Član 28. govori o odobravanju stranog udžbenika. Odmah da kažem, DSS nema problem sa stranim udžbenicima. Znam da postoji određen odijum u našoj javnosti prema stranim udžbenicima.
Doduše, treba biti oprezan u nekim oblastima ako se radi o nekim oblastima gde bi se na neki drugi način interpretirala istorija ili književnost itd.
Ima nekih oblasti koje su osetljive i gde treba biti oprezan, ali ima brojnih oblasti gde je sasvim svejedno da li je udžbenik napisan u Srbiji, Švedskoj, Kini, Argentini. Njutnovi zakoni gravitacije su isti svuda ako je reč o fizici, ili neka trigonometrija isto je svuda ako je reč o matematici itd.
Dakle, nemamo nikakav problem sa stranim udžbenicima.
Međutim, u skladu sa ovim o čemu smo na prethodna dva amandmana govorili, predložili smo da se u ovom članu izbriše stav 3. koji kaže – organ nadležan za poslove obrazovanja na teritoriji AP, na obrazložen zahtev odgovarajućeg stručnog organa u školi, može da odobri udžbenik za odgovarajući predmet i razred na teritoriji AP.
Čekajte, da se vratim na početak. Na primer, treba da se odobri udžbenik matematike na vlaškom jeziku, koji je neko napisao sa strane, to će raditi ministar u skladu sa ovim zakonom, a ako je udžbenik iz matematike napisan na rusinskom jeziku, onda će to raditi organ AP. Tu ne vidim nikakvu logiku. Mislim da ovde isključivu nadležnost treba da ima ministar i da organ AP tu nema šta da traži.
Doduše, tu je problematično i sledeće. Kaže – organ na teritoriji AP će na obrazložen zahtev odgovarajućeg stručnog organa u školi. Znate šta, odobravanje udžbenika ide po nekoj proceduri, ne može da bude meritorno mišljenje nekog nastavnika u nekoj seoskoj školi. To može biti i seoska škola, da se razumemo.
Prema tome, mislim da ovo nije dobro uređeno i ponavljam da DSS insistira da sve udžbenike na teritoriji Srbije, po jednakoj proceduri koja je ovde predviđena i opisana korektno, uradi ministar nadležan za poslove prosvete, u ovom slučaju ministar prosvete.

Neću dugo govoriti, samo da podsetim gospodina ministra da mi duguje odgovor za amandman na član 4. zakona kojeg smo juče raspravljali. Očigledno nemate nameru da uvedete odredbu po kojoj decu valja učiti patriotizmu, istorijskim, kulturnim i socijalnim pričama zemlje Srbije, malo sam parafrazirao amandman. To je očigledno vaš definitivan stav, ali bih jako voleo da čujem obrazloženje, pa vas molim ako vam nije teško da mi to date.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, molim predsednicu Skupštine, ako pređem dva minuta ići će na račun vremena ovlašćenog predstavnika.
Poznat je stav DSS u odnosu na učeničke parlamente. Mi smo se zalagali svojevremeno i dalje se zalažemo za potpunu afirmaciju učeničkih parlamenata i tu ničeg spornog nema. Međutim, u članu 12. govori se o Nacionalnom prosvetnom savetu i poslednji stav glasi – sednicama saveta iz stava 1. ovog člana može da prisustvuje izabrani predsednik učeničkih parlamenata itd.
Mi smo mišljenja da je Nacionalni prosvetni savet vrlo ozbiljna institucija i ne mislimo da su predstavnici učeničkog parlamenta dorasli da prisustvuju sednicama Nacionalnog prosvetnog saveta. Oni prisustvuju školskim odborima, mogu da prisustvuju većima škole itd, sve je to u redu, ima čitav niz aktivnosti koje ima učenički parlament i nadležnosti, a ne mislimo da je dobro da prisustvuju radu Nacionalnog prosvetnog saveta. To je naš stav.
Ništa nije sporno u vezi sa učeničkim parlamentima, njih treba negovati, to je vrlo korisno, ali ne treba ih zato terati da rade poslove za koje mislimo da nisu dorasli.
Ako mi dozvolite, gospodine ministre, još jednom bih se vratio na naš amandman na član 4. Vama je gospodin Samardžić obrazložio amandman, međutim, moram da kažem da ne mogu da verujem da niste prihvatili da u članu zakona koji se bavi ciljevima obrazovanja i vaspitanja, gde ste nabrojali u Predlogu zakona čak nekih 15 različitih ciljeva obrazovanja i vaspitanja i tu manje-više ništa nije sporno, da nema mesta i za jednu tačku, novu tačku koju smo mi predložili, a to je negovanje i razvoj patriotizma, kao i istorijskih, kulturnih i socijalnih vrednosti Srbije.
Ne znam šta je u ovom predlogu sporno? Činjenica je da ovako eksplicitno to ne piše u Predlogu zakona i zato smo i predložili jedan ovakav stav. Meni se čini da decu, čak i malu decu, čak i predškolsku decu treba na neki način učiti da vole svoju zemlju, polako ih uvoditi u to koje su naše istorijske, kulturne, socijalne vrednosti, naravno, u skladu sa njihovim godinama. Ne vidim zašto to ne bi pisalo u zakonu.
Razumeo bih kada u zakonu uopšte ne bi bilo nekih opštih mesta, pa onda ne bi bilo mesta ni za ovo, ali kada ima opštih mesta, kada uostalom ceo ovaj član nabraja šta su ciljevi obrazovanja i vaspitanja, ima tu raznih stvari, sve stoje manje-više, ali napišite onda jednu ovakvu rečenicu. Ne vidim u čemu je problem, zašto to Vlada nije prihvatila.
Molim vas još jedanput da razmislite da ovaj naš predlog prihvatite, amandman na član 4, koji smo inače podneli, čini mi se, gospodin Samardžić i ja. Još nešto, gospođo predsednice Skupštine, već smo protestovali. Sa ovog mesta sam tri-četiri puta molio da štitite ugled ove institucije u kojoj sedimo, ovog parlamenta. Ponovo radimo bez TV prenosa i to radimo jedan zakon za koji je veliki broj građana Srbije zainteresovan. Teško ćete naći porodicu koja nema nekog đaka, a naravno broj zaposlenih u prosveti neću ni da pričam koliki je.
Za to vreme, RTS prenosi juniorsku atletiku, pa će da prenosi Tur de Frans. Neki dan je prenosio odbojku na pesku u vreme rada Skupštine. Mislim, i ponavljam, da RTS očigledno tera šegu sa ovim parlamentom, ali sad već moram da kažem, izgleda, uz blagoslov onih koji rukovode ovim parlamentom.
Građani će ovo moći da prate tamo kada se završi odbojka i sve ostalo. To će biti negde posle ponoći. Mislim da to nije u redu. Ponovo protestujem i molim vas da konačno i definitivno opomenete RTS da kao javni servis ima da služi interesima građana, a između ostalog i da prenosi sednice ovog parlamenta, što je jedno od velikih demokratskih dostignuća, dame i gospodo, još iz 90-tih godina prošlog veka.

Vrlo kratko. Predložio sam da i Sociološko društvo Srbije ima svog predstavnika u savetu. Ovaj amandman formalno nije prihvaćen, ali suštinski jeste, jer je isti takav amandman prihvaćen kolegama iz, čini mi se, DS.
Nama je bio cilj da popravimo zakon. Sasvim je svejedno čiji je amandman prihvaćen. Samo sam dao to objašnjenje i ništa više.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, radi se o nečemu što je moj kolega Pejčić nagovestio malopre u svojoj diskusiji.
Mi smo predložili promenu stava 2. Suština te promene je da Nacionalni prosvetni savet imenuje Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, a ne Vlada Srbije.
Ima još dalje nekih izmena, gde smo samo napravili jedan malo logičniji redosled članova. Dakle, zadržali smo sve ovo što piše ovde, samo smo poređali po redu. Počeli smo naravno sa stručnjacima iz oblasti stručnog obrazovanja i obrazovanja odraslih, zatim nastavnika iz zajednice stručnih škola i onda idu istaknuti predstavnici, komore itd.
Zašto smo to predložili? Znate, Nacionalni prosvetni savet bira Skupština. Podržali smo formiranje saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, to je ipak jedna vrsta specifična obrazovanja, nije loše da postoji Savet i nismo protiv tog saveta, ali ipak, po logici stvari, Nacionalni prosvetni savet je važniji savet. Prirodno je da taj Nacionalni prosvetni savet bira Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih.
S druge strane, ne valja da ga bira Vlada. Vlada je jedna institucija koja traje najduže četiri godine. Ona bira jedan savet na šest godina. Doći će neka druga Vlada pa će sve to da promeni. Nekako nije nikakav pandan.
S jedne strane, imamo Skupštinu koja bira važniji Nacionalni prosvetni savet, s druge strane, zašto taj Nacionalni prosvetni savet ne bi imenovao ovaj stručni savet. To se nama čini mnogo logičnijim od ovoga što je predloženo u zakonu.
Vlada amandman nije prihvatila iz meni razumljivih razloga, ali bojim se da to nije dobro za samu Vladu.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, ako prekardašim dva minuta, vi ćete na račun predstavnika grupe da mi merite vreme.
Obrazložiću i ovaj amandman, ali istovremeno i amandman koji smo podneli na sledeći 18. član, koji je posledica ovog amandmana, pa nema razloga dva puta da obrazlažem.
Poslanici DSS podneli su amandman, sad sam shvatio, koji je isti kao i amandman kolege Savića. Mi predlažemo da se sa spiska ovih zavoda izbriše zavod pod tačkom 2), da se zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja naprosto ukine.
Smatramo da je dovoljno da jedan kvalitetan zavod, kakav je inače Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, ostane, a da u okviru svojih poslova, i to je sad predlog u članu 18, pored predviđena tri centra, koja je inače zakon predvideo da ima, da se uvede centar za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Ne mislimo da je neophodno da postoji poseban zavod.
Mislim da se na taj način smanjuju troškovi. Nismo protiv formiranja novih institucija kada za to postoji neko opravdanje, ali mislim da je u ovom slučaju, zadržavanje i zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, dosta mutna motivacija uopšte zašto bi ta institucija postojala.
Mislim da je dovoljno zadržati samo jedan zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, a u okviru njega, pored postojeća tri centra, i to je naša izmena u članu 18, uvesti centar za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, kao četvrti centar.
Vi ste taj amandman odbili. Mislim da to nije dobro i mislim da je ovo rešenje koje su predložili poslanici DSS nesumnjivo bolje.
Sada na kraju, dozvolite mi da budem, gospodine ministre, malo dosadan. Opet ću da vas vratim na amandman na član 4. i da vas zamolim da ili prihvatite taj amandman ili da sad odgovorite zašto nećete da ga prihvatite.
Podsećam, pored svih 15, čini mi se, tačaka koje su nabrojane ovde, šta su ciljevi obrazovanja i vaspitanja, mi smo predložili još jednu tačku, jer to ne piše u ovih 15 tačaka, ne piše eksplicitno, ne piše mislim čak ni implicitno, a to je, podsetiću, negovanje i razvoj patriotizma, kao i istorijskih, kulturnih i socijalnih vrednosti države Srbije.
Ostajem pri tome da je ovo neophodno uneti u zakon. Ostajem pri tome da je neophodno da đaci u školi, a rekao sam, čak mislim i u predškolskoj ustanovi, primereno godinama, počnu da neguju ljubav prema svojoj domovini. Apsolutno ne razumem što ovaj amandman nije prihvaćen.
Ako i dalje ostajete pri tome da ga ne prihvatate, molim vas da date poslanicima DSS obrazloženje. Danas se više neću javljati, pa vas molim da to onda odmah uradite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre i gospođo ministarko, odmah da kažem da ću posle regularnih dva minuta govoriti u vremenu zastupnika poslaničke grupe.
Poslanici DSS su na ovaj zakon koji, podsećam, ima osam članova, odnosno sedam efektivnih članova i osmi kada stupa na snagu, podneli sedam amandmana, u najboljoj nameri da pokušaju da ovaj zakon, mada je ovo sve drugo samo nije zakon, na neki način poprave taj tekst i da se ne brukamo pred samima sobom i pred celim svetom, a da sa druge strane, naravno, ali na neke adekvatnije načine rešimo problem, što u pojedinim medijima ima nesumnjivo prostakluka, kleveta i svega ostalog. Mislim da su svi poslanici u parlamentu apsolutno za to da se takve stvari valjaju sprečiti.
Međutim, mogu o ovom amandmanu, ne znam da li je prihvaćen, gospodine ministre, nemam tu informaciju... da li je prihvaćen amandman DSS na član 1. ili nije prihvaćen? (Ne.)
To je vrlo interesantno, jer potpuno identičan amandman je podnela Vlada, ali identičan. Tražili smo da se brišu odredbe o depozitu, kao i Vlada, i posle smo samo napisali, ona preostala dva stava doveli u red, ali tehnički doveli u red.
Bilo bi idealno da je Vlada i ostale amandmane podnela u skladu sa amandmanima i DSS, a verujem i ostalih poslaničkih grupa, koji su imali istu ideju kao i mi, ali nažalost nije.
U raspravi u načelu smo vrlo jasno kazali šta mislimo o ovom zakonu, međutim, mislim da valja to ponoviti. Radi se o jednom zakonu za koga sam kazao da nažalost ostavlja jako ružne tragove u snegu, zakon koji će nesumnjivo ostati upamćen kao Bradićev zakon, zakon koji će nesumnjivo prva sledeća vlast hitno menjati, zakon koji vređa zdrav razum i legitimiše nas, i pred nama samima i pred svetom, u svetlu u kojem ne valja biti legitimisan. Rekao sam i to da smatram DS odgovornom za donošenje ovog zakona.
Želeo bih ponovo da ukažem na to da ovde ima i ustavni problem. Naime, mislim da će zakon sigurno biti predmet Ustavnog suda i to po dva osnova. Pokušaću da obrazložim oba osnova.
Prvo, u stvari i ne znam šta raspravljamo. Raspravljamo amandmane koje su poslanici podneli na tekst zakona koji im je bio dostavljen. Taj tekst zakona sa zakonom koji će biti usvojen nema nikakve veze. Vlada je podnela šest amandmana na sedam efektivnih članova zakona, onaj osmi nije sporan - stupa na snagu tad i tad. Drugim rečima, 90% zakona je promenjeno i pri tom poslanicima je uskraćeno ustavno pravo da podnese amandmane, jer mi amandmane na amandmane Vlade nismo mogli da podnesemo.
Znate, jedan je stvar kada neki zakon ima 200 članova, pa Vlada zbog neke naknadne pameti, nečega, podnese jedan, dva, tri amandman, jasno je da je to isti zakon, eventualno u nekom detalju popravljen. Ali, kada na sedam članova podnesete šest amandmana, onda je jasno da se radi o potpuno novom tekstu zakona i mi nismo mogli da podnosimo amandmane na taj novi tekst zakona. Nismo mogli, podneli bi.
Navešću vam konkretno šta bi sigurno podneli. Podneli bi amandman na novi član 2. To ću da obrazložim zašto.
Drugim rečima, prekršena je ustavna procedura donošenja zakona. Bilo je, ako ste se naknadno dosetili da bi zakon trebalo drugačije da izgleda, normalno da ga povučete i promenite. Da ne kažem da pokušate da usvojite neke od brojnih primedbi koje su istakli ne samo poslanici, nego i novinarska udruženja, ugledni ljudi itd. Svi smo u toj stvari dobronamerni i varno ovaj monstrum od zakona niste morali da dajete na raspravu.
Drugi problem sa Ustavom, oko kojeg će morati Ustavni sud da se izjasni, jesu neke konkretne odredbe u zakonu. Vi ste, podnoseći amandman na član 2, između ostalog, ponovo ću to pročitati, rekli sledeće. "Sud će u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca, u skladu sa zakonom, izreći osnivaču meru privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila do pravosnažnog okončanja postupka iz stava 5. ovog člana."
Da se razumemo, suđenje u svim instancama, pri tom, predlagač, tužilac kada pokreće postupak tek treba da se izjasni da li će i optužiti nekoga pred sudom, a potom sud sudi, pa se potom strane mogu žaliti višoj instanci itd. Taj postupak može trajati nekoliko godina.
Za sve to vreme javno glasilo ne izlazi. Hajde što je kažnjen vlasnik, što je kažnjen možda nesavesni novinar koji je možda nešto objavio, čak i ako je kriv, pretpostavimo da jeste kriv i da će biti kriv, ali ne možete nekome zatvoriti novine, ostaviti 50 ili 100 ljudi potpuno nevinih bez posla zato što je pokrenut postupak koji je pokrenuo tužilac. Pokretanje postupka ne znači ništa.
Onaj pomenuti zakon iz 1998. godine jeste predviđao suđenje u roku od 24 sata, ali je predviđao suđenje pred Sudom za prekršaje. Ovde nema suđenja. Ovde se kažnjava bez suđenja.
Šta će biti ako se onaj koji je optužen proglasi nevinim? Hoće li država da plati sve troškove koji su nastali neizdavanjem nekih novina, na primer, ili gašenjem neke stanice? Neće platiti država, naravno, platiće poreski obveznici.
Radi se očigledno o neustavnoj kategoriji. Mrtvi hladni napišete u zakonu da ćete zatvoriti glasilo samo zato što je neki tužilac pokrenuo postupak. Šta vi radite?
Sa jedne strane, imate neustavnu i nedemokratsku proceduru donošenja zakona i mi sada u suštini ne znam zašto uopšte raspravljamo o amandmanima, izvinjavam se svim poslanicima, ali svi su podnosili amandmane na jedan tekst zakona, a pred nama je zapravo potpuno drugi tekst zakona, na koji nismo bili u prilici da podnesemo amandmane. U času kada je otvorena rasprava u načelu dobili smo tekst Vladinih amandmana, tada više nema podnošenja amandmana i završena priča.
Ne razumem tvrdoglavost predlagača da ostane na ovom predlogu i poslednji put molim, pre svega DS, kao najveću stranku vladajuće koalicije, da prestane da se bruka i da prestane da bruka državu i da povuče ovaj zakon iz procedure.
Problem nesavesnih novinara i svega onoga što hoćemo da proteramo iz našeg medijskog prostora, to je u redu, ali to se ne radi ovakvim zakonom. Rekao sam već, uvedite neka pravila. Postoji opšte usvojeni Novinarski kodeks. Ko više puta prekrši taj kodeks može da mu se oduzme pravo da se bavi medijima. Postoji mnogo načina. Bavite se edukovanjem novinara.
Na kraju krajeva, postoje u važećem Krivičnom zakonu i drugim zakonima odredbe gde je zabranjeno da jedni druge vređamo, blatimo, klevećemo itd. Postoje odredbe. Nisam pravnik, ali ovde sede brojni advokati i ljudi koji su se aktivno bavili pravničkim poslovima i mislim da im je jasno da takvih odredaba ima. Dakle, dajte da tako rešavamo problem, a ne - uvređen sam i sada ću da zatvorim sve živo što mi padne na pamet.
Doduše, ne znam da li vredi, gospodine Bradiću, da vam pročitam samo jednu rečenicu koja je u suštini razlog za ovakvu medijsku sliku u Srbiji, kad u medijima koje imamo običaj da zovemo ozbiljnim, nema istine istraživačkog novinarstva, kada caruje lakirovka i podilaženje vlastima, tada kolo vode oni koji kleveću, izmišljaju, lažu, prevrću činjenice itd. To je problem.
To je uzrok svih ovih stvari. Ne čitaju se tamo neke novine, da ne pominjem imena, zato što se narodu to čita, nego zato što u nekim ozbiljnim novinama ne može ništa da pročita osim kađenja vlastima. U tome je problem.
Iskreno rečeno, gospodine Bradiću, ne očekujem da me preterano razumete. Doduše, od vas sam, na vašoj završnoj reči, nešto novo naučio. Naučio sam da biti reditelj, pozorišni ili filmski, znači uvoditi red. Jako me interesuje šta o vašoj izjavi misle vaše kolege koji su, kao i ja, bili u zabludi da biti reditelj znači biti umetnik kreativan, na kreativan način tumačiti neko pozorišno delo ili neki filmski scenario.
Ali, dobro, sve u svemu moja poslednja, stvarno poslednja molba, upućena je, ponavljam, pre svega DS, koju smatram apsolutno najodgovornijom za ovaj zakon: povucite ovaj zakon, dajte da sednemo, da napišemo jedan civilizovan zakon koji će rešiti problem, a ovo čudo povlačite, jer je ovo potpuno, potpuno strašno. To je stav DSS.
Obrazložićemo sve naše druge amandmane, mada ponavljam, pitanje je koliko to sve zajedno ima smisla, jer raspravljamo o amandmanima na tekst koji praktično više ne postoji.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman na član 2. Nažalost, član 2. sada mnogo drugačije izgleda. Da je u tekstu zakona pisalo ono što piše u amandmanu 2. Vlade, što sam već pročitao, sigurno bi i na to podneli amandman. Nažalost, mi smo onemogućeni da to podnesemo.
Međutim, naš amandman koji smo podneli odnosi se srećom na nešto što je ostalo u tekstu, ali, između ostalog, mi tražimo da se brišu u članu 14v stavovi 5. 6. i 7. Pročitaću vam samo stav 5. Pazite šta on kaže: ''Ako je osnivaču javnog glasila račun u blokadi duže od 90 dana u prethodnih godinu dana poslovanja, osnivač javnog glasila dužan je da bez odlaganja obustavi delatnosti izdavanja javnog glasila.'' Znači, da prestane da radi.
Znate šta, kad biste ovakvu odredbu napisali da uopšte važi da svako ko je u blokadi duže od 90 dana zatvori firmu, pa u Srbiji ne znam koliko bi firmi radilo. Bojim se jako malo.
Drugo, na koji način tumačite da vlasnike javnih glasila stavljate u drugačiju poziciju u odnosu na ostale privredne subjekte, kad je reč o finansijskoj strani stvari? Da li zatvarate lanac samoposluga ako im gazda ne vrši plaćanja po šest meseci? Neću da pominjem imena. Naravno, ne, naprotiv, samo neka radi.
Potpuno je besmisleno uvoditi odredbu zabrane rada zato što je neko blokiran duže od 90 dana. I to vam je neustavno i to će vam pasti na Ustavnom sudu. Na kraju ćemo doći do jednog spiska o jedno desetak neustavnih stvari u ovom zakonu, u ovom zakonu od sedam članova.
Još jednom vas molim da povučete zakon. Ako smem, predložio bih predsedavajućoj, s obzirom da opet nemamo prenosa do 14.40 časova, dok se ne završe ne znam koja utakmica, možda bi bilo dobro da u ovom trenutku napravimo pauzu. Govorio sam bez prenosa, ali moje sledeće kolege ne moraju. Hvala.

Uzgred budi rečeno, pored onog poslednjeg člana 8. zakona koji definiše kad stupa na snagu, ovaj član 3. je jedini član na koji Vlada nije podnela amandman. Odmah da kažem da je to jedini član koji se i DSS činio suvislim, definiše dosad maglovitu obavezu distributera u odnosu na izdavača javnih glasila.
Demokratska stranka Srbije je predložila da se doda novi stav 7. u ovom članu, da žalba na odluku suda, kojom se lice koje se bavi distribucijom javnih glasila obavezuje da obavlja distribuciju javnih glasila, ne odlaže njeno izvršenje. Na neki način pokušavamo da ovim dovedemo u red distributere. Opšte je poznata stvar da distributeri štampe po pravilu jako dugo duguju novac izdavačima i jedan od razloga zbog kojih se novine vrlo često nalaze u blokadi jeste neregulisan odnos vezan za distributere.

U međuvremenu smo dobili konačno odgovore Vlade. Ona je naravno odbila sve amandmane. Moram da pročitam obrazloženje i da kažem gospodinu Aleksiću da se ne slažem s njim, ovo je stvarno odlično obrazloženje.
Obrazloženje glasi ovako – amandman se ne prihvata iz razloga što je Vlada predložila amandman kojim se menja član 5. Predloga zakona. Obrazloženje je precizno. Podneli smo amandman na tekst zakona, Vlada je potpuno promenila taj tekst zakona i taj amandman ne zna se na šta se odnosi. To je ono o čemu sam pričao.
Prema tome, obrazloženje Vlade jeste precizno. Jedino je nevolja u tome što nismo mogli da podnesemo amandman na nov tekst zakona, na nov tekst člana 5, između ostalog.
Međutim, vredi nešto napomenuti. Svojim amandmanom Vlada je smanjila gornje granice kazni duplo, ali da ne bi to bilo protumačeno pogrešno u javnosti, moram da kažem da su kazne svejedno uvećane deset puta u odnosu na postojeće kazne. Znate, kada uvećavate kaznu deset puta, to nije dokaz da imate preterano dobre namere.
Predložili smo da se te kazne mnogo više smanje i da se dovedu u neku razumnu meru, jer ono što je Vlada predložila svojim amandmanom, da kazne idu od milion do deset miliona dinara, mislimo da je to stvarno nešto što nije primereno. Kazne od deset miliona dinara se ne izriču ni za mnogo teže privredne prekršaje nego što ovaj.

Mi smo amandmanom predložili da se član 7. briše. Više je potpuno i deplasirano govoriti o amandmanima. Zapravo, ovaj zakon, ponoviću još jednom, dopušta samo jedan pravi amandman, a to je da se ceo zakon obriše ili da se poslužim srpskim jezikom - zakon treba pocepati i baciti u đubre. Đubre je jedino prirodno okruženje ovom i ovakvom zakonu.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja nesumnjivo spada u vrlo važne zakone i DSS uglavnom razume razloge zbog kojih je bilo neophodno doneti ovaj zakon. Pre svega, radi usklađivanja zakona sa Ustavom, zatim i sa nekim drugim sistemskim zakonima.
Mi ćemo u raspravi u načelu ukazati na, nažalost, brojne primedbe koje DSS ima na ovaj zakon. U ovom nastupu ću ukazati na drugu činjenicu. Naime, po logici stvari, bar mi vidimo tako, zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja ne može, odnosno ne bi trebalo da bude politički zakon.
To je ona vrsta zakona kod kojih, bez obzira na sve razlike u političkim razmišljanjima između različitih političkih stranaka u ovom parlamentu, ne vidim da svima nije podjednako na srcu da našem potomstvu obezbedimo uslove za jedno dobro sistematsko školovanje i da bi u tom smislu na neki način, po logici stvari, trebalo svi da budemo na istoj strani.
To podrazumeva da se u procesu donošenja zakona izvrše najšire konsultacije i da se saglasno tome pronađu i najbolja rešenja. Čuli smo od ministra da su konsultacije vršene, međutim, lično nisam bio u prilici da prisustvujem nikakvim konsultacijama pre nego što se ovaj zakon pojavio u Skupštini. Mislim da je šteta što do zakona nismo došli na jedan malo drugačiji način.
Na sednici Odbora, a i u razgovoru koji je gospodin ministar imao sa poslanicima DSS-a kazao sam da mi se čini da bi bilo uputnije da ovaj zakon na miru i natenane donesemo na jesen, da za to vreme iskoristimo mogućnost međusobnih konsultacija i razmena mišljenja, a ne da zakon donosimo na brzinu, u subotu, 18. jula, na plus 40 stepeni. Ne vidim nikakav razlog da se tako postupa.
Gospodin ministar je malopre, čini mi se, s pravom ukazao, da ga parafraziram "da nam je prosveta negde zadnja rupa na svirali". Ali, izvinite, ona je upravo to zbog ovakvog ponašanja. Drugim rečima, jedna krajnje načelna primedba na proceduru donošenja ovog zakona DSS je iskazana i kroz moje izdvajanje mišljenja. Naravno, o suštinskim stvarima ćemo govoriti kasnije.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, ponoviću, i nije na odmet, još jedanput da stvarno mislim da je velika šteta da se nije ostavilo još mesec-dva da se ovaj zakon dotera, da ispuni najveći deo onog što treba da ispuni. Bojim se da predloženi tekst, čak i kad bude popravljen nekim amandmanima, da se naprosto neke stvari amandmanski ne mogu popraviti.

DSS ima četiri grupe primedbi na ovaj zakon. Pokušaću da vam obrazložim sve, nešto o tome su već govorili gospođa Banović i gospodin Samardžić. Prvo, jezik kojim je pisan zakon. Ne spadam nipošto u ljude koji traže dlaku u jajetu i koji su neki jezički puritanci, ali, izvinite na izrazu, bojim se da je zakon, nezavisno od teksta šta unutra nudi, napisan nepismeno. Mogu da razumem da neki uskostručni inžinjerski zakoni mogu da možda koriste neke termine koji nisu baš svima poznati itd. za to bih mogao da imam razumevanja. Jedan prosvetni zakon, dakle, zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja mora da bude napisan jednim čistim nedvosmislenim srpskim jezikom.

Ima mnogo primera za to. Prvo, vrlo često se koriste nepotrebno strane reči umesto postojećih i dobrih srpskih reči. Na primer, koristi se reč "unikatna" škola, umesto da to bude "jedinstvena" škola. Kad za nešto kažete da je unikat, onda se obično misli na neku žensku haljinu.

Dalje, konstrukcije rečenica su takve, verujte mi, neke članove sam morao pet puta da čitam da bih shvatio šta se u njima tvrdi, pa se onda ispostavi da to što se tvrdi nije loše, samo je to napisano tako da vam treba dobra analiza da pročitate šta je pisac hteo da kaže.

Konstrukcije rečenica, vidljiv je prevod sa stranog jezika, engleskog na primer. Trećina rečenica u tekstu zakona je napisana u pasivnom obliku, umesto u nekom prirodnom aktivnom obliku, kakav je mnogo više u duhu srpskog jezika.

Mi naravno kroz amandmane ovo nismo uglavnom ispravljali. To je jedna generalna primedba. Stvarno ne razumem zašto se ovaj tekst naprosto nije mogao napisati čistim jezikom. U istoriji su mnogi velikani i veliki srpski umovi bivali ministri prosvete, ne u poslednje vreme doduše, ali počevši od Dositeja Obradovića pa nadalje, stvarno je neprimereno da se jedan zakon o prosveti napiše na ovaj način.

Druga grupa problema vezana je za, rekao bih, naš identitet. Pre svega, pročitao sam pažljivo više puta tekst zakona. U zakonu znate koja reč je zabranjena, ne pojavljuje se ni na jednom mestu – patriotizam.

Nadam se da ćete se složiti da deci, čak predškolskoj deci, valja usađivati ljubav prema domovini. Ta deca kada odrastu moraju da uvažavaju i vole i sve druge narode i sve druge države. Kako će to raditi ako ih neko ne nauči da treba da vole svoju domovinu?

Reč patriotizam ne postoji ni u jednoj funkciji, cilju, standardu, nazovite to kako hoćete, vezanim za obrazovanje i vaspitanje dece.

Drugo, ako bi na nekoliko mesta izbacili srpski jezik i onda preveli ovaj zakon npr. na engleski i dali nekome da ga pročita, on ne bi znao da li je zakon pisan za Island, Filipine, Argentinu ili Srbiju. Mi imamo svoju veliku nacionalnu istoriju i imamo nacionalnu kulturu, imamo razna dela koja je ovaj narod tokom vekova stvorio. Ispada ko da smo mi pre nekoliko godina se na ledini skupili kao neko poludivlje pleme pa napravili državu. Pročitajte francuski zakon o obrazovanju, na primer. Probajte da iz tog zakona izbacite odrednicu nacionalnog identiteta.

Treća grupa problema, izvinjavam se, moj je generalni utisak da je ovo jedan ideološki zakon. Samo se umesto marksizma-lenjinizma, samoupravnog socijalizma, radničke klase i svega ostalog pominje mantra Evropa, ali ne u onom suštinski pozitivnom smislu, nego kao mantra, kao zaklinjanje. Od kada se rodimo pa do smrti samo Evropa postoji.

Pri tom, pominju se evropske vrednosti. Postoje evropske vrednosti, postoji i nešto šire od evropskih vrednosti. Postoje i nacionalne vrednosti, ali postoje i neke opštecivilizacijske vrednosti. Ako krenete u ljudsku istoriju verovatno prve neke civilizacijske vrednosti su smislili Kinezi. Imali su prvi jedno uređeno civilizovano društvo pre 4.000 godina.

Možete govoriti o opštim civilizacijskim vrednostima, možete govoriti ako hoćete o univerzalnim vrednostima, sve je to u redu i smisao je u redu, ali ne postoje samo evropske vrednosti.

Dalje, čak govorite o evropskim standardima. Kojim to standardima? Na nivou EU ne postoji zajednička politika u domenu prosvete. Oni ne donose čak ni zajedničke propise, kao i u nekim drugim oblastima, donose preporuke. Koji su to standardi? Je li standard obrazovanja u Španiji isti kao u Engleskoj? Nije.

Prema tome, zato i kažem da se termin evropski ponavlja kao mantra, kao naše svečano zaklinjanje da ćemo to tako i onda mislimo da će Evropa da nas voli i uvažava zato što tako kažemo. Neće.

Konačno, četvrta grupa primedbi se odnosi na neka konkretna rešenja. O tome će biti više reči kada budemo govorili u raspravi u pojedinostima. Sada ću samo da otvorim nekoliko načelnih pitanja.

Recimo, pitanje organa upravljanja u školi. Ranije smo imali sistem da ministar određuje direktore i dobro je što smo taj sistem napustili. On nije bio dobar, ne može ministar prosvete, ma kako dobronameran bio, ma kako pametan bio i ma kakao pošten bio, da dobro odredi nekoliko hiljada direktora po obrazovnim ustanovama.

U postojećem zakonu to pravo je dato lokalnoj samoupravi. To je bolje rešenje, ali se bojim da se to rešenje takođe u praksi pokazalo loše i bojim se da treba naći neko novo rešenje. Naime, naročito u siromašnim opštinama moramo biti svesni da su školstvo, zdravstvo i policija praktično jedina mesta gde se narod može zaposliti ili može dobiti neki, uslovno rečeno, dobar posao.

Onda naravno da lokalna samouprava, vrbujući predstavnike najčešće saveta roditelja, nameće školama neka kadrovska rešenja, saglasno tome kako je formirana lokalna vlast. Ne mislim da je to dobro, čak i u slučaju da je moja stranka na vlasti u toj opštini.

Mislim da se tu mora naći neka ravnoteža. Nešto smo pokušali da predložimo, pa ćemo o tome što smo predložili raspravljati.

Dosta stidljivo i rekao bih malo sakriveno promoviše se ideja da se ukidaju prijemni ispiti za srednje škole i fakultete i da meritorna bude matura. Ne mislim da je to loša ideja, ali za moj ukus to nije dovoljno, stidljivo je napravljeno, nije razrađeno u dovoljnoj meri u kojoj je moglo biti razrađeno, bez obzira što će to biti predmet nekih kasnijih zakona ili podzakonskih akata, svejedno je bilo prostora i prilike da se u ovom zakonu tako nešto nađe.

Pomenuću još jednu stvar, mislim da pojam specijalizovane škole i negde povezano sa tim pitanje posebnog rada sa talentima, o tome je nešto gospođa Đerić pričala, gotovo se uopšte ne definiše, ni najmanje. To je gotovo nemoguće izmeniti amandmanima.

Mislim da imamo veliku potrebu i da imamo čak jako dobra iskustva, podsetiću vas na primer na Filološku gimnaziju, Matematičku gimnaziju, mislim da treba da se posebno bavimo i organizovanjem specijalizovanih škola, posebno škola koje će da obuhvataju onaj veliki broj vrlo talentovane dece koja, bojim se, da u ovom redovnom školovanju nemaju velike šanse.

Jer dok vi rastaberite sa svim onim učenicima koji neće da uče, koji iz nekog razloga ne mogu da uče, koji su iz nekog razloga psihofizički hendikepirani itd, sve je u redu da se o takvim učenicima vodi računa, ali negde nam onda jedna grupa, ne tako mala, od 1.000 ili 2.000 talentovane dece iz raznih oblasti prođe nezapaženo i ne iskoristimo priliku da ih za njihovo dobro, ali i dobro države na neki način usmeravamo, pomažemo njihovom razvoju itd.

Demokratska stranka Srbije je na ovaj zakon podnela 52 amandmana. Rekao sam vam već, mogli smo da podnesemo bar još 100 amandmana, ali naprosto to ne bi imalo smisla. Pokušali smo tim amandmanima ispeglamo one stvari koje se daju ispeglati i koje valja ispeglati. Dakle, o njima, o tim amandmanima ćemo naravno raspravljati kada se budu raspravljali amandmani.

Na kraju, samo nekoliko rečenica o ovom drugom zakonu. Nesumnjivo je potrebno doneti zakon o udžbenicima. To je jedna materija koja je davno regulisana, čini mi se da je poslednji zakon iz 1993. godine. Možemo reći, potpuno je neregulisana. Znači, jedna vrlo osetljiva materija. Lično sa tim imam iskustva, napisao sam u životu 13 udžbenika i sve znam o tehnologiji izdavanja udžbenika, o svim marifetlucima koji tu postoje itd. Valjalo je jednim zakonom to pokušati da se sredi, pri čemu, odmah da kažem, ne očekujem, praksa će pokazati, verovatno za koju godinu i ovaj zakon bi morao da bude nekako, u nekim delovima popravljan.

Generalno uzevši, ovaj zakon je daleko korektnije napisan nego ovaj prvi. Praktično imamo samo dve ozbiljne primedbe na taj zakon, koje smo sročili u nekih pet amandmana i onda ćemo se, kada se bude raspravljalo, izjašnjavati o tome.

Završiću ovo izlaganje ponavljanjem stava DSS da je šteta što nije bilo prilike da uložimo jedan zajednički napor, sve političke stranke i u ovom parlamentu i van njega, da dođemo do jednog kvalitetnijeg teksta zakona, jer je ovo oblast koja to zaslužuje.

DSS je danas izrekla sve što je želela da kaže o predlozima ovih zakona. Raspravu ćemo nastaviti u pojedinostima. Javio sam se samo radi nekoliko stvari.
Prvo, ono što je rekao gospodin Magda da je na adresu Odbora za prosvetu stiglo, bože moj, više papira kojima se podržava ovaj zakon, to naprosto nije tačno. Dobili smo tri dokumenta, jedan od strane reprezentativnih sindikata, gde se navode primedbe tog sindikata, jedan od Udruženja vaspitača, gde se opet navode primedbe na zakon i jedan dokument od nezavisnih izdavača vezan za ovaj drugi zakon, gde takođe imaju neke svoje primedbe. Sve te dokumente članovi Odbora su dobili, ništa više od toga dobili nismo. To je jedno.
Drugo, gospodin Magda je kazao da ne razume našu primedbu da je zakon ideološki, jer, bože moj, postoji opredeljenje države za evropske integracije, odnosno naše opredeljenje za evropske integracije, kako se izrazio. Slažem se, nije to sporno. Postoji državno opredeljenje da Srbija želi da uđe u EU i to ništa nije sporno.
Međutim, to opredeljenje nije ideologija. Ideologija je svako idolopoklonstvo. Ovde se radi o tome da tamo, i gde treba i gde ne treba, gajimo jedno nepotrebno idolopoklonstvo i o tome sam govorio. To nikakve veze sa našom željom da uđemo u EU nema.
Konačno, gospođa Čomić, žao mi je što nije tu, ne bih ni o lepoti, ni o znanju. Vidim doduše jedan pozitivan pomak kod DS, konačno su priznali da je danas subota. O nečem drugom je reč. Nije naš problem što je danas subota. Nije problem ni što je 40 stepeni, ni što je popodne. Glasali mi pevajući za ovaj zakon da je on dobar. Nevolja je u tome što zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja ne valja.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, prvo, ministar ne donosi zakon, zakon donosi Skupština. U ovom sazivu Skupštine poslanici DSS su uočili da u tekstu zakona nema reči "patriotizam" i mi smo vam kroz amandman predložili da se na nekim mestima to unese. Na vama je da procenite da li to mislite da treba ili ne.
Drugo, ako me baš pitate da li su tadašnji ministri za čijeg ministrovanja su doneti prethodni zakoni, gospodin Knežević i gospođa Čolić, pogrešili što to nisu uneli u zakon, jesu pogrešili, uopšte nije bitno iz kojih su stranaka.
Treće, nijedan poslanik DSS nije na bilo koji način okrivio aktuelno Ministarstvo prosvete za stanje u prosveti. Mislim da to niko rekao nije, svako normalan zna da je prosveta jedan inertan sistem i da ono što u prosveti radite dobro ili loše svoje rezultate pokazuje za nekih 7-8 do 10 godina.