nekim pitanjima koja smo zamenili kao bitna u odnosu na nešto što smatramo nebitnim.
Valjda je ovo zbog čega je sazvana Skupština nebitno, a ovo je bitno, pa onda o tome raspravljamo, koristeći normalno, to naš poslovnik omogućava, koristeći pravo na javljanje po Poslovniku, pa se tako i prijavljujemo za reč, tako se reč i dobija, i onda vrtimo jednu istu priču sve vreme.
Molim vas, izreći ću ono što je bila moja replika, ona nije ništa naročito, čisto da bih stvar vratio u normalne vode. I da vas zamolim jednu stvar, ako možemo da privodimo ovo kraju i da se izjasnimo o onome što je na dnevnom redu.
Kada se budemo izjasnili, pre zaključenja sednice možemo ovo da nastavimo do sedam uveče, ako hoćete. Dakle, nije nikakav problem, ali ajte da uradimo ono zbog čega smo ovde.
Kratka replika samo u odnosu na jedan deo izlaganja, a to je pitanje mišljenja o stvari, a ne činjenica.
Dakle, jeste vladajuća koalicija dužna da o okupi većinu da bi izglasala ono što želi, međutim, mi do sada u ove tri godine nismo imali praksu da za ovakve stvari vladajuća koalicija pribira svojih 126 poslanika da bi za ove stvari glasala, kao što je skidanje imuniteta, ili za nešto drugo što je od opšteg značaja.
Kada je juče sazvana sednica, sazvana je sa predviđanjem da će svi narodni poslanici doći i prisustvovati toj sednici i da ćemo ovo izglasati.
To isto se računa i za današnji dan, i mislim da, samo u tom delu repliciram, dakle da je bilo koja druga situacija u pitanju, bilo koja druga sazvana sednica Narodne skupštine gde nema kvoruma za odlučivanje, a koju je sazvao predsednik Narodne skupštine, poslanici ili Vlada Republike Srbije, ta primedba bi svakako stajala.
Znači da bi mi onda bili krivi zbog čega nije bilo radnog kvoruma u 10,00 časova nego u 11,00 časova, zašto nismo u 14,00 časova skupili 126 poslanika, nego u 21,00 čas.
Mislim da kada je reč o ovakvoj stvari, kada je ova sednica sazvana u dobroj veri, da ćemo svi biti zajedno za nešto, da je ta vrsta primedbe možda suvišna. To je ono što sam hteo da kažem i ništa drugo pod milim bogom, niti mi pada na pamet da dalje repliciram ili da učestvujem u ovoj polemici s bilo kim ovde.
Stvarno vas molim da idemo i da rešavamo problem imuniteta. A ako neko ima volju, to je moj predlog svima vama, da ovu stvar dalje raspravljamo do tančina, to možemo svakako pre zaključenja sednice uraditi, po istom ono maniru po kome smo radili do sada, dakle javljanjem za reč po Poslovniku.
Znači, to je način na koji možemo ovo da završimo i da radimo po tom pitanju i molim vas da se izjasnimo o onome što je bilo na dnevnom redu. Hvala.

Predstavnik Vlade je zamolio da razmotrimo situaciju koja je nastala tehničkom omaškom, greškom prilikom sabiranja cifara, a prilikom podnošenja amandmana.

Ti amandmani su postali sastavni deo teksta Predloga zakona, jer ih je prihvatio resorni odbor, a Zakonodavni odbor rekao da su pravno mogući.

Konkretno, reč je o amandmanu III, pod 2, koji se odnosi na ispravku tehničke greške u Glavi 6, tačka 11 – "Služba Koordinacionog centra Srbije za Kosovo i Metohiju, funkcija 110 Izvršni i zakonodavni organi, finansijski i fiskalni poslovi i spoljni poslovi"; Glava 6, tačka 11, u koloni 8 – "ukupna sredstva", tehničkom greškom stoji "iznos: 2.954.331.000", umesto iznosa: 3.705.558.000.

Naime, kada je pravljen amandman, prilikom sabiranja iznosa koji ovde treba da uđe, potkrala se greška.

Da je u pitanju tehnička greška može se lako utvrditi čitanjem originalnog teksta Predloga zakona o kome smo se u načelu već izjasnili.

Kada se uporedi taj tekst Predloga zakona i ovaj iznos koji je upisan u ispravci amandmana, vidi se lako da je u pitanju tehnička greška.

Prema tome, Zakonodavni odbor predlaže da se izjasnimo o ovoj ispravci, da je usvojimo, tj. da je prihvatimo kao pravno-tehničku redakciju. Mislim da je to najcelishodnije, a zatim da se izjasnimo o zakonu u celini.

Istine radi, hteo bih vrlo kratko na kraju, neću koristiti svoje pravo na 20 minuta. Ova odluka ima zaista jedan unutrašnji organizacioni značaj i s obzirom na nešto što smo čuli, naročito od mog prethodnika, što mogu biti, onako izolovano gledano, osnovane primedbe i osnovane slutnje, one u realnom životu zapravo to nisu i to ću pokušati da dokažem.
Dakle, administracija koja je sedela u zgradi parlamenta državne zajednice podrazumevala je izvestan broj zaposlenih. Briga države pre svega za njih je da vidi šta će sa tim ljudima. Mogli smo da odlučimo svi zajedno da njima prosto prestaje radni odnos, pa sutradan kada utvrdimo potrebe ove skupštine za kadrovskim rešenjima u službama, da napravimo neku vrstu konkursa i da na taj konkurs biramo ljude koji će doći da rade.
Ideja je bila da što je moguće veći broj ljudi koji su radili u parlamentu državne zajednice ne ostane bez posla, nego da na jednostavan način ono što su tamo radili, neke funkcije koje su tamo obavljali, praktično rade i ovde, i mislim da je to celishodno za sve nas.
Koliko sektora ima, kakva je unutrašnja podela, to diktira pre svega obim poslova koji se radi.
Ne mislim da su svi ti poslovi jednoznačni, da imaju isti sadržaj i da podela po sektorima nije izmišljena u Skupštini Srbije, nego ona postoji u drugim javnim institucijama i ne služi samo da bi se neko stavio na šefovsko mesto određenog sektora, nego ta podela ima značaja u tom smislu što se na taj način zaokružuju određene radne celine, a rukovodioci tih radnih celina na taj način lakše i celishodnije upravljaju manjim celinama, u kojima je zaposlen manji broj lica nego kada je, recimo, reč o jednom velikom sektoru ili delu koji bi pokrivao, recimo, pomoćnik sekretara Skupštine, koji bi, recimo, sadržao 50 ili 60 zaposlenih. Mnogo je to lakše raditi u manjim celinama.
Drugo, u skladu sa ovim je i Zakon o platama državnih službenika, koji na vrlo jednostavan način gradira mogućnost nagrađivanja onih koji se nalaze na takvim mestima sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima. To je sve uklopljeno u jedan jednostavan sistem.
Kada je reč o ljudima koji iz parlamenta državne zajednice eventualno treba da pređu u ovaj parlament, tu se ne vodi računa o imenima, tako da je nemoguće da ta imena unapred izvučemo, postavimo na papir i kažemo ovo su ljudi imenom i prezimenom koji bi želeli da ovde rade, a ovo su ljudi koji ne. Radi se, pre svega, o određenim poslovima i zadacima i, naravno, da oni ljudi koji su radili na takvim radnim mestima, bez obzira kako se zovu i prezivaju, bez obzira kada su se i kako zaposlili u parlamentu državne zajednice, sigurno da mogu imati i treba da imaju prioritet kada je reč o zapošljavanju u Narodnoj skupštini.
Evo, recimo, kada je reč o sektoru koji prati te inostrane aktivnosti, koji je sada nov u Skupštini Srbije, po meni je potpuno logično da taj posao obavljaju uglavnom oni službenici koji su radili ranije u parlamentu državne zajednice, dakle ne ulazeći u ime i prezime tih ljudi.
Mislim da se u parlamentu državne zajednice nalazi jedan broj, primera radi, prevodilaca. Mislim da za njihovim radom u Skupštini Srbije postoji apsolutno potreba. Čisto sumnjam da će neko od njih ostati bez posla, ne mogu to da tvrdim, to je pitanje sekretara i njegovog pravilnika koji će kasnije predložiti Administrativnom odboru o sistematizaciji radnih mesta, ali prema ovome kako je organizacija postavljena svakako da će ta služba biti nama potrebna i niko tu neće ulaziti u imena i prezimena.
Nažalost, sigurno da postoje određeni sektori ili službe koje su postojali u parlamentu državne zajednice, gde će se ti ljudi koji su radili na tim konkretnim poslovima pojaviti na neki način kao višak i s tim će sigurno država morati da se pozabavi, o tome će država da brine na način na koji se to radi u takvim situacijama.
Kažem nažalost, bilo bi sjajno kada bi svi ti ljudi mogli da nađu posao u Skupštini Srbije, ali ta vrsta rada, ta vrsta prenošenja tog radnog odnosa odande ovamo, imaće pre svega u kontekstu vrstu posla koji je tamo rađen, kvalifikaciju, ono što se radilo na poslu, s obzirom na potrebe Narodne skupštine, a ne ime i prezime ili ko je koga doveo, što ne znam, niti me interesuje, niti hoću da znam.
Prema tome, to je neki glavni kriterijum. Što se tiče drugih stvari, možemo svašta sumnjati. Otvoren sam da prihvatim svaku sumnju, ali ako se ona ne izrazi, nema ozbiljne rasprave. Prema tome, svaku sumnju ovde izrečenu doživljavam kao konstruktivni prilog raspravi i ona otvara mogućnost da se na nju odgovori i kaže nešto drugo. Mislim da je i taj način diskusije sasvim u redu, sasvim je u redu da se takve stvari zapitamo, ovde u Narodnoj skupštini, ali hoću da kažem da, pored toga što se može sumnjati, treba malo pokazati pozitivne energije, odnosno pozitivno raspoloženje u odnosu na ono što nam sledi kao posao.
Mislim da ne treba da se pitamo šta će ovde nova lica ili neki ljudi koji su ranije radili u parlamentu državne zajednice i podsetiću da moramo neke poslove da uradimo i da nemamo druge mogućnosti. Ta lica koja sada primaju platu na taj način što su evidentirani, vode se kroz Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a ne ovde u parlamentu, oni su tamo dospeli na tu vrstu spiska upravo zahvaljujući odluci Narodne skupštine i onom roku koji smo tamo dali. Dakle, to je bio način da se određene funkcije, koje mora i ovaj parlament da vrši, na taj način logistički pokrenu.
Daću vam jednostavan primer i mislim da je on dovoljan da se to razume. Naša parlamentarna delegacija u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope morala je da ima angažovanog prevodioca, morala je da ima sekretara te delegacije i određenog službenika koji se bavi spoljnim poslovima, koji su išli na taj put.
Mi smo mogli da ih angažujemo na neki drugi način, da raspišemo konkurs, da damo rok od dva dana da se neko javi na taj konkurs, pa tako da angažujemo sekretara delegacije, jer onaj posao koji je taj čovek radio u ranijem periodu nije takve prirode da ga može bilo ko drugi zameniti, pa čak ni od ovih službenika koji trenutno postoje u Skupštini Srbije.
Nije to jednostavan posao, jer te ljude koje smo sada angažovali, prosto smo morali da ih angažujemo jer nismo imali drugog izbora, nismo mogli reći Savetu Evrope da nas sačeka sa sednicom Parlamentarne skupštine dok mi ovde rešimo te naše probleme.
To je jedini razlog zbog koga se ti i neki ljudi možda viđaju po hodnicima u Narodnoj skupštini i taj je razlog isključivo vezan za potrebe posla i tekućih aktivnosti koje imamo da obavimo i ništa drugo.
Ko će od njih biti sa knjižicom primljen u radni odnos u Skupštini Srbije, to zavisi od Pravilnika o sistematizaciji, analiziranih potreba u odnosu na ono što su naši poslovi i u odnosu na to koje su konkretno poslove određena lica radila u parlamentu državne zajednice.
Dakle, ako su radila na onim poslovima koje Skupština Srbije preuzima i mora da ih nastavi u određenom obimu, prirodno je da će ljudi koji su pokrivali taj sektor i koji su tamo radili doći ovde.
Mogu da kažem da je prirodno i drugačije razmišljati, da možemo napraviti konkurs, da možemo sve njih staviti u drugi koš sa svim nezaposlenim koji ispunjavaju uslove, koji imaju položen ispit za rad u državnim organima i da vidimo da se između njih izabere najbolji.
Moguće je i tako, ali i ovo gledište je krajnje legitimno za nekoga koji je već tamo radio, opet ne ulazeći u to ni kad je zaposlen ni ko ga je doveo. Ti ljudi, ako imaju kvalifikacije, ako su stručni za nešto što su radili tamo, neka to obave za Narodnu skupštinu Srbije.
U ovoj odluci koja je ovde predložena, sem tzv. spornih momenata koji izazivaju pitanja, zapravo nema drugih momenata i čitav razlog donošenja ove odluke upravo počiva na promeni strukture posla koji Narodna skupština obavlja.
Čim je promenjena struktura posla, normalno je da ćemo promeniti odluku o organizaciji skupštinskih službi u Skupštini Srbije.
Tu postoji još jedna stvar koja nam sledi, to je promena Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, videli smo u raspravi na odborima i pre toga u našim diskusijama da će svakako da se pojavi određena vrsta neusklađenosti u ovom trenutku.
Bilo bi dobro da smo mogli da pripremimo oba akta za danas, očigledno da nismo mogli, možda je to mana ovakvog načina rada, ali u svakom slučaju Poslovnik je sigurno jedna od prvih sledećih odluka, odnosno zakona, pošto je Poslovnik jedan od zakona koji će doneti Narodna skupština, da bi takođe taj akt usaglasila sa novonastalim potrebama.
Prema tome, ova tačka nema neke velike filozofije, ova tačka dnevnog reda je prirodna, normalna po redosledu događaja prema aktivnostima koje možemo da preduzmemo.
Svakako da mi je drago da možemo da čujemo i različita pitanja koja se ovde postavljaju i određene sumnje, za koje bi bilo neprirodno da ih nema, ali mislim da sam na neki način odgovorio na te sumnje i doprineo tome da se one rasprše. Hvala.

Mislim da se ovde nismo svi dobro razumeli kada je reč o ovom amandmanu, mada se čudim ako se tu ne razumemo, i kada je reč o onome kako je branjen tekst Predloga zakona u delu koji se želi promeniti amandmanom.
Naravno, pitanje je na koji način želimo da čujemo argumente koji se iznesu i da li smo benevolentni prema onome što čujemo. Dakle, hteo bih da budem krajnje dobronameran kako prema predlagaču amandmana, tako i prema predstavniku predlagača koji je branio deo teksta zakona koji je, praktično, napadnut ovim amandmanom.
Dakle, nesumnjive su veoma dobre namere predlagača amandmana i dobri motivi kada je ovaj amandman predložio. Jasno je da se time htela iskazati samosvojnost i posebnost Narodne skupštine, kao jedinog zakonodavnog organa u zemlji, iz kojeg zaista, putem zakona i Ustava ove države, proističe ceo poredak.
Međutim, podsetiću na jednu okolnost o kojoj bi valjalo da razmislimo pre nego što do kraja prosudimo ko je ovde u pravu. Dakle, ova skupština je vlasna da donese Ustav države i taj Ustav uređuje sistem od početka. U Ustavu se opredeljujemo za nešto što bi se u nauci moglo nazvati sistemom jedinstva ili podele vlasti, premda oba ta sistema ne postoje u čistom obliku, uvek postoji izvesna mikstura. Dakle, nemoguće je zamisliti ta dva sistema u istom obliku.
Ovo za šta je opredeljen Ustav Republike Srbije, koji još uvek važi, nadam se, jeste sistem podele vlasti.
Šta se time htelo reći – da Skupština Srbije, donoseći, po proceduri koja je Ustavom predviđena, sam Ustav, jednostavno, prihvatajući sistem podele vlasti, bez obzira što iz Skupštine proističe suštinski ceo sistem.
Ona priznaje određenim državnim organima jedan, s jedne strane antagonistički odnos prema sebi, a s druge strane partnerski odnos, u istom smislu, u istoj akciji, u istom zahvatu, priznajući postojanje, kao izvršne vlasti, predsednika Republike, s druge strane Vlade Republike Srbije, koja formalno proističe iz parlamenta i svakako odgovara za svoj rad parlamentu, ali sa nizom funkcija po oblasti izvršne vlasti, koje su odvojene od parlamenta i ne podležu neposrednoj kontroli vršenja tih poslova, već samo odgovornosti nosioca vršenja tih poslova u ovom parlamentu, kroz formu, kroz način koji je predviđen samim Ustavom i Poslovnikom Narodne skupštine.
Prema tome, mislim da su svi ti organi, računajući Ustavni sud kao posebnu ustavnu kategoriju, izuzetno značajni i nalaze se ne u odnosu nadređenosti i podređenosti, u suštini, u sistemu koji funkcioniše, nego u odnosu neke vrste međusobne korelacije, a ne subordinacije u vršenju državnih poslova. Prema tome, kada uređujemo jedan deo tog sistema, recimo uređujući plate državnih službenika, u tom smislu, smatram da je predstavnik predlagača bio uglavnom u pravu.
Valja to urediti kao jedinstven sistem, bez obzira gde su ti državni nameštenici zaposleni, da li su u Predsedništvu Srbije, Skupštini Srbije, Vladi Republike Srbije ili Ustavnom sudu, da li su u ministarstvima kao državnim organima ili nekim drugim službama koje će se, u ovom slučaju, upodobiti državnom organu, tj. ministarstvu.
Važno je da budemo jedinstveni u tom sistemu. Ne kažem, niti bih tvrdio da bi nastao haos, ali u svakom slučaju, mislim da je ovo ideal kada je reč o sistemu podele vlasti kojem valja težiti. Koliko se to može ostvariti, videćemo. Dakle, mislim da je ovo dobro rešenje.
Zaista prihvatam i mislim da je tu gospodin Marković, kao predlagač amandmana, bio potpuno u pravu, zaista treba razlikovati naše institucije predviđene Ustavom, vrstu poslova i način na koji te poslove nameštenici obavljaju u različitim delovima tog sistema.
Mislim da ovaj zakon ili možda kakav drugi amandman na ovaj isti zakon, možda neki drugi zakon, bismo mogli na finiji način urediti tu materiju, dakle samo zakonom, da se ne spuštamo na nivo podzakonskog akta, da na taj način prepoznamo te fine razlike o kojima govorimo.
Dakle, uopšte nisam protiv toga, čak sam za to, ali to se može prepoznati na drugi način samim zakonom, da se napravi ta razlika, da se navede tamo u zakonu da ta razlika definitivno postoji između ovih organa i da se taj posao jednim aktom, jednim zakonom reši u ovoj Narodnoj skupštini.
Međutim, mi nismo dobili takav amandman, nego smo dobili amandman koji hoće da potvrdi nešto što je svima jasno i poznato i bez te potvrde, a to je da Skupština Srbije ima pravo na svoje samoorganizovanje i to nije bilo sporno. I ako se ovim amandmanom to htelo potvrditi, prosto mislim da je to pogrešan pravac u kome se to potvrđuje.
Daću vam jedan mali primer i time ću završiti, pošto su se razni argumenti ovde čuli i svaki od njih uvažavam u podjednakoj meri, da ne bi neko pogrešno shvatio, ali ću pokušati da dam još jednu malu slikovitost, da bi se videlo na šta se mislilo kada je predstavnik predlagača smatrao da se ovim, daleko bilo, nisam tako shvatio, razbija država ili ne znam šta, nego da se pravi neko nejedinstvo u samom sistemu.
Mi u Narodnoj skupštini imamo službenike koji rade kao službenici Narodne skupštine, ali u istoj ovoj zgradi fizički sa nama dele ovaj vazduh i oni službenici koji su pod direktnom ingerencijom Generalnog sekretarijata Vlade Republike Srbije. To je slučaj sa voznim parkom, sa ženama i muškarcima koji su konobari, koji služe ovde itd.
Dakle, nemojte da diskusija ode na tu stranu da iko misli da je predlagač amandmana hteo da favorizuje druge u odnosu na njih, ili da je hteo da ove druge stavi u podređeni položaj. Mislim da, u tom smislu, ne treba razgovarati o ovome, nego krajnje načelno. Dakle, da li je moguće da za jednog od tih službenika, a svi smo u istoj zgradi, jedan sistem načina određivanja plate, makar on dogovorno bio potpuno identičan po visini, nije bitna visina plate, a da ovima drugima bude određen drugi način na koji će se, čak možda po dogovoru, postići ista zarada.
Uzimam pretpostavku da nema razlike u zaradi, nego da je zarada potpuno ista, što se nadam da bi i bio slučaj. Dakle, uopšte nemam sumnju oko toga, niti bih ikada ikog optužio da ima nameru da u tom smislu stavlja ljude u podređen ili nadređen položaj.
Mislim, to je neko moje uverenje, a već sam izrazio pohvalu motivima podnosioca amandmana, kada je reč o onome šta se želelo postići, mislim da je ipak bolje rešenje predviđeno u tekstu Predloga zakona, iz mnogih razloga koje je predstavnik predlagača naveo kada je reč o poštovanju principa ustavnosti i jedinstva sistema, pa mislim da ne treba biti maliciozan kada se govori u prilog jednom ili drugom rešenju, nego biti objektivan, da zamislimo da bi te plate bile iste, ali samo zamislite da osnov po kome se dolazi do te plate nije isti, a da je reč o ljudima koji dele isti vazduh, isti prostor u jednoj zgradi.
Dakle, svakako da se samoodređivanje parlamenta i samosvojnost parlamenta ne dokazuje na ovaj način nego drugim metodima. Prema tome, mislim da je, u ovom slučaju, predstavnik predlagača u svojoj argumentaciji bio u pravu kada nije prihvatio ovaj amandman.
Pri tom bih hteo da naglasim da je ova skupština, što sam na samom početku rekao, vlasna, kako da donese ustav Republike Srbije, tako da donese i druge zakone i u ovoj oblasti.
Ponavljam, žao mi je da amandman nije išao u drugom pravcu, sa istim ciljem i efektom, da se napravi ta fina razlika, ukoliko postoji, a ne mogu ništa drugo sem da verujem predsedniku Skupštine, kao predlagaču ovog amandmana, da ta razlika svakako i postoji između tih kategorija službenika i da ona nađe svoje mesto upravo u samom zakonu, pa da se na taj način to prizna kao jedna vrsta lepeze mogućnosti koje postoje, u nizu državnih službenika koji postoje u ovoj državi, da ona bude ovde rešena zakonom i da na taj način idemo dalje.
Mislim da se ovde više radi o nesporazumu, kada je reč o načinu na koji se ovo pitanje uređuje, nego o nečemu drugom, pa sam hteo ovom diskusijom između ostalog da vratim tu priču na ovaj nivo i da izrazim svoje mišljenje o samom amandmanu, tj. o onome na koji način je predstavnik predlagača taj amandman želeo da ospori. Hvala.

Ovaj zakon, kao što je rečeno, jeste tehničke prirode, ali uvodi nešto novo kod nas. Poslednjih 30 godina imali smo lični identifikacioni dokument tzv. ličnu kartu, koja je izgledala različito u tom periodu.
Jedno vreme je ličila na karticu, ali to je u stvari bila kartonoša uvijena u plastiku, a izvestan broj godina to je otprilike izgledalo ovako kao što je kod mene.
Onda se to ovako raspadne, a na njoj recimo piše datum izdavanja 24.12.2002. godine, a rok važenja 10 godina. Da li neko može da zamisli da će ovo da traje 10 godina?
Drugim rečima, ovo moram da zamenim, jer čim se pokida ovako moram da odem u nadležni organ da to popravim i zamenim. Probao sam da zalepim, ali mi kažu da to nije dobro.
Ono što se predlaže ovim zakonom, to je jedna tehnička stvar, ali izuzetno lepa. Ta kartica izgleda ovako, na specijalnom materijalu koji se ne može lako polomiti, niti savijati, sa određenim znacima na njemu, trojakog značaja, koji se čitaju ne samo očima nego i elektronskim putem, pa prema tome to je vrsta identifikacione kartice, ako uopšte optiramo da imamo identifikacione kartice u društvu, mislim da to nije bilo sporno kakve treba da imamo.
Slažem se sa svima koji imaju pravo da postave pitanja i izraze određenu zabrinutost kada je o ovakvim stvarima reč, jer se često može govoriti o tome da možda određena tehnička sredstva, kada je reč o identifikaciji građana, mogu biti u korespondenciji sa zabrinutošću o eventualnoj zloupotrebi, pre svega kada je reč o pravima tih istih građana.
Međutim, čuli smo uvodno izlaganje ministra i videli smo na osnovu odgovora koje je ministar davao da za takvu zabrinutost praktično nema mesta.
Bilo je pomenuto i to da su nabavke za materijal za čitav projekat vršene još pre tri ili četiri godine i da to svakako treba ispitati, ali to je jedna stvar, a ulazak u ovako ozbiljan projekat je sasvim druga stvar.
U objektivnom smislu, kada se govori o troškovima iz budžeta za ovakvu svrhu, tih troškova u objektivnom smislu nema jer se budžet posmatra uvek kao godišnja kategorija, a za nešto što je neko uradio naopako i loše odranije, zato postoje nadležni organi da to utvrde i da kad tad dolija ako je to predmet razgovora, a mislim da danas to nije predmet razgovora.
Dakle, ovaj novi tehnički projekat, koji treba da nam omogući da određene stvari lakše obavimo, za nas bi trebalo da bude veoma značajan.
Koje su prednosti svega ovoga? Pre svega ovo je jedan od preduslova da bi dobili ono što se u inostranstvu zove E-Government elektronska vlada. To ne znači mogućnost da svako može da proverava svakoga, niti ikakvo hakerisanje, niti upadanje u bilo kakve sisteme ili privatne podatke o ljudima, nego predstavlja mogućnost da država sa građanima može lakše da komunicira i da se skrati određeni administrativni postupak, pa je samo po sebi to još jedan od ciljeva koji se ovim realizuje.
Naravno da u onoj meri u kojoj ova oblast može uticati na preventivno delovanje u borbi protiv organizovanog kriminala i terorizma, ona u tom delu i deluje. Dakle, ne treba izvrtati reči onih koji govore o ovoj stvari na način tako da se podsmevamo tome. Jednostavno, u onoj meri u kojoj identifikacija i evidentiranje građana može poslužiti svrsi za borbu protiv kriminala, u toj meri i u punom obimu to pomaže. Ako pogledamo dve različite vrste evidencija i načina njihovog vođenja, ovu koju smo imali do sada i uporedimo je sa ovom, kada vršimo usporedbu između te dve vrste evidentiranja i načina evidentiranja, onda je jasno da ova mnogo više ide u susret ovom cilju. Treba govoriti ispravno o ovome.
Naravno da se ovim pojednostavljuju administrativni postupci, pogotovo kada je reč o mestu prebivališta, mestu podnošenja zahteva, dakle ta stvar je krajnje relativna u ovoj situaciji i to svakako omogućava mnogo lakši položaj građana kada je reč o ostvarivanju njihovih zahteva za izdavanjem identifikacionog dokumenta.
Naravno, dinamični karakter ovog dokumenta znači da ne moramo zbog svake sitnice koja ulazi u opis podataka koji pripadaju evidenciji da menjamo čitav dokument da bi se ti izmenjeni podaci evidentirali, što je takođe veoma značajno i što na duži rok štedi pare, pre svega poreskih obveznika i samih građana kada je reč o taksama, kojih inače ovde nema, ali o troškovima zamene identifikacionih kartica, koji se samim tim smanjuju.
Na početku sam vam pokazao svoju ličnu kartu, koja se sticajem okolnosti ovih dana pocepala i dakle, sada imam trošak zamene te lične karte. Sigurno taj trošak ne bih imao da sam imao ovakvu karticu. Znači, to je krajnje jednostavno i tehničko pitanje.
Naravno, mogućnost da se ovakav dokument, s obzirom na trojak karakter podataka koje sadrži, da se taj dokument može mnogo teže zloupotrebiti, što je na kraju krajeva cilj i vezano je za druge ciljeve o kojima sam maločas govorio.
Šta smo imali prilike da čujemo ili će se proturiti sigurno ovih dana u javnosti dok traje ova sednica, jer proturiće se sigurno, čim sam došao do takvih pitanja i takvih dokumenata. Dakle, postavlja se pitanje, a na to je već odgovoreno u dosadašnjem toku debate, iz čega je sastavljen ovaj mikročip, da li u sebi sadrži elemente za praćenje i prisluškivanje? Naravno da ne.
Ova vrsta mikročipa iz koga se čitaju podaci je drugačija i sigurnija od one vrste magnetnog zapisa koji imate na našim identifikacionim karticama narodnih poslanika, duže traje i mnogo se teže oštećuje. To je razlog zbog čega ovako izgleda. U sebi ne sadrži nikakvu vrstu koda ili bilo čega što dozvoljava bilo kakvu vrstu prisluškivanja ili praćenja. To je potpuno isključeno.
Naravno, bilo je jedno pitanje koje se postavljalo, kakva je garancija da vlast neće menjati podatke o korisniku u centralnoj bazi podataka, kao što su podaci o nacionalnosti, veroispovesti itd. Naravno, garancija je zakonska i zato se i donosi ovaj zakon. Da nema ovog zakona, ne bi bilo ni zakonske garancije. Koja vam je garancija danas da neko neće u određenoj vrsti evidencije nešto menjati?
Postavlja se pitanje samog sistema i mogućnosti da se sa strane uđe u sistem. Ako je sistem zatvorenog tipa, a ovo je zatvoren sistem, u njega mogu da uđu isključivo ona lica koja su ovlašćena, službena lica koja su ovlašćena. Ako neko izvrši zloupotrebu sistema, to mogu biti samo ta ista ovlašćena lica i naravno protiv takvih ovlašćenih lica se može pokrenuti određeni postupak, od disciplinskog do krivičnog.
Prema tome, mesto za zloupotrebu u tom smislu ima jednako kao što ima i danas. Jedino što će biti mnogo manje mogućnosti da laici zloupotrebljavaju ovu karticu i da neki ljudi koji su van sistema karticu i uopšte identifikaciona dokumenta zloupotrebljavaju, što nije od malog značaja.
Da vam ne govorim dalje, video sam tamo, bio je jedan amandman koji kaže da se briše engleski jezik koji stoji na kartici. Ova kartica nije samo identifikaciona kartica u smislu identifikacije kod nas u našoj zemlji, ona je istovremeno i putna isprava.
Sutradan ako budemo, a nadam se i voleo bih da budemo, članica EU, putovaćemo po prostoru EU bez pasoša, ali sa identifikacionom karticom, sa kojom putuju i drugi članovi EU unutar zemalja EU.
Naravno, zamislite da odemo sa dokumentom na koji imamo ćirilični natpis imena i prezimena i ostalih podataka i pokažemo ga policajcu koji nas je zaustavio kontrolišući saobraćaj, a vozimo se kolima u Mađarskoj. Šta to njemu znači?
Prema tome, jednostavno moramo biti prilagođeni trenutku u kojem živimo i da znamo zbog čega određene karakteristike ova kartica ima kako je zamišljena. Dakle, ne bih dalje da dužim. Bilo je pitanje šta će se desiti u slučaju pada sistema računarskog. Isto što se dešava u slučaju pada bilo kog drugog sistema, u poštanskoj štedionici, banci, na nekom drugom mestu. Znači, vi sada ne možete nikada apsolutno zaštititi od pada sistema, ali jednostavno to funkcioniše i taj sistem je zatvoren i obezbeđen. Da li ono sadrži bar kod, videli smo da ne sadrži nikakav.
Ova kartica u sebi predstavlja spojeno nekoliko stvari. Prvo se državi omogućava da na vrlo jednostavan način izvrši određenu evidenciju koju po zakonu mora da obavi, sa aspekta zaštite građana i njihovog prava na privatnost i ličnost takođe, čak možda i veća mera bezbednosti ili veća pažnja tih podataka posvećena nego što je to bilo do sada.
Prema tome, ovo je krajnje tehničko pitanje, i molim da ga svi tako uzmemo, i sa velikom radošću, da će svi građani za isti onaj trošak za koji su mogli sada da imaju, kao što ću ga ja imati u slučaju zamene moje lične karte, dobiti novu identifikacionu karticu, koja je lepša, bolja, praktičnija, manje se haba i u tom smislu će manje ličnih troškova izazivati u periodu za koji važi. Hvala vam.

Meni je jasno da postoje oni ljudi koji su zadovoljni ovim što se desilo, dakle, činjenicom da je Crna Gora proglasila nezavisnost, a ima i nas koji smo vrlo nezadovoljni tom činjenicom i koji smo zbog toga veoma nesrećni.
Dakle, to je prosto život, to je prosto realnost u kojoj živimo. Za mene je odvajanje Crne Gore od Srbije realnost koja se dogodila, i to tužna realnost.
Mi danas imamo akt koji ništa u svojoj biti nije osim akt koji nešto utvrđuje, konstatuje i daje par naloga državnim organima, jer valjda to ne možemo sporiti da ovo mesto, ova Narodna skupština, valjda mi može dati nalog državnim organima za određena postupanja i jedno od centralnih mesta u ovom nalogu, u ovoj odluci, jeste određeni rok u kome određeni državni organi moraju nešto da urade da bi se prilagodili ovoj novonastaloj situaciji, koja je za mene tužna realnost.
Ako govorimo o različitom pristupu i različitom gledanju na stvari, kada je reč o zadovoljstvu i nezadovoljstvu zbog onoga što se dogodilo, mislim da bi bilo dobro da gledamo na koji način iskazujemo to zadovoljstvo ili nezadovoljstvo.
Ova skupština je, po prirodi stvari, imajući u vidu da imamo višestranački sistem, da imamo političku demokratiju, koja dopušta različitost u mišljenju i žestoke govore kojima se brani jedna ili druga pozicija, jedan ili drugi stav, da postoje trenuci u našoj državi, i mi iz DSS smo na to uvek ukazivali, kada bi i naš ton valjalo da bude primeren trenutku u kojem smo.
I mislim, zaista, da u tom smislu nastavim ovaj svoj vrlo kratki govor, koji se sastoji u tome da pokušam da skrenem pažnju, tek toliko, na akt koji je pred nama, da ponovim još jednom, da je u pitanju akt kojim se nešto konstatuje. Šta se njime konstatuje?
Konstatuje se da su formalno nastupili uslovi iz člana 60. Ustavne povelje. Ne piše to ovim rečima, ali to proističe iz ovog akta, naročito iz preambule, odnosno uvoda ovog akta, preambula je teška reč.
Dakle, ovde se ne radi ni o kakvom ustavu, niti se radi o bilo kakvom ustavnom rešenju, jer u jednom ustavu se u preambuli nikada ne poziva na međunarodne organizacije ili pridruživanje i slično, a ovde se poziva. Zašto? Zato što se ovde radi o konstataciji aktuelne državne politike Srbije. To je trenutak, presek stanja u kojem jesmo. Od tih konstatacija se u preambuli pošlo. One nemaju nikakav drugi značaj.
Nikada u ustavu jedne države neće pisati u preambuli ustava da volja naroda počiva, recimo, na ideji evropskih pridruživanja. Zašto bi to stajalo u bilo kojoj preambuli bilo kojeg ustava, pa čak i država članica EU. Dakle, to nije tekst koji liči ili podseća na ustav, nego samo navodi ono što je presek sadašnjeg stanja aktuelne državne politike u Srbiji.
Naravno da je to momenat od koga se polazi kada se daje predlog odluke o ponašanju državnih organa. Neko će reći da je možda i ceo ovaj tekst i sama Skupština nepotrebna, i da se to automatski dešava. U formalnom smislu reči bih se sa tim složio. Međutim, suštinski je bilo potrebno dati iz ove skupštine određeni odgovor, ako ni zbog čega drugog, ono zbog određenih prelaznih rešenja i rokova koji se tiču samo države Srbije u ovom trenutku.
Dakle, mi u ovom trenutku ne razmatramo ništa što ima veze sa političkom situacijom u Crnoj Gore, pri čemu, ponavljam, da nikada nije manje bolje od većega, da je uvek veće bolje od manjeg i da sigurno nikada nije bolja manja zajednička država našeg zajedničkog nacionalnog prostora, nego što bi bila bolja veća država.
Ovde neću ulaziti ni u analize kako je do ovoga došlo, nego polazim samo od realnosti koju mi je teško da prihvatim, ali koju, nažalost, moram da prihvatim. Ovde se pominje rok u kome je potrebno da Vlada i drugi državni organi donesu određena akta, da preduzmu određene mere, i pominju se ciljevi, a to je ostvarivanje međunarodnopravnog subjektiviteta Republike Srbije, a ne traženje tog međunarodnopravnog subjektiviteta od bilo koga, jer, on je automatski po članu 60. Ustavne povelje.
Reč je o ostvarivanju nadležnosti Srbije u određenim oblastima koje su bile u nadležnosti državne zajednice, a ne o konstituisanju tih nadležnosti, jer one su automatski srpske nadležnosti.
Kada je reč o zakonodavstvu državne zajednice Srbija i Crna Gora, ono je automatski srpsko zakonodavstvo. Dakle, svi zakoni državne zajednice Srbija i Crna Gora su zakoni Srbije. Možda ih eventualno negde treba promeniti, u onom delu kako su napisani članovi tih zakona u kojima su neprimenjivi ili teško primenjivi na novonastalu situaciju, ali to su naši zakoni.
Naravno da se pominje i rešavanje spornih pitanja između Srbije i Crne Gore, jer ono proističe iz ove tužne realnosti o kojoj sam govorio. Dakle, spornih pitanja će očigledno biti i ona se moraju rešavati. Zato je dat određeni rok i mislim da je ova intervencija Narodne skupštine, koja je za nekog možda bila i nepotrebna, u čemu se formalno mogu i složiti, suštinski potrebna.
Ali se prosto pitam čemu služi današnji naš sastanak ovde, ako i ovu činjenicu možemo ovako euforično interpretirati na različite načine i ponovo koristiti ovakve događaje, to nam nije prvi put u našoj bližoj istoriji, više puta smo to radili, valjda smo mi takvi, jednostavno, da pripremimo sebe što bolje za neke buduće izbore. Mi smo inače prošli pola mandata ovog saziva, moguće da će on biti i kraći od onoga što je zapisano u Ustavu i zakonu, nikad se ne zna.
Dakle, mi možemo sebe na različite načine pripremati za ove izbore. Pozivati se na velike reči i truditi se na svaki način da pokažemo kako su oni koji vrše vlast loši, a mi koji ne vršimo, ako smo takvi u ovom trenutku, najbolji i najpametniji u odnosu na sve druge. Naravno da jesmo u tom slučaju, jer u tom slučaju ne možemo da pogrešimo. Dakle, ne možemo doći u situaciju da napravimo bilo koju grešku, možemo kritikovati samo one druge.
Gospodo, naš stav iz DSS je bio vrlo jasan od početka. Smatrali smo da je zajednička država najbolje rešenje za sve nas. Smatrali smo zbog toga što su u pitanju bratski narodi, neki smatraju da je u pitanju jedan narod. Ja bih bio vrlo blizak toj tezi. Smatrali smo zbog toga što je to bio za nas, kako smo videli, najbrži način da se ostvare ciljevi Srbije, ali i ciljevi Crne Gore, kao drugog dela naše zajedničke države, pošto smo doživljavali naše ciljeve kao zajedničke. Nažalost, toga sada nema.
Ono što bih najmanje voleo to je da našim političkim potezima iz Srbije nešto što je nastalo kao jaz između dva dela istoga učinimo još većim, jer verujte mi, od goreg gore može biti i od jednog zla može biti većeg zla.
Prema tome, pozivam da sve one koji žive u Crnoj Gori i dalje smatramo svojom braćom i da nemamo nikakvih gorkih osećanja prema njima,
a mi političari, svi zajedno, koji smo do ovoga doveli, nas će pamtiti po dobru i po zlu, a bojim se u ovom slučajevima i po zlu.

Ako ste čitanjem onoga što je gospodin Šešelj uputio DSS hteli da implicirate da je DSS želela razbijanje Jugoslavije, onda to nije korektno prema bilo kom poslaniku DSS u parlamentu. Ako ste hteli; a ako niste, onda sam pogrešno protumačio to što ste rekli.
Naravno, pošto je replika bila meni, a u replici se govorilo i o onima kojima nije stalo do zajedničke države ili da su jedva čekali da do ovoga dođe, onda se bojim da se i taj deo vaše replike ne protumači kao nešto što se odnosi na mene ili na poslaničku grupu DSS, pa sam zbog toga najviše izašao, jednostavno, želeći da podvučem tu okolnost.
Dakle, DSS u onoj meri u kojoj je mogla da utiče na vršenje vlasti u Srbiji preko tadašnje pozicije predsednika SRJ, Vojislava Koštunice, u onoj meri u kojoj je to moglo da utiče u ovom parlamentu do trenutka do kada je vršila vlast u konglomeratu zvanom DOS, pa i posle toga kao opoziciona stranka u ovom parlamentu iz koga je bila brutalno izbacivana.
Mi smo se sve vreme trudili da, poštujući političke realnosti i situaciju u kojoj smo, izvučemo maksimum koji je neophodan da bi naši narodi živeli u zajedničkoj državi, u onoj meri i na onaj način koji je u datom trenutku bio moguć. Naravno, pozivam sve one koji imaju pametnije ideje, koji imaju mnogo bolja rešenja da kažu, prvo, kako sve to moglo drugačije u datim okolnostima izvesti i naravno da, na kraju krajeva, onog trenutka kada preuzmu vlast izvedu. Ali, moram da vam kažem, uopšte sve ove replike i način na koji danas izlazimo za govornicu čine ovu diskusiju prilično jadnom. Hvala vam.

 Dakle, ovaj amandman spada u onu grupu amandmana kojima se traži da se brišu članovi zakona koji zapravo određuju institut zaštićenog svedoka, tj. svedika-saradnika. Naravno, ovo zbog javnosti, pošto ono što se pričalo o zaštićenom svedoku, zapravo se svodi na svedoka-saradnika, a to je sličan institut.
I možda, u kontekstu rasprave koja se vodi, potrebno je istaći razliku. Dakle, ovde se radi o licu koje je priznalo izvršenje krivičnog dela u toku postupka i napravilo dogovor sa javnim tužiocem o tome da će se na taj način izjasniti, da će svedočiti o okolnostima pod kojim je krivično delo izvršeno, vrlo je važno da se ovo krivično delo vrši od strane grupe lica, to je vrlo bitno u čitavoj stvari, i ne odnosi se samo na krivično delo organizovanog kriminala, nego se može odnositi i na druga krivična dela, kao što su krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti, kao što su krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava.
Prema tome, samo sekund da se razumemo, da mi se ovo oduzme od vremena, ne polemišem sa onim što ste vi govorili, nego govorim o ovom amandmanu u kontekstu instituta koji pokušavam da odbranim, smatrajući da ne treba prihvatiti amandman. Ne polemišem, i samim tim će se ono što govorim suprotstaviti onome što ste vi rekli, ali ne vodim polemiku sa vama. Prema tome, pustite tu priču.
Dakle, ovde se radi o veoma važnom institutu, i sada polemišem sa vama, dakle, u kontekstu ovog pitanja, da li je zakonodavstvu Srbije neophodan ovaj institut ili nije? Vi ste na stanovištu da institut svedoka-saradnika srpskom zakonodavstvu nije potreban.
Hajde da vidimo nešto drugo. Ako nemamo svedoka-saradnika, a ponavljam, da bi se lakše razumelo, to je ono lice koje je učestvovalo u izvršenju krivičnog dela a koje ima karakter organizovanog kriminala, a to su najteži oblici kriminalnog ponašanja koje možemo da zamislimo u jednoj državi, koje u sebi podrazumevaju narodski rečeno mafijaške organizacije, koje podmićuju državne činovnike i službenike najčešće, to nije nužno, ali se najčešće u praksi to dešava, i na osnovu koga oni obavljaju kriminalnu aktivnost.
Prema tome, da bi se takvim organizacijama i takvim kriminalcima stalo na put, moraju se primeniti sredstva koja odstupaju od uobičajenog postupka kada je reč o otkrivanju, procesuiranju i kažnjavanju onih koji su počinili krivična dela. Ovo nije izmišljeno od strane ministra pravde kada je predloženo, niti izmišljeno od strane Vlade Republike Srbije, nego je preuzeto praktično iz drugih zakonodavstva, koja takođe nisu izmislile zato što im se ćefnulo, nego zato što su pratili određena iskustva u sopstvenim sredinama i imali veoma teška iskustva sa organizovanim kriminalom.
Uzmite, na primer, Italiju, Španiju, SAD. Dakle, ta zakonodavstva nisu ovaj institut izmislila da bi se bilo ko iživljavao, nego da učine sve što je u njihovoj moći da spreče pojavu organizovanog kriminala.
Hajde sada da vidimo ovde, da li mi u našem društvu imamo tolerantnu granicu, nivo u kome se takvi oblici krivičnih dela pojavljuju, pa računamo da možemo i drugim sredstvima koja su predviđena Zakonom o krivičnom postupku rešiti i da je uvođenje ovog instituta potpuno nepotrebno.
Ne postoji institut u krivičnom pravu kome se nešto ne može zameriti, a evo zbog čega. Zato što je krivično pravo sazdano od toga, ono se kao takvo, kao procesno pravo, pre svega, odnosi prema pitanju zaštite ljudskih prava. To je ono što je osnovno u krivičnom zakonodavstvu, jer polazi od pretpostavke nevinosti, od toga da krivično delo mora biti predviđeno zakonom da bi se neko mogao pozvati na odgovornost za to krivično delo. To su osnovne norme, od njih proističe sve ostalo.
Ne postoji norma materijalnog krivičnog zakona ili procesnog krivičnog zakona kojoj se ne može naći neka zamerka, neka mana, kao što ne postoji lek koji ćemo, ako smo bolesni, primeniti, a da neće neku drugu štetu napraviti osim što bolest leči. Takvog leka nema, makar nastao od prirodnih biljnih preparata, makar ne bio izmišljen u laboratorijama Galenike ili neke fabrike.
Prema tome, mi moramo biti spremni kao društvo, kada hoćemo da kažemo ne kriminalu, a mislim da smo u tome svi iskreni, hajde da izaberemo ona sredstva koja će zaista objektivno dovesti do cilja.
U svakom institutu ima mana, ali hajde da pričamo o prednostima ovog instituta, hajde da pričamo o tome.
Imamo još neke institute u ovom zakonu, imamo islednika, imamo prisluškivanja i vidimo da se tamo kasnije u onom amandmanu traži brisanje onog stava člana 164. kada je reč o merama obezbeđenja prisutnosti okrivljenog, hajde da vidimo da li je moguće to brisati, a da postignemo onaj cilj ili onaj rezultat u vođenju krivičnog postupka protiv najtežih oblika težih krivičnih dela kojem kao država težimo.
Da li mi imamo u našoj državi redovno stanje, da li se u našoj državi stvari odvijaju na takav način, takvom normalnom, ustaljenom praksom, kada je reč o stepenu kriminaliteta i borbi protiv kriminaliteta, da možemo da odahnemo i da kažemo da je dovoljno primeniti samo najnužnije mere i sredstva, koja smo inače u našoj praksi do sada videli. Da je to tako, mi ne bismo imali probleme sa kojima se danas suočavamo.
Mi danas imamo ljude, kao što je Bogoljub Karić, koje dve godine vijamo da bi krivične prijave mogle da postignu određeni efekat. I sada nije dostupan državnim organima Srbije i onda se pitamo da li njega neko politički štiti, čime je on to plaćao. Naravno da se pitamo, zato što smo kao država morali biti ranije u stanju da se izborimo sa takvim slučajevima.
A ne da doživljavamo da Bogoljub Karić mesecima priča, srećom da ne priča danas, srećom da je to jedan potpuno beznačajna politička pojava koja je otišla dovraga, ali mi danas doživljavamo i doživljavali smo prošlih meseci da on mrtav ladan preko one svoje televizije objašnjava građanima Srbije kako neko njega napada iz političkih razloga.
Koji su to politički razlozi zbog čega bi neko napao Bogoljuba Karića, koga on politički uopšte zanima, koga on politički ugrožava. On je jednostavno saznao, preko svojih saradnika, a ti saradnici su, normalno je da kriminalci imaju svoje saradnike, saznao je u kojoj fazi su predmeti protiv njega, u kojoj fazi je javni tužilac kada je reč o istraživanju onoga što je on počinio, pa kada je video da je vrag odneo šalu, onda je rešio da se politički organizuje i onda je cela paljba i nastala. I došlo je do neverovatne zamene teza.
To je ono što se u društvu dešava. Ako hoćemo da se izborimo sa takvom pojavom, mi moramo sredstva koja predviđamo našim zakonom primeriti cilju koji želimo da postignemo. Jako mi je žao, ali ne može drugačije da se uradi posao.
Znači, svedok-saradnik je bitan institut. Čovek je priznao krivično delo, u čemu svakako mora imati elemenata kajanja, ali pazite, te elemente neko procenjuje po zakonu, neko procenjuje celishodnost.
Razumem da se neko ranije pozivao na to da institut nije bio dovoljno dobro definisan u zakonu i nije bio.
Pošlo se od pretpostavke da postoje olakšavajuće okolnosti kod svedoka saradnika. Te okolnosti se nisu unapred mogle znati, nego se direktno ide na to da javni tužilac ima pravo da proceni da li postoje osnovi celishodnosti da se na taj način postupi, da se sa ljudima razgovara, da oni priznaju krivično delo.
Onda će im se izreći kazna za to delo, po zakonu, po principu subjektivnog odmeravanja, kao što je gospodin Krasić i rekao, a onda će ta kazna biti prepolovljena. To je ono što će se desiti.
Postoji mogućnost oslobođenja od kazne, ali ne postoji mogućnost oslobođenja od krivične odgovornosti.
To što biste vi nazvali "dilom" između tužioca i okrivljenog, postoji samo u jednom interesu, a to je da se ta krivična dela od strane onih lica koja su ih vršila više ne ponavljaju, da se lanac organizovanog kriminala pokida i da se ta dela više ne ponavljaju na štetu društvene zajednice ili određenih pojedinaca koji su trpeli konkretnu štetu, bili oštećeni, ne daj bože, ubijeni, od strane takve bande.
Prema tome, to je interes ovog društva, da oni koji su osnovali kriminalnu organizaciju, koji su saosnivači te kriminalne organizacije, stradaju, to je namerna metafora, teška reč, znači, budu krivično odgovorni i kažnjeni po zakonu za dela koja su učinili i da više ne smetaju ovoj društvenoj zajednici. Namerno ovde odstupam od onoga šta su ciljevi kažnjavanja itd. Govorim narodskim jezikom, da bude vrlo jasno o čemu se radi.
Prema tome, to je cilj ovog instituta i zbog toga je ovaj institut predviđen. Ne postoje drugi razlozi. Mi možemo zameriti tom institutu, slažem se, različito vidimo stvari, ali upravo o tome i pričam.
Da ste išli u detalje šta sve ne valja ovde, onda bi o tome razgovarali, poredili bi raniji zakon sa ovim zakonom, videli koja su bolja rešenja itd.
Mi ovde pričamo o opravdanosti uvođenja instituta. Ne znam kako na drugi način da vas ubedim da je ovaj institut opravdan za naše društvo i da ne postoji drugi način da se izborimo sa mafijom. Ako je neko iskren u želji da se izbori sa mafijom, onda moraju da se primene sva sredstva. Ako ste iskreni u nameri da nekog izlečite, dajte mu adekvatne lekove, nemojte da bajamo unaokolo, da čitamo bajalice itd. Primenite lek kojim je neophodan da se pacijent izleči.