Konačno zakon o crkvama i verskim zajednicama. Godine 1977. donet je propis u tadašnjoj Socijalističkoj Republici Srbiji sa ovom tematikom, 93. godine, bogu hvala, stavljen van snage, jer ono kako je on regulisao ovu oblast bolje da je nije ni regulisao.
Ne bih ponavljao sve ono što se ovde čulo danas, nego bi hteo samo da ukažem na neke stvari, da ih izdvojim posebno, koje verujem da su u moru onoga što je danas ovde govoreno smetnute s uma, a trebalo bi da budu istaknuto u prvi plan kao nešto veoma značajno kada je reč o ovom zakonu.
Prvo moramo poći od činjenice da država ovaj zakon donosi kao sekularna država, svetovna država, a ne donosi ga kao država u kojoj vladaju konfesije. Pravo na veroispovest je jedno od ljudskih prava, koje svoj osnov vuče pre svega iz Povelje UN o slobodama i pravima čoveka i građanina, zatim koja je operacionalizovana u jednom vrlo važnom evropskom dokumentu Saveta Evropa, to je Evropska povelja o ljudskim i manjinskim pravima i verskim slobodama, zatim koja je našla mesto u Ustavu Republike Srbije, važećem Ustavu Republike Srbije.
Ono što je interesantno, to je da ovo veoma važno ljudsko pravo, koje se posebno i navodi u ustavima svih država, modernih država, pa tako i u Ustavu Republike Srbije i u budućem ustavu koji budemo donosili to će pravo biti garantovano kao vrlo važno i posebno istaknuto pravo, bitno je da spada u korpus onih prava koja očigledno traže određenu vrstu zakonske razrade, a ne samo ustavnog načela.
Prema tome, do sada se položaj crkava, verskih zajednica, kao garanta ostvarivanja tog ljudskog prava, koje se posmatra i kao kolektivno pravo, to moramo imati u vidu, ali se na koncu može svesti i na pojedinačno ljudsko pravo, pravo da verujem. To pravo mora naći svoju zaštitu u zakonima države i nije dovoljno da ostane samo na ustavnoj deklaraciji.
Mi smo praktično 93. godine imali situaciju da je ovo pravo bilo nošeno samo ustavnom deklaracijom, a da su organi države Srbije pokušali da realizuju ostvarivanje ovog prava različitim potezima, naročito od strane vlada koje su vladale kao izvršni organi državom Srbijom u proteklom periodu, pa prema tome ovo je prvi put sada, što je značajna stvar, da se ova tema reguliše zakonom.
Šta se ovde reguliše zakonom? Naša tema nije crkvena dogma, nisu verska učenja. Narodna skupština Republike Srbije, kao par ekselans sekularni organ, ne bavi se verskim učenjima. Uopšte nije dobro kada raspravu vodimo, sa kakvim god motivima i najboljim moguće, na tom nivou, odnosno na toj ravni da razgovaramo o tome kao o verskom pitanju.
Verska pitanja su ostavljena upravo za same verske zajednice, da ih autonomno rešavaju, gde iznose svoja stanovišta i da pokušaju da nađu svoje sledbenike i da ubede ljude u ispravnost stavova u koje treba verovati.
Mi smo organ sekularne države. Naš zadatak je da ispoštujemo ustavni osnov i da omogućimo ljudima da u ovoj veoma važnoj oblasti društvenog života i razumevanja socijalnih zbivanja i pojava omogućimo ljudima da se na ovaj način iskažu, izraze sebe, izraze svoju ličnost.
To je prosto tako, zato što nam to tradicija nalaže, s jedne strane, i ne pominje se džabe reč tradicionalno u Predlogu zakona, i ne pominje se ona džabe i u drugim evropskim zakonima koji regulišu ovu materiju, i u zakonima zemalja u našem neposrednom okruženju, koje su proistekle iz nekadašnje bivše Jugoslavije, kao što je Slovenija, Hrvatska, kao što su druge zemlje, danas članice EU.
Ponavljam, ovde se radi o zaštiti onih koji veruju i onih institucija kroz koje se njihov lični odnos prema veri da organizovati. Prema tome, na taj način se štite izvesna kolektivna prava.
Naravno, išli smo sistemom pozitivne numeracije onih oblika organizovanja verskih zajednica u ovom predlogu zakona, koji polazi, pre svega, od pretpostavke tradicionalnih verskih zajednica, odnosno crkava, zato što je to neraskidivi deo istorije i, statistički gledano, reč je o ogromnom broju ljudi koji žele da veruju, i veruju i žive u našoj zemlji. Pošli smo od činjenice da u našoj zemlji žive i oni koji imaju drugačije konfesionalno opredeljenje, pa je to ovde navedeno.
Naravno, lista nije iscrpna, iz prostog razloga što je moguće zamisliti i treba na to gledati, jer je ovo pitanje zaštite korpusa ljudskih prava, a ne dogmatsko pitanje, dakle, da je moguće registrovati i druge verske organizacije i crkve, ukoliko ispune uslove.
Većina je očigledno ozbiljno shvatila ovu temu i razgovarala i diskutovala krajnje argumentovano, kod nekih govornika se pokazuje određeno nerazumevanje. Dakle, šta su razlozi i šta je ono što ne bi moglo biti prihvaćeno u društvu. Najviše volim kada diskutujem o zakonu da ga prvo pročitam i da pročitam pažljivo i sa razumevanjem sve članove zakona koji su predloženi.
Pa ko pažljivo pročita, recimo član 3. ovog zakona, uočiće da sloboda veroispovesti ili verskog uverenja može biti podvrgnuta samo ograničenjima koja su propisana Ustavom, to nije podložno tumačenjima, zakonom, pri tome se ne misli samo na ovaj zakon, i ratifikovana međunarodna dokumenta, a koja su neophodna modernom društvu, u društvu u kome živimo, radi zaštite.
Sada se pominju određeni standardi koje je vrlo lako protumačiti, javne bezbednosti, javnog reda, morala, priznajem da je to šira kategorija i treba je krajnje ekstenzivno tumačiti, upravo radi zaštite ljudskih prava i sloboda i zaštite sloboda i prava drugih, kao što znamo da se nijedno pravo ne može koristiti tako da se ugrožavaju ljudska prava i slobode.
Zatim, naravno da se verska sloboda ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, to sve piše u članu 3, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna i rasna netrpeljivost.
Kada pogledate ove odredbe, one uopšte nisu uopštene i široke, one su krajnje konkretne, pa onom organu koji bude registrovao versku zajednicu sutra po ovom zakonu, na neki način daje striktna uputstva šta se da registrovati, a šta se ne da registrovati kao verska zajednica.
Naravno, to je ono čime se ovaj propis bavi. Ne bavi se dogmatskim učenjima niti bilo kakvim poređenjima. Daću vam jedan primer koji sam skoro čuo, koji kada bi na taj način razmišljali, odveo potpuno na stranputicu čitavu priču. Neko ko živi u Nemačkoj skoro mi je ispričao da je 2005. godine američkom Kongresu posebna komisija koja to čini dala vrlo negativan izveštaj o stanju ljudskih prava u Nemačkoj, a vezano za ostvarivanje verskih sloboda, iz prostog razloga što u sistemu pozitivne numeracije onih verskih zajednica koje Nemačka prepoznaje nisu naveli sajentologe.
Ako se na taj način stvar posmatra ili razgovaramo o ovom problemu, otišli smo u drugu krajnost.
Mi smo otišli u raspravu oko toga, da li je istina da sajentološka verska zajednica ili sekta, kako to zovu oni koji pripadaju tradicionalnim verskim zajednicama, ruši ono što je osnov verovanja u hrišćanstvu, a to je dogma kao takva. Da li ona zdire direktno u suštinu dogme ili ne.
Zamislite kada bi Narodna skupština Republike Srbije vodila satima raspravu na tu temu, da li sajentolozi zadiru i ruše suštinu dogmatskog učenja. Dakle, to nije naš predmet i predmet ovog zakona.
Predmet ovog zakona je da se omogući da ljudi mogu sebe da organizuju na način kako je to ovde predviđeno, da se zna kakav je odnos države prema verskim zajednicama i crkvama, da se uspostavi pravilo koje nije samo deklaracija, nego mora biti ozbiljno shvaćeno, da ne postoji državna religija, ali da su religije i glavne konfesije u Srbiji, tradicionalne i one druge koje se javljaju kao pojavni oblici koji su respektovani, nešto što je od značaja za socijalni život u Srbiji i što država mora respektovati. Jedino na taj način možemo naći puno utemeljenje za zaštitu one ustavne kategorije koju Ustav i štiti.
Najlepše vas molim da ovaj zakon svakako usvojimo i ovo će biti jedan krupan korak napred u ukupnoj zaštiti ljudskih prava u Srbiji. Hvala.