Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od retkih predloga zakona kome lično nemam šta da zamerim. Naime, tačno je ovo što je gospodin Krasić rekao, da je trebalo da bude regulisano u samom Zakonu o opštem upravnom postupku. Ja sam, kada je taj zakon bio na dnevnom redu, upravo o tome govorila, ali sam bila žestoko kritikovana, pod izgovorom da to nije materija tog zakona. Nema veze, važno je da ovakve stvari ipak budu regulisane.
Tačno je da ovaj predlog zakona ima svega tri člana, ali je takođe tačno da je on korektan i suštinski dobar. Njime se omogućava da državni organi, po službenoj dužnosti, pribavljaju dokumenta, prvenstveno izvod iz matičnih knjiga ili, recimo, državljanstva za građane iz drugih opština, odnosno samih gradova.
Tačno je takođe da se putem elektronske komunikacija, koja se ovde ustanovljava kao zakonska norma, ostvaruju određene uštede, kako u vremenu, tako i u novcu. Ali, moram da kažem da su uštede u kontekstu i u sklopu celokupne državne uprave koja je trebalo da ostvari mnogo veće uštede ili je to bar tako bilo ranije najavljivano, ako se ne varam, potpuno beznačajne.
Podsetiću da su svi organi državne uprave, na osnovu Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i na osnovu Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi, bili u dužnosti da do 31. decembra 2009. godine dostave nove sistematizacije radnih mesta i da se sredstva za plate zaposlenih, kako u republičkoj administraciji, tako i u lokalnim samoupravama, određuju i planiraju u skladu sa tim okvirima.
Da li je nešto urađeno u pogledu toga? Verovatno jeste, ali sa ogromnim zakašnjenjem. Da li je ovaj zakon proizveo neke efekte u praksi? Naravno da nije. Ovde, naravno, ne govorim o tome da su zakoni koje smo doneli u decembru 2009. godine, znači, ova dva koja sam sada pomenula, da su oni dobri zakona. Naprotiv, radi se o izuzetno lošim zakonima o kojima smo mi govorili sve najgore onda kada je bila rasprava o njima na dnevnom redu.
Tada smo takođe govorili da ne postoji ozbiljna namera da se izvrše uštede u javnoj potrošnji i da je način na koji je Vlada tim predlozima zakona predvidela za uštede pogrešan i da je ušteda javne potrošnje mogla da se postigne u nekim drugim merama. Takođe smo pitali - kako je moguće da Vlada ostvaruje uštede ili pokušava da ostvari uštede ukoliko je mera kojom se otpušta ogroman broj građana, odnosno zaposlenih ljudi, toliki efekat mogla da da koji iznosi 0,27% od budžetskog deficita u tom trenutku?
Znači, radi se o potpuno beznačajnim stvarima i beznačajnim merama. Ovde govorim o tome da zakoni koje smo doneli kao Narodna skupština, moraju da budu sprovedeni i moraju da budu usvojeni, moraju da budu po njima znači postupljeno, makar oni bili i tako loši kao što su zakoni o kojima sam govorila. To je upravo obeležje jedne uređene i jedne stabilne demokratske države koja to želi da bude, ali izgleda da to pravilo ne važi jedino za našu državu.
Kod nas se zakoni donose samo da bi se doneli, ili zbog toga da bi eventualno, parlament u izveštaju Evropske komisije bio pohvaljen kako nešto radi, kako je aktivan, a ne da bi se sprovodili, i ne da bi se efekti tih zakona osetili u samom društvu, odnosno konkretno kod građana.
Svakome je, jasno da je Državna uprava efikasna, troma, spora, često korumpirana, u svakom slučaju vrlo skupa i da je neophodna racionalizacija Državne uprave, ali ona mora da bude izvršena po unapred osmišljenom planu. Ona ne može da bude izvršena ad hok, moramo da znamo prvenstveno kriterijume na osnovu kojih može da dođe do racionalizacije Državne uprave, da ne bi došli u situaciju u kojoj se danas nalazi pravosuđe.
Naime, reforma pravosuđa, ili onih koji su čak pokušali da reformišu pravosuđe nisu to uradili na pravi način, nisu znali na osnovu kojih pravila da to urade, pa sada ne znaju gde da krenu, i kako da uopšte pokrenu i poboljšaju one stvari koje su evidentno loše.
U Državnoj upravi danas ima četiri puta više zaposlenih nego što je to bilo 2000. godine. Čak šef beogradske kancelarija Svetske banke, gospodin Sajmon Grej, je napravio jednu analizu veličine državnog aparata, i došao je do zaključka da 11 hiljada odeljenja u Srbiji je viška.
Znači, za razliku od nas koji čak nismo uspeli da napravimo bilo kakvu analizu sadašnjeg stanja u državnoj administraciji, ovaj izveštaj i ova analiza nam pokazuje da je i sa mnogo manje kadrova moguće izvršiti više.
Umesto da Vlada poštuje zakone koje je sama predložila, i da pristupi racionalizaciji Državne uprave, počev, naravno, od nje same jer svi ćete se složiti da imamo jednu od najglomaznijih vlada uopšte, ne samo u regionu, nego uopšte i u Evropi. Ona je rebalansom budžeta za 2009. godinu povećala davanja za plate, u republičkoj administraciji za 1.400.000 dinara. Pa, da li je to normalno?
S jedne strane, u poslednjih 18 meseci. 200 hiljada ljudi je ostalo bez posla. To su zvanične statistike. A s druge strane, neki ljudi dobijaju povišice i kako onda uopšte možemo da govorimo o tome da svi mi podjednako podnosimo teret ekonomske krize.
Umesto da pristupi transformaciji državne uprave, kako bi naravno dobili ne samo efikasnu već i sposobnu državnu upravu, kako bi u krajnjem slučaju izvršili uštede, Vlada je odlučila da uštedi tako što će lokalnim samoupravama da smanji, i to drastično, lokalna transferna sredstva.
Na taj način je većina lokalnih samouprava bukvalno došla, kada je u pitanju njihovo poslovanje, na rub same egzistencije. Ustav garantuje finansiranje lokalnih samouprava iz budžeta, i naravno, ja se pitam, nije valjda ovo smanjenje jedina i najpametnija odluka koju je Vlada donela, a u cilju prevazilaženja posledica ekonomske krize.
Da pojasnim o čemu govorim. Izvršiću jednu kratku analizu visine transfernih sredstava u poslednjih par godina. Primera radi, u vreme vlade kada je DSS bila na vlasti, iznos transfera za lokalne samouprave, transferna sredstva su iznosila 63 milijarde dinara, a danas, ako se ne varam, ona su na nivou od 25 milijardi.
U budžetu za 2009. godinu sa 41 milijarde dinara sredstva su smanjena na 26, znači, 15 milijardi dinara je umanjen, a koliko znam, 1,7% BDP je namenjen transfernim sredstvima.
Ukoliko se to tačno izračuna, to znači da opštine iz budžeta treba da dobiju 48 milijardi dinara. Takvo je sada stanje u državi, i svako od nas u lokalnim samoupravama to vidi da su ta sredstva toliko smanjena.
Uprkos zahtevu 151 opštine i grada da se vrate transferna sredstva lokalnim samoupravama, Vlada i ovu godinu okončava sa smanjenjem troškova lokalnih samouprava.
Naravno, da budem iskrena, u rebalansu za 2009. godinu, tačno je da je predviđena jedna milijarda dinara više za lokalne samouprave, ali ukoliko to sagledamo u sklopu onih 15 milijardi koje nedostaju, taj iznos je onda potpuno smešan. Da bi nadoknadili novac za svoje potrebe, svaka druga opština u Srbiji je podigla iznose komunalnih taksi u rasponu između 45 i 280%, čime je direktno i znatno otežano poslovanje privrednih subjekata koje je imalo za posledicu da mnogi preduzetnici, odnosno same zanatlije, stave bukvalno katanac na svoje radnje, jer nisu mogli da pretrpe, odnosno da istrpe takve namete i opterećenje.
U poslednje vreme mnogo se govori o zahtevu za promenu Ustava kao jednog od osnovnih načina kako bi bile omogućene uštede, odnosno kako bi sam državni aparat mogao da bude manji.
Nije valjda da bi država toliko značajno uštedela, narodnih poslanika ne bi bilo više od 250, nego bi ih bilo 100 ili 150. Svima je jasno da ovi zahtevi za promenu Ustava nemaju veze sa onim što se glasno govori. Jasno je da Ustav, čak i onima koji su aktivno učestvovali u njegovom donošenju, smeta u onom delu gde se govori o kosovskoj preambuli.
Ako predsednik Republike i Vlade toliko brinu o načinu kako da ostvare uštede u državnoj administraciji, zašto ne pođu sami od sebe. Zaista, mislim da nema nikoga u ovoj sali ko ne bi potvrdio da imamo najveću Vladu, ne samo u regionu, već i u Evropi po broju stanovnika.
Ako se tome doda da pored ministara, potpredsednika Vlade, imamo 56 državnih službenika, odnosno 111 pomoćnika ministra, onda i sami znate o čemu govorim, a da ne govorim o tome koliko savetnika ova vlada ima.
Mnogo bi se više uštedelo kada bi se izvršila racionalizacija upravo u ovoj oblasti, nego što bi se krenulo u samu promenu Ustava i smanjenju broja poslanika.
Neki su se dosetili, pa će sada rekonstruišu Vladu. Istine radi, bilo je i onih ministara koji su pre dve godine govorili kako je sama racionalizacija Vlade nužna, ali ima i onih ministara koji smatraju da rekonstrukcija Vlade treba da bude izvršena u prva četiri meseca sledeće godine.
Meni kao običnom građaninu nije jasno kako ih nije sramota da o rekonstrukciji Vlade govore u izbornoj godini. Ovde se sada licitira sa nekim imenima raznih ministara koji će navodno da ostanu bez svog portfelja, iako budžet za 2011. godinu obuhvata sva ministarstva koja danas postoje. To je potpuno neozbiljno.
Kad sve ovo sagledamo u sklopu izjave gospodina Tadića koji je rekao da nema snage da misli da nije siguran da ima snage za samu racionalizaciju države uprave, onda je jasno kakav će ishod svih ovih najava da bude. Žao mi je što gospodin ministar nije ovde, ali reći ću sad i moraću da ga pitam o čemu se ovde radi, a kad se pojavi ponoviću da bi i uživo čuo šta se dešava.
Moram da ga pitam, da li je moguće da lokalna vlast u Čajetini, u kojoj je DSS na vlasti od 2000. godine, toliko smeta da je bilo neophodno doneti presudu na osnovu nepostojećeg zakona o denacionalizaciji i opteretiti opštinu da plaća državne dugove.
Pojasniću, opština je u obavezi da isplati 113.909.600 dinara naknade naslednicima zemljišta koje je nacionalizovano decembra 1959. godine. Naravno, sve na osnovu zakona koji ovaj dom još uvek nije doneo, na osnovu zakona o denacionalizaciji.
To je takav pravni presedan i nemam reči kako da ga opišem, isključivo koji je motivisan najbrutalnijim političkim motivom. Volela bih, naravno, kao neko kome je pravna nauka vrlo bliska, govorim o ministru Markoviću, da mi da neki svoj sud o ovom neviđenom i nezapamćenom pravnom presedanu. Hvala vam.