Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, u poslednje vreme vrlo je primetna jedna intezivna aktivnost Ministarstva pravde i svih organa koji su povezani sa Ministarstvom. Iz te aktivnosti mogli smo da čujemo nedavno, a i danas, da će nacionalna strategija za reformu pravosuđa da bude uskoro gotova, da će ona uskoro da se nađe pred poslanicima.
Takođe, smo čuli da je Venecijanska komisija uglavnom pozitivno ocenila tri nacrta zakona o sudijama, tužiocima, uređenju sudova. Čuli smo jednu zabrinjavajuću vest kada je u pitanju DSS da će da se najverovatnije menja Ustav. Čuli smo jednu ohrabrujuću vest da će se pozivaju članovi Visokog saveta sudstva iz reda sudija da podnesu ostavke.
Naravno, meni je drago, ja izražavam zadovoljstvo ukoliko se ova poslednja vest ostvari, jer bi to značilo da se naš predlog o kome sam ja najviše ovde u Skupštini govorila, a to je da je neophodno utvrditi odgovornost svih članova Visokog saveta sudstva, konačno će biti delimično i indirektno usvojena.
Naravno, on bi bio u potpunosti usvojen kada bi bio donet nov zakon o Visokom savetu sudstva i kada se ne bi ostavio prostor da bivši članovi Visokog saveta sudstva, čija je odgovornost nesumnjivo najveća kada je u pitanju neuspeh reforme pravosuđa, prosto, ne prođu ocenu odgovornosti, da najblaže iskažem ono što želim.
Mislim da bi ukoliko se to desi, to bi bila još jedna potvrda, da smo bili u pravu kada smo govorili da je potpuno neprihvatljivo da najviša nezavisna sudska institucija u državi daje sebi za pravo da ne poštuje Ustav i da ne poštuje zakone. Onda se postavlja, s pravom pitanje – kakva se poruka šalje običnom građaninu, ako je tako nešto dozvoljeno u Visokom savetu sudstva. To je nešto što mi podržavamo i smatramo da je dobro.
Međutim, to zadovoljstvo ne mogu da, naravno, podelim sa onom informacijom koja je došla upravo od vas, a to je da je promena Ustava neminovna iz svih razloga, koji su javnosti poznati kada je u pitanju Demokratska stranka Srbije. Smatramo, da bi to u ovom trenutku, bilo potpuno kontraproduktivno i štetno rešenje za Srbiju. Ali, posle ovog uvoda preći ću odmah na predloge zakona o kojima danas raspravljamo.
Rekla bih nešto o Zakoniku o krivičnom postupku.
Za mene je, moram da priznam, iznenađenje što danas raspravljamo o ovim parcijalnim izmenama Zakonika o krivičnom postupku, prvo, zbog toga što je već jasno da taj Nacrt zakona, maltene gotov, stoji već spreman i zaista mi nije jasno zašto ste se odlučili da danas raspravljamo, da taj jedan izuzetno loš Zakonik o krivičnom postupku parcijalno menjamo, umesto da ga potpuno radikalno promenimo.
Naravno, za ovo moje obrazloženje postoje mnogi argumenti. Jedan od osnovnih argumenata je taj, što je taj Nacrt zakonika o krivičnom postupku već duže vremena dostupan javnosti, nalazi se na sajtu Ministarstva pravde, vi ste ga u javnosti nekoliko puta hvalili, koliko je meni poznato, mislim da je dobio i pozitivno mišljenje Evropske komisije i sve su to razlozi za njegovo pod hitno ulaženje u skupštinsku proceduru.
Prosto nema razloga da se sa tim čeka, jer danas na snazi, odnosno, zakon je usvojen, Zakonik o krivičnom postupku, koji je izuzetno loš. Znači, nema potrebe da se čeka sa naravno, tim izmenama koje bi trebalo da uslede, jer već imamo gotov tekst zakona. Znači, ne postoji ni jedan razlog zašto o njemu danas ne raspravljamo i ja bih volela da vi nama na ovaj način ne šaljete poruku da se od njega odustalo. Jer, ako se od njega odustalo, onda bi to bilo jako loše rešenje.
Takođe, ne smatram da je odredba koja je sadržana u ovom predlogu zakonika o krivičnom postupku, a koja se odnosi na ukidanje obaveznog staža za branioce koji postupaju u složenim krivičnim predmetima, od tolike važnosti, da bi i ovaj zakon morao da bude donet po hitnom postupku i da se raspravlja, pre raspravljanja sveobuhvatnih izmena Zakonika o krivičnom postupku.
Mi se naravno, sa ovom odredbom ne slažemo, smatramo da je rešenje koje je prisutno u sadašnjem važećem Zakonu bolje, jer ne možemo da se složimo sa tim da je svejedno ako okrivljenog, za neko teško krivično delo, znači, u složenim krivičnim postupcima zastupa advokat koji je primera radi, juče položio pravosudni ispit. Znači, nije svejedno da li ga zastupa on ili ga zastupa neko ko već ima određenog iskustva.
To je osnovni razlog zbog čega ne podržavam ovu odredbu, mi smo ovde podneli jedan amandman, i takođe se ne slažem sa obrazloženjem koje ste vi dali uz ovaj Predlog zakonika o krivičnom postupku, gde se kaže, koja maltene ide u pravcu izjednačavanja kvaliteta odbrane lica, znači, okrivljenog koga zastupa advokat, sa ili bez iskustva.
Znači, složićemo se da mlade kolege, mladi advokati, imaju mogućnost da stiču znanje i da takoreći, tako peku zanat u nekim manje složenim krivičnim postupcima i u tom smislu podržavam odredbu koja stoji ovde u ovom predlogu zakona, gde se kaže da branioca može da zameni advokatski pripravnik, ukoliko se radi o krivičnom postupku za krivično delo do pet godina zatvora. To je nešto što je potpuno prihvatljivo, ali ne možemo da izjednačimo advokata, sa i bez iskustva, a posebno ne na ovakav način.
Prosto moram da vam postavim jedno pitanje, sagledajte samo tu odredbu koju ste predvideli u ovom predlogu zakonika o krivičnom postupku, u kontekstu tužilačke istrage, ili recimo u kontekstu sada važećeg, izuzetno lošeg Zakonika o krivičnom postupku, koga pored niza loših osobina i karakteristika, karakteriše i to, da sud ima apsolutnu pasivnost i karakteriše ga jedna neravnopravnost stranaka u postupku, koja se iskazuje kroz inferiornu ulogu branioca, u odnosu na tužioca, koji naravno, na svojoj strani ima ceo državni aparat. Znači, mislim da je rešenje koje imamo u važećem Zakoniku o krivičnom postupku, kud i kamo bolje.
Dalje, kod izmena Zakona o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, vrši se samo usklađivanje sa novo donetim krivičnim zakonikom i Zakonom o tajnosti podataka, mi zaista tu nemamo šta da dodamo, mi imamo samo jedan amandman, koji smo na taj predlog zakona doneli i naravno ne bi se zadržavala na njemu, ali moram da kažem nešto o Zakonu o oduzimanju imovine, proistekle iz krivičnog dela.
Ovaj predlog zakona zaista predstavlja korak unapred u odnosu na rešenje koje je sada važeći zakon predvideo. Naime, smatramo da ovaj zakon u svakoj zemlji predstavlja najjače oružje protiv organizovanog kriminala, ali ponavljam, da bi on postigao svoj puni efekat, neophodno je da ustavna prava okrivljenih budu apsolutno poštovana.
Ovo govorim iz toga, što je po važećem Zakonu predviđeno da postupak trajnog oduzimanja imovine počinje od trenutka stupanja optužnice na pravnu snagu. Znači, podrazumeva se da se radi o jednoj jako ranoj fazi krivičnog postupka, kada mi još uvek nismo sigurni, niti možemo da pretpostavimo da li će lice biti krivo, oglašeno krivim, ili ne. Zbog toga, u toj odredbi Zakona je sadržana sva ona naša rezerva koju smo imali prema tom zakonu, gde smatramo da su, bez obzira na samu odluku Ustavnog suda, koji je ovaj zakon proglasio ustavnim, naše rezerve su u tom slučaju bile prisutne, jer smo smatrali da se tu dovodi u pitanje pretpostavka nevinosti.
Tačno je, da je ovaj važeći zakon, da je po njemu oduzeta, što privremeno, što trajno, imovina u vrednosti od više stotina miliona evra i tačno je da je Ustavni sud razmatrajući više inicijativa za ocenu ustavnosti ovog zakona, našao na kraju da je ovaj zakon ustavan, ali podsećam, da ta odluka nikako ne može da spreči lice kome je imovina oduzeta, a nije oglašen krivim, da se sa pravom obrati Evropskom sudu za ljudska prava i da zahteva štetu, odnosno odštetu od strane sopstvene države.
Volela bih da se ne suočimo sa takvim slučajevima, ali mislim da će to biti situacija koja će biti vrlo izvesna. Svaka čast što ovaj predlog zakona tu praksu će da prekine.
Moram takođe da podsetim da naše iskustvo kada je u pitanju Evropski sud za ljudska prava, nisu dobra, da mi nemamo, tako da kažem, ni sreće ni uspeha pred Evropskim sudom za ljudska prava, i da broj predstavniki naših građana, pred tim sudom stalno raste.
Ako se ne varam 2012. godine, je sud presudio na štetu Srbije u 64 slučaja, od 75 slučajeva i dodelio je dva miliona evra odštete u korist srpskih državljana, protiv sopstvene države. Ovaj predlog zakona, svakako otklanja tu grešku, koja je bila sačinjena u prethodnom, odnosno još uvek važećem zakonu, tako što predviđa da postupak za trajno oduzimanje imovine počinje nakon pravosnažnosti presude za krivično delo za koje je moguće da se oduzme imovina, i on na taj način otklanja mogućnost vođenja dva paralelna postupka, znači krivičnog postupka i postupka za oduzimanje imovine, čime se dosledno ide ka poštovanju pretpostavke nevinosti.
Mi smo na ovaj predlog zakona podneli, čini mi se, pet ili šest amandmana, i nadamo se da će te ih pažljivo razmotriti.
Naravno, po nama, najvažniji zakon o kome danas raspravljamo, jeste Zakon o posebnom merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, ili zakon koji će u javnosti biti nazvan "Marijin" zakon, po devojčici, koja je nažalost žrtva jednog monstruoznog zločina.
O tom zakonu se dosta govorilo u našoj javnosti pre nego što je on faktički ušao u Skupštinsku proceduru i javnost s pravom od njega očekuje mnogo. Mi naravno podržavamo donošenje tog zakona. Smatramo da je on potreban za društvo u kakvom smo mi danas i smatram da je on pozitivan korak, ako ništa ono bar u pravcu formalne zakonske brane ka sprečavanju vršenja ovih krivičnih dela u budućnosti.
Takođe, moram da kažem da svaki zakon i dometi svakog zakona su limitirani, pa su nažalost dometi i ovog zakona limitirani i ovde je, kao što jedan veliki stručnjak prava kaže – najveća prevencija je upravo najoštrije kažnjavanje. Zbog toga mislim da svi treba da zagovaramo, koliko je to naravno u našoj nadležnosti kao narodnih poslanika, jednu pooštrenu kaznenu politiku jer i danas su nažalost slučajevi da se za krivična dela silovanja dobija svega par godina zatvora.
Jedan od možda najboljih odlika ovog zakona je zabrana ublažavanja kazne, zabrana uslovnog otpusta i to je nešto mi smatramo kao izuzetno dobro rešenje. Meni je drago i ovde moram da kažem, što je ministar prilikom rasprave o Krivičnom zakoniku prihvatio moj, tačnije amandman DSS, o zabrani ublažavanja kazne za krivična dela silovanja i za pedofile i neizmerno mi je drago što je ova odredba zakona izvršena, odnosno uključena i u ovaj predlog zakona.
Slušala sam pažljivo diskusiju gospođe Popović, koja smatra da je neophodno da ovaj zakon sadrži i odredbu o zabrani zastarevanja krivičnog gonjenja za ova krivična dela, ja moram da kažem i javno da pozovem gospođu Popović, ako je to jedina rezerva koju ima prema ovom zakonu, da smo mi podneli upravo takav jedan amandman kojim smo tražili da krivično gonjenje za ova krivična dela ne zastareva. Ukoliko ona smatra da je to jedina mana ovog zakona, može prosto da ga podrži podrškom našeg amandmana koji smo mi na ovaj predlog zakona podneli.
Mi smo pored njega podneli još sedam amandmana, ukupno osam amandmana na ovaj predlog zakona. Jedan od tih amandmana se odnosi i na pravne posledice osude. Naime, mišljenja smo da one kako su ovako regulisane u ovom predlogu zakona, ne bi trebalo da traju 20 godina, već treba da traju trajno. Podsetiću da se radi o kategoriji lica koja su u 70% slučajeva povratnici, koja ne mogu da se, prosto, obuzdaju od vršenja i nastavka vršenja ovih krivičnih dela i da naš amandman ide u pravcu toga da posledice koje se odnose na zasnivanje radnog odnosa i na, hvala vam gospođo Plavšić, i na zabranu sticanja javnih funkcija traju trajno.
Imamo hiljadu slučajeva danas, da recimo lica koja, ne u našoj zemlji jer obično naša zemlja se ne osuđuju tako velike i visoke kazne, da i čak posle 20 godina provedenih u zatvoru izađe i recimo, drugi dan nakon toga izvrši isto krivično delo. Znači, ne bi trebalo da trajne posledice traju 20 godina, već trajne posledice treba da traju trajno, po našem mišljenju, a posebno što se one odnose samo na ovo zasnivanje radnog odnosa u ustanovama u kojima se radi sa maloletnom decom. Znači, ima toliko mnogo drugih radnih mesta gde bi oni mogli da se zaposle, a ne da im dozvolimo ponovo pravo da taj rizik na taj način povećavaju.
Dalje, mi smo takođe mišljenja da kod zabrane posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletna lica, treba predvideti u ovom predlogu zakona, ko sprovodi nadzor nad ovakvom jednom merom. Mislim da u Predlogu zakona to definitivno nije regulisano, mi smo predvideli da nadzor nad sprovođenjem ove mere vrši država, u tom smislu što određuje posebne službenike OUP-a i školske policajce koji će biti nadležni da dvadesetčetvoročasovno vrše kontrolu na mestima gde se okupljaju maloletna lica. Možda ovako deluje nesprovodivo u praksi, ali s obzirom da se radi o vrlo važnom krivičnom delu, odnosno o delikatnim društvenim pojavama, neophodno je da država preuzme na sebe sprovođenje nadzora nad ovim krivičnim delima.
Takođe, ovde postoje dve opcije. Prva je ova, znači da država odredi posebne pripadne OUP-a, a druga opcija je narukvica sa elektronskim nadzorom, što lično smatram mnogo efikasnijim i boljim sredstvom, ali mislim i plašim se da ona iziskuje određena finansijska sredstva koje država u ovom trenutku nije u stanju da sprovede.
Podsetiću da recimo u Americi postoje, oni se zovu nadzornici uslovnog otpusta koji vode vrlo detaljne evidencije o tome gde se ova osuđena lica, znači gde se kreću, gde žive, da li zasnivaju radne odnose, sa kim se viđaju i u svakom slučaju, u svakom trenutku imaju jako detaljnu analizu i evidenciju svih kretanja. Ja imam informaciju, ne znam koliko sam u pravu, da će kod nas da se uvedu poverenici za sprovođenje ili staranje nad primenom uslovne osude za zaštitnim nadzorom. Ako smo moje informacije tačne, onda bi mogli da razmišljamo u pravcu da im se obim posla proširi upravo kontrolom i nad ovim osuđenim licima. Znači, radi se o pedofilima i radi se o silovateljima.
Takođe, zabrinjavajući je podatak da na jedno prijavljeno silovanje, dolazi ukupno do pet i 10 ne prijavljenih silovanja i da žrtve silovanja zbog osuda ili straha zbog osude javnosti ili zbog straha od jednog javnog žigosanja, ne žele da prijave ovo krivično delo. Zabrinjavajući podatak je takođe da se 70% silovatelja su povratnici i da oni ponovo čine ta krivična dela, bez obzira na težinu kazne, bez obzira na dužinu vremena koje su proveli u zatvoru.
Kada sve ovo znamo, ja moram da kažem i ovo, govorim u svoje ime, ne govorim kao stav poslaničke grupe kojoj pripadam, da je hemijska kastracija nešto što bih ja odmah prihvatila, bez obzira na oprečna pravnička shvatanja u pogledu njene efikasnosti. Takođe sam slušala vrlo detaljno, koleginicu Batić, koja je imala izlaganje na ovu temu i apsolutno podržavam sve što je rekla. Zaista postoji veliki broj zemalja, ne samo u EU, nego širom Evrope koji su prihvatili jednu ovakvu meru, do duše kao dobrovoljnu kastraciju, od Norveške, Švedske, Danske, Velike Britanije, Izraela, itd. Čak, imamo situaciju i određene zemlje u Evropi kao što je Poljska, koja ima obaveznu kastraciju za lica koja su izvršila silovanje nad članovima svoje porodice i koji su izvršili silovanje deteta ispod 15 godina.
Takođe, imam informacije da zemlje poput Italije i Francuske intenzivno razmišljaju o uvođenju hemijske kastracije, upravo zbog povećanja broja pedofila i silovatelja. Naravno, ja ću da ponovim da je najbolja prevencija najoštrije kažnjavanje učinilaca ovih krivičnih dela i u tom pravcu govorim o hemijskoj kastraciji, ali ne govorim o njoj kao kazni, nego kao o terapeutskoj meri.
Na kraju, pošto mi je vreme isteklo, samo vas molim da završim jednu rečenicu, ovo su sve, činjenica, vrlo važni zakoni. Mi ćemo da podržimo zakon, tzv. "Marijin zakon", ali smatramo da je krajnje vreme da je neophodno da se uhvatimo u koštac sa svim onim problemima koji su proistekli iz tzv. "reforme pravosuđa" i da je neophodno da pred poslanike dođe prvi u nizu tih zakona koji će da uradi temelje jednom novom pristupu. Zbog toga vas molim da nam date informacije dokle se stiglo sa Zakonom o mreži sudova?
(Predsedavajući: Molim vas, vreme.)
Hvala vam, evo završavam, jedna rečenica, dokle se…
(Isključen mikrofon.)