Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, ova dva zakonska predloga koje danas razmatramo predstavljaju nove izmene i dopune već postojećih zakona. S obzirom da na činjenicu da se menja ukupno 103 člana u ova dva zakonska predloga, prethodnih dana je od strane određenih kolega koji su kritikovali odsustvo javne rasprave bilo reči o tome da su ove promene sistemskog karaktera.
Mislim da nažalost ove promene ne predstavljaju sistemsku novinu u smislu načina na koji funkcioniše sektor zdravstvene zaštite i zdravstveni sistem uopšte. Mislim da je stanje u zdravstvu zapravo jedna kvalitetna ilustracija stanja u kojem se mi kao društvo danas nalazimo. Mislim da je, pošteno govoreći, i teško očekivati da ministar koji je došao pre samo nekoliko meseci ima vremena, sredstava i podrške na raspolaganju kako bi ušao u suštinske promene zdravstvenog sistema. Mislim da uloga ministra koji dolazi samo nekoliko meseci pre izbora može biti pokušaj gašenja jedne vrste požara u zdravstvu.
Ne sumnjam da ćete se i vi gospodine ministre složiti da je sistem neophodno postaviti na sasvim drugačije osnove kako bi se obezbedila kvalitetna zdravstvena zaštita uvažavajući potrebu snažne preventive, ali i kvalitetnog lečenja. Takođe, tom prilikom treba imati u vidu da u centru te reforme mora biti pacijentova dobrobit, ali se sa druge strane ne sme zanemariti ni položaj zdravstvenih radnika. Naravno, da bismo imali zdravu naciju nije dovoljan angažman samo Ministarstva zdravlja i ministra zdravlja, već je potreban jedan ozbiljan multisektorski pristup. Ukoliko želite danas da građani budu zdravi, oni moraju imati mogućnost da dišu čist vazduh, da jedu zdravu hranu sa kontrolisanim poreklom, da imaju čistu pijaću vodu na raspolaganju i, naravno, da imaju dobru edukaciju o tome šta su zdravi načini života. Dakle, potrebna je jedna uređena država koja u svakom segmentu obezbeđuje uslove za zdrav život.
Na kraju krajeva, jedno od ključnih vrednosti svakog društva jeste odnos prema bolesnima i slabima i mislim da se i sistem vrednosti u našem društvu može meriti prema tome. Takođe, mislim da je u prethodnim godinama u sektoru zdravstva bilo previše eksperimentisanja, a premalo pravih poteza i oslanjanja na oprobane uspešne modele.
Da li ovi predlozi mogu da odgovore očekivanjima građana? Moj uvaženi kolega dr Milan Dimitrijević pre osam meseci, kada smo takođe imali izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, je ukazao na jedno istraživanje koje je zapravo ilustrovalo očekivanje građana kada je zdravstvo u pitanju, 88% anketiranih građana smatra da u okviru obaveznog zdravstvenog osiguranja građani mogu da se leče po izboru kod privatnog ili državnog lekara. Taj osećaj građana je nesporno utemeljen na jednom realnom iskustvu. Očigledno da postojeće stanje nije doraslo potrebama pacijenata i generalno potrebama zdravstvenog sistema, jer ono što građanin kada dođe kod lekara vidi je loša infrastruktura, liste čekanja, koruptivnost samog sistema, itd.
Mislim da Vlada nažalost nema ni kapaciteta ni ideje, a ni vremena na raspolaganju da se ozbiljno upusti u projekat reforme zdravstva koji bi podrazumevao potpunu promenu načina na koji funkcioniše taj sektor danas. To podrazumeva i donošenje potpuno novog niza zakona, između ostalog i novog zakona o zdravstvenoj zaštiti i novog zakona o zdravstvenom osiguranju. Ključna stvar reforme svakako bi trebalo da bude stvaranje jednog integrisanog sistema zdravstvene zaštite. To bi podrazumevalo uključivanje dobrog dela privatnog sektora u državni prema važećim standardima. Potencijal za to je ogroman. Ilustrovaću to podatkom da u Srbiji ima preko 8500 hiljada privatnih lekarskih, stomatoloških ordinacija, kao i apoteka i da u njima radi oko 10 hiljada zdravstvenih radnika. Dakle, to je jedna čitava armija.
Svakako, uključivanjem dobrog dela privatnog sektora, integrisanjem u državni bi se povećala i kompetitivnost, povećao bi se i kvalitet usluge, a smanjila bi se koruptivnost, jer bi zapravo osiguranik za odgovarajući paket usluga koji se plaća iz fonda mogao da bira gde će da ide. Drugim rečima, imao bi mogućnost izbora da ide tamo gde mu je kvalitet usluge bolji, a gde će manje čekati.
Takođe, tzv. dopunski rad kao prosto za potencijalnu korupciju, o kome je bilo mnogo reči, bi time dobio drugačiji smisao, jer je ista svota novca u igri, pa samim tim bi se i koruptivnost smanjila. Naravno, potrebno je obratiti pažnju i na to kako definisati paket usluga osnovnog osiguranja. Građani su takođe kao jedan od ključnih problema sa kojim se susreću u zdravstvu naveli korupciju. To niej samo problem zdravstva, to je pitanje koje prožima čitavo društvo i jedna vrsta malignom oboljenja koje izjeda čitav naš sistem.
Takođe, značajno je navesti pokrenuti uopšte debatu koliko se transparentno raspolaže novcem u zdravstvu, odnosno samim fondovima. U ovakvoj konstelaciji postavlja se zapravo pitanje da li je Ministarstvo zdravlja nadređeno fondu ili je situacija u potpunosti obrnuta? Koliko je uopšte moguće pratiti tokove u samom fondu?
Svakodnevno smo svedoci afera u zdravstvu gde se pominju ogromne svote novca. Dovoljno je samo navesti nekoliko njih, pa da se stvori slika o kakvoj situaciji je reč. Skoro smo slušali navode o spornih preko milion i po evra vezanih za nabavku vakcina za svinjski grip, potom smo imali prilike da slušamo i čitamo o listama čekanja za onkološke bolesnike u Sremskoj Kamenici, jer su neki drugi pacijenti koji plaćaju imali prednost, digla se i velika prašina oko nabavke 30 vozila hitne pomoći za koju je država platila 80 miliona dinara, nekoliko godina kasnije niti su vozila isporučena niti je novac vraćen državi.
Ono što je ključno jeste da i ove, kao i sve druge potencijalne afere dobiju svoj epilog. Za to jeste potreban pun angažman i ministarstva i ministra zdravlja, ali nažalost to nije dovoljno. Neophodno je angažovanje svih državnih organa kako bi se stvari dovele do kraja, a ne ostale u domenu priče, jer ukoliko to ne bude urađeno onda država šalje poruku da su određeni oblici ponaša prihvatljivi i nisu kažnjivi i onda će tih pojava biti sve više. Generalno, mislim da je potrebna ozbiljnija kontrola tokova novca u zdravstvu.
Mreža ustanova, ona je u značajnoj meri neadekvatna da bi svaki građanin mogao da ima brzi i nesmetan pristup zdravstvenom sistemu. Infrastruktura je u veoma lošem stanju, posebno kada se radi o bolnicama i ustanovama u kojima se pacijenti leče. Na primer, kada pogledate kako izgleda plafon angio sale u Kliničkom centru koji važi za elitnu ustanovu u oblasti zdravstva u Srbiji, jasno vam je kako izgledaju objekti po mnogo siromašnijim sredinama za koje se odvaja mnogo manje novca. Kada se uzme u obzir da je u zdravstvo Srbije u poslednjoj deceniji ušlo 13,5 milijardi evra, građani se sa punim pravom pitaju – gde je taj novac i u šta je on utrošen.
Takođe, postavlja se pitanje zašto nije počela rekonstrukcija kliničkih centara u Srbiji, iako odgovarajući novac za to postoji. Da li je problem pitanje projekata ili nešto sasvim drugo? Nedavno smo i pričali o tome da lokalne samouprave nisu bile u velikoj meri u mogućnosti da preuzmu osnivačka prava za ustanove primarne zdravstvene zaštite zbog toga što su u teškom materijalnom položaju i zbog toga što im je Vlada nažalost ukinula veliki deo transfernih sredstava koji je bila dužna po zakonu da im prebaci.
Iako postoji hiperprodukcija lekara danas od strane obrazovnog sistema, jasno je da postoji deficit specijalizovanih kadrova, jer mnogi motivisani boljom zaradom i boljim položajem napuštaju zemlju. Mislim da je važno da se u ovim izmenama i dopunama zakona o tome povede računa. Ilustrovaću primerom anesteziologa kojima definitivno jesmo deficitarni kao zdravstveni sistem. Ne možete da izvodite bilo kakvu ozbiljniju hiruršku intervenciju bez njih. Takođe, jedan od problema je što mladi veoma teško dolaze do posla kao lekari i samim tim vrlo teško dolaze u mogućnost da budu upućeni na specijalizaciju.
Zbog toga je poslanička grupa DSS i podnela amandman u kome se predlaže da se uvede i mogućnost jedne vrste volonterske, odnosno specijalizacije o sopstvenom trošku, gde bi mladi lekari bili u mogućnosti da vrše specijalizaciju, naravno uz saglasnost sa kapacitetima države, a naravno ne koristeći državna sredstva.
Smanjenje ili ukidanje lista čekanja mora biti jedan od prioriteta. Navešću kuriozitet koji sam čuo pre neki dan na Odboru za zdravlje, a to je da je u Kliničkom centru u Kragujevcu pacijentu za operaciju kolone za stavljanje određene proteze zakazan termin za 2024. godinu. Ovo da nije strašan podatak bio bi smešan.
Međutim, tu ne treba kriviti, nije problem onih koji to tako zakazuju, već je to problem sistema koji tim ljudima omogućava da se na takav način ponašaju. Za neke stvari, kako bi se neke stvari uredile bolje nije potrebno više novca, već bolje organizacione sposobnosti i više volje.
Želeo bih ovim putem da postavim i pitanje za gospodina ministra – za koliko su smanjene liste čekanja na operacije srca, šta je sa njihovom revizijom i da li još uvek postoji partnerstvo javnog i privatnog sektora po tom pitanju? Da li se pacijenti i dalje šalju u Tursku i ukoliko to jeste slučaj, koliki je procenat preživljavanja pacijenata koji odlaze na operacije tamo?
Ove zakonske izmene govore i o poštovanju vremena i unapređenju prava pacijenata. Ali, mislim da imaju ozbiljne nedostatke, jer mislim da ne definišu precizno rokove u određenim slučajevima. Mi smo amandmanski intervenisali kao poslanička grupa DSS, kako bi se neki rokovi precizirali i kako priča o poštovanju vremena pacijenta ne bi ostala samo u domenu deklarativnog.
Kada smo kod već kod prava pacijenata, poslanička grupa DSS se zalaže za donošenje jednog sveobuhvatnog zakona o pravima pacijenata. Ta prava su trenutno, da iskoristim taj izraz, razbacana po različitim zakonima i ukoliko ste želeli to da sintatizujete, to nije ni malo lak posao. Mislimo da bi novi zakon o pravima pacijenata na efikasan način uredio ovu oblast.
Trenutno rešenje zaštitnika prava pacijenata, koji se nalaze po zdravstvenim ustanovama, ima svojih ozbiljnih nedostataka, jer tu osobu, zaštitnika prava pacijenata, plaća ta zdravstvena ustanova, a ta osoba upravo treba da rešava po žalbama i problemima pacijenata koji se žale na neadekvatan tretman u datom ustanovi.
Što se tiče stomatološke zaštite, mislim da jeste pozitivno što izmene i dopune zakona govore o tome da treba uvažiti i pravo studentske populacije na besplatno lečenje bolesti usta i zuba. Smatramo da je stomatologija u državnom sektoru na jedan nekritički način praktično u potpunosti ugašena, osim u segmentu dečije i preventivne stomatologije i nešto malo urgentne stomatologije.
Mislim da jeste teško očekivati da se stvari vrate na staro ovakvim izmenama i dopunama zakona a na kraju krajeva, to je verovatno i nerealno očekivati zbog nedostatka novca, sa kojim se kao društvo u celini suočavamo. Ipak mislim da dugoročno, kroz jedan integrisani model zdravstvenog sistema, kako sam malo pre govorio, stomatologija mora da pronađe jedan održiv i realan koncept i da se nalazi između ova dva ekstremna rešenja, ni stanja kakvo je bilo nekada, a ni stanja kakvo je danas.
Zbog teške materijalne situacije i nedovoljno izražene preventive, građani se odlučuju za odlazak kod stomatologa samo kada imaju urgentne i ozbiljne probleme. Na žalost, komora praktično ne funkcioniše već duže vreme, pa se zbog toga i slabije čuje glas struke kada je ova oblast u pitanju.
Poslanička grupa DSS je podnela amandman i u ovom pravcu, gde se ukazuje na potrebu da se dobrovoljnim davaocima krvi koji su dali krv više od 10 puta omogući takođe isti tretman kao i za studente, kako bi se prosto poslala jedna poruka društvu sa jedne strane, a sa druge strane oni koji su dobrovoljni davaoci krvi naravno da moraju biti zdravi kako bi i to davalaštvo bilo kvalitetno.
Pitanje skrininga koje se definiše ovim zakonskim izmenama jeste veoma bitno, jer smo na žalost vodeći u Evropi po određenim malignim oboljenjima, kada je u pitanju npr. rak grlića materice, koji je praktično potpuno izlečiv ukoliko se detektuje u ranoj fazi i pristupi se tretmanu i mislim da se na to mora obratiti pažnja. Tu je edukacija veoma bitan faktor i u ovom pitanju, kao i po mnogim drugim pitanjima iz oblasti zdravstva.
Dovoljno je reći podatak koji smo i nedavno imali prilike da čujemo, da prosečan građanin u Srbiji koristi 14 kutija lekova godišnje i to uglavnom antidepresiva. Mislim kada je reč o antibioticima situacija nije ni malo povoljnija.
Kada se ovo sve sagleda, može se zaključiti da to može na ozbiljan način kompromituje zdravlje ljudi. Ovo zahteva jedan povećan angažman i samih lekara i farmaceuta, a naravno i uključivanje građana u određene procese edukacije.
Očigledno da ove izmene i dopune zakona nisu dovoljne da se reše nagomilani problemi sa kojima se suočavaju građani, kada je u pitanju njihovo pravo na zdravstvenu zaštitu. Želeo bih da zaključim, citirajući definiciju zdravlja od strane Svetske zdravstvene organizacije, koja glasi – Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, duševnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti ili iznemoglosti.
Da li smo mi zdrava nacija kada se ova definicija analizira u kontekstu ove samozvano socijalno odgovorne vlade? To je još jedno od pitanja za vas, gospodine ministre. Zahvaljujem.