Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, počeću jednom nepotrebnom rečenicom, a to je da će Demokratska stranka Srbije, naravno, podržati budžet i glasati za njega. Kazao sam tu rečenicu, iz prostog razloga, što naši mediji, naša javnost, u stvari, ne razumeju osnovnu prirodu igre oko budžeta.
Naravno da većina u Skupštini podržava budžet i naravno da opozicija u Skupštini glasa protiv budžeta. To je, otkad je uveden višestranački parlamentarni sistem u svetu, činjenica, gotovo, bez izuzetka. Kažem, gotovo bez izuzetka. Jedini izuzetak je kada se u nekim ratnim uslovima izglasava ratni budžet.
Moram da kažem da se slažem s onom konstatacijom, a to je da se ovaj budžet donosi u nevreme, donosi se u junu tekuće godine. Ne slažem se, naravno, sa tim da se ovi ili oni okrive zbog toga. Naprosto, sticajem okolnosti, u vreme kada je u ovom parlamentu trebalo raspravljati o ovom budžetu, to je novembar prošle godine, mi smo raspustili Skupštinu i raspisali izbore.
Dobar deo onoga što ću danas ovde reći, zapravo, upućen je i svima nama i gospodinu ministru, više s aspekta da bi već od početka septembra trebalo bi da počnemo da razmišljamo o novom budžetu za sledeću godinu.
Onda će u tome i poslanici, odnosno Skupština, sa svoje strane, i Vlada, sa svoje strane, uključujući tu i ministra finansija i sve ostale ministre, moći da, pre nego što se uopšte dođe do teksta budžeta, u jednoj međusobnoj komunikaciji, ustanove neku viziju tog budžeta.
Na primer, Odbor za prosvetu se već danas načelno dogovorio o tome da će pokušati da za sledeći budžet, u komunikaciji sa Ministarstvom prosvete, a tako, verovatno, i svi ostali odbori, u komunikaciji sa nadležnim ministarstvima, da svoj doprinos.
Još jednu stvar bih rekao. Mislim da ovaj budžet ima svoj budžetski deficit i mislim da je gospodin ministar dosta precizno objasnio da je to vrlo razuman deficit. Javnosti radi, trebalo bi reći da ono što budžet ne sme da ima, to je suficit. Mislim da je ovaj deficit, posebno u okolnostima, reći ću koje su to okolnosti, koje mi imamo, čak jako razuman.
Okolnosti su dve i posledice su dve velike pljačke napravljene u prošlosti. Jedna je kada smo, negde 70-ih godina prošlog veka, dakle, u Brozovo vreme, potrošili penzijske fondove i od tog vremena počeli da penzije isplaćujemo iz tekućih sredstava, što je potpuni nonsens i malo koju ćete zemlju naći, ozbiljnu zemlju, gde je to tako, a to su ogromne pare, i drugo je da je jedan dobar deo, čini mi se da je gospodin ministar rekao 32% našeg duga, zapravo, opljačkana devizna štednja po raznim osnovama.
Stoga ne mislim da je deficit neka manjkavost budžeta, štaviše, verujem da ćemo, s obzirom na to kako se stvari odvijaju, a mislim da nisam preveliki optimista kad to kažem, čak, najesen doći u priliku da se pojave neka dodatna sredstva koja će omogućiti da se neke stvari u nekom, eventualnom, rebalansu i poprave.
Ovo što dalje budem govorio, zapravo, više govorim zbog eventualnog rebalansa budžeta i zbog toga što ćemo vrlo skoro praviti budžet za 2008. godinu. Želeo bih da kažem neke svoje globalne primedbe koje imam na ovaj budžet.
Prvo, mislim da su one oblasti koje su prebačene sa saveznog nivoa, odnosno nivoa državne zajednice, pre svega, mislim na Ministarstvo inostranih poslova, dakle, diplomatsko-konzularna predstavništva, na Vojsku i, začudićete se, na ovu skupštinu, po inerciji, na određen način potcenjene i da će to vrlo brzo da se pokaže. Naravno, u tim oblastima, posebno u Vojsci i u MIP-u, ima mnogo prostora za jednu zakonsku reorganizaciju, verovatno ima i nekih kanala kojima se nepotrebno odlivaju sredstva, ali za neke ozbiljne poslove, i u jednoj i u drugoj sferi, mislim da nedostaje novac.
Znate, nevolja je u tome što, ako govorimo, hajde da krenem redom, ako govorimo o Ministarstvu inostranih poslova, za njega je budžetom predviđeno nešto manje od 1% ovog budžeta. Nažalost, ono je iz raznih razloga potcenjeno. Najveći razlog je taj što su mnogi delovi i bivše SFRJ i bivše SRJ sve vreme radili na tome da se ta sfera potpuno upropasti, jer su, naime, hteli da prave svoje države.
Onda smo, po nekoj inerciji, došli do stanja da naša diplomatsko-konzularna predstavništva rade pod veoma lošim uslovima.
Svima je, valjda, jasno da u narednom periodu, ako mislimo da razrešimo brojne naše probleme i teškoće, pre svega, mislim na status Kosova i Metohije, moramo imati ozbiljnu diplomatsku ofanzivu, moramo ojačati ta diplomatska predstavništva (tim radom, odmah da budemo jasni, trenutno uopšte nisam zadovoljan), a za sve to je potreban novac. Pet i po milijardi, koliko se planira za tako nešto, nije dovoljno.
Ja vas uveravam da su plate ljudi u diplomatskim predstavništvima trenutno ispod svakog mogućeg nivoa, čak su u nekim zemljama na nivoima socijalne pomoći.
Molim ministra da ovo zabeleži, pa da imate na umu kada se bude pravio budžet sledeći put.
Druga stvar je Vojska. Ovde je bilo, doduše, mišljenja da je onih 10% budžeta odvojenih za Vojsku preveliko. Mislim da nije, mislim da je to premalo.
Da počnem od plata. Plate su predviđene na nivou od 15 milijardi dinara godišnje. Kada se to podeli sa brojem aktivnih vojnika i izvede ta matematika, ja sam je izveo, izlazi da prosečno vojno lice dobija platu od 400 evra mesečno.
Pri tom je, potvrdiće to ovde, ima i onih koji to znaju bolje od mene u ovom parlamentu, bivši aktivni oficiri, struktura te iste vojske potpuno pogrešna. Umesto prirodne piramide, mi imamo obrnutu piramidu, pa imate najmanji broj podoficira, manji broj podoficira i nižih oficira, a njih bi trebalo da bude najviše, u odnosu na visoke oficire.
Kada sve to uzmete u obzir, proizlazi da mi našu vojsku veoma slabo plaćamo.
Drugo, niko ovde ne želi da ratuje, ali najbolje ćete sprečiti mogućnost ratnih pretnji ako imate dobru vojsku.
Stoga, mislim da, naravno, uz neophodnu reorganizaciju te vojske, čak, možda ne treba dati u apsolutnom iznosu neka veća sredstva, ali se može racionalnije koristiti, pre svega, na plate profesionalnih vojnika, a zatim i na naoružanje. Naše naoružanje, to nije sporno, odavno je zastarelo i valjalo bi ga, ne može to, naravno, preko noći, ali nekim realnim planom, u buduće vreme popraviti.
Treća stvar odnosi se na ovu skupštinu. Za ovu skupštinu je predviđeno 3 milijardi i 600 miliona dinara, ali kad razgrnete maglu, milijardu i 600 miliona su zapravo troškovi izbora koji su već napravljeni, tako da je ova skupština, za svoj kompletan rad u ovoj godini, dobila dve milijarde dinara.
Pošto sam bio u jednom periodu predsednik Skupštine državne zajednice, potpisujem vam da je to apsolutno nedovoljno, jer je ova skupština dobila, praktično, duplo veću funkciju od one koju je imala do formiranja samostalne države Srbije. Potpuno je nedovoljno.
Da vas samo podsetim, imamo veoma velike obaveze u međunarodnim odnosima, članica smo devet evropskih i svetskih skupština. Ako neko misli da je to nepotrebno, taj se grdno vara. Naši poslanici moraju da odlaze na te skupštine i moraju da zastupaju stavove i ove skupštine i ove države. Zatim, mi ćemo nedeljno ovde imati, morati da ugostimo bar jednu stranu delegaciju, i to je neophodno. Moraćemo da idemo u posete drugim skupštinama, i to je neophodno i, naravno, moraćemo da radimo ovde, što se i do sada podrazumevalo.
Prema tome, mislim da ove tri oblasti, posle ću pomenuti i četvrtu, ne sporeći potrebu da dođe do određenog prestrukturiranja unutar tih oblasti, nesumnjivo zavređuju ozbiljniju pažnju, ako ne u ovom, onda u sledećem budžetu, svakako.
Poslednja oblast koju hoću da pomenem jeste prosveta. Za prosvetu izdvajamo skoro koliko za Vojsku, mislim da je razlika dve-tri milijarde. To je oblast u koju se mora ulagati i to je, takođe, oblast koja se mora transformisati. Mislim da će ovaj odbor za prosvetu pokušati u tome da da svoj doprinos, ali nisam siguran da je način kako se troše pare u prosveti dobar. S jedne strane, imate ljude koji rade i koji su vrlo malo plaćeni, a, sa druge strane, imate, moguće, neka odlivanja koja su, takođe, nepotrebna.
Na kraju, molio bih gospodina ministra da i to nekako pribeleži, završiću sa tri manje krupne, ali ne nevažnije stvari. Jednu je pomenuo juče gospodin Vasiljević.
Dugujemo sredstva za vojne invalide i poslednje što jedna država sme da uradi to je da duguje sredstva vojnim invalidima, tim pre što to nisu milijarde dolara. To je suma koja za jednu ozbiljnu državu ne bi trebalo da bude problematična, a radi se ne samo o ljudskim sudbinama, radi se i o stavu koji će jasno ova država da kaže, o stavu prema ljudima koji su ne svojom voljom, nego ratujući za ovu državu, postali invalidi.
Druga stvar koju bih voleo da vidim izdvojenu, jeste sledeće. Mi smo prošli u poslednjoj deceniji prošlog veka kroz razne ratove. Razni, pre svega, mislim na profesionalne vojnike, su, nažalost, u tim ratovima izginuli i iza sebe su ostavili decu, udovice, uveravam vas, u jako teškom stanju. Potrebna su stvarno minimalna sredstva, da ova država donese jedan zakon kojim će deci onih koji su, postoji onaj ružan izraz - pali borac, dakle, koji će toj deci da obezbedi sredstva, stipendije dok se školuju.
Imao sam prilike da budem u jednoj našoj elitnoj jedinici koja je izgubila 24 svoja pripadnika u ratovima devedesetih godina.
Ostalo je nekih šesnaestoro dece, od kojih neka očeve nisu ni videla, a koja žive, bukvalno, u bedi i na ivici gladi, da ne govorimo o mogućnostima za njihovo školovanje. Tu se ne radi o prevelikom broju dece, ali to treba izdvojiti kao posebnu stavku, ne kao neku stavku unutar Ministarstva finansija ili ne znam već gde, nego kao posebnu stavku, da se zna da je država u takvim situacijama spremna da reaguje.
O ratovima devedesetih mislim šta mislim, to je druga stvar, ali ova država mora da porodicama ljudi koji su izginuli, pre svega, deci, obezbedi neka sredstva i za to stvarno nisu potrebna velika sredstva. Potrebno je samo malo dobre volje.
Konačno, ima u razdelu za Ministarstvo finansija deo koji se odnosi na talente. Talenti treba, po ovom predlogu budžeta, da dobiju 161 milion, ili, da to prevedemo, negde oko dva miliona evra. Ako imamo samo 2.000 talenata, to je 1.000 evra godišnje po talentu, dakle, negde oko 80 evra mesečno. Prvo, tvrdim da imamo mnogo više talentovane dece koju valja školovati.
Napraviću jednu digresiju. Znate, kada je Srbija pogubila ratove u drugoj polovini 19. veka i bila na dnu, tamo negde gde smo se i mi našli krajem ovog veka, jedan od ozbiljnih načina da izađe iz te krize bio je da veliki broj naše dece tada ode u beli svet da se školuje i da se vrati nazad.
Ovde se ne radi samo o plaćanju školovanja, ovde se radi i o stvaranju uslova da se jedna vojska mladih ljudi, koji su morali, zbog raznoraznih razloga, u tim nesrećnim godinama da odu napolje, koji su tamo završili odgovarajuće fakultete, ovde vrati.
Dakle, moj je predlog da se, prvo, izdvoji, mimo bilo kojeg ministarstva, kao posebna kategorija, da li će se tu napraviti neka služba ili nešto posebno, ali kao posebna kategorija, da se formira ta kategorija, da se izdvoje malo veća sredstva za stipendiranje talentovane dece, omladine, studenata. Ne košta to mnogo, mi takvih imamo i, na kraju krajeva, dobit je, verujte mi, po ovu državu ne stostruka, hiljadostruka.
Molim gospodina ministra da ovo shvati u najboljoj nameri. Najveći deo ovoga moći će da se, nažalost, iskoristi tek u sledećem budžetu, a uveren sam da će ova skupština pokrenuti u odborima na vreme, već početkom septembra, raspravu o tome da, pre nego što se uopšte budžet napravi, pre nego što uopšte ministarstva daju neke svoje vizije budućeg budžeta, naši odbori, u komunikaciji s odgovarajućim ministarstvima, naprosto, daju neke sugestije, neke predloge kako neke stvari treba promeniti.
Videli ste da nisam pominjao sektore ove ili one stranke; mene ne interesuje koja stranka drži koji sektor, da li mi se lično sviđa ili ne sviđa ministar, govorio sam isključivo sa jednog dugoročnog aspekta interesa ove zemlje.