Ovo je neposredna posledica prethodnog amandmana. Ako nema sluha za prethodni amandman, onda nema potrebe da obrazlažem ni ovaj.

Zahvaljujem. Radi se o jednoj intervenciji, za koju opet ne razumem zašto nije prihvaćena. Član 150. glasi: "Svetlosni saobraćajni znakovi za označavanje radova i prepreka na putu..." i sad dalje to opisuje. Mi tražimo samo da se na kraju rečenice doda: "a po projektu obezbeđenja radova na putu".
Drugim rečima, da se saobraćajni znaci koji se postavljaju radi radova na putu moraju postavljati po napravljenom projektu, ne može kako nekom na licu mesta padne na pamet. To je nesumnjivo u funkciji bolje bezbednosti saobraćaja i insistira se na tome da mora postojati projekat za postavljanje saobraćajnih znakova radi obezbeđenja radova na putu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća. Ovaj član govori o uvođenju probne vozačke dozvole. Odmah da kažem da poslanici DSS-a pozdravljaju ideju vezanu za probnu vozačku dozvolu, međutim mi naprosto nismo zadovoljni realizacijom te ideje i predložili smo potpuno novi član. Šta je osnovna razlika?
Predlagač zakona predviđa probnu vozačku dozvolu isključivo za one koji steknu dozvolu i imaju 17 godina, dakle maloletni su, pa će onaj ko ima 17 godina i 11 meseci morati da dobije probnu vozačku dozvolu, a onaj od 18 godina i mesec dana neće morati da dobije probnu vozačku dozvolu.
Mislili smo da probnu vozačku dozvolu treba da dobiju svi novi vozači, pa i oni sa 50 godina. Štaviše, mislim da ima više verovatnoće da će mlad čovek od 18 ili 19 godina biti perspektivno bolji vozač od nekoga ko je položio vozački ispit sa 45 ili 50 godina. Naša je ideja da se probna vozačka dozvola na određeni period daje svim novim vozačima, svima koji su položili vozački ispit, bez obzira na godine.
Razmislite malo, to ima neku logiku. Za maloletnika se mogu predvideti eventualno neke dodatne varijante, da mora neko stariji da sedi u kolima itd., to je drugo, ali probna vozačka dozvola, kao kategorija, kažem pozdravljamo uvođenje toga, ali mi predlažemo ovim članom da se ona uvede za sve nove vozače.
Vi to niste prihvatili, ali moram da priznam da ne razumem. A opet ne mogu da razumem da će neko ko je položio vozački ispit sa 17 godina i 11 i po meseci morati da dobije probnu vozačku dozvolu, a onaj koji je položio vozački ispit sa 18 godina i jedan dan neće morati da dobije probnu vozačku dozvolu. To je, priznaćete, koještarija. Hvala.

Ovo je stvarno tehnički amandman i nije nikakav epohalni izum. Ovaj član kaže da vozač kod sebe mora da ima vozačku dozvolu, a mi smo ubacili reč „važeću“.
Znate, ja kod kuće imam jedno sedam pasoša, ali ni sa jednim od tih sedam pasoša ne mogu da izađem iz zemlje jer ne važe. Na granici moram da se pojavim sa važećim pasošem. Doduše, nemam ga trenutno, ali nije važno. Dakle, šta je vozačka dozvola? To je papir. Šta ako više nije važeća, istekao joj je rok, poništena je...? Vozač mora da ima važeću vozačku dozvolu.
Mnogo značajnije amandmane niste prihvatali, pa ne morate ni ovaj, ali smatram da je ovo zdravorazumski. Hvala.

Dragi prijatelji, molim predlagača zakona da prihvati ovaj amandman, radi obraza samog predlagača, jer dovodi u red tekst, da sad ne objašnjavam u čemu.

Zahvaljujem na prihvatanju. Radi se o tome da onako kako je bilo definisano u zakonu, postojala je rupa. Postoji beskonačno mnogo brojeva između 1,60 i 1,61. Ako neko ima 1,605 mg/ml alkoholisanost, po ovom vašem predlogu, ne bi bio uopšte odgovoran, a ovakva formulacija to isključuje.
Naravno, DSS podržava pooštravanje uopšte režima prema ljudima koji su skloni da voze pod uticajem alkohola i to uopšte nije sporno. Onaj ko sedne sa 1,6 ili 2 promila alkohola u krvi, on je, blago rečeno, za hitnu hospitalizaciju, ali ne za lečenje alkoholizma, nego da se proveri da li je baš čitav. Hvala.

Zahvaljujem. Predložili smo nešto slično kao gospođa Lidija Vukićević. Naime, tražimo da se reči "najmanje jedan od ispitivača" menjaju rečju "ispitivači", i tražimo da tačka 1) glasi: "da ima završen saobraćajni fakultet smera za drumski saobraćaj i transport".
Ovde piše samo - saobraćajni fakultet. To je krajnje neprecizno. Saobraćajni fakultet ima npr. i PTT odsek, koji nema nikakve veze sa bezbednošću saobraćaja na drumu. Dalje daje još mogućnost - pravni fakultet itd.
Zašto samo saobraćajni fakultet? Znate, za sve postoji neka struka. To što je neko ljubitelj i što voli da nešto radi, to je deseta stvar. Mogu ja da volim da vadim zube, ali sumnjam da bi mi neko dozvolio da ljudima vadim zube jer nisam stomatolog. Može neki šumar da voli da gradi mostove, ali sumnjam da bi mu neko dao da gradi mostove jer je šumar, nije završio odgovarajući odsek na građevinskom fakultetu.
Prema tome, ako je reč o bezbednosti drumskog saobraćaja, onda je nadležan inženjer koji je završio saobraćajni fakultet, drumski odsek, i tačka.
Svi ostali ljubitelji, a kasnije se to ponavlja i u drugim članovima, ljubitelji prirode koji bi da rade neki posao jer im je to dobra dodatna zarada, dobar posao kada odu u penziju iz nekih službi itd., to je lepo, ali neka završe saobraćajni fakultet, pa neka to rade.
Ovo nije sitničavost. Ovo je zahtev da neke stvari počnemo iz korena da menjamo. Da postavimo neki sistem, pa će taj sistem vremenom da da i neke rezultate. Ovako, kako je u ovom članu definisano, a još gore kako je definisano nekim daljim članovima koji se bave auto-školama, to na dobro izaći neće. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Ovo je prvi u nizu amandmana koji predlažu da se poslovi ministra unutrašnjih poslova prebace u neka druga nadležna ministarstva. U ovom slučaju reč je o tome da se prebace Ministarstvu prosvete, a radi se o teorijskoj obuci vozača, da za propise oko toga donosi ministar prosvete uz saradnju sa ministrom saobraćaja.
Kakve veze ima ministar policije sa teorijskom obukom vozača? Nema ama baš nikakve. I videćete da ćemo predložiti u narednim amandmanima, na jedno 15-20 mesta, da se neki poslovi Ministarstva unutrašnjih poslova prebace ili na ministarstvo saobraćaja, najčešće, ili na Ministarstvo prosvete, a čini mi se u jednom slučaju, izuzetno, na Ministarstvo zdravlja, jer je takva logika.
Igrom slučaja, sva tri ministra u ovom trenutku dolaze iz iste stranke, ali motivacija nije politička, nego je zdravorazumska, da svako radi svoj posao. Policija ima veliku ulogu u kontroli bezbednosti saobraćaja, to niko ne spori i tako treba i da ostane, ali u nekim poslovima vezanim za, pre svega, obrazovanje vozača i nekim drugim poslovima vezanim za bezbednost saobraćaja mora se konačno učiniti neki napor da to dođe pod jurisdikciju nekog odgovarajućeg ministarstva.
Radi gledalaca, podsećam da ova tačka dnevnog reda veoma zanima široku javnost, upravo zato što ovo nije politički zakon nego zakon koji tangira veliki broj građana, a s obzirom da će RTS, kao i obično, isključiti Skupštinu jer ima neka vehementna posla za pola sata, možda bi bio trenutak da zamolimo gospodina ministra da kaže, tako će i građani da saznaju, kakav ima odnos prema amandmanima koje do sada Vlada nije prihvatila, da li možda prihvata još neke amandmane, jer je to veoma značajno za ono što poslanici dalje još imaju da kažu. Hvala.

Ostajem pri molbi da nam gospodin ministar odmah kaže šta misli o amandmanima.
Ovde se radi, kao što sam rekao, to je sad jedna serija, o istom, samo u sledećem članu. Kaže: "Bliže propise o načinu sprovođenja teorijske obuke kandidata za vozače donosi ministar unutrašnjih poslova". Amandmanom smo predložili da taj posao obavi ''ministar prosvete uz pribavljeno mišljenje ministra nadležnog za poslove saobraćaja''.
Ovakvih će amandmana biti još. Ni na koji način ne mislimo da ministar unutrašnjih poslova treba da se bavi propisima, obukom, školovanjem, ispitivanjem itd. kandidata za vozače. Ima ko će to da radi. Podsećam, napravljena je i Agencija koja bi trebalo time da se bavi.
To je naš amandman. Molio bih ministra da se i oko ovog prenosa nadležnosti izjasni, jer nema potrebe da diskutujemo o 15 naših amandmana na ovu istu temu ako nema nameru da budu prihvaćeni. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Gospodine ministre, dame i gospodo kolege poslanici, DSS je na početku istakao da svakako podržava neophodnost donošenja novog zakona o bezbednosti saobraćaja. Naveli smo i razloge.
Takođe smo ukazali na to da smo u prvi mah imali potrebu da na 350 i nešto članova ovog zakona podnesemo oko 300 amandmana. Odustali smo prosto zato što neke stvari nije bilo moguće menjati, jer bi trebalo menjati mnogo toga, čitava poglavlja, a s druge strane, nismo hteli baš sa svakom sitnicom da zamajavamo Skupštinu.
Tako da smo podneli 73 amandmana. Ono što do sada znam jeste da je od tih 73 amandmana prihvaćeno 12. Moram da priznam da mi nije jasno zašto maltene svi amandmani koje smo podneli nisu prihvaćeni, jer su svi veoma, veoma suvisli.
Ponoviću i našu osnovnu zamerku ovom zakonu, a to je da i dalje primenjuje pogrešnu logiku. Mi pravimo zakon u 21. veku, 2009. godina je. Pravimo zakon koji bi valjda trebalo da sledi neke evropske standarde. U tu Evropu se svako zaklinje, i kad treba i kad ne treba. A s druge strane, vrlo često koristimo logiku koja je primerena ne čak ni 90-im, ne čak ni 80-im, nego u nekim slučajevima i 50-im godinama prošlog veka. Najbanalniji primer, ovaj poslednji za koji sam se javio– šta ima ministar unutrašnjih poslova da se bavi time kako se školuju vozači? Da li je to posao MUP-a? I dalje mislimo da jeste. I to nije dobro.
Uložili smo veliki trud. Očigledno nismo na zakon gledali politički i najbolji dokaz za to je sledeći. Postoje dve stranke u opoziciji koje se politički veoma razlikuju, LDP i DSS, ali na nesreću ovog zakona, mi se složismo oko tog zakona – da zakon ništa ne valja.
Izvinjavam se gospodinu ministru. Mislim da bi bilo mnogo bolje da je za zakon bilo nadležno ministarstvo saobraćaja, a ne MUP.
Doduše, gospodin Dačić je rekao prošli put, i to je tačno, da je inicijator toga bio prethodni ministar unutrašnjih poslova. To jeste tačno, ali odmah da vam kažem, sve ovo što govorim govorio bih i da je prethodni ministar unutrašnjih poslova ili bilo koji drugi ministar unutrašnjih poslova, to mene uopšte ne interesuje, ovo je par ekselans posao ministarstva saobraćaja. Ili, da budem precizan, ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, a može nekako i drugačije da se zove, mi volimo da izmišljamo razna imena.
Zahvaljujem gospodinu iz SPO koji je stvarno dao neki svoj iskreni doprinos da ovaj zakon bude bolji. Bio bih mnogo srećniji da su i drugi poslanici vladajuće većine pokazali neko malo veće interesovanje za ovaj zakon umesto što će ga po inerciji izglasati. Da su usvojeni još mnogi kvalitetni amandmani opozicije, zakon bi bio bolji. Ali ja se, pravo da vam kažem, uzdam u Evropu. Kada bude stigao zakon iz Brisela, izglasaćete ga, a neće mnogo ličiti na ovaj, verujte mi. Hvala.

Ovo je poslednji amandman od predloženih koji ću braniti, zato što svi ostali amandmani govore o prenosu nadležnosti, a koliko vidim, Vlada nije voljna da tu bilo šta promeni i onda nema razloga da vodimo razgovor gluvih.
Gospodin ministar je rekao da je Vlada prihvatila 81 amandman. Voleo bih da proverim tu matematiku. Očigledno nisam upoznat s tim da ste prihvatili još neke amandmane. Do ove sednice je bilo prihvaćeno 35. Na samoj sednici su prihvaćena, čini mi se, još tri. To je 38. Prihvatili ste amandmane Odbora, ne znam koliko ih je bilo, ali svakako je zbir manji od 81. Tako da me interesuje da nam na kraju ministar ipak kaže koji su amandmani prihvaćeni.
Ovde se radi o amandmanu na član 221. To je član koji definiše ko može da bude predavač teorijske obuke. U zakonu piše, u tački 1) ''da ima najmanje višu stručnu spremu saobraćajne struke - smer drumski saobraćaj ili visoku stručnu spremu druge struke'' (znači, može da bude filozof, sociolog, istoričar itd.) ''i najmanje pet godina radnog iskustva u oblasti bezbednosti saobraćaja''. Šta je radno iskustvo u oblasti bezbednosti saobraćaja ako je neko istoričar, to ne znam.
Predložili smo zdravorazumski amandman – da ima završen saobraćajni fakultet smera za drumski saobraćaj i transport.
Dakle, ovo je još jedan amandman koji definiše koju struku, koji fakultet mora da ima završen onaj koji ima nameru da se bavi obrazovanjem u domenu saobraćaja. Jer, izvinite, ovo je obrazovanje u domenu saobraćaja.
Naveo sam malopre primer zubara. Znate, mnogo volim da budem advokat, ali sumnjam... Evo, gospodin potpredsednik je advokat – da li bih ja, kao matematičar, gospodine potpredsedniče, mogao da budem advokat? Ja to volim. (Vjerica Radeta, s mesta: Teško.) Teško, je l' da? I ja tako mislim.
Ukratko, moram nažalost da kažem da će DSS morati ovog puta sa zadovoljstvom da glasa protiv usvajanja ovakvog zakona.

Naravno, neću braniti amandman, kao što sam i obećao, samo ću postaviti jedno pitanje uvaženom gospodinu ministru – da li će nam nakon što završimo sa amandmanima reći da li je usvojio još neki amandman opozicije, jer je tako nešto najavio? Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, nažalost, o zakonu ću nešto kasnije, da bi … Izvinjavam se, da li bi moglo nešto da se uradi u vezi sa ovom galamom? (Zvono.)
Dakle, o samom zakonu ću nešto kasnije, međutim, nevolja je u tome što je predlaganje ovog zakona…
(Predsednik: Gospodo poslanici, molim vas da budete tiši, ometate gospodina Šamija. Molim vas da budete tiši. Izvolite, gospodine Šami.) (Zvono.)
Da bi se razumelo o čemu je ovde reč ova priča mora da se otvori na jednom drugom mestu – zašto uopšte skupštinski odbor, koji je hteo da radi svoj posao, nije mogao da radi svoj posao? Zašto je uopšte, kako to narod kaže, frka oko toga ko će biti, a ko neće biti član ove agencije? Odgovor na ta pitanja leži u onom drugom domenu, a to je – šta je ta agencija radila i šta je uradila u proteklim godinama?
Pre otprilike godinu i po dana, u prošlom sazivu Skupštine, jednom prilikom sam o tome govorio na odboru koji je nadležan za ovu problematiku. Tada sam ukazao na niz problema u vezi sa radom ili, bolje rečeno, neradom RRA. Od tog vremena ne da se ništa nije popravilo, nego smo stigli tamo gde smo stigli. U čemu su problemi?
Svojevremeno je Agencija predložila jedan cenovnik za televizije, koji je tadašnja vlada prihvatila i koji je takav da, praktično, gasi televizije. Da objasnim o čemu je reč. Godišnja taksa koju, recimo, jedna regionalna televizija treba da plati iznosi oko 200.000 evra. Kako sa tim stoji u drugim zemljama? Dovoljno je da vam kažem da je takva ista taksa u Bosni oko 18.000 evra, a u Hrvatskoj oko 20.000 evra. Znači, kod nas je deset puta više.
Ne moram da vas uveravam, tu sada ima još problema, ja ću ih navesti, da onaj ko želi da posluje ispravno, ko nema nikakve druge dotacije tu cenu, te pare ne može da zaradi. Posledica toga je da je trenutno pred zatvaranjem u zemlji Srbiji preko 35, a možda i svih 50 televizija, uglavnom regionalnih.
Posledica toga je da praktično na našem prostoru može da opstane jedino neka državna televizija. Kad kažem "neka državna televizija" mislim pre svega na televizije koje finansira naša država.
Od ovih poznatijih to je, naravno, javni servis, ali, s druge strane, tu je i Studio B, koji, protivno svakom zakonu, još nije privatizovan. Isto tako nije izvršena ni privatizacija brojnih regionalnih televizija, iako je to bilo propisano zakonom.
To nije sve. Republička radiodifuzna agencija ništa nije uradila da sredi situaciju na kablu. Pokrivenost nekih televizija koje uopšte nisu registrovane kod nas u kablu je vrlo velika. Da stvar bude gora, u kablovskoj televiziji nema nikakve konkurencije i praktično nam jedan operater (iza kojeg, uzgred budi rečeno, stoji Soroš) komanduje kompletnim kablom u zemlji Srbiji.
To nije sve. Televizija i strani programi koji se prevode na srpski jezik koji su na kablu uzimaju veliki deo kolača od reklama. Državna televizija, naš javni servis, protivno svim dobrim običajima po Evropi, takođe nema nikakvo ograničenje koliko sme da ima reklama, a običaj je da državna televizija, koju građani plaćaju svojim doplatama, nema veliki broj reklama. Nikome ne pada na pamet da ih ograniči.
Kada sve to saberete i oduzmete, dolazite na ono što sam rekao – mogu samo neke državne televizije. Naravno, ima i televizija čiji su vlasnici u inostranstvu, kako se to eufemistički kaže, većinski kapital je inostrani, ali jasno je da iza njih stoje neki inostrani interesi. Potpuno je prirodno da oni brane interese one države iz koje kapital dolazi, a ne interese države Srbije.
Istovremeno, RRA zapošljava preko 70 ljudi. Gde troši ove silne novce? Reći ću vam, na primer, godišnje plaća za zakup 1.100 kvadratnih metara prostora oko 400.000 evra; kome i kako, to pitanje sad neću da otvaram.
Dakle, potpuno je jasno da ako postoji, složio bih se sa gospodinom Prokićem, neko regulatorno telo koje ne da ne radi svoj posao, nego ga radi suprotno interesima zemlje Srbije, to je RRA. Zato je, gospodo, frka ko će da bude unutra, a ko neće da bude unutra. Zato su se razni ustalasali, zato ne mogu da se dogovore, veliki su interesi. Nažalost, lični interesi ili grupni interesi, a ne interesi države Srbije. Zato je postojao problem, gospođo Kolundžija.
Što se tiče ovog zakona, ne mislim da je dobar zakon. Prvo skrećem pažnju predlagaču da pogrešno broji stavove u članu 24. postojećeg zakona i da mora... Prekontrolišite, nije moje da vam ispravljam, ali očigledno ste se za jedan stav prebrojali u članu 24; to je inače član 1. vašeg zakona.
Samo ću jednu stavku da komentarišem. U prvom stavu člana 1. Zakona se briše reč "obavezno". Ta reč "obavezno" se odnosi na to što je u postojećem zakonu stajala odredba da mora obavezno da bude više kandidata od broja koji se bira. Sad se to "obavezno" skida. Zašto se skida?
Zato da se umesto transparentnosti, umesto toga da Skupština odlučuje... Ja takođe, gospodine Prokiću, ne vidim nikakvu logiku da je veća demokratija ako od jednog biram jednog, nego ako od 15 biram jednog. Kakva je to demokratija? Šta, mi smo nepismeni da procenimo koji je kandidat tu dobar, a ko je manje dobar, ili loš?
Moram da kažem da samo ta jedna reč na određen način potpuno poništava logiku postojećeg zakona. Znači, sad će neke grupe iza kulisa da se dogovore da će neki Pera ili Mika ili Žika da bude član RRA, a onda ćemo mi to, Bože moj, bez ikakvog problema, vladajuća većina, koja god bila... Nisam za to da to radi vladajuća većina preglasavanjem, nego sam za to da dobijemo neki spisak kandidata, ali od toga očigledno nema ništa. Prilikom izbora za Nacionalni prosvetni savet videli smo kako se cela stvar završila – Odbor nije želeo da jednu reč kaže o bilo kom kandidatu, sve je dostavio Skupštini, a onda se vladajuća većina međusobno dogovorila i izabrala kandidate koje je izabrala. Neki su srećom dobri, a neki, nažalost, nisu dobri, ali to je sad druga stvar.
Dakle, da se vratim na početak, krajnje je vreme da Vlada Republike Srbije upristoji Agenciju, krajnje je vreme da prestane da pravi štetu ovoj državi. Mi ćemo, gospodo, u protivnom, pored privilegovanog javnog servisa imati, bojim se, za nekoliko meseci još samo neke strane televizije i ono što vlasnik monopolskog operatera u kablovskoj televiziji ima nameru da građanima Srbije pusti, i ništa više. Stanje je više nego alarmantno. Molim vas da, bez obzira na to da li pripadate vladajućoj koaliciji ili opoziciji, vrlo ozbiljno razmišljamo o ovome. Ovo je jedan od vitalnih interesa države Srbije.
Pozivam novinarska udruženja... Jedno od njih, Nezavisno udruženje novinara Srbije, nešto malo je i razmišljalo o problemima sa RRA, ali mislim da ovog puta oba novinarska udruženja moraju vrlo ozbiljno da se pozabave ovom problematikom. Posledica svih ovih problema, zatvaranja regionalnih televizija, zatvaranja autentičnih televizija koje rade na pojedinim mestima, posledica svega toga je užasna neprofesionalnost samih novinara koji su, jasno je, potpuno uslovljeni svojim gazdama, počevši od našeg javnog servisa, pa do nekih drugih televizija čije gazde ne žive u Srbiji. Hvala lepo.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospodin Ostojić svakako zna da postoje samo dve vrste novinarstva – profesionalno i neprofesionalno. Demokratska stranka Srbije se, od kada postoji, zalagala ne za neko posebno stranačko novinarstvo, nego za profesionalno novinarstvo. Jedan od dokaza za tako nešto je da sam sve ono što sam izrekao danas na račun RRA i profesionalnog novinarstva izrekao i pre godinu i po dana, dakle, u vreme dok je moja stranka bila u vlasti.
U jednoj stvari gospodin Ostojić je u pravu. Govorio sam o javnom servisu jer želim da Srbija ima javni servis, i priznajem da sam pogrešio, mi nemamo javni servis, imamo nešto što se zove RTS. Mogao bih da se složim da je Upravni odbor, koji je svojevremeno birao koga je birao za šefa nečega što bi trebalo da bude javni servis, naravno pogrešio, što ne znači da se to ne može ispraviti. Ali, bojim se, gospodine Ostojiću, da je problem u tome što sadašnjoj vladajućoj većini ne pada na pamet da to ispravlja, jer ono što radi RTS danas toj većini jako odgovara.
Neću da trošim vaše vreme. Kasnije ću još nešto reći o profesionalnom novinarstvu. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, naravno sve vas pozdravljam, posebno pozdravljam svih 12 poslanika vladajuće većine u sali.
Dozvolite mi nekoliko rečenica na kraju rasprave. Žao mi je što zastupnik predlagača zakona gospođa Kolundžija nije u sali, ali pročitaće verovatno u stenogramu šta imam nameru da kažem.
Prvo, o samom zakonu. Znate, sasvim je izvesno, slažem se sa poslanicima koji su to istakli, da taj zakon, koji je već nekoliko puta menjan, treba još da pretrpi neke izmene, ali to je stvar za neku drugu priliku. Ono što je nesumnjivo duh tog zakona, ali i sličnih zakona koji su regulisali rad regulacionih tela, jeste da su pobrojani predlagači članova tog tela. Oni, dakle, predlažu, Skupština, odnosno izvršna vlast nema nikakvog uticaja na to koga će oni da predlože, a onda Skupština bira.
Podsetiću vas, ne tako davno birali smo Nacionalni prosvetni savet. U nekim kategorijama je bilo čak 12 predloga, od kojih je ova skupština izabrala tri. Prema tome, to da li ima u zakonu malo trapavo napisano "obavezno dva"... Vi ste sada to popravili tako što ste izbacili "obavezno", ali tek sad je sasvim sigurno da mora biti dva. Treba samo posle reči "obavezno" ubaciti reč "bar" i onda bi sve bilo regulisano. Znači, bar dva. Ideja je da bude više od jedan.
Neću da ulazim u spekulacije, koje su doduše dosta bliske mozgu, da kandidati koji su bili po nečemu nisu odgovarali vladajućoj većini. Takođe mislim da je to verovatno tačno. Ali, bilo kako bilo, mislim da predložene izmene nisu dobre i da ne razrešavaju problem. I dalje će ostati sumnja da li tačno dva ili bar dva. Evo, imate prilike dok ne pređemo, Odbor ima prilike i mogućnosti da, umesto da izbaci reč "obavezno", napiše "obavezno bar dva" i onda je sve čisto.
Međutim, današnja diskusija je bila prilika da se ponešto kaže i o radu Republičke radiodifuzne agencije, i mislim da su poslanici DSS-a to i učinili, pogotovo sa aspekta da ona svojim radom zapravo utiče na jednu drugu važnu sferu, a to je sfera medijskog prostora Srbije, i na to da mediji budu profesionalniji nego što jesu.
Ono što radi RRA ne doprinosi tome. To što ćete zatvoriti pedesetak televizija, što ništa ne činite da se uvede red u kablu, počevši od toga da se napravi konkurencija i da nema monopola, do toga da ne možete dopustiti da neko drugi, vlasnik kablovske televizije, određuje šta će građani Srbije da gledaju, a šta neće, to su krajnje ozbiljna pitanja.
Biću slobodan da iznesem svoj lični stav. Bojim se da je stanje profesionalizma u medijima trenutno na vrlo niskim granama. Štaviše, mene danas neki mediji, a tu je svakako najveća odgovornost RTS-a... Radio-televizija Srbije je danas u profesionalnom smislu tamo negde gde je bila početkom devedesetih godina. Tu nema ni "p" od profesionalizma, ali zato ima javašluka, ima gluposti, ima svega drugog, samo profesionalizma nema.
Međutim, možda nije dobro da o profesionalizmu u medijima raspravljaju političari. Oni mogu da kažu svoj stav, uvek se to može gledati kroz prizmu nekog političkog interesa. Mislim da je poslednji trenutak da se i o medijima i o RRA izjasne novinarska udruženja. Opet pozivam obe ljupke dame koje vode ta udruženja da pokrenu jednu akciju, čiji cilj nije da ovaj ili onaj medij radi za ovu ili onu stranku, nego cilj mora da bude da imamo medije koji su visokoprofesionalni.
Time što će država da propiše nenormalne takse da bi neko uopšte imao medij – pomenuo sam takse koje su deset puta veće u Srbiji, nego npr. u Hrvatskoj, razumeo bih da je Srbija deset puta bogatija zemlja od Hrvatske, ali nije – dakle, namete koje niko ko hoće profesionalno da radi posao ne može da zadovolji... Ako tome dodate još stanje na području reklama... Raspitajte se malo kako se dobija reklama, ko mora da da dozvolu da bi neka televizija dobila neku ozbiljnu reklamu, raspitajte se malo; neću da pominjem imena, neću da pominjem imena, gospodine Krasiću. Videćete da je stanje zapravo još mnogo, mnogo puta gore od ovoga što ja ovde pričam.
Demokratska stranka Srbije svakako neće glasati za ovaj zakon, ali savetujem Odboru da napiše jedan amandman i neka bar posle ovih ispravki bude jasno da li je tačno dva ili bar dva. Lično mislim da mora biti bar dva, pa neka bude i dva, tri, pet, 55, ova skupština će da se izjasni kako se već bude izjasnila. Hvala.