Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, jedan sam od pet bivših predsednika Skupštine, raznih skupština, koji sada sede među poslanicima. Reći ću vam svoj stav, a verujem da će ga podeliti i svi ostali bivši predsednici skupština.
Ima nešto što predsednik Skupštine, to nešto su dve stvari, ne sme nikad da uradi. Prvo i osnovno, ne sme da dopusti bilo kakvu sumnju u neregularnost glasanja. Drugo, ne sme da preti narodnim poslanicima. Bojim se da ste vi proteklih dana i jedno i drugo uradili.
Pre nekoliko meseci sam vam na jednom sastanku ukazao na činjenicu da je predsednik Skupštine treći čovek u državi.
Kada je neko treći čovek u državi i predsednik Skupštine, podrazumeva se da je predsednik svim poslanicima u Skupštini i da ne sme da podleže pritiscima onih koji misle da je bahato i osiono ponašanje dokaz njihove moći. Bahato i osiono ponašanje je dokaz nepameti i nesposobnosti da se država vodi, dokaz pohlepe i alavosti da se po svaku cenu održi vlast i, naravno, dokaz svim građanima Srbije da takve više ne valja birati.
Ima još nešto. Ne spadam u one koji misle da je dobro da imamo više hiljada amandmana, ali podsećam, kada je devedesetih godina opozicija takođe u nekoliko navrata vršila opstrukciju parlamenta, da se tadašnja vlast zapitala zašto to opozicija radi, onda verovatno ni tadašnja vlast, a ni ova naša nesrećna Srbija ne bi završile ovako kako smo svi završili.
I na kraju, moje pitanje vama, posle svega ovoga što sam rekao, vrlo je jednostavno – da li ćete se ubuduće ponašati na isti ovakav način? Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, uvaženi ministre, DSS svakako smatra da valja doneti novi zakon o bezbednosti saobraćaja. Štaviše, smem da tvrdim da bi vam verovatno, kada biste postavili retoričko pitanje poslanicima da li su za donošenje novog zakona o bezbednosti saobraćaja, svih 250 poslanika to potvrdilo. Razlog je jednostavan - zakon koji je sada na snazi donesen je skoro pre 30 godina i, po mom dubokom uverenju, nije valjao čak ni u vreme kada je donesen.
Naravno, po logici stvari, pošto se za tih tridesetak godina mnogo toga izmenilo i u političkom i u ekonomskom, a posebno u tehnološkom sistemu, i kod prevoznih sredstava i kod sredstava za kontrolu bezbednosti saobraćaja, onda je normalno da se donese novi zakon, i to nije sporno.
Molim one koji gorljivo brane ovaj zakon da nas u to više ne uveravaju, nemaju potrebe da nas uveravaju. Treba nam nov zakon o bezbednosti saobraćaja.
Kada smo svesni činjenice da zakon koji je trenutno na snazi nije valjao ni kada je donesen, onda bi valjda logično pitanje bilo zašto nije valjao. Pre nego što ponudite nov zakon, ustanovite šta ne valja u starom.
Odgovor je jednostavan - stari zakon, naprosto, u sebi ima ugrađenu pogrešnu logiku. Ali, po mišljenju DSS-a i po mom skromnom uverenju, ponuđeni zakon je loš jer je zadržao tu istu pogrešnu logiku.
Ta logika može najjednostavnije da se svede na dva stava. Prvi stav je - policija je neprikosnovena i nepogrešiva, drugi stav je - ako policija i pogreši, primenjuju se stav 1. Ova dva stava su dosledno sprovedena kroz čitav zakon.
Mogu vam navesti na desetine primera u zakonu, a navešću samo neke. Npr. u članu 29. zabranjujete uređaj za detektovanje i ometanje radara i drugih instrumenata koje koristi policija za kontrolu bezbednosti saobraćaja. Ono za ometanje, to je razumljivo, ne smeju se ometati takvi uređaji. Ali zašto se zabranjuje detektovanje?
Znate, neke zemlje, npr. u Nemačkoj policajci na svakih 20 kilometara puta postave radar, nema policijskog službenika, vi ga detektujete i smanjite brzinu. Valjda je cilj da ljudi poštuju propise i voze propisanim brzinama. Nije cilj da ne poštuje propise da bi mu se uzele pare.
I dalje je policijski zapisnik verodostojna isprava.
Znači, neko je napravio zapisnik da sam ja tog i tog dana u tim i tim kolima prošao kroz crveno svetlo. Ja mogu da dokažem da sam tog dana tim kolima bio u Švedskoj, da dokažem pasošem, da dovedem deset svedoka, to nema nikakve veze - ako je napravljen takav zapisnik, vi ćete odgovarati. Znam, pričao mi je jedan prijatelj, sudije čupaju kosu kada se sa takvim nekakvim stvarima suoče.
Dalje, u zakonu jednog slova nema o potrebi unutrašnje kontrole policije za rad onih koji se bave bezbednošću saobraćaja, jedno jedino slovo, jedna jedina obaveza da se ti ljudi kontrolišu. Moraju se kontrolisati. Da li treba da se uveravamo da u celom tom sistemu, pogotovo kada ste policiji dali neograničena ovlašćenja, ima naravno i mita i korupcije i čega god hoćete? To svi znaju.
(Predsednik: Gospodine Krasiću, molim vas da ne ometate gospodina Šamija dok govori i da vodimo svi računa o atmosferi u sali.)
Dalje, uvodi se nešto što je kao osnovna ideja odlično - kazneni bodovi (to imaju, u raznim oblicima, u mnogim državama u svetu, Evropi pre svega), ali opet sa pogrešnom logikom.
Nije ideja da neko što pre skupi 18 bodova da bi mu se uzela vozačka dozvola i onda će policija da mu organizuje novi vozački ispit (ovo naglašavam zato što nema nikakve logike da policija ima bilo kakve veze sa vozačkim ispitom). Ne, bodovi treba da služe nečem drugom. Treba da služe tome, kada neko skupi šest bodova, da ga kroz neki sistem edukacije uverite da ne treba da dobije sedmi, ili kada ima 12 da ne treba da dobije 13, a ne da što pre skupi 18.
Međutim, nažalost, bodovi su ovde shvaćeni kao goli sistem represije, koji naravno treba da postoji, kažem, samo zato da bi se, kao što reče gospodin Ilić, uterale pare u budžet. Koliko to opet, s druge strane, košta državu, uveravam vas da je lako izračunati. Na saobraćajnim nesrećama se troši dvadeset puta više novca nego što se zaradi na ovim kaznama.
Mi smo, kao stranka, imali ozbiljan problem, jer smo posle prvog čitanja zakona od otprilike 350 članova prvo imali ideju da napišemo oko 300 amandmana. Odustali smo od toga i podneli smo samo 73 amandmana. Naprosto smo hteli da ispravimo i pokušamo da ispravimo ono što najviše smeta.
Naravno, neke stvari su bile neotklonjive. Trebalo bi zameniti jedno desetak članova vezanih za ove bodove, da bi se promenila celokupna logika. To teško može da se amandmanski odradi, ali to, u krajnjoj liniji, može biti neki naš domaći zadatak, za neko vreme koje dolazi.
Naime, uveren sam da ćete, koliko god amandmana poslanici predali, koliko god ih vi usvojili, vrlo brzo morati da vršite ispravke ovog zakona.
Ako ne budete to radili sada, slušajući poslanike, pošto su nam usta uvek puna Evrope, jednog dana će vam Brisel napisati novi zakon o bezbednosti saobraćaja i onda će verovatno stvari biti dovedene u red.
Još nešto, DSS nije podneo ni jedan amandman na kazne. Tu ima strašno problematičnih stvari. Stali smo na stanovište da ako usvojite naše suštinske amandmane da se neke stvari lakše ili drugačije tretiraju, onda i Odbor za saobraćaj može svojim intervencijama i amandmanima da dovede to u sklad sa kaznenim odredbama.
Inače, kurioziteta radi, pogledajte, navešću vam jedan primer kako ste površno radili sistem kazni. Kada pretovarite teretno vozilo za 5%, kazna je veća nego kada ga pretovarite za 20%. Moram da priznam da tu logiku ne razumem, ali dobro, to ćete vi objasniti.
Da završim, biće prilike da navodimo brojne primere vezano za naše amandmane i da o tome govorimo, dakle da postoji potreba donošenja novog zakona, to za DSS nije sporno, ali nažalost, smatramo da ponuđeni tekst zakona nije dobar.
Na kraju, još da kažem gospodinu ministru da mi je veoma drago da je on ovde i da mi onaj drugi ministar uopšte ne nedostaje. Lično mislim da o bezbednosti saobraćaja prvenstveno treba da se bavi ono ministarstvo koje je zaduženo za saobraćaj i, naravno, u svom domenu, ali samo u svom domenu, i druga ministarstva – MUP u domenu primene zakona, Ministarstvo zdravlja u svom domenu, Ministarstvo prosvete u svom domenu itd. Hvala vam.

Za početak, samo jedna napomena. Dobro vaspitanje mi nalaže da ne komentarišem rad Javnog servisa, jer bih zaradio, sasvim sigurno, isključenje iz ove skupštine na šest meseci. Ali vas molim, neću da kažem šta Javni servis radi sa Skupštinom - trenutno prenosi utakmicu omladinaca. Omladinci u fudbalu su važniji od Skupštine, od zakona o bezbednosti saobraćaja ili zakona koji je sledeći na dnevnom redu.
Dakle, molim vas da razgovarate, ali ne tako što ćete da pijete kafu s gospodinom Tijanićem, nego da obavestite poslanike koji su zainteresovani da dođu na taj razgovor.
Mojoj bivšoj studentkinji. Nažalost, podneo sam amandman da se definicija saobraćaja briše, a to mi je savetovao gospodin Vujanić. Dakle, ta definicija nije dobra, a i nepotrebna je u zakonu, jer bi zapravo zahtevala mnogo više prostora da bi bila prava definicija.
Dalje, sve bi bilo u redu (to je malopre rekao moj uvaženi kolega) da je usvojen zakon koji je bio u opticaju još 2005. godine. On je bio bar tri puta bolji od ovog zakona. Sve što je moglo da se pokvari u tom zakonu, uvažene kolege su pokvarile. Uključivši i to da su ovolike pasuse davali u opis šta mora da zadovoljava ispitivač, i to su zapravo bile lične karte nekih zaposlenih u policiji, umesto da su prosto, najjednostavnije napisali da je stručnjak koji je za to merodavan saobraćajni inženjer.
Kao što je za advokata neophodno da imate završen pravni fakultet. Mogu ja da želim da se bavim advokaturom, ali kad bih tražio dozvolu, s pravom bi mi rekli da sam lud, jer nemam završen pravni fakultet.
Mi se očigledno oko represije ne razumemo. Mora svaki zakon, pogotovo ovaj, da ima predviđene kaznene mere i ima opravdanja da one u nekim situacijama budu i rigorozne. Štaviše, DSS je predložio amandman koji još proširuje šta je nasilnička vožnja.
Apropo nasilničke vožnje, voleo bih da se donese zakon koji bi stvarno policiju naterao da se bavi prevencijom u saobraćaju. Da, ako treba, kažnjava one koji prave prekršaje, ali da to ne bude tako što će da se sakrije u žbun pa da meri brzinu jer je to najlakše, nego da npr. u centru Beograda spreči nasilnička ponašanja.
Ispričaću vam događaj. U vreme kad smo pisali amandmane, izašao sam iz Skupštine u ponoć. Petorica momaka na motorima su projurila sa jedno 80 km na sat kroz crveno svetlo ispred Skupštine (doduše, stali su kod "Londona"), nijedan nije imao kacigu i pri tom su turirali mašine. Tako da su prekršili bar četiri člana ovog zakona.
Svake nedelje nam pogine neki motociklista zbog divljanja po Beogradu. Ne vidim u čemu je problem da se to spreči. Dakle, nije DSS protiv kazni. Čak sam rekao da nijedan amandman na kaznene odredbe nismo stavili. Ako dođe do nekih suštinskih izmena u tekstu, koje će zahtevati izmene kazni, u redu. Ako uočimo (neka to, u krajnjoj liniji, uradi sam predlagač zakona) da su neke kazne nelogične, i to je u redu.
Nismo mi protiv kažnjavanja, mi smo protiv logike primenjene u ovom zakonu. Logika je, u suštini, zadržavanje monopola koji policija ima u okviru bezbednosti saobraćaja. A to ne može tako. To, gospodo, nisu evropske norme, kad se već toliko pozivate na Evropu.
Mada, ne vidim nijedan razlog da se pozivamo na Evropu. Ne živimo mi na Antarktiku, živimo u Evropi. I ne vozimo kola od juče, vozimo ih jako dugo.
Mi smo, naravno, predložili (evo, da obradujem gospodina Dačića), 14 poslova koji su bili u njegovoj nadležnosti smo izbrisali i prebacili u nadležnost, doduše opet ministara iz SPS-a, sedam gospodinu Mrkonjiću, a sedam gospodinu Obradoviću, dakle u Ministarstvo prosvete i ministarstvo nadležno za oblast saobraćaja.
Uopšte ne vidim razloga da se policija bavi time. Šta ima policija da se bavi auto-školom?
Šta ima policija da se bavi davanjem dozvola za tehnički pregled? Je l' to policijski posao? Jeste, jer je monopol. Jeste, ali ne treba da bude. U tome je stvar. Možda je to nečije nasleđeno pravo, biće da se na taj način to gleda.
Malopre sam rekao da je prethodni zakon bio tri puta bolji od ovog. Jeste bio bolji od ovog. Znate, vrlo često ću da vam kažem da za nešto nisam stručan, a retko kad ću da kažem da nešto znam. Proveo sam na Saobraćajnom fakultetu 30 godina. Da sam najgluplji na svetu, nešto bih o saobraćaju naučio.
Evo, ovde sede moji studenti. Među onima koji su pisali onu prvu verziju, bio sam dvojici u komisiji za doktorat, i to upravo iz oblasti bezbednosti saobraćaja.
Prema tome, naravno da bi idealno bilo da možemo da kažemo – evo jednog primera nepolitičkog zakona, zakona za koji smo svi zainteresovani, zakona koji naprosto dira u samu suštinu našeg svakodnevnog života i nečega što ne može da se izbegne. Ali, kada vi nastavite sa jednom pogrešnom logikom, koja je možda mogla da važi 1981. i 1988. godine, ali koja danas po logici stvari ne može da važi, onda, dragi prijatelji, hajde da vidimo da li još nešto možemo da popravimo u ovom izvlačenju, mada, verujte mi, vrlo brzo ćete morati da pišete novi zakon. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, DSS razume potrebu da se u okviru jedne sednice neke tačke koje su srodne spajaju u raspravi i predložili smo da se tri srodne tačke spoje - Predlog zakona o vinu, Predlog zakona o rakiji i Predlog zakona o etanolu.

Međutim, vi ste predložili da se uz ove tri tačke doda još 11 zakona. Podsećam vas da u ovoj skupštini jedna rasprava traje pet sati, što iznosi minut i 12 sekundi po poslaniku, a to će reći, kada spojite 14 tačaka, po poslaniku po svakoj tački ispada pet sekundi. Samo naslove tih tačaka ste čitali preko pet minuta.

Razumem potrebu da se spaja rasprava o raznim ratifikacijama, ali spojiti 38 tačaka, gde se ratifikuju potpuno različite stvari, mislim da je neprimereno i da ne vodi ničemu dobrom u ovoj skupštini i DSS najoštrije protestuje protiv takvog načina vođenja Skupštine. Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, gospođo ministar, ovo je četvrti budžet na koji dajem isti amandman u suštini. Dao sam i prethodnoj Vladi isti ovakav amandman. Radi se o sledećem: u budžetu za 2009. godinu bilo je predviđeno za rad sa talentovanim učenicima 10 miliona dinara, što je malo i premalo, a sada je to smanjeno na 7,4 miliona.
Šta to, praktično, znači? Ako u Srbiji postoji samo 1.000 talentovanih učenika, a uveren sam da ih ima više, to znači da po jednom učeniku otpada 7.400 dinara godišnje ili oko 600 dinara mesečno. Mislim da to ne zaslužuje nikakav komentar.
S druge strane, 99 koma nešto posto budžeta za Ministarstvo prosvete otpada na plate i direktne troškove. Na kreativan deo ne otpada gotovo ništa. Nema potreba da vas uveravam koliko je važno da negujemo talentovanu decu, tim pre što za to realno nisu potrebna neka posebno velika sredstva.
Obrazloženje Vlade kojim je odbila ovaj amandman uopšte ne stoji. Kaže se da za talentovanu decu u okviru socijalnog programa na drugom mestu postoje neke pare. Ne radi se ovde o socijalnom programu, radi se o tome da te pare treba utrošiti na jedan smisaon način koji može i mora da kreira Ministarstvo prosvete.
Ako Ministarstvo prosvete sada već skoro 100% svojih rashoda troši na plate i materijalne troškove škola i fakulteta, onda možemo slobodno, najiskrenije vam to kažem, da ukinemo Ministarstvo prosvete i da budemo prva vlada u svetu koja je to ukinula.
Naime, ako nema šta kreativno da to Ministarstvo prosvete odradi, dovoljna su dva službenika koja će da ukucavaju isplate školama. Onda nam Ministarstvo prosvete i ne treba. Naravno da nam treba, ali nam treba upravo zbog ovakvih poslova.
Inače, tražio sam da se ta sredstva smanje iz pozicije plaćanje ugovora o delu, jer se, izvinite, na ugovorima o delu može štedeti. Radio sam 30 i nešto godina u prosveti i najbolje to znam. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, gospođo ministar, članom 10. je predviđeno uvođenje dva nova člana, 19a i 19b, čiji je smisao, s jedne strane ministar nauke, a s druge strane nadležni ministri i ministar za KiM – daju naloge za isplate. Predložio sam da se član briše.
Predložio sam da se član briše iz jednostavnog razloga što mislim da su ti novi članovi uvedeni zato što se očekuje da para neće biti dovoljno i onda se ministri, da tako kažem, obavezuju da po nekom svom nahođenju puštaju isplate onima za koje misle da treba da puste. To nije dobro.
To nije dobro, jer uz sve uvažavanje gospode ministara, ne mislim da ministar za nauku može da sada procenjuje koji su projekti kojima ipak valja dati neki novac, a koji su projekti, koji su inače odobreni naravno, takvi da im trenutno možda ne treba dati novac.
To uvođenje arbitriranja i u jednom i u drugom slučaju ni na koji način nije dobro. Naprosto, ako para nema, onda svi dele sudbinu i tu onda nema šta ministar da arbitrira. To se naprosto po nekoj razumnoj proporciji pare puštaju korisnicima.
Smisao mog amandmana je da se naprosto i član 19a i član 19b, tj. član 10. ovog zakona – izbriše.

Gospođo ministar, dame i gospodo poslanici, članom 14. je predviđeno da Vlada Republike Srbije može da odluči o pokretanju postupka za davanje garancije Republike Srbije radi obezbeđenja finansijske stabilnosti itd. pravnih lica do sto miliona evra, do negde oko 10 milijardi dinara.
Bojim se da se radi o tome da neki drugovi tajkuni, kojima posao ne ide dobro u finansijskoj krizi, očekuju verovatno s pravom, pare, garancije Republike Srbije, a što u krajnjoj instanci može da znači i pare poreskih obveznika.
Vlada je odbila ovaj amandman, ali je u obrazloženju otprilike kazala da to jeste po zakonu i onda ima jedan dodatak, u zakonu piše pravnih lica koje organizuje Vlada. Ovde se govori samo o pravnim licima. Nisam za to da Vlada preuzima obaveze u ime velikih drugova tajkuna, jer mislim da se o tome radi. Iz tog razloga, nezavisno jedan od drugog, i gospodin Popović i ja smo predložili ovaj amandman. Vrlo mi je žao što ga Vlada nije usvojila. Hvala.

Samo da se zahvalim što je amandman gospodina Popovića i moj prihvaćen, čim je Vlada podnela amandman u istovetnom tekstu. Doduše bilo je jednostavnije prihvatiti naše amandmane, nije morala da se trudi da piše amandmane. U svakom slučaju, da ne bi došlo do konfuzije, mislim da i naše amandmane treba smatrati prihvaćenim, da ne bi došlo prilikom glasanja do konfuzije.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, nije mi cilj da vršim bilo kakvu opstrukciju, ali želim da vas podsetim na ono šta piše u članu 85. Poslovnika, gde se definiše u stavu 1. da Narodna skupština radi utorkom, sredom i četvrtkom od 10.00 do 18.00 časova.
Doduše, u članu 4. se kaže da izuzetno predsednik Narodne skupštine može odlučiti da se sednica Narodne skupštine održi i drugim danima, odnosno da Narodna skupština produži rad i posle 18.00 časova, ukoliko za to postoje opravdani razlozi itd.
Odmah da vam kažem, u načelu ne bih imao ništa protiv da danas radimo i duže od 18.00 časova, jer se radi o jednoj veoma važnoj temi koju valja završiti. Ali, nažalost, TV prenosa više nema. Prema maniru naše vajne državne televizije, koja se više ponaša kao privatna televizija, a ne kao državna televizija koju narod plaća, odnosno koju svi mi plaćamo, odloženi snimak ove sednice će početi oko pola dvanaest noću, a završiće se, pretpostavljam, negde u tri ujutru, kada je opštepoznato da svi gledaju televiziju.
S obzirom da ovo nije bilo koji zakon, nego zakon koji je jako važan, da kažem najvažniji zakon koji bilo koja, pa i naša Skupština donosi bar jedanput godišnje, ovo može da znači da se donosi više puta.
Pošto mislim da je to zakon koji direktno tangira sve građane Srbije, naprosto sam slobodan da predložim da, s obzirom da ne postoji očigledno volja da se ovaj nastavak prenosi, da za danas završimo rad i da nastavimo sutra u 10.00 časova.
Samo još jednu rečenicu, ovo tim pre što izveštaje Odbora za finansije u vezi sa amandmanima i Vlade još uvek nismo dobili. Prema tome, eto prilike da se to sve reguliše sutra do 10.00 časova. Zahvaljujem i izvinjavam se na prekoračenju.

Dame i gospodo poslanici, gospođo ministar, podneo sam amandman čija je suština da se u razdelu Ministarstva za infrastrukturu obezbedi novac, bar tri milijarde dinara, za izgradnju Koridora 10. O tome sam nešto govorio kada sam govorio u načelu o budžetu za 2008. godinu, tu su bila predviđena sredstva od pet miliona dinara iz NIP-a i ona su ukinuta. Podsetiću, Koridor 10 nije samo izgradnja puteva, to je izgradnja pruga na tom istom koridoru.
Poznata je stvar da u uslovima ekonomske krize, a kako kaže Vlada motiv za donošenje rebalansa jeste ekonomska kriza koja je nesporna, svi se trude da otvore što više javnih radova. Vrlo jednostavnom logikom, svaki dinar uložen u javne radove se po pravilu, gotovo u celini, vraća državi. Oni koji rade na javnim radovima novac troše u državi.
Država uzima doprinose i poreze na plate, uzima deo koji se potroši na PDV, na razne akcize, pa se taj krug još koji put okrene, jer oni koji troše opet obezbeđuju nekom drugom da zaradi, a ostaje iza tog posla autoput ili pruga.
Moram da kažem da mi imamo hiljade kilometara autoputeva, a nažalost nemamo, da bi trebalo izmisliti šta bi trebalo graditi, a mi imamo toliko kandidata za izgradnju da ne vredi da vas u to uveravam. Verujem da to svi znaju.
Kada je reč o železnici, koju ovde malo ko spominje, vozovi na železnicama danas idu prosečno 10 kilometara sporije nego 1936. godine. Razlog tome su propale pruge. Pouzdano znam da u Srbiji ima bar 200 kilometara pruga na kojima vozovi ne smeju da idu brže od 20 kilometara na sat.
Pri tom, saobraćaj je, rekao bih, najvažnija strateška prednost naše zemlje koju valja koristiti i da nema ekonomske krize, a pogotovo u uslovima ekonomske krize. Veoma mi je žao što se za izgradnju puteva i pruga na Koridoru 10 nisu iz budžeta izdvojile mnogo veće pare. Imalo bi to odakle, pravo da vam kažem, moje kolege poslanici iz DSS, ali i iz drugih stranaka su ukazivali na brojna mesta na kojima je moguće takve stvari raditi.
Na kraju, obrazloženje Vlade da bi time tobož oštetili Železnice Srbije, preduzeće koje ovaj budžet Srbije dotira svake godine za 100 miliona evra. Mora da ih dotira, dotiraće i više, jer će vozovi vrlo brzo da stanu, ako se u Koridor 10 ne bude ulagalo.
Prema tome, veću ćemo uslugu učiniti Železnicama Srbije da im napravimo puteve, odnosno pruge sa kojima je moguće vrlo realno od Beograda do Niša doći za jedan sat, onda bi svi putovali od Beograda do Niša vozom. Ali, ako treba da se klackate pet i po sati do Niša, onda naravno niti će oni imati putnike, niti će moći nešto da zarade i večito će biti na jaslama države.
Prema tome, moj je apel da se pronađu dodatna sredstva i da se intenzivira rad na Koridoru 10, jer je to upravo ono što je jedan aktivan odnos u odnosu na ekonomsku krizu.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo poslanici, gospođo i gospodo ministri, na Odboru za prosvetu izdvojio sam mišljenje za deo budžeta vezan za prosvetu. Činjenica je da je u budžetu za prosvetu opao njegov udeo sa 3,8% u prošloj godini na 3,59 u ovoj. Ne sporeći potrebu za štednjom, nekako se uvek na prosveti ili eventualno nauci pravi štednja.
Naravno, pošto štednje ne može da bude na platama i onim najneophodnijim troškovima za škole, onda je štednja uvek na onom kreativnom delu novca koji se troši u prosveti, a on je već pao na ispod 1%.
Jednom prilikom sam rekao i sve mi više liči da će to tako da bude, kada se na troškove bude izdvajalo 100% budžeta za prosvetu, da onda Ministarstvo prosvete valja ukinuti, jer su dovoljna dva službenika da ukucavaju isplate.
No, sa žaljenjem moram da konstatujem da je budžet u razdelu za prosvetu bajan u odnosu na budžet u celini. Kada se raspravlja o budžetu ili rebalansu budžeta, onda obično oni koji sede u opoziciji imaju neke svoje političke razloge zbog kojih su protiv predloga budžeta.
Međutim, verujte mi, ovoga puta meni predloženi rebalans budžeta, najblaže rečeno, vređa inteligenciju. Naime, toliko pogrešnih logičkih pretpostavki je napravljeno, da se bojim, za razliku od mog kolege Obradovića, ne mislim da ćemo mi praviti rebalans, bojim se da ćemo mi na jesen proglasiti opšti bankrot.
Mogao bih satima da vam pojedinačno nabrajam pogrešne načine razmišljanja, pogrešne postupke, štednju tamo gde ne treba štedeti, a rasipanje tamo gde ne treba rasipati, ali pokušaću u ovo malo vremena da vam navedem samo jedan primer.
U budžetu za 2009. godinu je bilo odvojeno pet milijardi dinara za izgradnju Koridora 10. Sada je odvojeno nula dinara. Pazite, u vreme ranijih ekonomskih kriza, pa to i vrapci na krovu znaju, obično države posežu za javnim radovima. Sve da u Srbiji ima hiljade kilometara autoputeva, a nema, sve da nam ti autoputevi i pruge ne trebaju, valjalo bi u njih ulagati.
Objasniću vam logiku. Svaki dinar uložen u taj posao, od svakog dinara državi se vraća najmanje 80%, jer u startu, pare se troše u državi, onaj ko je na tom poslu zaradio plaća državi poreze, od ostatka para neće ih nositi na Kajmanska ostrva, već će ih potrošiti ovde. Država će da uzme porez na PDV i druge akcize. Kada sve saberete i oduzmete, skoro da ništa para niste ni dali, a imate dobit i te kako veliku. To vam je jedan primer najdirektniji, gde je valjalo nešto uraditi.
Umesto toga, vi ponovo primenjujete logiku dići ću neki porez od 10% na 20%, pa ću onda automatski imati duplo više prihoda, eventualno ću nešto malo da odračunam itd. Ne znam na koji način je Vlada došla do procene koliko će zaraditi na povećanju akciza za benzin. Naravno da će pasti potrošnja.
Da izvinite, svakog meseca trošim tri hiljade dinara za benzin i toliko ću i dalje da trošim. Reći ćete uvešćemo manje nafte. To je tačno. S druge strane…
(Predsedavajuća: Pet minuta.) završavam, cena benzina se odražava i na cenu krompira i luka na pijaci. Znam da mi je isteklo vreme, ali sa velikim žaljenjem moram da istaknem da se bojim da Srbiji pod ovakvom Vladom vrlo ubrzano ističe vreme. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, pročitali smo u novinama da će ovo biti jedan štedljiv rebalans budžeta. Evo kako izgleda ta štednja.
Kao što znate, budžet je 720 milijardi, otprilike. Od 720 milijardi 60 milijardi su diskreciona prava pojedinih ministarstava da troše pare na osnovu odluka Vlade ili 8,3% budžeta. Prvak sveta i okoline je Ministarstvo gospodina Dinkića, sa 28 milijardi, što čini 47% ove sume ili 4% budžeta.
Ministarstva koja pripadaju stranci G17 plus su 33 milijarde diskrecionih prava, što iznosi 55% ove sume – toliko vas prijatelji demokrate košta vaš koalicioni partner. To iznosi 4,7% budžeta ili otprilike polovina budžetskog deficita. Sve komentare ostavljam vama. Hvala.

Dugujem izvinjenje, gospođo predsednice, javljam se povodom amandmana gospodina Samardžića. Gospodin Samardžić je na član 2. predložio amandman, koji Vlada nije prihvatila, a da bi bilo jasno o čemu se radi pročitaću vam član 2. Predloga zakona koji definiše političku stranku.
U Predlogu zakona stoji: "Politička stranka u smislu ovog zakona je organizacija građana slobodno i dobrovoljno udruženih osnovana radi ostvarivanja političkih ciljeva demokratskim oblikovanjem političke volje građana i učešća na izborima."
Gospodin Samardžić je u ime Demokratske stranke Srbije predložio, po mom dubokom uverenju, bolju formulaciju: "Politička stranka u smislu ovog zakona je organizacija slobodno i dobrovoljno udruženih građana", početak je isti, "osnovana radi ostvarivanja političkih ciljeva delovanjem u organima javne vlasti ili u opoziciji. U svojim javnim aktivnostima, a posebno u okviru izbornog procesa, politička stranka sledi i unapređuje vrednosti i načela demokratske politike."
U obrazloženju predloga smo napisali, gospodin Samardžić je napisao sledeće: "Tri osnovna elementa za određivanje pojma političke stranke u Predlogu zakona (prvo, slobodno i dobrovoljno udruživanje građana, drugo, oblikovanje političke volje građana i treće, učešće na izborima) ne ističu najspecifičnija obeležja političke stranke.
To je pre svega njena karakteristika da kao politička organizacija svoje političke ciljeve ostvaruje vršeći vlast u državi posredstvom državnih organa ili delujući u opoziciji.
Stoga se upravo ove karakteristike ističu u prvi plan određivanja pojma političke stranke u Predlogu zakona. Učešće na izborima pominje se u drugoj rečenici ovog člana kao posebna javna delatnost političke stranke i uz istovremeno indikativno i imperativno određivanje da u svojim javnim aktivnostima ona unapređuje vrednosti i načela demokratske politike."
Ovome bih dodao još nešto.
Isticanjem ovakve definicije političke stranke, kako je predložila Demokratska stranka Srbije (a mogao bih da se pozovem na to da je to jedna poznata školska definicija političke stranke), mi zapravo ističemo u prvi plan ono što jeste suština postojanja političke stranke, a to je pravo da se trudi da bude parlamentarna stranka i da u okviru toga, bilo vršeći vlast, bilo sedeći u opoziciji ili kontrolišući vlast, ostvaruje interese zbog kojih je napravljena.
Sve drugo podseća, bar mene, ako se to ne pomene direktno, na onaj stari period jednopartijskog sistema, gde je ona jedna jedina stranka koja je smela da postoji zapravo postojala, tobož, žrtvujući se za narod, pateći zbog teškog života naroda, da ne nabrajam dalje šta se u to vreme moglo čitati i po udžbenicima i po novinama, a zapravo se radilo o golom sedenju na vlasti jedne jedine partije uz proganjanje svih, naravno, i pomisli da može da postoji neka druga partija.
Čini mi se da je formulacija koju smo mi predložili bolja i ne vidim jasno razloge zbog kojih je amandman odbijen.
Na kraju samo još da dodam da smo u Demokratskoj stranci Srbije, to sam rekao i kada smo predlagali amandmane, odnosno kada smo govorili u načelu o ovom zakonu, imali dilemu da li da pišemo baš sve amandmane koje bismo mogli da napišemo, pa smo se opredelili za drugu varijantu – da napišemo samo osam amandmana koji bi stvarno dirali u neke suštinske izmene u samom tekstu zakona. Nama su formalno prihvaćena četiri amandmana, zapravo i peti, jer je prihvaćen amandman gospodina Markićevića, a u istovetnom tekstu smo i mi dali amandman. Znači, pet je prihvaćeno, tri nisu.
Ali, bez obzira na očigledno postojanje dobre volje u ovom slučaju, koja vrlo često kod nekih drugih ministarstva ne postoji, da se ima sluh za ono što poslanici, svejedno iz koje partije, da li iz većine ili opozicije, predlažu, nismo zadovoljni što preostala tri amandmana, koja su po našem dubokom uverenju veoma bitna, nisu prihvaćena, jer bi to nesumnjivo popravilo tekst zakona. Neke manje amandmane, neke tehničke ispravke itd. nismo ni predlagali. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, možda bi bilo dobro da ministar uđe, bližimo se kraju i bilo bi interesantno da čujemo i njegove reakcije, možda neformalnih 30 sekundi pauze, mislim da je on u restoranu.
(Predsedavajući: Ono što ja mogu sa ovog mesta jeste da zamolim ministra, ukoliko me čuje i ukoliko je blizu, da uđe u salu i zauzme svoje mesto i zahvaljujem unapred.)
Zahvaljujem. Dok ministar ne dođe mogu da kažem da smo mi, upravo ovaj saziv Skupštine, pre sedam meseci imali jednu čudnu situaciju, ne znam kako je ona pravnički razrešena: Vlada je prihvatila amandman jednog narodnog poslanika, a odbila istovetan amandman drugog. Onda je u tehnologiji glasanja, kakvu mi svi poznajemo (naravno, kad glasate petsto puta više ne znate za šta glasate), taj isti amandman bio odbijen. S jedne strane je amandman postao deo zakona, a s druge strane je odbijen. Kako je ta pravnička zavrzlama razrešena, ja ne znam.
U svakom slučaju, gospođa Radović je kazala, nije nama važno, važno je da je amandman prošao, da li je prošao pod imenom ovog ili onog autora nije važno, ali mislim da bi bilo najjednostavnije da gospodin ministar (zahvaljujem mu se što je ušao) formalno prihvati sve ove amandmane koji su dati u istovetnom tekstu.
Da ne bih ponovo govorio, to se odnosi i na amandmane nekih drugih poslanika na član 9, gde se broj 500 zamenjuje brojem 1000.
Kad smo već kod brojeva, samo da kažem poslanicima, neki od ovih amandmana se razlikuju u tome što neki koriste reč "cifra", a neki "broj". 500 i 5.000 nisu cifre. To su brojevi. Cifre su samo one od nula do devet. Ubuduće, kad sutra budemo govorili o iznosima, milijardama, trilijardama i svemu ostalom, ni to nisu cifre, to su brojevi ili, pošto se radi o parama, iznosi.
Hteo sam da kažem još nešto u vezi sa ovim amandmanom. Mislim da to zaslužuje da se kaže. Naime, šta je bio motiv poslanika Demokratske stranke Srbije, u čije ime smo gospođa Radović i ja podneli amandman, da se broj 5.000 potpisa zameni brojem 10.000? Nije bila naša želja da otežamo registraciju neke stranke, naprotiv, želja nam je bila da sa tih 10.000 potpisa stranka stekne neka svoja nova prava. U skladu sa tim smo predložili novi član 26a, o kome ću kasnije da pričam, koji je nažalost odbijen, pa ću onda da obrazložim našu osnovnu motivaciju zašto smo bili za to da se 5.000 podigne na 10.000. Inače, ako nema garantovanih prava registrovanoj stranci, onda možemo raspravljati i o tome da ovaj broj potpisa može biti zanemarljivo mali, 200, 300, 500, onda uopšte nije potrebno ići na hiljade potpisa.
Toliko ovom prilikom, a kad bude reči o članu 26a izneću argumentaciju u prilog tom amandmanu.

Nije baš mnogo čest slučaj. Reč je o ovom amandmanu gde se broj potpisa sa 500 povećava na 1.000.
To je Vlada prihvatila i postao je sastavni deo zakona, ali hteo bih da govorim protiv tog amandmana.
Želim da iznesem stav Demokratske stranke Srbije. Demokratska stranka Srbije smatra da broj potpisa za stranke nacionalnih manjina ne treba povećavati sa predviđenih 500 na više i želeo bih da iznesem razloge za tako nešto.
Ne sumnjam da neke nacionalne manjine zastupljene i u ovom parlamentu, koje su brojno veće, kao nacionalne manjine Mađara, Albanaca ili Bošnjaka, neće imati nikakav problem u prikupljanju i 1.000 potpisa, ali u duh postojanja stranaka nacionalnih manjina mislim da mora da se vodi računa o svim nacionalnim manjinama, pa i o onima kojih nema u toliko velikom broju i koje se možda nisu do sada politički organizovale, a treba im dati šansu da se politički organizuju, i za koje bi broj 1.000 bio možda preveliki za registraciju njihove političke stranke.
Iz tog jednog suštinskog političkog razloga DSS smatra da ovaj broj ne treba dizati preko 500. Doduše, ja bih, kao svaki profesionalno deformisan matematičar mogao da dam i matematičko obrazloženje: da bi neka stranka kao što su DS, DSS ili neka treća stranka ušla u parlament, mora da osvoji oko 200.000 glasova. Da bi stranka nacionalne manjine ušla u parlament, treba da osvoji oko 14.000 glasova. To je, čini mi se, oko 70 puta manje. Uglavnom, računao sam jednom prilikom, čini mi se da bi oko 700 glasova, odnosno potpisa u tom slučaju trebalo da se prikupi i to je, da kažem, neki odnos.
Naravno, ovaj amandman će postati sastavni deo zakona, pošto ga je Vlada prihvatila, ali mi ipak mislimo da to nije dobro. Hvala.