Dame i gospodo narodni poslanici, kada se govori o ovom predlogu zakona, obično se, govorim prvenstveno o javnosti koja nije u Skupštini, već izvan, govori o pooštrenoj kaznenoj politici. Smatram da ove izmene i dopune treba posmatrati šire u odnosu samo na taj deo.
U praksi se pokazalo da kod sada važećeg zakona o sprečavanju nasilja postoje određeni propusti i nedostaci koje je neophodno izmeniti, da bi pravosuđe i policija efikasnije vodili borbu protiv nasilja. Upravo ovaj predlog zakona ima za cilj da se policiji i pravosuđu omogući da na što efikasniji način rade svoj posao.
Problem sa navijačima ne postoji od juče i Srbija nije jedina zemlja koja mora da vodi računa i da se bori protiv nasilja. Naime, neke zemlje, kao što je Britanija, davno su rešile ovaj problem.
Tačnije, 1985. godine, kada je na stadionu ''Hejsel'', prilikom igranja utakmice između ''Liverpula'' i ''Juventusa'', poginulo 39 italijanskih navijača u neredima koje su izazvali fanovi britanskog ''Liverpula'', svi klubovi sa Ostrva su dobili zabranu da igraju u Evropi na period od pet godina. To je bio prvi korak u rešavanju ovog izuzetno teškog problema.
Tada je britanska premijerka Margaret Tačer vrlo jasno zauzela stav da se treba surovo i vrlo oštro sukobiti i obračunati sa samim navijačima. Ne samo što su tada pooštrene kazne, već na stadionima nije bilo mesta za stajanje. Zabranjeno je svako točenje i konzumiranje alkoholnih pića. Kamere ne samo da su pratile posebne sektore na tribinama, već su i snimale okolne ulice.
Koliko je meni poznato, ovaj predlog zakona je baziran na tom britanskom modelu i mi smo u njega uvrstili sva pozitivna iskustva koja su primenjena u samom britanskom zakonodavstvu. Britanci su toliko daleko otišli u suzbijanju nasilja na sportskim priredbama da, recimo, danas na njihovim stadionima ne postoje uopšte ograde. Kada kupite ulaznicu za neku od njihovih utakmica, videćete da su na poleđini ispisane kaznene mere za određene prekršaje, koje se, samim tim, imaju smatrati sudskom odlukom.
Znači, nije neophodno da se vodi postupak da bi neko lice bilo privedeno ili osuđeno, već se, u slučaju prekršaja, takve kaznene mere smatraju samom sudskom presudom.
Naša policija teško može da utvrdi ko je krivac i da ga samim tim identifikuje.
Primera radi, na stadionu ''Mančester junajteda'' imate ukupno 14 kamera koje snimaju svaki sektor na tribinama i kod njih je apsolutno nemoguće da se desi ovakav problem. Za više od godinu i po dana, u obračunu navijača suprotstavljenih klubova, ubijeno je sedam ljudi, sedmoro mlađih osoba. Surovost i brutalnost koja je tom prilikom iskazana je, u svakom slučaju, zastrašujuća, posebno ukoliko se ima u vidu da se radi o maloletnim počiniocima krivičnih dela.
U Srbiji ima negde oko 2.000 huligana. Oni se vrlo revnosno spremaju za svaku utakmicu, dolaze naoružani metalnim štanglama, palicama i vrlo često unose i noževe. Noževi su upravo ta sredstva kojim su krivična dela, ona najteža, govorim o ubistvima i teškim telesnim povredama, izvršena. Naravno, agresivnost se lako pojavljuje, još se brže širi.
Mi moramo da uzmemo u obzir činjenicu da su naše generacije stasale u ratnim vremenima, u vremenima velikog nezadovoljstva i socijalne i psihološke krize.
Spremajući se za sednicu i čitajući ovaj zakon, pročitala sam da se u okolini Pančeva, neka me neko ispravi ukoliko nije tačno, čak, održavaju rituali koji podstiču agresivnost kod samih sportista. Govorim o svim dometima do kojih navijači mogu u svojoj agresivnoj borbi da dođu. Naravno, vrlo često se dešava da oni kliču i Hitleru.
Ako se analizira situacija na tribinama, broj nemira i težina krivičnih dela, onda je sasvim opravdano što dolazi do pooštrene kaznene politike u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona.
Da li treba da podsećam na masovnu tuču navijača na fudbalskoj utakmici ''Radnički''-''Partizan'' 1998. godine u Kragujevcu, ili, recimo, na tuču na utakmici ''Rad''-''OFK Beograd'' 2003. godine, zatim na opštu tuču igrača na terenu na košarkaškoj utakmici ''Hemofarm''-''Partizan'' ili ''Partizan''-''Zvezda'', ili bi, pak, trebalo da pomenem i nemile događaje kada je na severnoj tribini stadiona ''Partizan'', 1999. godine, ubijen Aleksandar Radović, a 2005. Mirko Radovanović, koji je izboden nožem posle rasprave o navijačkom šalu?! Ili, kada je u tuči između navijača ''Bežanije'' i ''Čukaričkog'', sa sedam uboda nožem, ubijen Golub Balević. Poslednji fatalni obračun odigrao se na terenu FK ''Žarkovo'', u kome je ubijen Aleksandar Panić iz Železnika.
Ovaj predlog zakona, pored toga što pooštrava kazne, produžava i vremenski interval, sa 90 na 120 minuta pre i posle sportske priredbe, samim tim on na neki način otklanja jednu osnovnu prepreku za možda efikasniju borbu pravosuđa protiv ovakvih nemira, odnosno protiv nasilja na sportskim terenima i uopšte priredbama, a to je da se na jedan mnogo jednostavniji način definiše nasilničko ponašanje.
Naime, iz njegove definicije kao bitno obeležje bića krivičnog dela izbačeno je nasilje i samim tim je olakšan put sudu da lakše i brže dođe do same presude, odnosno odluke ukoliko do spora dođe.
Namera sam rekla, ja se izvinjavam ukoliko sam pogrešila, namera je bitno obeležje bića krivičnog dela koje je izbačeno iz definicije nasilničkog ponašanja.
(Zoran Krasić s mesta: Onda nema dela.)
Tako vi mislite.
Jednostavno, kakve probleme u praksi izaziva ova odredba, najbolje prikazuje i primer jednog navijača iz Beograda, protiv kojeg je samo u 2006. godini podignuto 27 prekršajnih i 13 krivičnih prijava, a nijedan postupak do sada nije okončan.
Na kraju, podvukla bi izuzetno važnu ulogu samih medija, koji bi trebalo da incidentne i nasilne ispade posmatraju izolovano i da ih postave u odgovarajuću perspektivu, a ne da konstantno od njih prave senzaciju.
Hvala.