Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogu ovog zakona ću pristupiti sa aspekta nekoga ko je četiri godine radio u beogradskom pravosuđu i imao priliku da se svakodnevno susreće sa radom veštaka. Da to ne bude jednostran pristup, pristup sa sudskog aspekta, o ovoj temi u načelnoj raspravi će govoriti moje kolege: gospodin Dimitrijević sa aspekta bivšeg veštaka sudsko-medicinske struke, kolega Palalić sa aspekta advokata.
Naravno da veštačenje kao sudsko-procesna radnja predstavlja tekovinu modernog pravosuđa ne samo kod nas, nego uopšte i u svetu. Da bi neko mogao da obavlja ovu važnu dužnost, on bi morao i trebalo bi da bude prvenstveno stručno lice koje ispunjava niz suštinskih i formalnih uslova da bi obavljao ovako važan i odgovoran poziv.
Od samog nalaza i mišljenja veštaka zavisi, odnosno od samog njegovog kvaliteta, zavisi i tok sudskog postupka, a neretko i sam ishod sudskog postupka.
Ono što treba da predstavlja zadatak samog veštaka jeste da on brižljivo razmotri sam predmet veštačenja, da potpuno tačno iznese svoja zapažanja i da nepristrasno na kraju da svoj sud o onome što treba da predstavlja predmet veštačenja.
Sada, neretko u praksi stvari ne izgledaju tako. Neretko su veštačenja subjektivna, nalazi, mišljenja nedovoljno utemeljeni u samoj struci, odnosno u samoj nauci i zbog toga su, takva je bar ocena nekvalitetni.
To se direktno odražava ne samo na presudu, odnosno na odluku suda, već i na samo pravosuđe. Ovde treba pojasniti da veštaka angažuje sud iz razloga što sudija nije stručan da obavi ovo veštačenje, odnosno da svoje mišljenje da o onome što predstavlja zadatak veštačenja, na osnovu čega će se doći do same relevantne činjenice koja je ključna za utvrđivanje istine u datom sudskom postupku.
Same sudije često nisu u situaciji da ocene dati nalaz i mišljenje veštaka kao nepristrastan, jer one u toj oblasti nisu stručne i zato mu obično pridaju veru, odnosno poveruju mu. Zbog toga je vrlo važno da samo veštačenje, posebno ova oblast koja se odnosi na veštake, da se u zakonu apostrofira odgovornost veštaka. To je nešto što je vrlo važno, a, nažalost, u ovom predlogu zakona, o kome danas raspravljamo nema baš mnogo reči o samoj odgovornosti veštaka.
Sada je još uvek važeći zakon iz 1987. godine. Tačno je da je on anahron, neusaglašen jezički, kako sa samim propisima, tako i sa Ustavom. Tačno je da on tretira organizacije koje već duže vremena ne postoje, ali moram da iskažem svoje mišljenje da je on mnogo razrađeniji, da je on precizniji i da je obuhvatniji u odnosu na ovaj koji danas imamo ispred sebe. To nije samo moje mišljenje, to je mišljenje veštaka sa kojima sam se konsultovala prilikom pripreme za raspravu o ovom predlogu zakona.
Dobra je stvar i to treba pohvaliti, to je nešto što je vrlo važno što se unosi ovim zakonom, a to je registar samih veštaka. Uvodi se on i postaće obavezan. Ono što je važno jeste da će biti dostupan samoj javnosti.
Međutim, nažalost, loše strane ovog zakona prevažu. Prvo, ne postoji stručno telo koje ispituje stručnost, koje ispituje iskustvo, tačno koliko je neko vešt u onome što radi i, nažalost, moralni kredibilitet koji je vrlo važan, s obzirom na poziv koji se obavlja.
Druga stvar, kao što sam već ranije rekla, nisu dovoljno definisane odredbe koje se odnose na samu odgovornost veštaka. Ovde je dosadašnje iskustvo pokazalo, kako u samom pravosuđu, da je odsustvo odgovornosti nešto što predstavlja najveću manu, kada su veštaci u pitanju.
Još uvek ne znam da je bilo koji veštak odgovarao, iako zakon takvu mogućnost poznaje, kada je načinio određeni propust, na osnovu čega je nastupila nenadoknadiva šteta. Mislim da naše sudstvo ne pamti takav primer odgovornost sudskog veštaka.
Takođe, konsultujući i neka druga zakonodavstva, koja se tiču i odnose na ovu oblast, imala sam priliku da vidim da je u mnogim zakonodavstvima predviđeno, odnosno u zakonima koji se tiču ove oblasti, da veštak ima licencu. Mislim da bi bilo dobro da je to ugrađeno i u naš zakon.
U modernim državama veštak je ekspert u datoj oblasti. On je akreditovan, on je licenciran, jer prolazi više faza obavezne edukacije na osnovu koje stiče jedan od pet rangova. Kako sam uspela da nađem to je: početnik, akreditovani član, akreditovani stariji procenitelj, licencirani procenitelj i ekspert procenitelj.
Ovakav ozbiljan pristup rangiranju stručnih znanja veštaka nam govori da nije dovoljno da veštak, pored toga što ispunjava određene formalne uslove, preda dokumentaciju Ministarstvu pravde i onda, prosto, samo čeka kada će od ministra pravde da bude imenovan.
Ovo rangiranje stručnih znanja nam govori još i to da nije svaki veštak u pogledu svoje struke isti. Imala sam priliku da izvršim uvid i u Nacrt zakona o sudskim veštacima, koji, nažalost, nije ušao u ovu proceduru. Mislim da su neka rešenja u njemu mnogo bolja.
Sa druge strane, u praksi je primećen jedan vrlo važan problem. To je, da mahom jedan sudija angažuje uvek iste sudske veštake za određenu oblast. To je nešto što je trebalo popraviti. Da li je to moglo da se uradi na osnovu toga što će se sudski veštaci angažovati na osnovu unapred utvrđenog redosleda iz kompjuterskog programa ili na neki drugi način, to je bilo na samom Ministarstvu da proceni koja je najbolja varijanta za to. Ovo je upravo problem i ono na šta će vam svi ukazati kada je u pitanju rad samih veštaka.
Na ovom, da tako kažem, sadejstvu između sudije i samog veštaka, postoji veliki problem i prostor za eventualnu, ne tvrdim, ali moguću korupciju i, naravno, postoji prostor za ne davanje samog nepristrasnog nalaza i mišljenja.
Takođe, postupak imenovanja sudskih veštaka, malo je promenjen u odnosu na one koje sada imamo. Naša ključna zamerka, Poslaničke grupe DSS, jeste što ne postoji stručna komisija koja bi izvršila, na neki način, razgovor sa samim kandidatima za veštačenje, na osnovu onih referenci i dokumentacije koje je već kandidat za veštaka podneo Ministarstvu pravde, i što nije izvršena neka vrsta trijaže samih kandidata. To je nešto što je loše, jer na taj način veštaci pre samog imenovanja ne prolaze potrebnu stručnu proveru.
Mislim da je postojanje stručne komisije ranije bilo u prethodnom Predlogu zakona, ali je šteta što ona više ne postoji.
Od nekih predstavnika Ministarstva pravde, čuli smo, u medijima smo imali prilike da čitamo da je ovaj Predlog zakona predviđao postojanje disciplinske komisije koja bi bila sastavljena od predsednika Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca i predstavnika Ministarstva pravde, a čiji bi cilj bio ispitivanje osnovanosti svih onih predstavki koje dolaze na rad sudskih veštaka. Naravno, oni bi kao takvo telo imali mogućnost da izriču određene sankcije, kako od same novčane opomene, preko suspenzije, pa do razrešenja.
Bez obzira što bi svako od nas ovde imao priliku šta da kaže, kada je u pitanju sastav te komisije, jer bi je činili mahom isti oni ljudi koji su najodgovorniji za neuspelu reformu pravosuđa, čije su posledice, već, više nego evidentne u praksi, smatramo da sama ideja postojanja disciplinske komisije nije loša i da je trebalo uneti u sam Predlog zakona. Ovako, imamo situaciju da veštaci ne prolaze dovoljnu proveru njihove struke ni prilikom samog imenovanja, a kasnije, ni u toku obavljanja svog poziva.
Ovde treba biti potpuno objektivan i reći da nalaz i mišljenja sudskog veštaka, odnosno sa aspekta njegovog kvaliteta, ne zavisi isključivo od stručnog znanja sudskog veštaka, iako je ono presudno. Vrlo važan problem u praksi jeste taj što su sudske naredbe za veštačenje neprecizne, što se ne određuje tačno predmet i zadatak samog veštačenja, pa se često dešava u praksi da se veštaci ne bave onim zadatkom veštačenja na osnovu koga bi trebalo da proiziđe relevantna činjenica koja će se kasnije dokazivati u samom dokaznom postupku, već se bave nekim drugim manje važnim tačkama i manje važnim stvarima vezano za samo veštačenje.
Pošto sam iznela, rekla bih, objektivan prikaz, sa mog aspekta, stvari kada je u pitanju ovaj predlog zakona, onda se da zaključiti da sem registra, što je, ponavljam, vrlo dobra stvar i treba je podržati, mislim da ovaj zakon, nažalost, ne donosi ništa preterano novo, niti će na najbolji način ovu stvar i ovu oblast da unapredi.
Na samom kraju ovog predloga zakona vrlo čudi razlog za hitno donošenje i vrlo čudi obrazloženje ovog predloga zakona koje kaže, da će, u slučaju da se ovaj zakon na vreme ne usvoji, to biti razlog za eventualne negativne posledice koje će pravosuđe da trpi.
Prosto, uvaženu gospođu Malović moram da pitam – da li ima veće štetne posledice od šamara koje je srpsko pravosuđe dobilo od strane Evropske komisije, kada je u pitanju reizbor sudija i kada je u pitanju sastav i nezavisnost Visokog saveta sudstva? Činjenica je da su posledice takve jedne reforme u pravosuđu vrlo vidljive. Činjenica je da je poverenje naših građana u sudski sistem do te mere opalo, da, faktički, ne postoji. Činjenica je da će drastičnim smanjenjem broja sudija i drastičnim povećanjem broja predmeta po jednom samom sudiji, pravosuđe u pogledu njegovog funkcionisanja biti dovedeno do samog ruba funkcionisanja.
Na samom kraju, pozabavila bih se onim što smo mi podneli u vidu amandmana. Prvenstveno, reagovali smo već u članu 6, gde smo tražili dopunu uslova za obavljanje poslova veštačenja. U članu 7, gde smo tražili da se unese odredbe o postojanju stručne komisije, kako bi se na bolji način proverila stručna kvalifikacija samog kandidata za veštake. U članu 10, tražili smo da se pored nabrajanja državnih organa koji mogu da izvrše veštačenje nađu, pored fakulteta, instituta i zavodi. Prvenstveno smo ovde mislili na Gradski zavod za veštačenje, koji postoji oko 35 godina i koji je formiran od strane Skupštine grada, a za potrebe beogradskog pravosuđa i kao takvo, bar u ono vreme dok sam bila u pravosuđu, predstavljalo je renomiranu instituciju. Čak, ukoliko i postoji određenih problema u njegovom funkcionisanju, nije problem da se ono reformiše. Smatramo da je vrlo važno da je ono trebalo da nađe svoje mesto u ovom zakonu.
Takođe, kod razloga za razrešenje, u članu 19, tražili smo da se tačka 7) briše, iz razloga, da bi javnosti bilo jasnije o čemu se radi, ova tačka 7) govori da će veštak da bude razrešen ukoliko u roku od osam dana ne obavesti Ministarstvo pravde o eventualnoj promeni svoje adrese ili o bilo kojim drugim podacima koji se upisuju u registar. Ovakav podatak ne bi trebalo da zasluži, da nađe svoje mesto kao razlog za razrešenje, pored odredbe koja kaže da će veštak biti razrešen, ukoliko nestručno i neuredno obavlja svoje veštačenje. Prosto, po rangu, ta dva razloga za razrešenje nisu izjednačena i ne vidim razlog kako bi to moglo da postoji kao razlog za razrešenje, to, ukoliko on u roku od osam dana ne obavesti Ministarstvo pravde o promeni same adrese, prebivališta ili telefona. To su potpuno irelevantne stvari u pogledu onoga što treba da predstavlja samo veštačenje.
Naravno, kada sam govorila o disciplinskoj komisiji, mislim da je vrlo važno da je ona bila uvrštena u ovaj Predlog zakona, jer bi disciplinska komisija u ovom slučaju, pretpostavljam, mogla, recimo, da uputi, odnosno da ga novčano kazni, da ga opomene ili, ukoliko posle druge opomene on to ne izvrši, naravno, da ga suspenduje ili bilo šta drugo.
Razrešenje je vrlo, po meni, oštar razlog za ovo s obzirom na to da razlog za razrešenje ovde u ovom slučaju ne postoji. Takođe, to se odnosi i kod samih pravnih lica u pogledu samog brisanja.
Mi nismo, kao što vidite, podnosili mnogo amandmana. Podneli smo šest, ukupno. Moram da kažem da, čak, ukoliko, verujem da ćete ih razmotriti, ih prihvatite, kvalitet ovog zakona neće biti dovoljan. Mislim da je u samom Predlogu zakona trebalo predvideti neke novine o kojima sam govorila, prvenstveno mislim na disciplinsku komisiju, prvenstveno mislim na stručnu komisiju koja će da proverava znanje i stručnost određenog veštaka i, naravno, odredbe koje bi se odnosile na samu odgovornost veštaka da bi on bio kvalitetan u samom svom postojanju. Hvala vam. Toliko. (Aplauz)