Dame i gospodo narodni poslanici, mi generalno podržavamo ideju donošenja zakona o javnim beležnicima, prvenstveno zbog unošenja veće sigurnosti u pravni promet, zbog olakšanog dokazivanja i zbog rasterećenja sudova od niza onih radnji koje bi oni inače bili u obavezi da čine.
Ako smo 1930. godine imali Zakon o javnim beležnicima, koji je izgledao ovako, vidite, ima svega par strana, on je u to vreme bio izuzetno moderan zakon, jako dobro izbalansiran zakon i zakon koji je uvažavao sve dobre osobine latinskog sistema notarijata, onda se podrazumeva da i danas, 80 godina nakon toga, treba da imamo zakon koji je bar približno sličan po svom kvalitetu ovom zakonu.
Ono što je vrlo vidljivo kroz ceo tekst zakona, ovaj naš o kome sada raspravljamo, jeste ogromna nadležnost ministra u regulisanju svih važnih glavnih pitanja vezanih za javne beležnike. Sadašnja slika pravosuđa najbolje govori o tome šta se dešava u pravosuđu kada se ministru daju odrešene ruke – pravosuđe se reformiše na taj način da u njega više ne veruju ni oni koji su tamo pozvani da dele pravdu.
Mnogi zbog straha da bi sačuvali sopstvenu funkciju ne prezaju od toga da zloupotrebe tu istu funkciju, ni tu istu instituciju u kojoj rade, da bi učestvovali u montiranju i kreiranju montiranih procesa. Eto, u najkraćem, to je slika pravosuđa danas.
Ipak da se vratim tekstu ovog zakona. Očigledna je namera predlagača zakona da ima odlučujući uticaj na imenovanje prvih sto javnih beležnika. Postavlja se pitanje – zbog čega baš prvih 100? Zašto taj broj nije bio manji? Ako se kaže da se broj, da se javno-beležnička mesta utvrđuju na osnovu kriterijuma teritorija osnovnih sudova, zašto nisu predlagači zakona krenuli od toga da javnih beležnika ima 34, koliko ima uopšte osnovnih sudova u Srbiji?
Ne vidim uopšte nikakav razlog za toliku žurbu, s obzirom da zakon počinje da se primenjuje tek od 1. jula 2012. godine. Ne znam da li se uopšte raspravljalo o tome da se izbor, odnosno imenovanje prvih javnih beležnika prepusti Narodnoj skupštini.
Smatram da bi u tom slučaju imali jedan transparentan postupak izbora, a ovako imamo samo neskrivenu nameru potpune kontrole ovakvog procesa. Vrlo je čudno zbog čega prvenstveno ministar, zato što je on nadležan za imenovanje javnih beležnika, polazi za tom formulacijom da će on, maltene, imenovati više beležnika nego što će to uraditi onda kada bude formirana javno-beležnička komora. To je za nas potpuno neprihvatljivo i mislim da se na taj način ostvaruje ogroman uticaj na izbor javnih beležnika.
Postupku imenovanja javnih beležnika je posvećeno svega par članova, ako se ne varam od 25. do 30. Mnogo sam puta čitala zakon, tako da nema potrebe više da ga gledam. Naravno, to nije dobro i nije dobro što nisu razrađeni nikakvi kriterijumi, ni merila za samo imenovanje javnih beležnika. Stiče se utisak da će ovde biti slična situacija kao kod reizbora sudija, zbog toga što se ostavlja jako mnogo prostora za proizvoljno odlučivanje. Vi ste toga vrlo svesni.
Ko nama garantuje da ministar pravde prvih sto javnih beležnika neće imenovati na osnovu svog ličnog nahođenja, od ljudi iz vašeg neposrednog okruženja, članova stranke, prijatelja stranke, koga god želi? U ovom tekstu zakona garancija za tako nešto ne postoji. To jasno treba da se naglasi.
Dalje, u toj samovolji se toliko ide da se čak kaže da će ministar da imenuje konkursnu komisiju koja će biti sastavljena samo od tri člana. Ne zna se uopšte koja tri člana. Gospođo ministar, sada vas pitam od koja tri člana: vašeg vozača, državnog sekretara ili vašeg telohranitelja? Zbog načina kako ste vršili reizbor, ovakav scenario uopšte nije nemoguć. Vi ste toga vrlo dobro svesni.
Molim vas da nam sada pred svima objasnite koja tri člana ste imali u vidu i zašto to ne stoji u predlogu zakona. U nekim vrlo dobro regulisanim sistemima, zemljama koje imaju dugu javno-beležničku tradiciju, konkursna komisija je sastavljena prvenstveno od sudija najviših sudskih instanci u toj državi i profesora pravnog fakulteta.
Znam da je vama mnogo lakše kada nemate dodira sa strukom, jer u toj situaciji radite šta god želite, kao što ste radili sa sudijama, ali vas molim da ovo pitanje ozbiljnije definišete i da ovo pitanje ozbiljno shvatite.
Posao javnog beležnika je definitivno, ne samo da će biti u našoj zemlji nego svuda u svetu, izuzetno dobro plaćen, a zbog načina kako je u ovom predlogu zakona predviđeno imenovanje javnih beležnika ostavlja se veliki prostor za sumnju u nepristrasnost izbora. Ovom prilikom pozivam Agenciju za borbu protiv korupcije da vrlo budno nadgleda celokupan postupak i da otvori oči prilikom imenovanja prvih sto javnih beležnika, a onda kako bude.
Dalje, zašto nije predviđeno da lica koja su završila specijalističke studije iz oblasti javnog beležništva nemaju prednost prilikom imenovanja za javne beležnike? Zašto to nije napisano u Predlogu zakona? To govorim ne zbog svog ličnog interesa, nego govorim zbog toga što je jako mnogo ljudi završilo specijalističke studije, što na Pravnom fakultetu u Beogradu, što na drugom fakultetu koji su organizovali profesori koji su, u krajnjem slučaju, bili i članovi Radne grupe koja je radila ovaj tekst zakona.
Znači, bila sam polaznik prve generacije specijalističkih studija iz oblasti javnog beležništva na Pravnom fakultetu u Beogradu, imali smo prilike da stičemo znanja od najkvalitetnijih profesora, tzv. pionira javnog beležništva u Srbiji. Zbog čega bi sada status lica koja su završila specijalističke studije u potpunosti bio izjednačen sa statusom onih koji možda prvi put čuju za profesiju javnog beležništva? To je nešto što je trebalo mnogo bolje regulisati ovim predlogom zakona i trebalo mu je posvetiti malo više ozbiljnosti.
Kada je u pitanju stručno obrazovanje javnih beležnika, išli bismo čak i korak dalje. Da zanemarimo to što niste priznali specijalističke studije na Pravnom fakultetu u Beogradu, išli bismo korak dalje – zašto niste prihvatili da pohađanje javno-beležničke akademije bude obavezno? To je nešto što imaju druge zemlje, zemlje sa dugačkom javno-beležničkom tradicijom.
Mislim da od toga ne bi imali nikakvu štetu, naprotiv, veliku korist. U krajnjem slučaju, u uporednom pravu u pogledu stručnog obrazovanja javnih beležnika posvećena je velika pažnja i zahtevaju se vrlo strogi uslovi. U tom smislu, mislim da bi to bio na neki način preduslov afirmacije ove profesije na njenom samom početku.
Zbog svih ovih manjkavosti o kojima sam danas govorila mislim da je ovaj zakon primer kako jedna dobra ideja, jedna ideja koja je korisna za pravni sistem, zbog prevelike ambicije jednog kruga ljudi da kontroliše celokupan postupak imenovanja i da ga podredi sebi, može da bude devalvirana.