Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6887">Milica Radović</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Vlada je u svom izveštaju rekla da je ovo najozbiljniji Predlog zakona sistemskog rešenja još od izbijanja krize 2008. godine kojim se stvaraju uslovi za stabilizaciju bankarskog sektora u Srbiji.
Da li je baš sve tako kao što je Vlada rekla? "Nova Agrobanka", ako je formirana od zdravog kapitala, a tako nam je rečeno i prezentovano, onda je osnovno pitanje kako je ona za samo pet meseci postojanja, a podsetiću vas da je formirana u maju ove godine, uspela da se pretvori u najvećeg gubitaša, koji gubi dva miliona evra mesečno.
To ste rekli i na Ekonomskom samitu u ponedeljak, to ste rekli i ponovili danas.
Znači, "Nova Agrobanka" koja je formirana kao najjeftinije i najadekvatnije rešenje da bi se premostili svi problemi koji su nastali zbog lošeg stanja u Agrobanci, sada pet meseci nakon njenog formiranja, gubi dva miliona evra.
Danas, Vlada se odvažava na jedan ovakav potez, iz kog razloga? Da li je možda pozadina ovog zakona da bi se prikrili troškovi koji su u međuvremenu formirani, šta je prava pozadina ovog današnjeg Predloga zakona. Ono što izaziva sumnju, posebno jeste ova hitnost u raspravi. Zakon smo dobili u ponedeljak u večernjim časovima, a danas od ranog jutra o njemu raspravljamo, prvo to.
Drugo je ono što me zabrinjava, a rekli ste to u raspravi, da pripajanje "Nove Agrobanke" "Poštanskoj štedionici" ne može da se izvrši po odredbama sadašnjeg zakona, jer bi to predstavljalo gubitak vremena.
Ja kao neko ko je po svom obrazovanju pravnik, jednostavno takvo objašnjenje i obrazloženje ne mogu nikada da prihvatim, jer ukoliko ne poštujete pravo, onda stvarate anarhiju, haos i u finansijskom sistemu, iako kao da nije dovoljno što već postoji u potpunom pravosudnom sistemu i pravosuđu koje danas u Srbiji funkcioniše.
Suštinsko pitanje koje ja želim da postavim jeste kome je novoformirani menadžment Agrobanke davao kredite i pod kojim uslovima? To je suštinsko pitanje i ja vas molim da ako imate informaciju, a trebalo bi da imate, da odgovorite.
Drugo, da li je moguće da je iskorišćeno vreme posle izbornog bezvlašća, da bi iz novoformirane "Nove Agrobanke" bile finansirane nesolidne kompanije?
Ne bih volela da ovaj Predlog zakona danas bude paravan za amnestiju, moguću amnestiju od odgovornosti onih ljudi koji su ove gubitke i proizvod. Zbog toga vas molim da nas ne lišavate jasnih odgovora na ova pitanja.
Da vas podsetimo, Agrobanka je propala zbog vrlo lošeg poslovanja, lošeg upravljanja i zbog jednog beskompromisnog čerupanja, izvinjavam se na izrazu, ali zaista tako moram da kažem, novoformiranog menadžmenta koji je poslovao u poslednjih nekoliko godina i da onda budem potpuno jasna ovde.
Mi iz DSS-a podržavamo svaku akciju koja ide u pravcu rasvetljavanja ovih činjenica, u pravcu privođenja pravdi svih onih koji su odgovorni u ovom i u svakom drugom procesu, ali vas upozoravam da to nije dovoljno. Nije dovoljno zbog toga što je urušeno poverenje u finansijski sistem sa posebnim akcentom na tržište kapitala.
Ja ću da vas podsetim da je Agrobanka bila jedna od retkih banaka koja je bila listirana na beogradskoj berzi i koja je jedno duže vreme bila nosilac te iste likvidnosti na berzi. Moram da kažem da od 2005. do 2010. godine, ona jeste beležila solidne performanse, ali je izvršeno u međuvremenu nekoliko dokapitalizacija koje su bile uspešne, povećan je kapital, ona je bila na korak od toga da se svrsta u jednu od deset vrlo uspešnih banaka, top banaka u Srbiji, a na kraju se ispostavilo da su svi ti izveštaji koji su se odnosili na poslovanja od kvartala do kvartala bili krivotvoreni i da je na taj način, ne samo javnost, nego svi oni koji su imali veze sa finansijskim sektorom, dovedeni u zabludu i da sve ono što su bili realni pokazatelji, nisu bili ispravni pokazatelji. Ovde je ogromna odgovornost na funkcionisanju tadašnje NBS i na funkcionisanju svih onih revizija koje su bile neophodne.
Kada je banka bankrotirala onda su državni organi, odnosno predstavnici državnog kapitala prebacivali odgovornost sa jednog na drugi, sa NBS na Ministarstvo, itd. Međutim, ono što je, i danas se nažalost čulo u ovoj raspravi, a što se i tada moglo čuti, čak su optuživani i strani investitori za to što nisu kontrolisali banke na operativnom nivou. Kazaću vam da strani investitori nisu ni dužni da vrše kontrolu banaka na operativnom nivou, jer da jesu oni naravno ne bi bili portfolio investitori.
Mi umesto da stvaramo ambijent, za jednostavno zdravo poslovanje, mi i ovo malo investitora koje imamo u državi pokušavamo da rasturimo i da ih jednostavno oteramo. Danas u Srbiji funkcioniše negde između 20 i 30 stranih investicionih fondova, i najveći deo tih fondova jeste uložio svoj novac u "Agrobanku". Da je "Agrobanka" kojim slučajem izolovan slučaj, naravno da se ne bi dizala ovolika polemika u javnosti, naravno da celokupan ovaj slučaj ne bi došao do ovih razmera o kojima danas raspravljamo.
Podsetiću vas da je pre tri godine u Srbiji zabeležen još jedan slučaj, a to je slučaj "Metals banke", koja je bila u vrlo sličnoj situaciji. Jednostavno, ta banka je prikupila svež kapital od domaćih i stranih investitora, onda je sagradila onu staklenu, pametnu zgradu u Novom Sadu, sa kojom su se mnogi divili i koji su o njoj pohvalno govorili. Onda je ta banka podelila braći od stričeva, komšijama, školskim drugovima, kumovima određeni iznos kredita, svi su oni otišli na neka sunčana ostrva i u tom trenutku je trebalo da dođe do likvidacije te "Agrobanke". To se nije desilo "zbog, naravno, zaštite bankarskog sistema" i odlučeno je da ta banka bude predata na upravu AP Vojvodini.
Samo ću da ukažem na jednu činjenicu, u tom trenutku "Metals banka", cena akcije "Metals banke" na Beogradskoj berzi je bila 60 hiljada, a sada je cena akcija "Razvojne banke Vojvodine" 350 dinara, pa vi sami prosudite o uspešnosti takve jedne akcije. Naravno, postavlja se pitanje ko će za to da odgovara i da li se u ovoj državi, upravo, vodi računa o tome da li će oni koji su to učinili biti privedeni pravdi.
Jedan veliki broj stranih investitora i akcionara je, naravno, insistirao da tuži Srbiju zbog ovoga, ali je kasnije zbog ogromnog napora, prvenstveno Beogradske berze došlo do obustavljanja ovakve jedne akcije, zbog obećanja da, naravno, nikad više u budućnosti ovako nešto neće da se desi. Podsetiću vas da je posle toga došlo do slučaja "Nove Agrobanke". Naravno, sada se pitaju strani investitori posle svih ovih dešavanja u državi šta je sledeći potez.
Govorimo o listiranju "Telekoma" na Beogradsku berzu, zašto se taj postupak toliko oteže? Zato nakon svih ovih dešavanja, koje smo imali priliku u državi da vidimo, niko normalan ne želi da uloži pare više u akciju u Srbiji. Onda se dešava ono što niko od nas ne želi, a to je da državne kompanije koje dobro posluju moraju da trpe zbog neodgovornog ponašanja jedne grupe, prvenstveno bih rekla mešetara.
Ovde ću na kraju samo da pomenem primer "Ist kapitala", najvećeg stranog portfolio investitora, odnosno fonda, koji posluje u Srbiji. Oni su se opekli kada je u pitanju "Metals banka" i kada je u pitanju "Nova Agrobanka", i sada vode grupu akcionara koji će da pokrenu postupak da tuže Srbiju u situaciji ako se do 26. novembra ne iznađe neko rešenje, da između njih i Vlade Srbije dođe do određenog dogovora u pogledu obeštećenja malih akcionara, znači koji dolaze iz zemalja EU od 70 miliona evra. Podsetiću vas da, ukoliko dođe do arbitražnog postupka u Vašingtonu to će sigurno biti jedan u nizu arbitraža koje će Srbija da izgubi, jer Srbija do sada nije dobila ni jednu arbitražu, niti je bilo koji arbitražni postupak okončan u njenu korist.
Naravno, ovo sve što se radi jako je loše. Loše je zbog toga što je prethodno uništen pravosudni sistem, što je danas kompletno izgubljeno poverenje u naš pravosudni sistem, što se sa ovakvim dešavanjima iz prošlosti, naravno urušava poverenje i u finansijski sistem. Osnovno pitanje koje ja želim da postavim jeste, kako mislite da privučete strane investitore i da li mislite da će bilo ko u ovakvom pravnom i poslovnom okruženju biti na bilo koji način motivisan da ulaže u Srbiju? Bez tih stranih investicija mislim da nama izgleda izlaza iz ove krize nema.
Meni je drago što se slažemo u pogledu toga da je neophodno preuzeti odgovornost, ali ja bih volela da odgovornost za ono što se desilo, prvenstveno ove dve banke, snose predstavnici državnih organa. Nadam se da je to i vaše mišljenje i mislim da se u tom delu slažemo.
Ono što je moja zamerka, mislim da država ne treba preterano da se upliće u privredne tokove, a to se upravo radi ovim predlogom zakona. Ovaj predlog zakona po meni, moguće da se u krivu, može da izazove jednu vrstu pravne nesigurnosti. Zbog čega? Zato što on nema ograničen rok važenja. Prvo to.
Druga stvar, slažem se sa onim što je moj kolega Mihajlo rekao – ako ste hteli da donesete leks specijalis onda ste morali da ograničite samo na ovaj slučaj. Šta je pozadina, da li možda želite pod ovaj zakon da uzmete i "Razvojnu banku Vojvodine", ja se slažem ako je to dobro rešenje. Mislim da bi bilo neophodno da su određene pravne odredbe u ovom predlogu zakona, da su drugačije formulisane, jer neke od njih zaista izazivaju sumnju u to da li su uopšte ustavne? O tome ćemo naravno mnogo više da govorimo u raspravi o pojedinostima, ali mislim da ovim predlogom zakona ne postižemo ni pravnu sigurnost, a to ćemo kasnije videti, da će ta nesigurnost da se prelije u finansijski sektor. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, meni je jako žao što ova tema nije izazvala veće interesovanje u Narodnoj skupštini. Takođe me i začuđuje činjenica da se predstavnik Vlade danas nije obratio poslanicima, da prosto nije imao potrebu bilo šta da kaže o ovim sporazumima, iako su oni izuzetno važni, ali drago mi je što je ova tema vrlo značajna za razgovor poslanicima DSS i gospodinu Marijanu Rističeviću. Znači, samo četiri poslanika danas da govore o ovoj temi, nije uobičajeno, a u krajnjem slučaju mislim da nije i korektno u odnosu na ono što se ovom temom tretira.
Govoriću samo o ova dva sporazuma o socijalnoj sigurnosti koje je Srbija potpisala sa Austrijom i sa Slovačkom. Mislim da je dobro što se oni sklapaju u svrhu zaštite naših građana u inostranstvu i u svrhu zaštite stranih državljana, odnosno građana u Srbiji. Posebno je dobro što oni garantuju jednak tretman državljanima i osiguranicima u obe države ugovornice.
Ovaj sporazum sa Austrijom omogućava da svi koji rade u Austriji, odnosno da svi Austrijanci koji rade u Srbiji u Austrijskim firmama mogu da ostvare sva prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja, sva druga prava koja proizilaze iz radnih odnosa, kao i prava koja proizilaze iz bezbednosti na radu. Ovaj sporazum je potpisan, koliko sam uspela da vidim, 1998. godine, ali je tek sada prilagođen međunarodnim standardima i do sada on faktički zbog toga nije mogao ni da bude ratifikovan.
Sporazum je vrlo značajan jer danas, moramo da znamo, 300 hiljada Srbi živi u Austriji, od toga 180 hiljada samo u Beču. Sa druge strane, Austrija je jedan od najvećih stranih investitora u Srbiji. Još od 2000. godine pa na ovamo ona je uložila negde oko tri milijarde evra, a robna razmena samo u 2011. godini je bila oko 500 miliona evra.
Naravno da značaj ovog sporazuma treba posmatrati i u svetlu te činjenice da doseljenici, došljaci u Austriji, jako teško ostvaruju svoja prava, tačnije oni imaju mnogo više poteškoća u procesu integracije, nego u bilo kojoj drugoj zemlji u EU i po tom kriterijumu Austrija se nalazi na 24. mestu ukupno od svih zemalja koje su rangirane na toj listi, što je daleko ispod proseka zemalja u EU.
Posebno zabrinjava podatak da se broj srpskih građana, sad namerno ne govorim državljana nego građana, u inostranstvu smanjuje. Naravno, još više zabrinjava ako ga sagledamo u svetlu te činjenice da se broj Srba u Srbiji takođe smanjuje. Razlog za to je vrlo jednostavan. Naši ljudi u inostranstvu, da bi imali pravo na normalan život i da bi mogli da ostvare sva svoja prava, s obzirom da država u tom pogledu ne čini mnogo, odlučuju se za prihvatanje državljanstva onih zemalja u kojima žive. To, naravno, čine da bi normalno mogli da žive, da bi imali sva prava koja se odnose na njihova građanska, lična, posebno politička prava kao građana tih zemalja. U tom smislu mislim da je vrlo važan značaj ovog sporazuma.
Kao što sam ranije rekla, ogroman broj srpskih građana živi u Austriji, i naravno, srpska zajednica je mnogo veća, čak i od slovenačke, hrvatske i mađarske zajednice u Austriji, ako ih sa jedne strane posmatramo sveobuhvatno. Za razliku od njih koje su 1955. godine čini mi se, dobili status nacionalne manjine, Srbi u Austriji to još uvek nisu. Podsetiću vas da su Srbi u Austriji živeli još s kraja 17. veka pa na ovamo, da su se u Beču štampala najvažnija dela srpske literature, pomenuću samo "Srpski rečnik", "Prvu srpsku gramatiku". Takođe, je važno da su Srbi učestvovali u oblikovanju društvenog života u Austriji još od 17. veka pa na ovamo. Ovo sve, naravno, govorim u prilog toj tezi da je neophodno da se država mnogo više založi za to da dobijemo status nacionalne manjine, jer će položaj srpske zajednice u Austriji biti naravno mnogo više zaštićeniji.
Sa druge strane, za dobijanje statusa nacionalne manjine po Ustavu Austrije neophodno je da Srbi, odnosno nacionalna manjina, zajednica koja na to pretenduje, mora da dokaže prisustvo jedne njene institucije u trajanju do 150 godina.
Podsetiću vas da Srpska pravoslavna crkva na teritoriji Austrije postoji skoro dva veka i da ima priznat zvaničan status. Znači, sa jedne strane, mi smo ispunili sve uslove za dobijanje statusa nacionalne manjine u Austriji, a sa druge strane vidimo da apsolutno ne postoji nikakvo htenje, odnosno volja austrijskih zvaničnika da nam priznaju status. Znači, u takvoj situaciji neophodno je da država učini sav napor da se intenzivira bilateralna saradnja, odnosno bilateralni odnosi sa Austrijom, da se unapredi svaki vid saradnje sa Austrijom, kako bi ovaj zahtev srpske zajednice u Austriji mogao da bude jednog dana ostvaren.
Za razliku od Austrije, konkretno Slovačka, ovaj drugi sporazum o kome govorim, u Slovačkoj Srbi imaju status nacionalne manjine. Čini mi se, u februaru 2010. godine je Vlada Slovačke i zvanično priznala status nacionalne manjine srpskoj zajednici. Moram da priznam da srpska zajednica nije mnogobrojna. Tačnije, poljska, mađarska i ukrajinska zajednica u samoj Slovačkoj su mnogo brojnije od srpske zajednice, ali srpska zajednica tamo ima status nacionalne manjine.
Naravno, vrlo je važno da kao država uspostavimo jedinstvenu politiku u zaštiti srpskih interesa, posebno ako znamo da je ova vlada ukinula Ministarstvo za dijasporu, koje se ranije koliko-toliko bavilo ovim pitanjem.
Takođe, neophodno je da srpski narod u regionu uživa mnogo veći stepen prava, nego što je to sada. Mislim da pozicija i politika Srbije treba da budu da se zalaže za to da Srbi i u regionu, kojih ima jako mnogo, po nekim zvaničnim statistikama preko dva miliona, treba da bude naš cilj da oni imaju ista prava kao nacionalne manjine u Srbiji.
Podsetiću vas da su prava srpske zajednice u okruženju jako i ozbiljno ugrožena. Možda najdrastičniji primer je pitanje ostvarivanja tih prava u Hrvatskoj i Crnoj Gori, a najbolji status u pogledu ostvarivanja tih prava Srbi imaju u Rumuniji. Zbog toga je vrlo važno da konačno država shvati koliko je ova problematika važna, da se utvrdi jedna jedinstvena politika zaštite srpskih interesa, ma gde Srbi bili, a posebno Srbi u regionu, jer moram da vam kažem da mi kao država nikada nećemo moći da budemo ni poštovana, ni moderna, ni u istinskom smislu demokratska država ako se na ovakav način odnosimo prema svojim sugrađanima, prvenstveno u regionu.
Hvala vam. Meni je žao što sam ja poslednji govornik na ovoj sednici. Žao mi je što moja koleginica Sanda Rašković Ivić neće imati priliku da govori, jer očigledno sada završavamo zasedanje. Ona je kao bivši ambasador u Italiji imala mnogo toga da kaže u pogledu sporazuma koji je danas na dnevnom redu, ali ovakav ishod niko nije mogao ni da predvidi, da ćemo ovako brzo da završimo, s obzirom na tempo rada koji smo imali u poslednje vreme. Hvala.
Hvala vam predsedavajući.
Moj amandman se odnosi na stavku usluge po ugovoru Uprave za Trezor, po kom osnovu je opredeljeno 1,6 miliona evra, namerno govorim u evrima da bi ste bolje razumeli, da bi shvatili o kom iznosu se ovde radi. Amandmanom sam tražila da se samo dvadeseti deo tog ukupnog iznosa preusmeri na nešto što je od vitalnog značaja za celo stanovništvo ove države, a to je omasovljenje dobrovoljnog davalaštva krvi.
Naime, u obrazloženju zbog čega se moj amandman odbija, kaže se da su ova sredstva na koje sam ja amandmanski reagovala, odnose na razne IT sisteme, operatere, servere i tome slično. Bez ikakve namere da potcenim bilo koju struku, a opšte je poznata činjenica da danas cena usluga u IT sektoru padaju, posebno u vremenu krize, privatne firme, velike korporacije koje opredeljuju milionske iznose za IT budžete, danas te budžete praktično smanjuju.
Sada naravno, kada je u pitanju zaduženje zbog čega se ovaj amandman odbija, moram da kažem i da me prosto iznenadilo obrazloženje u mišljenju Vlade, gde je rečeno da se ova sredstva delimično odnose i na izdvajanja za oglašavanje o visini javnog duga. Sada mi, naravno, ako znamo kolika su sredstva predviđena za sve ovo dolazimo u jednu paradoksalnu situaciju u najblaže rečeno, zbog toga što mi poreski obveznici plaćamo servis koji je nadležan za ove usluge u ukupnom iznosu od oko dva miliona evra, koji naravno nije u stanju da pravilno obračuna visinu javnog duga. To je ono o čemu je gospodin Mlađan Dinkić govorio pre sedam dana i oko čega se podigla velika polemika u javnosti. Znači, taj sistem koji vredi skoro dva miliona evra, pogrešno obračunava visinu javnog duga i to ne za malo, nego ni manje ni više nego za jednu milijardu i 200 miliona evra.
Znači, ako je to sve tako kao što je objašnjeno, onda mi zaista nije jasno zbog čega Vlada ne može da smanji iznose po ovim stavkama i zbog čega nije moguće da dođe do određenog, i prilično mogu da kažem slobodno, velikih ušteda u samom budžetu.
Moram da kažem takođe da je danas evidentan problem povećanja stope ne motivisanosti dobrovoljnih davaoca krvi i smanjenje dobrovoljnih davanja. Upravo zbog toga sam amandmanski reagovala, iako ćemo se složiti da, naravno finansijski kontekst u ovom slučaju nije jedini. Postoje mnogi drugi načini da se dobrovoljno davalaštvo pospeši i na druge načine, ali smatram da je ovo prvi korak.
Danas su rezerve često na minimumu, i to ne samo u letnjem periodu nego je to nažalost postao standard. Upravo zbog tih događanja i zbog tog nedostatka, naročito hitne operacije se neretko čak i odlažu.
Zbog toga sam smatrala da sredstva iz stavke usluge po ugovoru iz Uprave za trezor treba da budu prenamenovane za ove svrhe jer je to od vitalnog značaja za zdravlje, za očuvanje zdravlja i života cele nacije.
Naravno, ovde se radi o jednom vrlo ozbiljnom poduhvatu, ali taj poduhvat naravno da mora da košta.
Činjenica je da se moj amandman ne odnosi na neracionalno visoke troškove. Mislim da je neophodno da ga Vlada još jedanput razmotri, jer bi ta sredstva koja su njime predviđena imala višestruki značaj i višestruko bi se isplatile. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, na ovaj predlog zakona mi smo podneli četiri amandmana i ja se zahvaljujem na tome što je predlagač imao sluha za te amandmane i što je prihvatio od četiri ukupno tri.
Mislim da će u značajnoj meri ovaj predlog zakona biti poboljšan, prvenstveno zbog toga što se u situacijama kada je to neophodno rokovi produžavaju, prvenstveno mislim na dostavljanje pismeno putem diplomatsko-konzularne službe. Svi koji znaju na koji način to izgleda, znaju da rok od 30 dana nije dovoljan da se tako nešto učini. Sa druge strane, smatramo da rok po žalbi treba da bude skraćen sa 60 na 30 dana, to je takođe dobro što je prihvaćeno.
Međutim, ovaj amandman koji sam ja podnela je ključni amandman, jer on otklanja sve one sumnje o kojima smo govorili u toku načelne rasprave. Amandman na koji smo reagovali kaže, odnosno tekst zakona kaže – pošto primi izveštaj, odnosno kada protekne rok za dostavljanje izveštaja, sud zakazuje ročište na koje poziva predlagača i lice čije se rođenje dokazuje. Mi smo smatrali da u ovom slučaju treba da reagujemo i da kažemo da sud poziva sva lica čije je prisustvo neophodno. Zašto ovo govorim? Prvenstveno zbog toga što nije uobičajeno da se sudu nalaže koja lica treba da pozove na ročište za utvrđivanje vremena i mesta rođenja.
Meni prosto nije jasno, zašto je intencija predlagača zakona bila da se suzi krug lica koje sud poziva? Zašto nije omogućeno sudu da poziva ona lica za koja smatra da bi njihovo svedočenje moglo da doprinese utvrđivanju određenih činjenica ili bar u tome da te činjenice koje nisu ukazane ili dokazane učini verovatnim Mi smatramo da je formulacija koju smo mi dali daleko preciznija, obrazložiću zbog čega je to tako. Ako pogledamo druge procesne zakone, nećemo nigde naći ovakvu odredbu zakona gde se sudu sužava mogućnost pozivanja lica za koja on misli da je njihovo prisustvo neophodno.
Evo, izneću samo tri situacije, žao mi je što predlagač nije ovde, na osnovu kojih ću da dokažem da sam apsolutno u pravu. Imamo situaciju, ako kažemo da sud poziva samo predlagača i lice čije se rođenje dokazuje, šta se dešava u situaciji kada su njihovi iskazi potpuno različiti? Šta ćemo onda da radimo? Da li ćemo da sud, naravno po pravima Zakona o parničnom postupku postavlja privremenog zastupnika, ili šta će da radi u toj situaciji, ako mu je već ograničeno pravo koga da zove? Sa druge strane, predlagač je sam sebi skočio u usta, tako da kažem.
U drugom stavu, kada je rekao da sud mora da sasluša dva svedoka, znači, ako idemo logičnim sistemom zaključivanja, onda on i ta lica poziva.
Znači, moj amandman je morao da bude prihvaćen upravo zbog toga što je pravno logično amandman. Zato što na taj način se svaka vrsta zloupotrebe odmah u startu anulira. Imamo takođe još dve situacije. Imamo situaciju kada postupak za utvrđivanje rođenja pokreće lice koje za to ima neposredni pravni interes. Ono zna da lice čije se rođenje utvrđuje postoji, ono fizički postoji, ali nije u mogućnosti da do njega dođe. Nema informacije o tome gde živi, gde boravi, možda boravi u inostranstvu, ali je nemoguća dostava njegovog pismenog, odnosno poziva da dođe na samo ročište. Šta se dešava u toj situaciji? Na taj način je već osujećena odredba predlagača zakona. Zato mi ovim amandmanom predlažemo i pomažemo predlagača da izađe iz ove zamke.
Pogledajte recimo, treću situaciju, argumentovano namerno ovo obrazlažem da bi shvatili, žao mi je još jednom ponavljam što predlagač nije ovde da bi mogao da mi odgovori, jer zaista mislim da na ovo ne bi mogao da ima bilo kakav argument.
Treća situacija, lice čije se dokazivanje utvrđuje je, maloletno lice. Da li će sud da insistira na prisustvu deteta u postupku s obzirom na njegova psiho-fizička svojstva, ja opravdano verujem da će broj ovakvih slučajeva biti veliki. Da li ćemo insistirati na tome da dovodimo lice pred sud.
Znamo da svako izlaganje ovakvim neprijatnim situacijama, jer naravno pojavljivanje pred sudom nikome nije prijatno, ne posebno detetu, znači, s obzirom na njegova psiho-fizička svojstva na njegov uzrast, na njegovu opštu mogućnost da bude parnična stranka u postupku ili naravno lice koje je zastupano.
Da li mislimo da taj način nećemo doprineti daljoj i većoj traumatizaciji njegove ličnosti? Kažem i ponavljam, biće situacija u praksi kada neće biti moguće lice čije se rođenje dokazuje da bude prisutno u sudu, biće takvih situacija.
Život je naravno nepredvidiv, oni možda neće biti u velikom broju prisutne ali ćemo doći u tu situaciju, zato predlažem predlagaču da ovaj amandman prihvati. On je pravno bezazlen, on sa jedne strane samo omogućava sudu da ima apsolutnu slobodu prilikom svoje odluke i prilikom samog donošenja odluke koga će da pozove, jer je to u stvari osnova, suština njegovog rada.
Ako je suština da se utvrdi istina zašto sužavati mogućnost suda na ono što on po samom zakonu i pravilima ima mogućnost da uradi.
Sa druge strane, upravo najveća zamerka koju smo mi uputili na ovaj predlog zakona jeste da zbog svoje nepreciznosti on ostavlja mogućnost za mnoge zloupotrebe.
Da se to ne bi dešavalo, mislim da je upravo u ovom članu zakona trebalo intervenisati. Trebalo je osetiti potrebu da se sudski postupak u ovim određenim slučajevima striktnije regulišu.
Šta se dešava u situaciji ako će ceo dokazni postupak da se svede na iskaze dva svedoka, šta se dešava ako su oba svedoka svesno ušla u postupak i svesno prihvatila da lažno svedoče, ako su, pretpostavimo, korumpirani.
Da li će rešenje koje proizilazi iz tog postupka opravdati svrhu donošenja ovog zakona? Naravno da neće.
Da li će biti zadovoljen cilj donošenja ovog zakona? Neće biti zadovoljen cilj.
Zato vas molim, nemojte sudu uskraćivati mogućnost da poziva lica za koja smatra, za koje je uveren da je njihovo prisustvo neophodno, jer bi dokazivanje i njihovo saslušavanje doprinelo razjašnjavanju određenih činjenica koje su u datom postupku možda delimično sporne.
Zašto ne dozvoliti sudu da na osnovu svog sudijskog uverenja odlučuje o tome da li je stvar dovoljno razjašnjena, a ako nije, da poziva druga lica.
Ovaj amandman je isključivo i samo imao tu svrhu. Hvala.
Javila sam se odmah nakon gospodina Cvijana, ali mogu i sada da obrazložim, zato što su argumenti mahom isti.
Meni je naravno žao što se po ovom pitanju ne razumemo, a što smo mogli da se razumemo po svim prethodnim pitanjima kada su amandmani Demokratske stranke Srbije u pitanju. Rekli ste da moj amandman komplikuje proceduru. Prvo, on nije podnet sa takvom zlom namerom, rekli ste da su sva četiri amandmana dobronamerna, ako uopšte možemo da prihvatimo takvu vrstu klasifikacije. On ne komplikuje proceduru. On jednostavno sudu omogućava da utvrdi istinu.
Da li sam vas dobro razumela, da ste skloni zarad lakše procesne procedure da žrtvujete istinu postupku? Ako je to istina onda, iako je moje razmišljanje u tom pravcu tačno, onda vašu argumentaciju ni u kom slučaju ne mogu da prihvatim.
Rekli ste da su ovo preporuke mnogih međunarodnih organizacija, Zaštitnika građana i svih drugih, što naravno podržavam i nemam ništa protiv. Ali, isto tako oni nisu davali mišljenje na podnete amandmane niti su oni pisali ovaj tekst predloga zakona. Ako u svom obrazloženju na moj amandman pozivate se na njihovo mišljenje onda je trebalo njima da date za pravo da oni ovaj predlog zakona napišu.
Takođe, rekli ste mi i na kraju vezano za lažne svedoke. Verujem da vi jako dobro znate u kakvoj bedi većina građana u Srbiji žive. Jako dobro znate da bi neko zarad 1000 evra za lažno svedočenje prihvatio čak i takav rizik znajući da od njegove odgovornosti i kazne u postupku koji može da traje mnogo godina neće biti ništa. S obzirom da znamo kakav pravosudni sistem nam je ostavljen i znamo koliko je on danas efikasan.
Naravno, molim vas još jedanput, ako treba i glasno da pročitamo ono što je u amandmanu napisano, da upotrebimo pravnu logiku a ne argumente, koje u ovom slučaju ne stoje. Još jedanput vas pozivam na to da razmotrite amandman i da ne uskraćujete mogućnost i pravo sudu da poziva sva ona lica za koja smatra da je njihovo prisustvo u postupku važno zarad razjašnjenja činjenica koje nisu utvrđene ili dokazane.
Molim vas, još jedanput glasno pročitajte predlog teksta zakona u stavu na koji sam amandmanski reagovala i pročitajte moj amandman da bi prosto javnosti bilo jasno o čemu mi danas ovde govorimo i oko čega se sporimo.
Ako mogu, svojom diskusijom bih da doprinesem kvalitetu ove današnje rasprave. Naime, ovo što je gospođa Čomić pomenula, to je u stvari suština naše zebnje, zbog čega nećemo glasati za ovaj zakon i to je sve ono vezano sa razlogom zbog čega smo insistirali da predstavnik Ministarstva pravde bude ovlašćeni predlagač ovog predloga zakona, jer on zna šta se krije iza zakona.  
Gospodin Cvijan očigledno ne zna šta se krije iza zakona i zato vam ne odgovara direktno. Vaše pitanje je bilo više nego jasno. Ja ću pokušati u skladu sa znanjima koje ja znam i u skladu sa tumačenjima ovog predloga zakona koji imam ispred sebe da vam prosto dam svoje razmišljanje. Moguće je da grešim, ali neka me neko u ovoj sali ispravi.
Ovaj predlog zakona nema nijedan mehanizam koji bi sprečio lica koja borave ilegalno u inostranstvu da ostvare pravo na utvrđivanje mesta i rođenja u Srbiji. Znači, ovaj predlog zakona se neminovno odnosi i na njih. Ako postoji neki mehanizam, neka mi neko kaže u kom članu je on predviđen? Znači, osnovna pretpostavka da bi to lice moglo da dokaže svoje rođenje u Srbiji jeste da u inostranstvu ilegalno boravi. On u toj situaciji ne bi smeo da ima bilo koja druga dokumenta. Da se razumemo – naravno da govorim o readmisiji i ne bih volela da bilo ko u ovom parlamentu shvati da mi imamo bilo šta protiv toga, ali, neka nam se to otvoreno kaže. Zato se ovoliko, po našem mišljenju, luta između šest i po hiljada, 30 hiljada, sto hiljada. Ništa nemamo protiv toga, samo tražimo jasno obrazloženje.
Ako je ovaj zakon o kome danas raspravljamo osnova za njihov povratak, neka se to kaže. Ali, ja i sad moram da izrazim svoju sumnju. Gospodin Milan Marković u vreme kada je donošen zakon o matičnim knjigama, gospođa Malović još uvek nije preuzela nadležnost, zbog toga govorim da je reč o gospodinu Markoviću, jer je on tada bio ministar državne uprave, je isto tako bio suočen sa svim ovih zahtevima koji su dolazili iz Evropske komisije i nije uvrstio to u predlog zakona o matičnim knjigama. Da li je tu možda osnov za našu današnju sumnju osnovan ili ne, videćemo.
Na osnovu ovoga što nam gospodin Cvijan odgovara, mi ne shvatamo suštinu, a dovoljno smo pravno logični, da ne kažem stručni, da razumemo šta ispred nas stoji. Ja se zaista zahvaljujem danas gospođi Čomić jer je ona danas imala najviše hrabrosti, mnogo više od svih nas ovde pravnika u sali, da jasno formuliše pitanje o kojem danas diskutujemo.
Opet se vraćam na suštinu amandmana koji sam ja podnela. Ako već ta mogućnost postoji, onda sudski postupak treba učiniti striktnijim. Ne možemo mi da sužavamo ovlašćenja sudijama i da kažemo – da, vi ćete svoju odluku doneti na osnovu iskaza dva svedoka lica čije se rođenje utvrđuje i na osnovu predlagača postupka. Gospodo, to je nemoguće. Imaćete ovakve slučajeve. Šta ćemo onda da uradimo? Koga ćemo onda da zovemo? Upravo je to suština amandmana koji sam podnela. Žao mi je što predlagač amandmana nije shvatio pozadinu moje namere, ali ona je bila dobronamerna.
Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku moram na početku da postavim jedno pitanje, a to je zašto, ovlašćeno ministarstvo za ova dva predloga zakona nije i njihov formalni predlagač? Ovo pitanje sam postavila i na Odboru za pravosuđe, ali sam dobila obrazloženje da je to svejedno. Sa tim se ne slažem. Nije svejedno da li je ovlašćeni predlagač ovih zakona Vlada, ili je ovlašćeni predlagač grupa od 61 poslanika SNS. Ako smo Vladu izabrali, ako Vlada funkcioniše, onda je bilo za očekivati da ona bude formalni predlagač ova dva zakona. Ako se ne varam, jedan od ova dva zakona već bio u skupštinskoj proceduri. Vlada ga je povukla, a sada ga na dnevni red stavlja grupa poslanika jedne stranke vladajuće koalicije. Lično izražavam svoju sumnju zašto je to tako.
Mislim da nemam i ne mogu da imam razumevanje za tako nešto, posebno u situaciji kada Vlada funkcioniše. Da smo mi u situaciji da Vlada tek treba da bude izabrana, onda je to potpuno jasna situacija i potpuno je jasna situacija zašto su poslanici SNS branili Zakon o ministarstvima ili Predlog zakona o Vladi. To je potpuno druga priča. Ali, ovako, plaši se, uzimajući ono što je gospođa Batić govorila, sa kojom se apsolutno slažem, da ovaj zakon može da bude paravan za nešto što nije objašnjeno od strane predlagača na današnjoj sednici.
Kada je u pitanju sadržina Zakona o vanparničnom postupku, mi naravno nemamo ništa protiv toga. Onaj ko je bio u ovom parlamentu mogao je da zna i uvidom u stenogram, a i naravno neposrednog iskustva, da smo mi kao poslanička grupa u nekoliko navrata insistirali da se upravo ovo pitanje, pitanje pravno nevidljivih lica reši. Tražili smo kada je Zakon o matičnim knjigama bio na dnevnom redu da se ovo pitanje reši, jer smo smatrali da je to najprirodnija njegova adresa. Smatrali smo takođe da svaki građanin Republike Srbije mora da ima mogućnost da pod jednakim uslovima ostvari svoja ljudska prava i slobode.
Takođe, smo smatrali, prilikom rasprave o Zakonu o prebivalištu i boravištu da je neophodno da ovo pitanje bude rešeno i smatrali smo da je pravno logični sled poteza taj da se prvo licu koje nije upisano u matične knjige omogući naknadan upis u matične knjige, pa tek onda da mu se utvrdi državljanstvo, a tek onda da mu se omogući da prijavi svoje prebivalište i boravište, čime se i bavio tadašnji Zakon o prebivalištu i boravištu.
Ako je ovo zahtev EU, dakle Evropske komisije, meni zaista nije jasno zašto gospodin Marković, čija je ovo bila nadležnost u trenutku kada smo raspravljali o matičnim knjigama, nije rešio ovo pitanje. Znači, s obzirom da poznajem gospodina Markovića, s obzirom da je to možda jedan od retkih ministara koje izuzetno cenim u onoj Vladi, čudi me zašto on ovo pitanje nije rešio iako je, takođe, znao, jer ovaj zahtev postoji od ranije, šta je njegova pozadina, i na to tražim odgovor.
Naravno, bilo bi mnogo bolje da ispred nas stoji predstavnik Ministarstva pravde i da nam on da odgovor na ovo pitanje. Verujem da, možda, formalni predlagač, poslanik SNS, možda i nije upućen u kompletnu situaciju, vezano za ovaj zakon.
Takođe, na tekst Predloga zakona, kao što sam rekla, mi nemamo suštinske zamerke. Mi smo podneli četiri amandmana koja, naravno, poboljšavaju tekst zakona i olakšavaju proceduru po predlogu za dokazivanje rođenja. U tom smislu, mislim da će predlagač imati razumevanja za njih.
Kada je u pitanju ovaj drugi zakon, odnosno Predlog zakona o javnom beležništvu, situacija jeste zaista drugačija, upravo zbog toga što je i Vlada dovedena u situaciju da preko 61 poslanika SNS traži odlaganje primene Zakona o javnom beležništvu. Naravno, jasno je da uslovi nisu obezbeđeni, da javno beležnička Komora nije oformljena, jasno je da prvih 100 javnih beležnika nije izabrano i sve su to razlozi koje mi i možemo da razumemo i za nas ovo odlaganje primene nije ni sporno.
Takođe, mislim da možemo da imamo i razumevanje za prethodno Ministarstvo pravde zašto je došlo do odlaganja ovog roka, posebno ako znamo sa kakvim problemima je Ministarstvo pravde bilo suočeno nakon reizbora sudija i tužilaca i, naravno, nakon izvršene celokupne reforme pravosuđa. Uzimajući u obzir sve ono što je tada bilo urađeno i uzimajući u obzir sve greške i propuste koji su tada načinjeni, mi možemo da imamo opravdanje za to, ali moglo se i očekivati da će doći do probijanja rokova za obezbeđivanje uslova za osposobljavanje javno-beležničke službe.
Međutim, možda zvuči paradoksalno, ali lično smatram da ako uzmemo u obzir svu netransparentnost koja je pratila reizbor sudija i tužilaca, a posebno odsustvo svih merila i kriterijuma pri oceni njihovog rada, onda je po mom mišljenju i dobro što javni beležnici nisu imenovani od strane prethodne Vlade. Moje lično mišljenje da je mnogo lakše odložiti primenu jednog zakona, nego otklanjati greške koje su već načinjene, koje su već proizvele neke svoje određene pravne posledice i u tom slučaju mislim da je situacija koja nas je zatekla, koja je takva kakva jeste, realno mnogo bolja.
Zašto sve ovo govorim? Govorim zbog toga zato što sam lično bila zainteresovana da pratim sve ono što se dešavalo oko imenovanja javnog beležnika, tačnije oko organizovanja javno-beležničkog ispita, jer sam verovatno bila prvi polaznik, odnosno polaznik prve generacije lica koja su pohađala specijalističke studije na Pravnom fakultetu iz oblasti javnog beležništva.
Imala sam priliku iz svog neposrednog iskustva, a i naravno iz posrednih saznanja, da se uverim u svu netransparentnost organizovanja javno-beležničkog ispita. Na ispit je izašlo 270 kandidata, među njima je bilo oko 40 sudija i veliki broj kolega advokata koji imaju dugogodišnje iskustvo i profesionalni ugled. Od svih njih samo 41 lice je položilo pismeni deo javno-beležničkog ispita. To, naravno, samo po sebi ne izaziva sumnju, koliko izaziva sumnju činjenica da su oni kandidati koji su položili pismeni deo ispita pokazali neverovatno nizak nivo znanja na usmenom delu koji je bio javan i kojem smo svako od nas imali priliku da prisustvujemo ako smo to želeli i mogli. Tada smo mogli da čujemo da lice koje, primera radi, briljiralo na pismenom ispitu ima problem sa osnovnim pravnim institucijama, recimo da ne zna šta je tazbinsko srodstvo, ili primera radi koja se to pokretna imovina deli, odnosno ne deli prilikom razvoda braka. Takvih situacija je bilo pregršt i sve to baca određenu sumnju na sve ono što je do sada urađeno u postupku organizovanja javno-beležničkog ispita.
Takođe, što je zanimljivo, da su mahom kandidati koji su već položili specijalistički ispit na Pravnom fakultetu, koji je usput govoreći bio izuzetno težak, a potvrdu za to dajem jer je samo 10% od ukupnog broja kandidata uspelo taj javno-beležnički ispit na Pravnom fakultetu da položi. Mahom ti kandidati nisu položili sada javno-beležnički pismeni deo ispita, koji je organizovan pre par meseci. To izaziva veliku sumnju u transparentnost organizovanja ovog ispita.
Takođe, vrlo je zanimljivo, da kažem neverovatno, što oni kandidati koji tako reći uslovno nisu položili pismeni deo, mogli su da izvrše uvid u svoj predmet samo uz prisustvo jednog člana komisije. Da su postojali kriterijumi, ne bi bilo neophodno prisustvo bilo kog člana komisije, već bi rezultati bili javno objavljeni. Znalo bi se koliko i kako se šta boduje. Ovde je dokaz da ili kriterijumi nisu postojali, ili su postojali kriterijumi koji nisu bili jednaki za sve. To je ogroman problem kada je u pitanju opšte imenovanje javnih beležnika, polaganje ovog ispita iz prostog razloga što moramo da znamo da je javno-beležnička služba od javnog poverenja koja treba da bude nezavisna i samostalna i greške u imenovanju javnih beležnika ne smemo da dozvolimo, kao što smo to dozvolili prilikom reizbora sudija.
To je, naravno, kao što sam rekla, još jedan u nizu propusta i moram da uputim svu čestitku Ministarstvu pravde, jer je jedan od prvih poteza koje je učinilo to je da je promenio pravnilnik o polaganju javno-beležničkog ispita i da je uvažio sve one primedbe kandidata koji su izašli na ispit i to je izvršeno kao jedan od prvih poteza, to je nešto čime se greške donekle otklanjaju.
Bila bih mnogo zadovoljnija da je slična situacija urađena i sa Zakonom o javnom beležništvu iz tog razloga što smatramo da zakon u osnovnom svom tekstu, koji je važeći treba da pretrpi određene promene. Zato smatramo da je bilo mnogo bolje da predstavnik Ministarstva pravde danas bude ovlašćeni predlagač, jer verujem da je tada došlo do sveobuhvatnog sagledavanja osnovnog Zakona o javnom beležništvu, da bi neke od naših primedbi koje ćemo mi u našoj današnjoj raspravi da iznesemo, našle svoje mesto u Predlogu zakona.
Danas samo pomeramo rok za primenu ovog zakona. Već sam izrazila svoje mišljenje da je trebao ceo Predlog zakona da bude danas na dnevnom redu. Ne slažem se sa gospodinom Cvijanom, jer je on rekao na sednici Odboram, da se radi o jednom izuzetno kvalitetnom tekstu zakona o javnom beležništvu. Naše razmišljanje u tom pogledu i mišljenje je potpuno drugačije. Mi smo izneli svoj stav i prilikom rasprave o tom zakonu kada je on bio na dnevnom redu. Mislimo ako je osnovna svrha javno-beležničke službe da ona bude nezavisna i da bude samostalna, onda ovaj tekst zakona nije garancija za to. Ne ovaj predlog, nego tekst zakona koji je važeći.
Onako kako je definisana javno-beležnička služba tvrdi se, i na osnovu teksta zakona može da se utvrdi da je ona pod prenaglašenim uticajem izvršne vlasti. Ako pogledate tekst zakona, videćete da predstavnik, odnosno ministar pravde ima ogromna ovlašćenja u regulisanju svih mogućih pitanja vezanih za javnog beležnika. On kao inokosni organ, rešenjem imenuje javne beležnike. Njegov uticaj je najvažniji prilikom imenovanja prvih 100 javnih beležnika.
Kada smo raspravljali o tom zakonu, evo gospođa Malović je tu, mi smo upućivali kao poslanika grupa pitanje zašto se insistira na broju od 100 javnih beležnika koji se prvi put biraju. Uputili smo to pitanje jer nam nije jasno da li je tolika neskrivena ambicija iza tog broja, ako se kaže da se javno beležnička mesta, i to ona prva javna beležnička mesta određuju na osnovu kriterijuma teritorije osnovnih sudova, zašto se insistiralo na broju 100.
Naravno, ne mogu od vas da tražim odgovor na to pitanje i zato kažem da bi bilo mnogo bolje da je predstavnik Ministarstva pravde danas ovde sa nama, jer bi dobili odgovore i na ta pitanja, ali jasno je da u ovaj predlog zakona mi imamo određenu vrstu sumnje.
Ceo postupak imenovanja javnih beležnika je potpuno netransparentan. On nije precizno regulisan. Ostavlja ogroman prostor za proizvoljno odlučivanje i ne otklanja sumnju nepristrasan izgled. Zbog toga smatram da taj postupak imenovanja javnih beležnika u osnovnom zakonu je neophodno da se promeni.
Podsetiću vas da samo pet članova osnovnog zakona se bavi ovom materijom, a da je samo u jednom stavu od tih pet članova rečeno da će se u izboru između dva ili više kandidata uzeti u obzir rezultat na javno-beležničkom ispitu, pravosudnom ispitu i rezultati na radu samog kandidata za javnog beležnika. To je, naravno, nedovoljno zato što se na taj način kao da je napisano da se želi da ministar pravde ima ogroman odlučujući uticaj na imenovanje samih javnih beležnika.
Ovo su u najkraćem naše primedbe. Zaista mi je žao što su predstavnici jednog dela vladajuće koalicije danas i formalni predlagači ovog zakona, jer verujem da bi masa od ovih naših primedbi koje smo danas izneli našla svoje mesto u jednom širem tekstu izmene Predloga zakona o javnom beležništvu. Nadam se da to neće postati praksa u radu ovog parlamenta.
U ovoj oblasti, za koju je bilo nadležno Ministarstvo pravde, nažalost je načinjeno mnogo grešaka. Mislim da je neophodno da ministar pravde bude ovde u sali u nekom najskorijem vremenu kako bi sa njim raspravljali o svemu onome što treba da proizađe kao rešenje za prevazilaženje svih tih grešaka i propusta koji su još uvek pred nama.
Gospodine Cvijan, uvažavam činjenicu da ste vi mlad poslanik, i ja sam bila mlad poslanik nekad.  Jednostavno, imala sam priliku da učim parlamentarnu proceduru i dan danas je učim i, prosto, to su pravila koja se menjaju, ali ne mogu da uvažim činjenicu da je potpuno svejedno da li je formalni predlagač zakona Ministarstvo pravde ili grupa od 61 poslanika SNS. Iznela sam i svoje razloge zašto tako mislim. Prvenstveno zbog toga što da je kojim slučajem Ministarstvo pravde predlagač tog zakona, verujem da bi kompletna analiza sadašnjeg stanja u ovoj oblasti bila drugačija i da bi ispred sebe imali jedan tekst zakona koji je sveobuhvatan, jedan predlog koji je mnogo širi od ovog koji imamo danas, koji bi se odnosio na određena pitanja za koje se već sada može pretpostaviti da ne funkcionišu u skladu sa najboljim pravilima struke, bar kada je u pitanju javno beležništvo. U tom smislu sam govorila da je mnogo bolje da je predlagač zakona Ministarstvo pravde.
Sa druge strane, moramo da pridamo činjenicu da je prethodna Vlada bila mnogo više evrofanatična od ove vlade i moramo da priznamo činjenicu takođe da su zamerke Evropske komisije postojale i u ono vreme i da je Evropska komisija iznosila svoje zamerke u pogledu regulisanja ove kategorije lica mnogo duže od dve godine, ali tadašnji ministar pravde, gospodin Marković, znajući šta se dešava i znajući ove izmene na koga sve mogu da se odnose, to nije inkorporirao u osnovi zakon o matičnim knjigama koji je donosio. Zbog toga upućujem svoje primedbe koje možda zvuče kao da su formalne prirode, ali one ni najmanje nisu formalne prirode.
Volela bih da me vi razuverite i da me razuveri bilo ko drugi u ovoj sali da ovaj zakon neće biti paravan za one slučajeve o kojima je govorila gospođa Batić ili paravan za neke druge slučajeve o kojima nismo mogli da čujemo ništa u formalnom obraloženju ovog predloga zakona.
S obzirom na situaciju u kojoj se nalazimo i kao država, i uopšte u kakvom nam je stanju pravosuđe, mislim da nema mesta karikiranju. Činjenica je da vi kao dobar pravnik, pa i svako od nas ko planira jednog dana da bude dobar pravnik, mora da ima u vidu sve aspekte donošenja jednog zakona. Ovde ne tvrdim da će ovaj zakon da se odnosi na one slučajeve o kojima smo danas imali prilike da čujemo, ali vam tvrdim da ovaj zakon predstavlja dobru osnovu za njegovu zlouptrebu. Znate li zbog čega? Zato što celokupan postupak koji se odnosi pred sudijom nije najadekvatnije regulisan. Morali su da postoje mnogo viši kriterijumi. Ne možete vi u prisustvu samo dva svedoka potvrditi činjenicu da je neko lice rođeno tu i tu, u tom mestu ili tad. Znači, rešenje koje se donosi u postupku po predlogu za dokazivanje rešenja je osnov za upis u matičnu knjigu rođenih, a znate da upis u matičnu knjigu rođenih sa sobom vuče dalje pravne posledice koje tom istom licu omogućavaju sticanje nekih drugih pravnih subjektiviteta. Mislim na državljanstvo, kasnije i na pasoš i na masu drugih stvari koje iz toga proizilaze.
Lično smatram da ako ste već toliko sigurni da ovaj zakon neće moći da bude osnova za njegovu zloupotrebu, onda je celokupna procedura pred sudskim postupkom, odnosno pred sudskim većem ili sudijom pojedincem, nisam baš iz predloga zakona mogla da steknem utisak o kome se radi, morala da bude strožije definisano. Samo u tom slučaju imam primedbu. Inače, humana strana ovog zakona je nesporna. Mi apsolutno podržavamo, mi smo bili ti poslanici koji smo ko zna koliko godina unazad apsolutno apostrofirali to pitanje kao jedno od važnih pitanja, smatrajući da je neophodno da se ono reguliše na pravi način. Zato nemojte nama inputirati stvari koje apsolutno ne stoje. Hvala.
Što se mene tiče, završavam sa ovim krugom javljanja. Moram da kažem da je rok za amandmane prošao i da nije moguće više podnositi amandmane.
Sa druge strane, da ste pažljivo pročitali taj četvrti amandman koji smo podneli, onda biste videli da se on upravo delimično odnosi na regulisanje samog sudskog postupka, jer on upravo ne ograničava mogućnost sudu da on pozove sva lica za koja on lično smatra da od njih može dobiti određenu vrstu saznanja, da se obrate sudu i na osnovu njihovih iskaza da se potvrdi da li određeno lice stiče uslove ili ne stiče uslove. To je taj amandman o kojem gospodin Cvijan govori na jedan potpuno drugačiji način. Taj amandman, ne na potpuno striktan način, ali na vrlo jasno dovoljan način reguliše odnos u samom sudskom postupku.
Dame i gospodo, malobrojni narodni poslanici, poštovani potpredsedniče, mi večeras raspravljamo o pitanju o kome je Skupština trebalo da raspravlja pre šest meseci. Podsetiću vas da je ombudsman izabran u julu 2007. godine za vreme vlade Vojislava Koštunice, da mu je istekao mandat u julu 2012. godine, a da je po zakonu Skupština bila dužna da u roku od šest meseci pre isteka njegovog mandata pokrene postupak za njegov izbor. Ovo zakašnjenje predstavlja veliki propust u radu prethodne skupštinske većine i mislim da on donekle odražava i odnos vlasti prema radu nezavisnih institucija. S obzirom da je ovo maltene prva tačka o kojoj raspravljamo nakon izbora Vlade, verujem da će taj odnos vlasti prema radu nezavisnih institucija da bude promenjen.
Demokratska stranka Srbije će podržati izbor gospodina Saše Jankovića za zaštitnika građana jer smatramo da je on učinio mnogo na unapređenju rada institucije ombudsmana i pored naravno ustavnog osnova da zaštitnik građana bude sastavni deo pravnog i političkog sistema Republike Srbije, njegov doprinos je ogroman u tome što je on zaslužan za to što je institucija u pravom smislu reči zaživela i što je očuvala svoj kredibilitet. Sve ono što je do sada urađeno u opisu posla Zaštitnika građana potvrđuje značaj ove institucije za razvoj demokratije i za unapređenje ljudskih, manjinskih, građanskih prava građana u Srbiji.
Po mom mišljenju, najvažnija stvar koju je gospodin Saša Janković uradio, jeste uspostavljanje jedne jasne distance između vlasti i ove institucije. Podsetiću, naravno, da je Ustavni sud Srbije upravo na inicijativu gospodina Saše Jankovića proglasio neustavnim restriktivne odredbe Zakona o javnom informisanju, i to zaslužuje svaku pohvalu.
Takođe, moram da istaknem i značaj odluke koju je doneo takođe Ustavni sud Srbije o proglašenju neustavnim odredbe Zakona o vojnim službama bezbednosti, po kojoj je svaka lokacija, listing ili bilo koja informacija pribavljena iz privatnog razgovora građana mogla da bude pribavljena bez odluke suda. Podsetiću, takođe, da je i ova odluka Ustavnog suda doneta na zajedničku inicijativu Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja.
Naravno da je nesumnjiv značaj gospodina Saše Jankovića u pogledu svega onoga što je uradio kada je u pitanju bila revizija postupka opšteg izbora sudija. On je učinio ono što mi poslanici u Narodnoj skupštini nismo uspeli, a to je da javnost bude upoznata sa svim propustima i greškama koje su učinjene u reformi pravosuđa.
Bez obzira što smo mi godinama unazad upozoravali na moguće posledice tzv. reforme pravosuđa i bez obzira što smo govorili argumentovano, ali vrlo oštro napadali svako loše rešenje, mislim da je ipak presudan uticaj u ovom slučaju odigrao upravo Zaštitnik građana, zajedno sa svojim mišljenjem, pored odluke Ustavnog suda Srbije o usvajanju žalbi svi neizabranih sudija u postupku reizbora.
Naravno, on je kroz svoje mišljenje, Zaštitnik građana je posebnu pažnju skrenuo na to da organ koji treba da obezbedi i garantuje nezavisnost i samostalnost sudstva, radi se o Visokom savetu sudstva, duže vreme već radi na način da izaziva sumnju u pravilnost i zakonitost njegovog rada. On je u svom mišljenju konstatovao sve ono što smo mi poslanici DSS govorili dugi niz godina, a to je da je Visoki savet sudstva radio u nepotpunom sastavu, da je od ukupno 16 sednica u postupku reizbora održao samo jednu u punom sastavu, a sve ostale u nepotpunom sastavu, da je nastavio da radi nakon ostavke jednog člana Visokog saveta sudstva, nakon pritvaranja drugog člana Visokog saveta sudstva i nakon što je Agencija za borbu protiv korupcije konstatovala da se treći član Visokog saveta sudstva nalazi u sukobu interesa.
Takođe je konstatovao da Visoki savet sudstva radi u krnjem sastavu, u nepotpunom sastavu. Podsetiću vas da je prvi saziv Visokog saveta sudstva radio bez predstavnika univerzitetskih profesora i bez predstavnika iz reda advokature, a da i sam izbor, posebno predstavnika iz reda advokature izaziva sumnju u regularnost, s obzirom na to da ga je predložio Upravni odbor Advokatske komore, a ne Skupština kao najreprezentativnije telo.
Takođe, u mišljenju je konstatovano da je Visoki savet sudstva radio u tajnosti, da sudijama koji su bili učesnici u postupku nisu bile omogućene informacije koje su bile od značaja za ostvarenje njihovih prava i, naravno, govorio je i konstatovao je da članovi Visokog saveta sudstva odlučuju o odlukama koje su već isti ti članovi doneli u prvom sastavu.
Naravno da je on istakao svoje mišljenje u pogledu toga šta je potrebno uraditi da bi se otklonili svi nedostaci u radu Visokog saveta sudstva, ali mislim da nakon odluke Ustavnog suda Srbije o usvajanju žalbi svih nereizabranih sudija i tužilaca, mislim da bi bilo adekvatno da ministar pravde pronađe adekvatno rešenje za rešavanje ovog problema.
Svako onaj ko misli da temelje nezavisnog i samostalnost sudstva može da postavi sa ovakvim sastavom Visokog saveta sudstva se grdno vara i videće ukoliko se odluči za takav potez da će naravno naići vrlo brzo na ogromne greške. Zbog toga smatram da Visoki savet sudstva u ovom sazivu promenom zakona mora da bude zamenjen ukoliko nam je cilj, naravno nezavisno sudstvo.
Takođe na samom kraju, moram da kažem da sve ovo o čemu sam danas govorila samo osvetljava jedan deo slike o onome što zaista predstavlja učinak rada Zaštitnika građana, u razvoju demokratije unapređenju ljudskih i građanskih prava i mi ćemo kao poslanička grupa podržati izbor gospodina Saše Jankovića za Zaštitnika građana u njegovom drugom mandatu. Ali, prosto moram da vas pitam, da vam uputim pitanje na samom kraju, ja znam da zbog proceduralnih razloga vi nemate mogućnost da mi sada odgovorite, ali bih vas zamolila ako postoji mogućnost pisanim putem. Pitanje je – zašto Ombudsman kao institucija ne funkcioniše na teritoriji KiM, ako već ne postoje proceduralni uslovi za njegovo funkcionisanje na teritoriji celokupne južne pokrajine, zašto bar kancelarija Ombudsmana nije otvorena u Kosovskoj Mitrovici na severnom delu KiM, kada je već koliko imamo informaciju otvoreno deset kancelarija na teritoriji uže Srbije. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, bez obzira što su skoro svi opozicioni poslanici odustali od večerašnje diskusije, smatram da nije fer, nije korektno, u krajnjem slučaju nije pristojno da se u ovo vreme raspravlja o jednom od najvažnijih pitanja za budućnost Srbije. Mislim da je vaša odgovornost u tom slučaju ogromna, jer ste vi taj koji vodi ovu skupštinu i da ovakvo rešavanje situacija neće nikako doprineti poštovanju dostojanstva ovog doma.
Što se tiče ekspozea, zaista nisam očekivala ovakav ekspoze, koji odudara od zaštite nacionalnih i državnih interesa. Očekivala sam jedan ekspoze koji se barem zasniva na elementarnom poštovanju nacionalnih državnih interesa. Ovaj
ekspoze je, po mom mišljenju, prepun protivrečnosti, opštih mesta i, ono što je po našem mišljenju najgore, možda jedne opasne tendencije nastavka politike kršenja Ustava, prvenstveno kada je reč o politici prema Kosovu i Metohiji i kada je reč u odnosu prema AP Vojvodini.
Zamolila bih kolege iz Demokratske stranke da mi omoguće da govorim, a apelujem i na vas da mi omogućite uslove za nastavak rasprave.
(Predsednik: Molim poštovane kolege da gospođi Radović omogućimo da završi svoje izlaganje. Hvala vam.)
Prošlo je više od dva meseca od dana kada su završeni izbori, mi smo polako počeli da se približavamo trenutku koji je predstavljao krajnji rok za formiranje Vlade i dobro je što je do nekog dogovora došlo, ali po mom mišljenju izuzetno je važno što je vlast, koja je do juče vodila državu, otišla sa nje, na čelu sa bivšim predsednikom Republike.
Smatram da se radi o jednoj od najgorih vlasti u najnovijoj srpskoj istoriji, koja je zbog političke arogancije, zbog nesposobnosti i neimanja hrabrosti da se uhvati u koštac sa rešavanjem najvažnijih pitanja u društvu i zbog slepog ispunjavanja svakog zahteva i svakog uslova, ma sa koje strane on dolazio, ostavila državu u jednoj očajnoj ekonomskoj situaciji, sa nezaposlenošću od oko 25%, sa opustelom privredom, sa kursom dinara od 118 u odnosu na evro i, naravno, ni sa jednim dinarom od direktnih stranih investicija, bar kada je u pitanju ova godina.
Ovo, naravno, sve govorim, ne zbog građana, koji mnogo više osećaju tu pogubnost te politike, nego mi narodni poslanici, ovo govorim prvenstveno zbog toga što kao predstavnik opozicije mogu da izrazim razumevanje za teškoće i rizik sa kojom se ova vlada suočava. Zbog toga nisam sklona da odmah na početku idem sa napadima, prvenstveno personalnim, kada je sastav Vlade u pitanju, iako u neka kadrovska rešenja i te kako sumnjam.
Mislim da je neophodno, pre nego što krenemo na konkretne predloge, da konstatujemo neke stvari. Mandatar je nekoliko puta u poslednje vreme ukazao da se ovde radi o prvoj srpskoj vladi, verovatno misleći na to da je, za razliku od prethodne vlade, nisu formirali strani ambasadori i tajkuni. Sada, ako je ta informacija tačna, mene zanima odgovor na pitanje – zašto je onda saradnja sa DSS i DSS bila apsolutno zabranjena za svaku vrstu saradnje?
Ovo prvenstveno govorim i zbog toga što smo mi jedina stranka koja nismo čak ni formalno bili pozvani na konsultacije u pogledu formiranja vlasti. Ne bih volela da me shvate kao nekoga ko možda žali ili ko je možda uvređen zbog te činjenice. Ovo prvenstveno govorim zbog toga da bi opovrgla težnju i, naravno, opovrgla samu tezu o tome da nije bilo nikakvih pritisaka prilikom formiranja ove vlasti.
Dalje, ono što je za mene vrlo važno, moram da izrazim svoju sumnju u iskrenu nameru staro-novih ministara u pogledu toga da će oni da se opredele za politiku diskontinuiteta, bar u onim odredbama i u onim oblastima u kojima je mandatar to pomenuo. Podsetiću vas da u šest oblasti iz ekspozea ova vlast nastavlja istim putem…
(Predsednik: Izvinjavam se gospođi Radović. Molim narodne poslanike da pažnjom na sednici omoguće da gospođa Radović završi svoje izlaganje.)
Mogu i ovako, ali mislim da nije korektno s obzirom koliko je sati i s obzirom da nam je koncetracija zaista na izmaku.
Kažem, izražavam svoju ozbiljnu sumnju u iskrenu nameru onih ministara koji su obavljali svoju dužnost i u ranijoj vlasti i koji će da obavljaju tu dužnost i u vladi koja će biti formirana od sutra, da će da se opredele za politiku diskontinuiteta, bar u onim oblastima koje je mandatar pomenuo u samom ekspozeu, jer postoji šest oblasti u kojima ova vlada nastavlja apsolutno istim pravcem kao vlada koja je vladala do danas.
Postaviću samo jedno pitanje, da bi prosto bilo jasnije o čemu govorim. Recimo, da li neko može da veruje da će jedan ministar, koji je zdušno podržavao, primera radi, reformu pravosuđa, i danas biti za kompletno drugačije rešavanje onih problema dokle nas je reforma pravosuđa dovela. Ili, da budem još konkretnija, da li neko može da veruje da će departizaciju sprovoditi oni koji su partizaciju potencirali kao svoj izum? Ja u to ne verujem, ali takvih protivrečnih pitanja ima mnogo. Naravno, mnoge protivrečnosti se nalaze i u samoj ekonomskoj politici.
Nije mi jasno da li je ova vlada opredeljena za koncept razvojne ekonomije ili koncept politike štednje? Nije mi jasno zbog toga što mislim da u isto vreme ne može da ide koncept koji će zastupati MMF i 13. plata. Takođe mi nekako ne ide u isto vreme restriktivna monetarna politika sa upumpavanjem novca za razvojnu banku. To su protivrečnosti na koje je nužno da dobijemo odgovor večeras, da bi znali da li ova vlada ima jasan put izvođenja države iz ove ekonomske krize.
Posvetiću svoje izlaganje nečemu što je za nas vrlo važno, a to je pitanje politike prema KiM. Iz ekspozea smo samo mogli da zaključimo da će ova vlada nastaviti politiku prethodne vlade i da neće priznati nezavisnost Kosova. Ali, iz ekspozea se ne vidi čime će i na koji način će ono biti branjeno. I prethodna Vlada je govorila da nezavisnost Kosova nikada neće priznati, ali nije učinila ništa da tu nezavisnost ugrozi, ili, da kažem još jasnije – naprotiv, učinila je mnogo toga da tu nezavisnost ojača.
U predizbornoj kampanji mogli smo da čujemo da će dogovori koji su postignuti u sporazumu između Beograda i Prištine biti osporeni, ukoliko su oni u neskladu sa Ustavom. Sada čujemo da će ti sporazumi da budu poštovani u kompletu, onako kako je prethodna Vlada dogovorila. Mene samo zanima da li je to bilo jedino sredstvo koje je ovoj vladi ostavljeno na raspolaganju. Zašto ga bar formalno ne ispitate? Zašto bar formalno ne preispitate njegovu ustavnost? Prosto, ne mogu da verujem da će da se primenjuje nešto što je duboko protivustavno, duboko protivzakonito, duboko na štetu građana koji žive na KiM i duboko na štetu interesa same Srbije.
U ekspozeu ste pomenuli da Srbija ima nezavidan spoljno-politički položaj. Ako je već tako, onda mislim, ako želimo da nas naši partneri i u Evropi i u Americi tretiraju na jedan drugačiji način, na jedan pravedniji način i na način koji je satkan od više poštovanja nego što je to do sada bio slučaj, onda je naravno neophodno da neke stvari i odbijemo. To nije bio slučaj sa ovom vladom. Nastavlja se ta politika straha od političkog i diplomatskog sukobljavanja. Upravo taj strah od političkog i diplomatskog sukobljavanja sa EU i sa Amerikom je doveo do toga da je naša borba za očuvanje teritorijalnog integriteta pretvorena u farsu.
Na kraju, pošto će mi vreme još malo dozvoliti…
(Predsednik: Imate još dva minuta na raspolaganju.)
Mislim da ćete mi dodati još malo vremena, zato što ste moje vreme koristili da bi umirili poslanike.
(Predsednik: To je vreme koje sam uračunao.)
Na kraju, pitanje pravosuđa. Očekivala sam malo veći osvrt na ovu tematiku i na ovu problematiku, jer smatram da je zaista stanje u srpskom pravosuđu danas zabrinjavajuće. Sve ono što je trebalo da rezultira reformskim procesom, rezultiralo je jednim fijaskom i potpunim neuspehom, što za krajnju posledicu ima potpuno gubljenje poverenja građana Srbije u pravosudni sistem. Naravno, do ovoga je došlo zbog toga što je u ovaj proces pristupljeno sa jednom ogromnom količinom političke arogancije i, naravno, ogromnom količinom neznanja onih koji su ovu reformu sprovodili.
Ovde postoje određena pitanja na koja bih ja mogla da se osvrnem kada je u pitanju rešavanje same situacije u pravosuđu. Podsetiću vas da postoje ogromni problemi, da je potpuno bez ikakvih kriterijuma i merila, da su ukinuti veliki broj sudova, da je potpuno paušalno određen broj sudija, da je posle toga pristupljeno reizboru sudija, a da je nakon svega toga usledila odluka Ustavnog suda, gde su usvojene sve žalbe onih sudija koje nisu bile reizabrane.
Da budem konstruktivna, na kraju ću da iznesem svoje lično viđenje situacije u pravosuđu i načina na koje ona može da se prevaziđe. Mislim da će gospodin Selaković imati razumevanja za to. Sa ovakvim sastavom Visokog saveta sudstva, mislim da nijedna dalja mera u pogledu stvaranja temelja nezavisnog pravosuđa ne može da se sprovede. Neophodno je odmah, po hitnom postupku, izmeniti Zakon o Visokom savetu sudstva i izabrati kompletan novi sastav Visokog saveta sudstva i onda krenuti sa rešavanjem pitanja.
Prvo pitanje jeste da taj novoizabrani sastav Visokog saveta sudstva vrati na posao sve one sudije čije su ustavne žalbe pred Ustavnim sudom usvojene, kasnije da se pređe na samo revidiranje nove mreže sudova. Ali, tu nisam sklona da poverujem da bi rešenje koje je radikalno i revolucionarno, koje bi vraćalo sve na prethodno stanje, bilo produktivno. Više sam za varijantu da bi trebalo ići sa jednim mekšim rešenjem koje bi podrazumevalo sagledavanje ukupnog broja sudija i sagledavanje svih onih problema koji su u pravosuđu nastali. Posle toga bi se išlo…
(Predsednik: Molim vas da završite u najskorije vreme.)
… Posle toga bi se verovatno i moralo ići na izbor predsednika sudova, što predstavlja jednu od osnova za završavanje stvaranja temelja za nezavisno pravosuđe.
Na kraju, moram da kažem da će DSS biti konstruktivna opozicija. Mi ćemo podržati sve što valja, ali ćemo biti najžešći protivnici svih onih loših poteza na koje se ova vlada bude odlučila. Ovaj koncept ne možemo da podržimo, iz prostog razloga što on bitno odudara od koncepta vođenja državotvorne politike za koju se DSS zalaže već 20 godina. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku bih rekla jedno svoje zapažanje. Lično mislim da će sudbina ovih tačaka koje su danas na dnevnom redu biti potpuno ista sudbini Zakona o železnici koji faktički nikad u ovoj Skupštini nije izglasan, zbog toga što nije postojala većina za njegovo izglasavanje. Danas smo isto svedoci situacije da ne postoji parlamentarna većina, da je ona rasturena i da neće biti mogućnosti da se o ovoj tački dnevnog reda ikada izjasnimo, niti će ona faktički zaživeti.

Meni je žao što se radi o jednom personalnom rešenju, ali takva je sudbine. Mislim da je trebalo to na vreme jasno i otvoreno reći u kakvoj se situaciji danas nalazimo. Evo i danas po ko zna koji put mi raspravljamo opet o pravosuđu i o stanju u Visokom savetu sudstva. Nešto sam razmišljala, kada bi se uradila jedna ozbiljna analiza i statistika najčešće raspravljanih zakonskih predloga i odluka, onda bi nesumnjivo najveći broj odluka i zakonskih predloga dolazio samo iz pravosuđa.

Ovde se najmanje raspravljalo o predlozima koji imaju za cilj da unaprede stanje u pravosuđu, a najviše se raspravljalo o problemima koji su proizvedeni tzv. reformom pravosuđa, koje je unazadila sudski sistem do te mere da danas o reformi možemo da govorimo kao o jednoj od najgorih reformi koje se sproveden od 2000. godine, pa na ovamo. Stanje u srpskom pravosuđu najbliže rečeno zabrinjava. Zabrinjava taj strah koji je prisutan kod sudija i zabrinjava to što vlast ima ne skrivenu želju da ih pretvori u svoje puke poslušnike i produženu ruku vlasti. Ono što je trebalo da se nazove reformom pravosuđa nažalost je rezultiralo jednim fijaskom i jednim neuspehom. Zbog toga što za svoju krajnju posledicu je proizvelo to da je trajno, kako bih rekla, izgubljeno poverenje građana u sudski sistem.

Danas raspravljamo o novom članu Visokog saveta sudstva i kao što se nikad nisam bavila personalnim rešenjima, neću to da radim ni danas, jer zaista mislim da sudije koji su predložili ovog kandidata bili u mnogo boljoj poziciji od mene da znaju o kakvom kandidatu se radi i da prosto imaju uvid u ono što je on do sada radio, pa samim tim i da li je zaslužio da bude član Visokog saveta sudstva, ili ne. Ono što danas mora da bude otvoreno i osvetljeno to je pitanje stanja u Visokom savetu sudstva i pitanje u kakvim uslovima kako funkcioniše Visoki savet sudstva. Sa jedne strane znamo šta je cilj Visokog saveta sudstva i kako bi trebalo on da radi. A, sa druge strane znam kako Visoki savet sudstva u praksi radi. Onda kada te dve stvari uporedimo, onda je jasno da Visoki savet sudstva ne ispunjava valjano svoju ulogu.

Visoki savet sudstva prema Ustavu i zakonu treba da prestavlja, faktički da obezbeđuje, nezavisnost i samostalnost i sudova i sudija u Srbiji. On nažalost već duže vreme radi na način koji ozbiljno dovodi u pitanje zakonitost njegovog rada, pravičnost njegovog rada i legitimnost njegovog rada.

Podsetiću vas samo da je jedan član Visokog saveta sudstva, gospodin sudija Blagoje Jakšić, pritvoren 23.09.2011. godine. Podsetiću vas iako vam to možda nije od značaja za današnju diskusiju, da se radio o sudiji koji ima najviši procenta usvojenih prigovora sudija koji nisu reizabrani. Podsetiću vas takođe da je drugi član Visokog saveta sudstva, sudija Milimir Lukić, 23.11.2011. godine podneo ostavku sa jednim podrobnim objašnjenjem kako Visoki savet sudstva funkcioniše. Naravno, neću sada da se osvrćem na ono što je on rekao jer verujem da ste i vi kao predsednik Visokog saveta sudstva vrlo upoznati.

Dalje, za trećeg člana Visokog saveta sudstva, profesora Dimitrijevića Agencija za borbu protiv korupcije, je utvrdila da mu funkcija prestaje po sili zakona jer se nalazi u sukobu interesa iako on od tog dana, pa do dana današnjeg učestvuje u radu Visokog saveta sudstva i ono što je najvažnije, učestvuje u donošenju odluka Visokog saveta sudstva. To je u najkraćem odluka, odnosno stanje, prikaz stanja u Visokom savetu sudstva koje danas imamo. Očigledno je da je legalnost i legitimnost rada Visokog saveta sudstva narušena i samim tim što je on nastavio da deluje, što je nastavio sa donošenjem odluka iako mu dva člana Visokog saveta sudstva, vrlo je važno napomenuti da se radi o sudijama, znači članovi iz redova sudija, nedostaju.

Takođe je vrlo važno napomenuti da bez sudije Jakšića i bez sudije Lukića, Visoki savet sudstva gubi većinu u sastavu sudija u svom organu, odnosno u svom delovanju, što je naravno potpuno suprotno Ustavu gde je intencija Ustava bila upravo ta da članovi Visokog saveta sudstva, iz reda sudija imaju većinu, jer je Ustav ovde jasan, jer on kaže da Visoki savet sudstva ima 11 članova od koga većinu čine sudije sa stalnom sudijskom funkcijom. Znači, radi se, da ovo kako radi Visoki savet sudstva do sad, očigledno je da je u sukobu sa onim što Ustav propagira.

Dalje, bez sudija Jakšića i Lukića, četiri stara člana Visokog saveta sudstva nisu bila u mogućnosti da odlučuju o pravilnosti odluka koje su donosili dok su se nalazili i dok su te odluke donosili u prvom sastavu Visokog saveta sudstva. A, mi imamo ovde činjenicu da su odluke donošene. Sad vas pitam kako su donošene ako prethodna dva člana nisu učestvovala u odlučivanju, a 4 člana Visokog savet sudstva u stalnom sastavu su u isto vreme bili članovi u prvom sastavu.

Znači, očigledno je da su oni učestvovali u donošenju odluka i da se nisu uzdržavali, kako je to ranije bilo predviđeno, nego su glasali za ili protiv određene odluke. Ovde dolazimo do suštinske kvalifikacije, ovde dolazimo do toga da je grubo narušeno pravo na pravično suđenje koje ne samo propagirana Ustavom, nego propagirano i Evropskom konvencijom. Zbog toga je sve ovo što se sada radi, konkretno, sa Visokim savetom sudstva i sa načinom na koji on odlučuje potpuno nedopušteno.

Legalnost i legitimnost rada Visokog saveta sudstva je, takođe, narušena i u pogledu toga znamo da je samo jedna od 16 sednica Visokog saveta sudstva održana u njegovom punom sastavu. Ovde se opet vraćamo na ono gde kažemo da je neophodno za odlučivanje da Visoki savet sudstva deluje u punom sastavu. Kao predstavnici opozicije kada su ovi zakoni bili na dnevnom redu, kada je na dnevnom redu bilo uopšte reagovanje na rad Visokog saveta sudstva u prvom sastavu, imali smo jako žustre nastupe i upozoravali smo na vreme da je apsolutno neprihvatljivo da Visoki savet sudstva radi u nepotpunom sastavu. Vidimo da se ta greška ponavlja i sada iako se radi o stalnom sastavu Visokog saveta sudstva.

Dalje, nezavisnost rada Visokog saveta sudstva stalno se dovodi u pitanje jednim kontinuiranim, rekla bih slobodno, zloupotrebom funkcije od strane onih članova Visokog saveta sudstva koji su po položaju u tom istom organu. Da budem još preciznija, neretka je situacija da ministar pravde, gospođa Malović, komentariše ne pravosnažne sudske odluke i javno se oglašava povodom inicijative za razrešenje onih sudija sa čijom odlukom ona nije zadovoljna. To je prosto nedopustivo. To je u sukobu sa načelom podele vlasti, sa načelom nezavisnosti sudstva, sa načelom prava na pravično suđenje ili ako hoćete još sa načelom o vladavini prava. Sada mene ne brine to što gospođa ministar ne poznaje, jednostavno nije u situaciji možda da zna da je to nedozvoljeno, ali me brine to što Visoki savet sudstva nije reagovao povodom takvih istupa gospođe Malović.

Takođe, ovde nema nikakvog napretka ni kada je u pitanju javnost rada Visokog saveta sudstva, iako znamo da je to predstavljalo jedan od osnovnih uslova da bi uopšte on legalno i legitimno funkcionisao. Znači, ta situacija nije promenjena u odnosu na onu koju smo takođe imali ranije. Nema, takođe, nikakvog napretka i u pogledu obaveze Visokog saveta sudstva da svim kandidatima za sudije, pod jednakim uslovima, dozvoli pravo da se informiše i da imaju uvid u informacije koje su vrlo važne za njihov status, jer su oni učesnici u tom postupku.

Moram da kažem da privremeni sastav Visokog saveta sudstva je imao niz propusta u svom radu i kao što sam već ranije rekla opozicija je vrlo argumentovano nastupila protiv ovakvog načina rada, ali smo dobili uveravanja da će takav način rada biti prevaziđen kada se usvoji ili kada zaživi Visoki savet sudstva u stalnom sastavu. Na osnovu svega ovoga što sam danas iznela, očigledno je ne da te greške nisu otklonjene, nego su one postale još veće i još ozbiljnije dovode u pitanje zakonitost, pravičnost i legitimnost rada Visokog saveta sudstva. Pošto je očigledno da je Visoki savet sudstva izgubio taj atribut nosioca, tako da kažem, ili garanta sudske nezavisnosti, onda nije ni neobjašnjivo zašto je reforma srpskog pravosuđa s pravom nazvana jednom od najgorih reformi od 2000. godine, pa na ovamo.

Samo bih se nadovezala na ono što je moj kolega Miloš Aligrudić govorio. Ovo zabrinjavajuće stanje u srpskom pravosuđu će kad tad biti otvoreno pred institucijama EU i predstavljaće jedan od uslova za dalje napredovanje Srbije ka tom pravcu.

Moram takođe da kažem da EU sada nema interes da ovaj uslov ispostavlja srpskoj vlast, jer je očigledno mnogo važnije da srpska vlast završi sa priznanjem defakto nezavisnosti Kosova. Evo, vidimo da regionalno predstavljanje Kosova još uvek nije dotaknuto ili tako reći bar zvanično o tome nemamo nikakvu informaciju da je bilo kakav dogovor o tome postignut. Pre neki dan imali smo priliku u Minhenu da vidimo da je održana Međunarodna konferencija o bezbednosti gde našem ministru spoljnih poslova apsolutno nije smetalo to što će tzv. predsednica tzv. nezavisnog Kosova da se obrati posle njega. I to se i desilo.

Sada postavljam pitanje – da li je to nagoveštaj završetka procesa priznanja nezavisnosti Kosova? Stvarno želim da čujem odgovor na to pitanje pošto znamo da nema nikakvog napretka kada je u pitanju regionalno predstavljanje Kosova, bar kada su u pitanju informacije sa kojima mi raspolažemo. Na samom kraju da završim, jasno je da će ova tema biti jedna od tema pred institucijama EU, ali sam onda potpuno uverena da će to ušiju svih nas, a i međunarodnih predstavnika, doći puna istina o tome koliko manjkavosti, koliko nedostataka i sa kolikom količinom neznanja se sprovodi ova reforma. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovi malobrojni, poštovani gospodine ministre, cenim ovo što ste danas, što ste sada izložili i iskreno u to što ste vi sada rekli verujem, ali ne mogu prosto da prihvatim zato što vi niste nadležni ministar za ovaj zakon. Ovaj zakon nije matični zakon iz vaše oblasti i vi, uz dužno poštovanje, ne možete da ulazite u nameru predlagača ovog zakona, jer je možda njegova namera bila potpuno drugačija. I zbog toga smatram da je neophodno da se ovaj član 29. Predloga zakona promeni, kako kod nas narodnih poslanika ne bi izazivao dodatnu zabrinutost i sumnju i to je nešto na šta sam i ja imala nameru da reagujem, ali prosto neću da ponavljam svoje izlaganje, jer je gospodin Šarović to jako dobro obrazložio.
Naravno nema sumnje da je ovaj zakon o prebivalištu i boravištu građana nešto što je izuzetno potrebno. Prvo, zbog toga što je sada važeći zakon donet još davne 1977. godine, a drugo što on nije na neki adekvatan način regulisao prava ljudi čija se prava u stvari regulišu ovim zakonom. Znači, materiju zakona nije regulisana na adekvatan način, zbog toga što je donekle licima, građanima, znači uskratio prava koja bi po zakonu trebalo da imaju.
Dobro je što on uvažava činjenicu da se stvari u realnom životu menjaju i da je neophodno da te promene stvarnosti uskladiti isto tako i sa samim zakonom. Ovde prvenstveno mislim na to što ovim predlogom zakona će se omogućiti da građani koji po važećem zakonu nisu imali pravo da prijave svoje prebivalište i na taj način dođu do lične karte, biće sada u mogućnosti ovim zakonom i to će im sada biti omogućeno. To je nešto što je dobro rešenje i što mi pozdravljamo, jer takvih ljudi danas u Srbiji ima negde više od nekoliko desetina hiljada.
Ali, sa druge strane, ne verujem da će ovaj zakon rešiti pitanje koje je danas ostvareno ovde u ovoj skupštini, a to je pitanje pravno nevidljivih lica. Podsetiću vas, da su pravna nevidljiva lica, lica koja fizički postoje, ali o kojima ne postoji ni jedan vidljivi pravni akt, odnosno pravni trag. Ona nisu bila upisana u matične knjige rođenih nakon svog rođenja, da li zbog toga što njihovi roditelji ih nisu upisali ili prosto nisu bili u mogućnosti da ih upišu zato što ni oni sami nisu upisani u te iste matične knjige. Takvim licima, po našem mišljenju prvo treba omogućiti taj naknadni upis u matične knjige rođenih, zatim, utvrditi njihovo državljanstvo, pa im tek onda olakšati ili omogućiti prijavu prebivališta na ovaj način kako je ovde regulisano u predlogu zakona.
Dobro je što će ovim predlogom zakona bar jedna od te tri faze biti prosto urađena po nekom olakšanom postupku i što će njihov donekle biti poboljšan, ali taj problem neće biti rešen. Meni je takođe jasno da taj problem ne može da bude rešen jednim zakonom, već je neophodna jedan sveukupan pristup, jedan celovit pristup rešavanju ovog problema.
Drugi problem za koji sam sigurna da ovaj zakon neće rešiti, to je problem sa kojim smo se susretali i nedavno, a i mislim da on do sada nije rešen na adekvatan način. To je problem fiktivno prijavljenih prebivališta odnosno boravišta kosovskih Albanaca na teritoriji centralne Srbije, a sve zarad dobijanja biometrijskih srpskih pasoša. Sada da prosto budem jasna, ja kao i DSS apsolutno prihvatamo da svaki srpski građanin ima pravo ne samo na biometrijski srpski pasoš već ima pravo i na sva lična dokumenta koja su garantovana zakonima koje mi ovde donosimo, jer to na neki način potvrđuje suverenitet države na celoj njenoj teritoriji. Ali, ako se kosovskom Albancu izda srpski pasoš, onda se podrazumeva da njemu ne može da bude izdat istovremeno i kosovski pasoš.
Isto tako, ako mu se izda srpska lična karta podrazumeva se da ne može da ima kosovsku ličnu kartu. Zbog toga smatram da će biti jako teško ovo utvrditi i da prosto, nisam sigurna, da li će uopšte na bilo koji način ovo pitanje moći da bude rešeno. Kosovski Albanci su, to smo čitali u medijima, u štampi, o tome su bile razne informativne emisije, su čak bili u stanju da daju i do četiri hiljade evra da bi dobili srpski biometrijski pasoš i prosto kolika je velika ta zainteresovanost kod kosovskih Albanaca, najbolje pokazuje i to da se dnevno u Gradskoj upravi, primera radi, Vranje, prijavi negde oko 150 Albanaca koji su zainteresovani za dobijanje srpskih ličnih dokumenata.
Takođe, još jedan podatak da je od januara do avgusta 2010. godine, 11 hiljada kosovskih Albanaca se prijavilo kao zainteresovano za život u jednoj niškoj opštini Medijana, znači, oni su izrazili spremnost i želju da se registruju kao Nišlije. Naravno, nemam ništa protiv toga, da to naravno nije urađeno na fiktivan način, a opet govorim i ovo ističem, zbog toga što smatram da ovaj predlog zakona taj problem neće biti u mogućnosti da reši.
Danas je takođe vrlo aktuelan problem koji je i te kako povezan sa ovom temom, to je veliki broj azilanata koji se nalazi u Srbiji, a koji želi da pređe u EU, i od januara do danas, čini mi se da je azil u Srbiji zatražilo negde oko 2,5 hiljade lica, od kojih je više od polovine Avganistanci.
Ako se ne varam u Srbiji postoje samo dva centra za azil, jedan je u Banji Koviljači, koji je više nego pretrpan, to je takođe bilo aktuelizovano ovde u Narodnoj skupštini. On prima negde oko 83 lica, a u samoj Banji Koviljači, Loznici i celokupnom tom kraju se nalazi oko 2,5 hiljade azilanata. Jasno da svi oni koji borave u Banji Koviljači, odnosno u Loznici, a koji se ne obrate Centru za azil, smatraju se da nemaju boravište već da su ilegalno, da ilegalno borave na teritoriji naše zemlje.
Prosto i kada se postavilo pitanje u Skupštini na to nismo dobili adekvatan odgovor. Nisam sigurna da država zna rešenje kako da izađe sa ovim na kraj i zbog toga bih volela da nas prosto neko od nadležnih u tom pogledu informiše i ovo su očigledno pitanja koje sam ja sada ovde navela, koja prevazilaze u velikoj meri moć ovakvog jednog zakona i zbog toga je neophodno, bilo je važno, da on sva ova pitanja reguliše na adekvatan način, a ne ovako. Hvala.