Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, gospođo ministar, podneo sam amandman i predložio da se član zakona briše. Nemam običaj da predlažem takve amandmane, ali to je bio najjednostavniji način da se u domenu akciza na duvan i duvanske proizvode ništa ne menja, odnosno da se te akcize ne povećavaju.
Ovde sam već govorio da, dok za razliku od skupštinske većine imamo potpuno različite poglede na onu rashodnu stranu budžeta, dotle s druge strane mislim da svi poslanici u Skupštini moraju biti zainteresovani da se ostvari prihodna strana budžeta. No, nažalost, mislim da će to biti jako teško.
Mislim da je, s jedne strane precenjena mogućnost da ostvarimo u ovoj godini 698 milijardi dinara prihoda, a s druge strane bojim se da nisu pronađeni pravi načini kako povećati prihode
Već sam rekao o jednoj potpuno pogrešnoj, totalnoj pogrešnoj logici, da ako je za neki proizvod predviđen neki porez od 10%, pa ga vi duplirate, da će automatski da budu duplirani i prihodi. To je potpuno pogrešna logika i od te logike nikakve vajde nema. Između ostalog, a takvih primera ima još mnogo u ovom predlogu zakona, to se odnosi na duvan i na duvanske proizvode.
Naravno, uopšte stav prema duvanu bi mogao da bude jedna posebna tema, koja doduše u ovom trenutku nema mnogo veze sa temom koja je na dnevnom redu. Ono čime mi treba u ovom trenutku u vezi sa duvanom da se bavimo, to je kako da namaknemo prihode od duvana.
Reći ću nešto kasnije posebno kako se inače ponašamo kao država u vezi sa duvanom. To ću nešto docnije da kažem.
Za sada da kažem sledeće i ono osnovno. Mislim da povećanjem akciza na duvan neće se za dinar povećati za prihod od toga. Duboko sam uveren u to. Ako ništa drugo, sa duvanom imam 45-ogodišnje iskustvo, toliko naime pušim i uvek sam trošio na duvan onoliko koliko su mi mogućnosti dozvoljavale. Kad je duvan bio skuplji, pušio sam lošiju vrstu duvana. To će se i ovog puta desiti.
Dakle, posle svih zaklinjanja u narodno zdravlje, zapravo, jedina posledica ovoga je što će narod da puši lošiji kvalitet cigareta, sa više katrana i više nikotina, a prihoda od toga u budžeta biti neće.
Slična je stvar sa mnogim drugim proizvodima za koje se akcize povećavaju. Ima jedan izuzetak gde će direktni prihodi biti veći, a to je povećanje akciza na energente, odnosno na naftu, benzin i sve ostalo. Tu će doći do direktnog povećanja prihoda, ali ćete imati gubitak na drugoj strani i to veliki.
Naime, kada sam već to pomenuo, mi obično imamo potpuno pogrešnu percepciju da se energenti najviše troše kad sednemo u kola pa se vozimo, međutim, najviše energenata se troši za nešto što se ne može izbeći, a to je na transport putnika i robe.
Samim tim, povećanjem akcize na energente, vi ste u stvari udarili po džepu građane za mnoge druge proizvode. Povećanje nafte nužno znači povećanje svega i svačega, od hleba, mleka, jogurta, mesa, do krompira i luka. Idite na pijacu i pitajte bilo kog seljaka na tezgi, on će to vrlo precizno da vam objasni.
Onog trenutka kad skoči cena benzina, tog trenutka skače cena krompira, luka i svega što seljak prodaje. To je potpuno jasno. Da ne govorim o ozbiljnijim troškovima u nekim drugim sferama. Tako da ono što ćete dobiti na mostu, izgubićete na ćupriji.
Jeste da ćete dobiti direktno više novca od prodaje energenata, ali isto tako narod neće imati novca da potroši na neke druge proizvode od kojih takođe država uzima svoj deo kolača. Taj deo kolača će naravno biti manji i pitanje je konačne priče.
Već sam govorio, čini mi se, nisam video ne samo u ovom zakonu, nego i u pričama koje se pričaju, kada smo čuli za mogućnost povećanja PDV-a, izvinjavam se, iz usta ministarke finansije, dala je jedan intervju, ako se ne varam, u "Večernjim novostima", gde je to nagovestila kao mogućnost, a što lično mislim da je to potpuno "genijalno" rešenje.
Kada smo već kod duvana, interesantna je naša politika države prema duvanu. Prvo, da se razumemo, sva hajka koja se pod vidom brige za narodno zdravlje vodi protiv duvana sa narodnim zdravljem nema baš nikakve veze, jer da mi brinemo o narodnom zdravlju ima drugih oblasti u kojima bi to eksplicitno mogli da pokažemo i dokažemo.
Ta hajka na duvan dobija drugačije svetlo kada uzmete jedan nepobitan podatak da od trenutka otvaranja te hajke pre pet-šest godina u svetu, prihod duvanske industrije, a samim tim i država je porastao pet puta. O tome se radi.
Ta priča je već viđena. U vreme velike ekonomske krize 30-ih godina u Americi bila je jedna druga vrsta hajke, hajka na alkohol. Zabranjeno je točenje alkohola, bože moj, i tada su SAD, u saradnji sa kriminalnim organizacijama, zaradile ogroman novac upravo na alkoholu, jer su naravno dobili priliku da, ne znam, čašu viskija prodaju deset puta skuplje nego što bi inače mogli da prodaju. To je istina.
To isto se danas dešava sa duvanom. To što će da zabrane duvan i što će od toga da imaju štete sitne kafedžije, ko sve ne itd, pada u vodu kada pročitate taj podatak o pet puta većoj zaradi duvanske industrije.
Razumeo bih kada bi mi pri tom vodili računa o nečemu što jeste neka naša prednost. Imamo uslova za ozbiljnu proizvodnju duvana. Ne, naša vlada ukida beneficije proizvođačima duvana i praktično pretače sve te beneficije na uvoznike bilo gotovih cigareta, bilo strane proizvođače koji proizvode u našoj zemlji, svejedno je, oni imaju profit.
Dakle, mi vodimo o njima računa i zapravo je to taj lobi kome odgovara veća cena duvana, a pri tom hoćemo da potpuno uništimo domaću proizvodnju. To je ovako jedan mali segment o kome valja razmišljati. Na duvanu sve države sveta zarađuju, treba da zarađuje i naša, ali treba da zarađuje tamo gde mi imamo koristi, a ne tamo gde neko drugi ima koristi.
Ovo je sada doduše više poruka stranačkom kolegi gospođe Kalanović ministru zdravlja, da malo manje galami po pitanju duvana, a da malo više cela Vlada na primeru duvana povede računa gde su tu ukupni interesi zemlje.
Pri tom ne dovodim u pitanje činjenicu da je duvan štetan po zdravlje, ali po zdravlje je štetno mnogo toga što je u našoj okolini, da ne nabrajam sve. Citiraću našeg akademika gospodina Kanazira, koji je jednom prilikom na fakultetu, on je inače bio hemičar, na jednom predavanju pre nekih 40 godina rekao - biološki posmatrano, nepobitna je činjenica, a to je da je štetno živeti. To je, naravno, biološki posmatrano tačno, od trenutka kada se rodimo mi počinjemo da umiremo, tako da naše ćelije umiru, prvo malo, kasnije sve više itd.
Prema tome, doduše nama sada nije tema zdravlje, tema je kako namaći novac u budžet. Predloženim rešenjem namaći ga nećete, to je sasvim sigurno. Jedini efekat toga, ponavljam, biće da će narod da puši lošiji kvalitet cigareta, drugim rečima, još više ćete da mu ugrozite zdravlje, doduše njegovom voljom, ili ako hoćete mojom voljom ako je reč o meni. Toliko.
Na kraju, bojim se, svi ovde pominju mogućnosti rebalansa, a čuli smo juče gospodina Dulića koji je rekao da se o tome mora razmišljati, jer bože moje, ne zna se kakve će efekte imati ovako doneti zakoni. Nisam baš siguran da se efekti ne mogu predvideti. Samo treba biti dovoljno uman da ih čovek predvidi.
Nisu to neke stvari koje su u svetu nepoznate. Uostalom, dovoljno je da pogledate šta neke razne ozbiljne i usput bogatije zemlje od nas u ovom trenutku rade i kako misle da reše te probleme. Nešto od toga što oni primenjuju možemo i mi da primenimo.
Ponavljam vam, naučite jednom već tu matematiku da 300% na nulu je nula, a da je 5% na 100 dinara pet dinara. Prema tome, veći porez, veći PDV, veća otimačina od naroda novca ne znači istovremeno više novca. Može da znači i manje novaca ako ste time uništili mogućnost građana za potrošnju, time ste praktično uništili volju građana za proizvodnju.
Prošli put sam naveo jedan banalan primer piva. Naravno, ima mnogo ozbiljnijih primera na tu temu, komplikovanijih. U svakom slučaju, bojim se da Vlada nema jasno u glavi šta joj valja činiti, a to meni, bez obzira što pripadam opoziciji, nije drago. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, javio sam se samo da kažem da se sa nečim što je gospodin Ilić rekao ne slažem. Naime, on je doveo u pitanje ovde što je prisutni ministar – ministar vera, inače moj dobar prijatelj Šijaković. Naprotiv, mislim da je to pravi ministar za ovu temu, jer kada pročitate ovaj zakon, jedino možete da se prekrstite. Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, javljam se po Poslovniku jer sam duboko uveren da je povređen član 104. Povređeno je dostojanstvo Skupštine, bar se lično tako osećam.
Naime, bojim se da je ova skupština u svojoj praksi počela da totalno zloupotrebljava član 85. Poslovnika, u kome decidirano stoji da Skupština radi od utorka do četvrtka i da je radno vreme Skupštine od 10.00 do 18.00 časova.
Mogu da razumem, i ovde su svi poslanici razumeli, danas je ponedeljak, ajde da radimo i ponedeljkom, ajde da radimo i petkom. Mogu da razumem i da se radi posle 18.00 časova, uostalom, svi smo to razumeli jer smo 10 dana pred Novu godinu, kada je bilo stani-pani vezano za rokove za budžet, radili smo 10 dana do 22.00-23.00 časa, sve je to u redu i razumljivo.
Ali, nije razumljivo, barem meni nije razumljivo da danas, prvog dana vanredne sednice moramo da radimo posle 18.00 časova, ovo tim pre što smo danas, izvinite, dva sata nepotrebno je ovde 200 poslanika izgubilo od 10.00 do 12.00 časova, jer vladajuća većina nije imala 126 ljudi u sali, što je pravi razlog odlaganja početka sednice.
Zato vas molim da mi verovatno danas ne možemo završiti raspravu u načelu, dokle god radili, zato vas molim da radimo normalno, u neko normalno radno vreme i da onda raspravu u načelu završimo sutra, a onda prekosutra da idemo na amandmane, posle pauze koja je predviđena Poslovnikom. Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, pred nama je set zakona koji su prateći zakoni budžetu. Bio bih mnogo srećan kada bih mogao da kažem uobičajenu rečenicu, da kao stranka opozicije ne možemo glasati za te zakone. Nažalost, ne može se glasati za te zakone iz mnogo ozbiljnijih razloga.
Jedan deo razloga su kolege iz DSS već iznele. Činjenica da smo rešili da jednostrano primenimo trgovinski sporazum sa EU, to je jedna odluka koju, pošto poštujem ovaj parlament, ne bih smeo da kvalifikujem pravom rečju kojom se to treba kvalifikovati, ali priznajem da ne razumem koja je to vrsta partnerstva. Nekome prodajem kola, kažem mu - ti meni danas daj novac, a ja ću tebi kola dati jednog dana. To nama, bukvalno, EU kaže. Mi ćemo jednostrano da primenimo trgovinski sporazum, a ona će nas jednog dana takođe udostojiti da primeni trgovinski sporazum, a drugog dana da nas primi u EU. To svakako skoro biti neće. Posledica toga je povećanje poreza, povećanja akciza, o tome smo ovde govorili, i praktično se sve svede na to da građani Srbije treba sa 300 miliona evra da finansiraju EU, koja ima koristi, njih potpuno razumem, oni imaju koristi od toga što ćemo mi jednostrano da primenimo trgovinski sporazum.
Međutim, to nije celokupna nevolja vezana za ovaj set zakona. Pokušaću u nekom preostalom vremenu da govorim o nečemu drugom. Činjenica je da bi i vlasti i opoziciji trebalo da bude stalo da se ona prihodna strana budžeta ostvari. Verujem da tu nema razlike među strankama, mi svi navijamo da se prihodna strana ostvari, jer od toga zavise, ako ništa drugo, plate velikog broja naših građana, i prosvete, i vojske, i policije i zdravstva, da ne nabrajam dalje, svih velikih i malih budžetskih korisnika.
Nažalost, bojim se da se onih skoro 700 milijardi dinara, tačno 698, koliko je planirano u budžetu, teško sa ovakvom politikom može ostvariti, probaću da to obrazložim što je moguće jednostavnije.
Naime, nevolja je sa Vladom u tome što ona primenjuje jednu potpuno pogrešnu logiku, koja se, da pojednostavim stvari, svodi na sledeće. Ako je do sad porez bio 10%, pa ga mi podignemo na 20%, tada će prihod od tog poreza biti dvostruko veći. Moram priznati, to je jedna potpuno pogrešna logika, strašno pogrešna logika i to ću pokazati samo na jednom primeru, nisam izabrao komplikovane i ozbiljne primere koji bi se ovde mogli navesti, navešću vam na jednom jednostavnom primeru.
Uzmite povećane akcize na pivo. Reći ćete - pivo nije neki artikal koji će preterano da pogodi narod. Naravno, svaki građanin, ako bude morao da bira između toga da li će moći da kupi detetu mleko ili sebi pivo, on će ipak prvo kupiti detetu mleko. Vi dižete za 67% akcize na pivo, umesto 9 dinara, 15 dinara po litri. Da li to znači da će se prihod od tih akciza povećati 67%? Neće.
Hajde da razmotrimo granični slučaj. Ako svi građani odustanu od kupovine piva, prihod je nula, to je granični slučaj. Kriva prihoda izgleda otprilike ovako, malo raste, pa onda pada do tog graničnog slučaja. Gde će se prelomiti nije sasvim jasno, ali ajde da pretpostavimo da će prihod otprilike ostati isti. Građani će i dalje trošiti istu količinu novca za pivo, samo što će kupovati manje piva.
Kad bi se tu priča završila, onda bi to bilo dobro, ali se tu priča ne završava. Naime, šta se dešava sa industrijom piva? Ona manje proizvodi, ostvaruje manju zaradu i šta će se desiti dalje? Moraće da snizi plate svojim radnicima u povoljnijem slučaju, a u nepovoljnijem moraće neke radnike da otpusti. Veći broj radnika će manje da zarađuje.
Šta je posledica toga? Posledica toga je da će manje da kupuje i naravno onih proizvoda od kojih država takođe ubira porez. Dakle, država ubira manje poreza na nekim drugim mestima. Nije priča gotova.
Pivo se između ostalog pravi od ječma. Proizvođači ječma će manje da proizvode i oni će manje da kupuju. Sami vidite, na jednom trivijalnom primeru, nisam uzimao komplikovane primere, kako se taj točak okreće u jednom negativnom pravcu.
Kunete se u Evropu, a mnoge ozbiljne evropske države su u ovom trenutku posegle za nečim drugim, smanjuju porez, smanjuju i PDV, za razliku od gospođe Dragutinović koja ima genijalnu ideju da podigne PDV. To je stvarno genijalno. Koja je tu logika? Logika je prosta.
Smanjenjem poreza povećava se potrošnja, samim tim se povećava proizvodnja, samim tim se podižu plate ljudi ili u krajnjoj liniji zapošljavaju neki novi ljudi.
Uz fiskalnu politiku smanjenja državnih kamata, zatim kamata u komercijalnim bankama itd. mogu da se postignu neki efekti, no o tome naša Vlada, nažalost, ne razmišlja.
Ovu priču ću nastaviti kada budemo raspravljali u pojedinostima, pa će ovo izlaganje dobiti i neki svoj nastavak, no bojim se da je to za našu Vladu malo.
Mislim da bi našoj Vladi trebalo držati predavanja dva semestra, pa bi onda možda krajem drugog semestra počeli nešto da razumevaju. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospođa Milica Radović je i na prošloj sednici, a i danas vrlo kompetentno govorila o ovom zakonu i iznela naše stavove u vezi sa tim zakonom. Lično nemam potrebe da tu bilo šta dodam ili oduzmem.
Javio sam se samo da bih konstatovao nekoliko činjenica, koje jesu povezane sa ovim zakonom. Vi se svakako sećate da smo na pretprošloj ili na sednici pre te raspravljali o setu pravosudnih zakona i tada smo zbog velke tvrdoglavosti Vlade, da ne kažem arogancije Vlade, 20 dana raspravljali o jednom veoma lošem zakonu, koji je na kraju, da tako kažem, na silu usvojen sa 123 glasa za, uz sve ostale prateće igre.
Reč o je zakonu o teritorijalnoj raspodeljenosti sudova po zemlji Srbiji i zakonu koji treba da stupi na snagu tek 2010. godine. Istovremeno, zakon koji je tehnički zakon, kakav je ovaj zakon pred nama, koji je trebalo svakako usvojiti do 31. decembra, usvajamo danas, 30. decembra.
Moram da priznam da ne mogu da dokučim tu veliku strategiju Vlade, ne mogu da dokučim tu veliku pamet Vlade, da 20 dana raspravljamo o jednom zakonu, da zbog toga budžet, koji je u ovu skupštinu stigao 7. decembra, dođe na red tek 22. decembra, a i ono 7. decembra je bilo kašnjenje od 37 dana, pa smo ga onda sinoć usvojili na način kako smo ga usvojili, a to je građanima sve jasno.
Dakle, raspravljamo o zakonu koji će da stupi na snagu 2010. godine, o zakonu koji je veoma loš, na koji su čak vladajuće stranke podnele otprilike 1/4 ili 1/3 amandmana, da bi ga na silu usvajali, a onda danas, brže-bolje, treba da raspravljamo ponovo o jednom tehničkom zakonu, koji je mogao biti donesen, bilo je potpuno jasno, u septembru, da se neće steći uslovi za primenu ovog zakona.
Ovo govorim prosto zato da ostane zapamćeno, da ostane negde zabeleženo u kojoj meri imamo posla, izvinite, sa jednom jako, jako lošom Vladom, sa jedno nepametnom Vladom. To povremeno svakom iole razumnom prosto vređa inteligenciju. Mogu da budem politički suprotstavljen nekoj vlasti, ali nemam želju ni potrebu da ta vlast bude loša. Zarad ove zemlje ta vlast treba da bude dobra, ali ova ovlast je u mnogo čemu, nažalost, loša.
Na kraju, dozvolite mi da u svoje ime i u ime DSS svim našim građanima i ovde kolegama u sali čestitam i poželim im srećnu Novu godinu. Sreća će nam trebati kada pameti nemamo. Takođe, svim našim građanima i kolegama u salu, koji će za koji dan da slave Božić, želim da ga provedu u miru, u sreći, u krugu svoje porodice, kako je to i red. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, žao mi je što gospođa ministar nije tu. Ovde imamo od početka rasprave po amandmanima čitavu seriju amandmana i poslanika DSS i poslanika drugih poslaničkih grupa iz opozicije kojima je cilj smanjenje, da budem precizan, rashodne strane budžeta. Ovde svi ističu potrebu smanjenja deficita. Bio bih srećan kada bi naš deficit na kraju godine bio 50 milijardi ili nešto manje, koliko je predviđeno?
Za mene je najveći problem ovog budžeta prihodna strana budžeta. Bez obzira što pripadam stranci koja je u opoziciji, naravno, svi delimo sudbinu i zabrinuti smo za sudbinu zemlje, i ja se bojim da će prihodna strana budžeta na kraju godine biti mnogo, mnogo niža nego predviđenih 700 milijardi. Prvo nisam video do sada, a nema ni nagoveštaja oko nekih aktivnih poteza Vlade koji bi povećali proizvodnju.
Da bi se povećala proizvodnja, mora da se poveća i potrošnja. Neke ozbiljne zemlje EU smanjuju PDV, jer imaju sledeću logiku, smanjenjem PDV-a podiže se kupovna moć, to dalje ima za posledicu, s jedne strane, povećanu proizvodnju, pa će se povećati masa sredstava koja će se oporezovati nekim drugim porezima, a istovremeno se smanjuje nešto što nam stoji nad glavom i što je mnogo opasno, a to su socijalne tenzije.
Kada sam govorio, primera radi, o budžetu za prosvetu, govorio sam da se predviđa povećanje plata od 1%. Zapravo, to je smanjenje plata, jer nam nesumnjivo sledi inflacija. Pokušavamo da teret finansijske krize u stvari prebacujemo, što je nagore, na najsiromašnije građane. Povećanje akciza na gorivo pogađa najsiromašnije građane. Ne mislim na nas koji vozimo automobile. Kada povećate cenu gorivu, vi ste povećali cenu hlebu, mleku, krompiru, luku, mesu i tako redom. Dakle, nekim najelemetrnijim namirnicama, koje svako, ako neće da umre od gladi, mora da kupuje.
Nažalost, voleo bih da me sledeća godina demantuje, ali se bojim da država u sledećoj godini neće prihodovati mnogo više od 500 milijardi. Na ovakav budžet, na ovakve rashode, to iznosi, da kažem, 200 milijardi dinara gubitka. To mi da podnesemo - ne možemo, sem ako hoćemo da štampamo pare. Taj film smo već gledali u ne tako davnoj prošlosti.
Tako da mislim da ima prostora da Vlada, s jedne strane, stvarno počne da povlači, ako to ume, neke poteze u ekonomskoj politici, ali ozbiljne poteze, ne samo u finansijskoj politici, nego u ekonomskoj politici, da vrlo ozbiljno razmisli kako troši pare.
Već sam izneo i ponoviću podatak da u budžetu 70 milijardi dinara Vlada sama raspodeljuje svojim internim odlukama. Tada sam izneo podatak da je to 800 miliona evra, da je to 30 miliona evra po glavi ministra u Vladi.
To je, doduše, nepošteno tako reći, jer jeste da su u našoj Vladi ministri ravnopravni, ali ih ima ravnopravnih, a ima i ravnopravnijih. Pa neki ministri imaju pravo da troše ogromne količine novca, neki drugi to pravo nemaju.
Voleo bih da to pravo nema niko, jer u protivnom ulazimo u jedna potpuni besmisao da skupštinska većina usvaja budžet, a s druge strane, praktično se velika količina novca deli mimo budžeta. Čak sam karikirao i rekao - mogli smo, u krajnjoj liniji, da dobijemo samo prve stranice budžeta, prihod je toliki, rashod toliki, razlika je tolika i sve ostalo rešava Vlada.
Na kraju, oko budžeta, moram da priznam, i pre nego što je priznao u Skupštinu, a i nakon toga su se čule mnoge poluistine od strane članova Vlade. Pokušava se nekim zamajavanjima da se preskoči najelementarnija računica ili da ne kažem matematika.
Ovde su mu dobacivali neki dan ministri kako nije tačno da se u prosveti plaće povećaju samo 1%. Posle toga mi je gospođa Mojović, koja je uzela olovku i potvrdila da to jeste 1%.
Najnoviji biser je izjavio gospodin Đelić, koji je rekao jednu tačnu stvar, ali je zaboravio da kaže drugu stvar. Rekao je kako je u odnosu na 2001. godinu budžet za nauku povećan četiri puta. To je tačno, ali je budžet države Srbije u međuvremenu povećan 5,5 puta. Dovedite to u korelaciju, pa ćete videti kako je, na primer, nauka, a bojim se i koješta drugo, prošlo u ovom budžetu. Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, dame i gospodo ministri, moram da priznam da je lepše vas slušati, nego čitati budžet. Naime, neko ko nije čitao budžet, pa sluša šta vi pričate, rekao bi da je to što vi pričate sve u redu. Samo što iza vaše priče, gospođo Dragutinović, nažalost, ne stoje brojevi, koje vi toliko volite.
Dakle, na Odboru za nauku sam izdvojio mišljenje u odnosu na budžet za nauku i na Odboru za prosvetu sam izdvojio mišljenje u odnosu na budžet za prosvetu. Dozvolite mi da koliko-toliko to objasnim. Naravno, moje kolege iz DSS će kasnije, u toku rasprave u načelu, a i kasnije, po amandmanima, imati prilike da to mnogo detaljnije urade.
Budžet za nauku iznosi 8,9 milijardi dinara. On je u odnosu na prošlogodišnji budžet za nauku veći za 3,5%, a podsećam da su rashodi ovoga budžeta u odnosu na prošlogodišnji budžet veći za oko 7,5%. Dakle, negde smo pravili malo veće rashode, a na nauci smo, po ko zna koji put, ponovo pokušali da štedimo.
Pri tome, ja bih to čak i razumeo u ovim vremenima kada bismo mi već sad imali izdvajanja za nauku na nekom nivou koji bi bio bar približan zemljama naše snage u EU. Međutim, to, naravno, nije tako. Decenijama već mi nauku tretiramo kao nužno zlo, a ne kao, ako hoćete, jedan relativno jeftin način za napredak i dobrobit naše zemlje.
Znate, lepo je to kada se mi pozivamo na finansijsku krizu. Neću podsećati kako su nas neki zvaničnici iz Ministarstva finansija, doduše ne gospođa ministar, još pre dva meseca ubeđivali kako je ova finansijska kriza velika šansa za Srbiju. Ne znam na osnovu koje pameti je to izrečeno, ali velika pamet svakako nije. Ali, s druge strane, ima nekih stavki u budžetu koje to direktno opovrgavaju.
I na Odboru za finansije sam rekao, gospodin Đelić je to čuo, da kada vi, recimo, saberete sume koje su ostavljene Vladi na slobodno raspolaganje, da ih Vlada svojim internim odlukama raspoređuje, suma tih sredstava je 70 milijardi dinara ili, da budem precizan, 69.959.000.000.
Kad prođete kroz ceo budžet i saberete eksplicitno samo stavke u kojima decidirano piše da će se te stavke deliti posebnim odlukama Vlade, vi dakle našoj vladi dajete pravo da 10% budžeta, 70 milijardi dinara, raspoređuje na osnovu svojih internih odluka. Da ne bi bilo zabune, to je nešto više od 800 miliona evra ili, ako vam se više dopada, negde oko 30 miliona evra po glavi stanovnika, odnosno po glavi člana Vlade.
Možda bismo mogli da probamo za neki od sledećih budžeta da dobijemo samo polovinu prve stranice, gde piše: ukupni rashodi su takvi, ukupni prihodi su takvi, a o ostalom će da odlučuje Vlada. Možda može i to. Jeste da to nikada nije probano u svetu, ali možemo da probamo i to, što da ne.
Kad smo već kod budžeta za nauku, na Odboru za nauku sam ga uporedio i rekao sam da cela naša nauka i tehnološki razvoj vredi koliko 178 kabineta ovde prisutnog gospodina Krkobabića. Uzeo sam njega kao primer zato što od svih potpredsednika on ima najmanji budžet. Dakle, pomnožite 178 puta onoliko koliko troši Kabinet potpredsednika Krkobabića i dobijete budžet za kompletnu nauku i tehnologiju. I to je interesantan podatak. Doduše, nešto malo manje bi se dobilo za prvog potpredsednika, koji ima nešto veći budžet, ali mrzi me sada da vam izvodim tu računicu.
Što se tiče budžeta za prosvetu, on je u odnosu na prošlu godinu manji za 0,3%. Dakle, hajde da kažemo da je isti. (Govorim o ukupnoj masi: 107 zarez nešto milijardi ove godine i 108 zarez nešto milijardi prošle godine. Verujte mi, to je tačno.) Tu je interesantan sledeći podatak.
Naravno, na stranu što ja godinama pričam da način finansiranja prosvete treba menjati. To sam pričao ne jednom, i sadašnjem predsedniku Vlade dok je bio ministar finansija i na raznim sastancima sa članovima Vlade. Dakle, druga je stvar da mi već godinama 96-97% prosvetnog budžeta trošimo na plate. Jednom sam, ne baš u šali, rekao da, kada dođemo na 100%, onda možemo Ministarstvo prosvete i da ukinemo. Dovoljna su dva službenika, gospođo Dragutinović, da samo beleže izdatke.
Ono što ne valja, to je da su plate u prosveti porasle za 1,1%. Dakle, neće pokriti ni najelementarniju inflaciju. A inflacija je već vidljiva, predviđa se povećanje akciza na goriva. Potpuno je jasno, ne morate vi da vozite kola da biste tu nešto potrošili, da vam je cena benzina uračunata u cenu krompira, mleka, mesa, hleba itd. Dakle, sasvim je izvesno da će inflacije biti. Daj bože da bude onih projektovanih 8%, bojim se da će to biti malo više ili malo malo više. Drugim rečima, već je viđena priča da ćemo imati problema sa radom prosvete.
Drugo, i dalje stoje moje primedbe. I prošle godine sam, kada je moja stranka bila na vlasti, i na rebalans budžeta i na budžet stavljao amandmane na to koliko malo novca odvajamo za talentovanu decu. Ove godine smo opet odvojili ''celih'' deset miliona dinara, što, pod pretpostavkom da u zemlji Srbiji ima, samo na nivou srednjeg školstva, hiljadu talentovane dece, a tvrdim da ima više, to je ''velika'' svota od deset evra mesečno po glavi deteta. Dakle, staviću amandman na to, ali to je jedan primer koliko nećemo ni najmanji trud da uložimo za nešto za šta bi ova država morala da ima pare. Nisu to milijarde evra koje treba uložiti.
Inače, kada smo kod plata u prosveti, još samo to da kažem, podsećam da je povećanje 1,1%. Na nivou celokupnog budžeta povećanje za plate je 8%.
Kako se došlo do ovog 1,1% (ovo je jedan od najvećih potrošača, da kažem, na nivou plata) – prosveta 1,1%, a na nivou Srbije 8%? Jednostavno. Fond za plate, recimo, u Kabinetu predsednika Vlade povećan je za 43,5%.
(Predsednik: Vreme.)
Zahvaljujem.
Dakle, to su sve razlozi zbog kojih sam izdvojio mišljenje, a naravno, da bih nabrojao sve razloge, trebalo bi mi mnogo više od ovih deset minuta. Hvala lepo.

Mogu da razumem da se mi ovde u nekim političkim stvarima slažemo ili ne slažemo, ali ne mogu da razumem, gospodine Đeliću, kada mi kategorički kažete kako ćete povećati plate prosveti za 8%, a predviđene pare za to su 1,1% više.
Dozvolite, pročitaću vam brojeve. Npr. za srednju školu – 14.840.000.000 ove godine, 14.672.000.000 prošle godine. Transferi drugim granama vlasti – 6.648.000.000 ove godine, 5.582.000.000 prošle godine. Podelite, izdelite, opet dođete na tih nekih jedan i nešto posto.
Prema tome, da me ne bi iko pogrešno razumeo, bilo bi normalno da se ne samo prosveti, nego svim zaposlenima u državi obezbedi povećanje, i to ne neko realno povećanje, nego povećanje koje će bar da pokrije onu najosnovniju predviđenu inflaciju. Ali, tih para nema.
A ne može ni da ih ima kada 70 milijardi Vlada deli kako joj se bude neka vizija ukazala. Podeliće ih svako u svom ministarstvu kako bude hteo. Kako će da se povećaju plate ako je fond plata u Kabinetu predsednika Vlade veći za 43,5%? Piše u ovom budžetu, nisam ja izmislio. Hvala lepo.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, dame i gospodo ministri, naravno, ne pada mi na um da se uplićem u rasprave između SRS i SNS, ali sam smatrao da, s obzirom na ono što je rečeno u poslednjih 45 minuta, nije na odmet samo da konstatujemo neke činjenice.
Prvo, trenutno smo u raspravi o vrlo važnoj stvari, a to je budžet. Drugo, tačno je da je danas usvojen verovatno najlošiji zakon, bar što ja pamtim u ovoj skupštini. Treće, kvorum za taj zakon je dao LDP. Četvrto, zakon je usvojen sa 123 glasova ''za''.
Dakle, moglo je biti 127 ''protiv'', ali ih nije bilo. Nedostajalo je: 21 glas SNS, devet glasova SRS, jedan glas LDP, jedan glas DSS i jedan glas NS.
Sledeće, 12 amandmana usvojeno je sa razlikom manjom od 15, što znači da se sa malo truda moglo spasiti bar 12 sudova u Srbiji. Oni nisu spaseni. I poslednje, sve komentare ostavljam vama, možete do ponoći. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospodo ministri, spremio sam diskusiju da podržim prvobitnu verziju amandmana koji je podneo gospodin Buha, u kojoj je tražio da se rok pomeri sa 2009. na 2010. godinu, i baš to sam hteo da podržim, jer je to, naprosto, davanje većih prava građanima. Jedan veliki broj naših građana ima pasoše, više kao neki simbol njihove slobode, ali ih nažalost, zbog materijalnih nemogućnosti, ne koriste, ne putuju i nemaju potrebe mnogo da žure sa promenom tog dokumenta.
Nisam sklon da podržim ovu verziju amandmana gospodina Buhe jer mislim da to nema nikakve veze sa državnim organima. Time se samo građanima skraćuju rokovi, stavljaju se u situaciju da neke poslove moraju jako brzo da obave, a ne vidim razloga za to.
Međutim, ima nešto što valja kazati, što zameram gospodinu ministru i uopšte Vladi. Naime, početak zamene pasoša je zbog raznih, kako smo obavešteni, tehničkih razloga, hajde da ih nazovemo tehničkim razlozima, pomeren i ...
(Predsednik: Molim vas, nemojte ometati gospodina Šamija.)
Mislim da bi valjalo da oni koji sede u sali slušaju govornike.
Dakle, pomeren je početak promene pasoša i još letos je bilo potpuno jasno, kao dan, da se do 31. decembra pasoši ne mogu zameniti. Ono što ja zameram, jeste da se ovaj zakon mogao naći na dnevnom redu Skupštine još u septembru.
Nije ovo neki komplikovan zakon. Razumem da nekad postoje zakoni koji su komplikovani, dugački, tretiraju neke ozbiljne probleme, pa ih je teško pisati.
Ovaj se zakon, to je svima jasno, piše za pet minuta i nije bilo nikakve potrebe da se čeka sednica koja je počela u novembru, a završiće se u decembru. Pri tom se vrlo nekorektno spočitava opoziciji da, bože moj, brani građanima mogućnost produženja roka, što je u najmanju ruku licemerno.
Prema tome, ovaj smo zakon mogli čak i na nekoj posebnoj sednici, koja bi trajala pet minuta ili pola sata, da usvojimo još u septembru. Da ne kažem da smo mogli još i u avgustu, ali ova skupština, na nesreću, u avgustu nije radila.
Da ne pričamo mnogo, zakon će, naravno, biti usvojen koliko sutra ili prekosutra, a žao mi je što prvobitan tekst amandmana gospodina Buhe nije ostao, ja bih ga podržao i ne znam da li gospodin ministar razmišlja o tome, možda bi valjalo kao krajnji rok i navesti 31. decembar 2010. godine.
To ništa ne bi smetalo. Svako ko želi, može pasoš da zameni koliko sutra ili prekosutra, a ljudima koji nisu, nažalost, u prilici da putuju u inostranstvo, a takvih ima jako mnogo jer nemaju novca, trebalo bi dati jedan komotan rok da u nekom trenutku produže svoj pasoš. Tu oni mogu malo i da kalkulišu, jedan deo tih starih pasoša će i da istekne u međuvremenu, pa neka iskoriste. Ljudi sve više i sve češće vode računa o svakom dinaru i što da im propadne šest meseci ili godinu dana važenja pasoša. Toliko, hvala.

Gospođo predsednice skupštine, dame i gospodo poslanici, gospođo ministar, poslednjih dva sata u ovoj skupštini se sve više dokazuje da smo mi, mislim na zemlju Srbiju, zemlja čuda. Nikada nisam čuo, kada se Vlada međusobno posvađa, da je deo opozicije miri. Nikada nisam čuo da, kada se Vlada međusobno posvađa, treba prvo da se raspravlja ovde dva sata, a onda treba da zakazujemo još neke odbore da se, bože moj, Vlada miri.
Ovde jedni, zarad državnih interesa, mire Vladu, drugi nastupaju kako nastupaju. Moram da priznam, da ih ja finansiram, bio bih jako zadovoljan, ali bojim se, gospodo, da Vlada mora hitno da izađe pred Skupštinu i da kaže da li ona postoji ili ne postoji.
Izgleda da i gospodin Todorović i gospođa Kolundžija imaju neke bliske veze.
Dakle, sklon sam ovoga puta da kažem pred ovom skupštinom da nema ovde nikakvog spora. Vlada je od ove skupštine, odnosno glasovima 214 poslanika, dobila domaći zadatak da realizuje sporazum. Ona to ili treba da učini ili da kaže da to nije sposobna. Trećeg nema. Hajmo da prekinemo ovu raspravu sada... (Dragan Todorović, sa mesta: dok se ne zakažu odbori). Nema šta da se zakazuju odbori, gospodine Todoroviću, treba Vlada da izađe pred ovu skupštinu ako smatra da ima problem i da kaže da ima problem, pa da ili biramo drugu Vladu ili da idemo na izbore.
Ovde se primećuje poslednjih dana kako se neke stranke tuku da zamene neke druge stranke. To se vidi. Ako pažljivo slušate, videće se.
(Predsednik: Vreme.)
Prema tome, sklon sam ovoga puta da podržim predlog gospođe Kolundžije da nastavimo po amandmanima.

Gospođo predsednice parlamenta, dame i gospodo poslanici, gospođo ministarka, moram da priznam da je ovo prvi put da se povodom nekog zakona javljam tri puta. Doduše, možda je na neki način dobro delovala na mene ta velika energija gospođe ministarke koja nas ovde sluša već ne znam koliko dana, ali zapravo pravi motiv je to što sam i dalje ostao, nažalost, duboko uveren da je ovo jedan jako loš zakon.
Prosto, hteo sam da iskoristim još jednu priliku, ne navodeći ponovo argumente o kojima sam već dovoljno govorio, da pozovem gospođu ministarku da povuče ovaj zakon i da nesumnjivo potrebnu reformu mreže sudova u Srbiji, za koju uopšte ne sporim da je potrebna, napravi na jedan celishodniji način. Ne tvrdim, ponoviću, da treba da ostane 138 sudova, ali mislim da treba da ostane mnogo više od 34. Tu se, naravno, moraju uvažiti i sve specifičnosti ...
(Predsednik: Hoćete li, molim vas, omogućiti govorniku da govori?)
Dakle, treba uvažiti sve specifičnosti i opravdane zahteve iz onih mesta gde žive nacionalne manjine i iz onih krajeva Srbije gde su putevi loši, gde su bespuća i gde neće biti lako sudijama iz drugih gradova da dolaze svakodnevno da sude. Dakle, treba napraviti jedan racionalan i razuman predlog i ja verujem da bi taj predlog onda u ovom parlamentu dobio podršku, verovatno čak i svih poslaničkih grupa.
Javio sam se po amandmanu koji su, ako se ne varam, podnele kolege iz SPS-a, ali, zapravo, to je i amandman gospodina Kenana Hajdarevića. To je potpuno identičan amandman i ja bih zamolio i nadležne odbore, ali i stručne službe Skupštine, ovo sad nema veze sa ovim zakonom nego govorim načelno, da ubuduće kada se pojave identični amandmani od više autora, da se to precizno naglasi i da se onda, naravno, rasprava može voditi jedinstveno. To je krajnje logično, iako to decidirano ne piše u postojećem poslovniku. Potpuno je logično, ako dva poslanika nezavisno jedan od drugog podnesu identičan amandman, da se, prvo, taj amandman jedinstveno raspravlja, a drugo, on ima istu sudbinu, dakle, ili ga Vlada prihvata ili ga ne prihvata.
Mi smo pre neki dan na ovom zakonu imali jedan slučaj, to je jedno interesantno teorijsko pravno pitanje, gde je prihvaćen amandman jednog poslanika iz vladajuće većine, mislim da se radilo o Trgovinskom sudu u Kruševcu, a isti takav amandman iz opozicije je odbijen. Zamislite sad da u danu za glasanje taj amandman koji je Vlada odbila, iako je amandman u istom tekstu drugog poslanika prihvatila, bude odbijen prilikom glasanja. Postavlja se teorijsko pitanje da li je amandman zapravo postao deo zakona ili nije postao deo zakona? Naravno, nije ministarka za to kriva, za to je kriv nadležni odbor Skupštine i još više su krivi ljudi iz administracije Skupštine.
Mislim da, u principu, na jedan kvalitetniji način moramo pripremati amandmane koje dobijamo na zakone i kad se konstatuje da su dva ili više poslanika iz različitih poslaničkih grupa podneli istovetan amandman, u istovetnom tekstu, onda nema potrebe da raspravljamo posebno o svakom od njih. U tom smislu je besmisleno što sam se ja javio povodom ovog amandmana, a ne povodom istog takvog amandmana gospodina Hajdarevića.
S ovim ću da završim, uz još jednu, i to ovog puta poslednju, molbu da se ovaj zakon povuče ili, što je neka alternativa, da se prihvati amandman gospođe Radović, koji praktično zadržava status kvo u postojećem zakonu i da se na taj način do kraja 2009. godine (ima još godinu dana) pripremi jedan kvalitetan tekst zakona o mreži sudova, tužilaštava i svega što ovaj zakon obuhvata. Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, bez obzira što mi stvarno imponuje energija koju pokazuje gospođa Malović, upravo sam hteo da kažem da mi je jako žao što niste tu.
Pre, čini mi se, tri dana, zamolio sam gospođu Malović da prespava i da u međuvremenu povuče ovaj zakon iz procedure. Očigledno da od toga nije bilo ništa. Još uvek raspravljamo o zakonu, ili gospođa Malović nije imala dovoljno vremena da spava.
Ponoviću sada malo detaljnije argumente koje sam izneo pre neki dan. Postoje dobri zakoni i postoje manje dobri zakoni. Lično, mislim da je ovaj zakon veoma štetan, po državu, naravno. Pokušaću to da obrazložim.
Pre svega, jedan od motiva, koliko sam razumeo, da se od 138 sudova zadrži 34, bile su primedbe na rad tzv. malih sudova, gde je neko ustanovio da je veliki stepen korumpiranosti, da ima nestručnih kadrova, da ima, da kažem, lenjih sudija. Verujem da je to ustanovljeno, međutim, mislim da bi i gospođa Malović, kao sadašnji ministar, i bilo koji drugi ministar imali opštu podršku Skupštine da stanu na put tim i takvim sudijama. To se ne čini ovakvim zakonom. Svakog meseca neko opljačka poneku poštu u Srbiji. Jedan od načina da se pljačke spreče jeste da zatvorimo pošte. Tada sigurno neće biti pljačke. Tako je i ovde. Da bismo se rešili korumpiranih ili nesposobnih sudija, mi ćemo da zatvorimo sudove. Nisam siguran da je to ispravan način.
Već sam izneo tezu o sprženoj zemlji. Činjenica je da, kada jednom malom mestu ukinete sud, vi ste istog trenutka najurili iz tog mesta ne samo sudije, koje moraju da pređu u neko veće mesto da bi radili, sa svojim porodicama, naravno, nego ste istovremeno najurili advokate iz tog mesta; niko kome će da sudi sudija iz Sremske Mitrovice u, na primer, Inđiji, neće uzeti advokate iz Inđije. Uzeće advokate iz Sremske Mitrovice. To je potpuno logično.
Vremenom će sve manje mladih ljudi imati potrebu da ostaje u takvom mestu i vi takva mesta, praktično, pravite mrtvim. Još im zatvorite srednju školu, eventualno im ukinite bolnicu, i sasvim je izvesno da će za deset godina 99% stanovništva Srbije živeti u ova 34 grada koji su sada dobili osnovne sudove, ili koji su imali tu sreću da se zadrže srednje škole.
Naveo sam primer Ušća. To je jedan gradić 60 km od Kraljeva, gde sam imao prilike da razgovaram s meštanima pre jedno dve-tri godine; njima je ukinuta srednja škola, deca putuju svakog dana 60 km do Kraljeva i, naravno, posledica toga je da se broj stanovnika prepolovio za deset godina, sa tendencijom, kad i oni stariji, već u godinama, prirodno odu, da se mesto potpuno ugasi. Naravno, ne mislim da mora nužno da ostane 138 sudova. Srbija ima 186 opština, ako se ne varam, ne mora svaka opština da ima sud, ali treba naći neku meru u svemu. Ne možete čitave prostore, recimo, ja sam podneo amandman na raspored sudova u Sremu, ne može ceo Srem da se svede na jedan sud u Sremskoj Mitrovici.
Moj amandman je nešto malo širi od amandmana gospodina Ratkovića, predložio sam da se zadrže sudovi i u Rumi, i u Inđiji, i u Staroj Pazovi, i u Šidu. Dobro, ne mora, ne postoji sud u Irigu, nema suda u Pećincima, u redu je, to su ipak manje opštine. Ne kažem, možda ne mora svih pet sudova da ostane, ali hajde neka ostane dva-tri.
Zato, mislim da se na jedan staloženiji način preispitaju odredbe ovog zakona, da se ostavi jedan veći broj, svakako, znatno veći broj od 34 suda, kažem, ne mora 138, i onda ne bi bila ovakva reakcija, da na zakon od 19 članova imamo 124 amandmana, od toga, 30 amandmana iz partija na vlasti. Pri tome, što je jako čudno, ja se ne sećam takvog slučaja, praktično, svi slobodno mogu da podrže sve amandmane.
Dovoljno je, na primer, da svi podrže amandman gospođe Radović i mi svi ostali možemo da odustanemo od amandmana, ili, što je za mene još logičnije, da se zakon povuče iz procedure, da se napravi bolji predlog zakona, možda s istom koncepcijom smanjenja broja sudova, ali bolje odrađen. Onda, verovatno, niko ne bi imao problema da za takav zakon glasa.
Mene, doduše, brine još jedna stvar. Tragajući za motivima za tako drastično smanjenje broja sudova, sa 138 na 34 osnovna suda, bojim se, mada me je gospođa Malović neki dan uveravala da nije tako, da je jedan od motiva taj što se 34 predsednika sudova mnogo lakše kontroliše nego 138 predsednika sudova i da se iza toga krije jedna jako loša namera vlasti – da kontroliše sudove.
Toliko godina sam, pre svega, dugo sam godina u opoziciji, doduše, moja stranka je bila i na vlasti, ali uvek sam se zalagao da budemo pravna država i za odvojenost pravosuđa od izvršnih organa vlasti. Valjda se svi za to zalažemo. Ali, pravljenjem malog broja sudova, s malim brojem predsednika sudova, ti predsednici sudova postaju nužno važni i nužno moraju biti pod kontrolom vlasti, jer će zavisiti od nje.
Još i to da kažem da, o tome sam govorio i prošli put, ekonomski motiv ne postoji, uopšte. Dakle, ekonomsku logiku uopšte ne vidim. Za mene je cena sudstva u Srbiji, ukupno uzev, direktno proporcionalna broju predmeta, ne broju sudija, pomoćnih radnika i tako dalje. Broj predmeta je, statistički, uvek jednak. Neki će sud jedne godine imati 100 ili 1.000 manje, pa onda 1.000 više, ali, na nivou Srbije, to je statistički jednaka veličina i ona košta onoliko koliko košta suđenje, počevši od onih, da kažem, banalnih suđenja, za banalne saobraćajne prekršaje, do najsloženijih i najkomplikovanijih suđenja. Možete vi to obavljati u tri suda, u 303 suda, to je uvek toliko i toliko će da košta.
Pitanje je samo da li ćete sudije, advokate, sve pomoćno osoblje, preseliti, ne znam, iz Rače u Kragujevac, iz Inđije u Mitrovicu, ili nećete. Gde će oni živeti i gde ćete ih plaćati? Ali, opet ćete ih plaćati, da ne kažem da ćete to malo što uštedite na nekim kurirskim, krajnje pomoćnim poslovima u sudstvu, toliko, ako ne i mnogo više, potrošiti na putne troškove i dnevnice sudija koji, ne znam da li neko o tome razmišlja, treba, u osam časova radnog vremena, da otputuju, da sude i da se vrate. Nisam uveren kolika će biti efikasnost takvog posla.
Zato vas, gospođo ministar, još jedanput molim da povučete ovaj zakon iz procedure. Mislim da je to i za vas, i za vladajuću većinu, i za opoziciju najkorisnije, pa da iziđete pred ovu skupštinu s jednim mnogo suvislijim predlogom, predlogom koji može imati u osnovi istu ideju, koja sama po sebi nije loša, ali koji će, u realizaciji te ideje, biti bez ovih repova o kojima sam govorio. Hvala vam.

Gospodine Mikoviću, moj savet vam je da budete malo manje pametni. DSS nije podnosio amandmane kojima bi menjao status koji su do sada imali, pominjali ste Sečanj, Žitište, Irig, itd. Oni ni do sada nisu imali sudove, imali su svoje sudske jedinice.
Mi ovde pričamo o osnovnim sudovima. Zato je taj amandman tako napisan. Kada budemo hteli da vas konsultujemo kako ćemo da pišemo amandmane, mi ćemo to, svakako, učiniti. Ali, za početak, molim vas da budete manje pametni.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospođo ministarka, javljam se ne samo zato da podržim amandman gospođe Radete, već isto tako mogu da kažem da podržavam praktično i sve amandmane koje smo do sada čuli.
Dakle, javio sam se jer cela ova problematika mape sudova po Srbiji ima tri aspekta. Ovde se, doduše, dosta govorilo o onom jednom, pravničkom aspektu, ali ova priča ima i svoj ekonomski i svoj politički aspekt. Ja ću se uglavnom baviti sa ova druga dva, jer su moje kolege u raspravi u načelu dosta govorile o pravničkom aspektu.
Što se tiče ekonomskog aspekta ukidanja nekih stotinjak sudova u Srbiji, ja tu ne vidim nikakvu ekonomsku logiku i nikakvu uštedu, jer, znate, trošak suđenja je direktno proporcionalan broju predmeta, a ne broju sudija ili zaposlenih. Pretpostavka je, naravno, da će biti onoliko zaposlenih, od sudija pa do pomoćnog osoblja, koliko predmeta ima. Predmeta ima onoliko koliko ima, a neće ih biti ni više ni manje nakon usvajanja ovog zakona.
Tačno je da ćete možda uštedeti na platama nekih kurira, pisara itd. po malim sudovima, ali ćete te iste pare onda potrošiti na putne troškove, dnevnice i sve ostalo što morate plaćati onima koji iz jednog mesta budu odlazili u drugo mesto. Moram priznati da neku veliku ekonomsku logiku u ukidanju sudova ne vidim.
U stvari, najozbiljniji argumenti protiv ovakve kompletne koncepcije ukidanja sudova nalaze se u političkoj sferi. Nekad davno ratovi su se vodili metodom spaljene zemlje – osvajač dođe, pobedi domaću vojsku, onda spali zemlju i počisti narod. Znate šta je efekat ukidanja sudova po manjim gradovima? Efekat je da ukidate te gradove. Ukinite gradu sud, ukinite srednju školu, ukinite bolnicu i imate garantovano prazan prostor za deset godina. Stariji građani će da ostanu u tom malom mestu, a oni mlađi će da traže neku svoju šansu negde drugde. Imate takvih primera, nažalost, već u Srbiji, imate na severu Raške, imate u istočnoj Srbiji očišćenog prostora. Naravno, može se pitati - za koga očišćenog, ali to je već druga stvar.
Prema tome, duboko sam uveren da je krajnje pogrešna koncepcija da od 138 (nemojte me hvatati za reč) sudova ostane 34 ili 38, nije ni važno. Potpuno je koncepcijski promašena priča, vrlo opasna i za državu vrlo štetna.
Podsetiću vas, gospođo, da ste pre otprilike mesec dana imali jednu raspravu sa stručnjacima iz pravosuđa u "Medijacentru". Mislim da se vi dobro sećate i shvatate da su poslanici u ovom parlamentu mnogo nežniji prema ovom zakonu, nego što su vaše kolege bile u "Medijacentru". Mislim da ste prilično olako (ne mislim vi lično, nego Vlada) prešli preko onih argumenata koje ste tada u "Medijacentru" čuli. Znam koje ste argumente čuli. Dosta tih argumenata je rečeno i ovde za ovom govornicom.
Mi se sada možemo iscrpljivati, sada smo kod 13. amandmana, ako se na varam, ima ih 124; može jedan po jedan poslanik da izlazi i da kaže da se sud vrati ovde, onde, pa tako redom, izgubićemo još deset dana na to. Mislim da je mnogo mudrije, sada sam izašao da vam dam priliku da prespavate i da nam onda to sutra kažete, da povučete ovaj zakon i da ga koncepcijski preradite. Hvala vam.