Gospodin Palalić i ja smo u ime DSS podneli amandman na član 14. zakona koji, podsećam vas, govori o tome šta sve treba da sadrži statut političke stranke. Podneli amandman na stav 3. tog člana, gde je u Predlogu zakona nabrojan jedan veliki broj obaveznih stvari koje statut mora da sadrži. Mi smo smatrali da ne treba, da bi se videla priroda političke stranke, ne treba toliko podataka navesti u statutu, odnosno ne treba da bude obavezno i predložili smo, zapravo, da taj stav 3. člana 14. bude znatno kraći.
Mi smo kazali: "Statutom se obavezno uređuju", dakle obavezno, "nazivi i sedište političke stranke; simboli vizuelnog identiteta; izgled i sadržina pečata političke stranke i organizacionih jedinica po teritorijalnom principu; organi i njihova ovlašćenja, sastav, način izbora i opoziva, trajanje mandata i način odlučivanja", i onda smo prosto rekli, "kao i sva druga pitanja od značaja za rad i delovanje političke stranke".
Naime, ovo što je navedeno je obavezno i potpuno je jasno da na osnovu toga služba koja o tome vodi evidenciju može da stekne uvid u to kako je strukturirana nova politička stranka, ili stara politička stranka, a sve ostalo su neki detalji koji mogu da budu sadržani u statutu; ne vidim da su neki od onih detalja koji su navedeni u članu ovog zakona baš preterano neophodni.
Mislim da je formulacija koju smo predložili gospodin Palalić i ja nesumnjivo korektnija jer decidirano navodi ono što je apsolutno obavezno, a ovo drugo je ovo drugo. Mislim da političkim strankama treba ostaviti na volju kako će da izgleda njihov statut; šta će on sve da sadrži, koje sve detalje, to je sad stvar svake političke stranke, nije od interesa nijednom državnom organu da se preterano sekira o tome. Hvala.

Neće biti da se slažem, jer mi predlažemo jedan amandman, a vi ga ne prihvatate. Pokušaću da iznesem argumentaciju koja bi možda mogla gospodina ministra naterati da promeni svoj stav. Prvo ću da i ostalim poslanicima (pitanje je da li im je baš pred rukom taj amandman) pročitam naš predlog: Posle člana 26. dodaje se novi naslov Izborna prava stranaka upisanih u registar i dodaje se novi član 26a koji glasi: "Političke stranke upisane u registar imaju pravo sudelovanja na predsedničkim, republičkim, pokrajinskim i lokalnim izborima, a da pri tom ne moraju prikupljati potpise propisane odgovarajućim izbornim zakonom".  
Slažem se delimično sa gospodinom ministrom da treba promeniti izborne zakone, ali ne škodi da takva odredba stoji i u ovom zakonu, pre svega zato što je ovo zakon o političkim partijama koji na određeni način traži od političkih partija da zadovolje određene uslove da bi bile registrovane kao političke partije, a s druge strane, treba da navede neka prava koja politička partija ima.
Kada odem, recimo, da registrujem fudbalski klub, onda moram da znam da li imam pravo da igram u ne znam kojoj ligi, šesnaestoj, nije važno. Tako isto i politička stranka koja se registruje mora da zna unapred koja su joj garantovana prava. Doći će sutra neki drugi ministar i neka druga vlada, 17. vlada, nije važno, pa će da propiše ko zna šta i ko zna kakve izborne zakone će da donese. To je jedno.
Drugo, donošenje bilo kog izbornog zakona, a od gospodina ministra smo čuli da je u nekoj proceduri, nije ušlo u skupštinsku proceduru, ali da je u proceduri donošenje novog zakona o lokalnim izborima...
Postoje još tri zakona, a to su zakon o predsedničkim izborima, zakon o republičkim izborima i zakon o pokrajinskim izborima, i to će nekog dana možda ući u neku proceduru.
Ali, ne smeta ništa, ja vam, gospodine ministre, dajem taj predlog. Možemo jako dugo raspravljati i na okruglim stolovima i zvanično u Skupštini o izbornim zakonima. Imate mnogo otvorenih detalja, u smislu izbornog sistema, definisanja izborne procedure, izborne komisije itd. Ima raznih detalja, vrlo pipavih, tako da kažem, oko kojih se možemo ili ne moramo složiti, o kojima ćemo svakako dugo raspravljati. Međutim, sve postojeće zakone koje sam nabrojao, predsednički, republički, pokrajinski, pa čak i ovaj lokalni, možete promeniti, doneti izmene i dopune tih zakona u onom jednom članu koji govori o prikupljanju potpisa i ubaciti jednu rečenicu. Verujem da ovde u Skupštini ne bi bilo potrebe ni da se raspravlja o tim zakonima. Verovatno bismo ih konsenzusom prihvatili.
Dakle, neka ova odredba uđe u ovaj zakon kao pravo političke stranke, da nekom ne bi palo na um da to pravo ospori, a vi nam možete, koliko sutra, poslati ova četiri izborna zakona koji će samo to formalno da promene. O izbornim sistemima, novim zakonima itd. možemo i treba da raspravljamo u jednoj regularnoj proceduri.
Na kraju, pošto je ovo poslednji amandman o kom imamo potrebe da pričamo, da nešto kažem i ukupno uzev o zakonu, odnosno viđenje Demokratske stranke Srbije. Podsetiću vas da smo u raspravi u načelu mi apsolutno prihvatili potrebu donošenja zakona, potrebu da se stvari koje su nekada, sa raznim namerama, definisane, još 1990. godine ili devedesetih godina, izmene ili dovedu u red. Složio bih se i ne bih sada licitirao da li će na političkoj sceni biti 20, 220 ili ne znam koliko partija, biće koliko bude, to nije ni važno, važno je da se političkim strankama i zakonski (mada tu fali još jedan detalj, o njemu ću nešto da kažem) da tačno onaj značaj koji treba da imaju.
Mi smo sada u medijima, a bojim se da se to pomalo i namerno radi, izloženi, u stvari, jednom tihom tugovanju za vremenom kada političke stranke nisu ni postojale, osim one jedne. Bože moj, to je bar bilo idilično. Onda se znalo ko je gazda i ko šta odlučuje, i ko šta tu ima da priča i šta ima da postoje neki poslanici; mogu da postoje, ali tako da dođu i izglasaju 188 zakona za jedno prepodne i da odu lepo kući na sledećih šest meseci, da odmore. Tog žala po medijima ima.
Jedan od načina... bojim se da svi mi, moja stranka svakako to hoće, valja se i dalje boriti za demokratski uređeno društvo, gde reči "politička stranka" neće biti pogrdne reči, nego će to biti jedno specifično udruživanje građana sa onim ciljevima koji su, između ostalog, navedeni u ovom zakonu.
Dakle, ponoviću, DSS svakako smatra da zakon o političkim strankama valja doneti. Takođe sam izneo stav Demokratske stranke Srbije u raspravi u načelu kada sam kazao da, nažalost, postoje neki neotklonjivi nedostaci ovog zakona.
Iz razumljivih razloga DSS smatra da je u ovaj zakon valjalo uneti i odredbe o finansiranju političkih stranaka da bi se zaokružila ona priča o obavezi i pravu koje političke stranke imaju ili je, u krajnjoj liniji, u paketu sa ovim zakonom trebalo doneti i zakon o finansiranju političkih stranaka, jer onda je priča tu do kraja čista. Zapravo bi bila najčistija kada bi se doneli svi izborni zakoni, ali ova dva svakako.
Obrazloženje je da zakon o finansiranju političkih stranaka donosi drugo ministarstvo. Pa, nisam baš siguran da je to obavezno stvar Ministarstva finansija. Čak da je i tako, ne vidim nikakve smetnje da jedan zakon ili paket zakona predlože dva različita ministarstva.
Na kraju krajeva, pitanje broja ministarstava i šta koje ministarstvo radi definiše se Zakonom o Vladi i to je promenljiva kategorija. To je jedna mana, za koju naravno ministarstvo gospodina Markovića nije odgovorno, ali mislim da je moglo da se u paketu sa ovim i to pitanje reši.
Postojeći zakon o finansiranju političkih stranaka, po mom mišljenju, nije dobar i po mišljenju DSS njega valja menjati, ali menjati u nekom određenom pravcu. O tome će, naravno, biti reči kada o tom zakonu bude reči.
Jako mi je žao što preostala tri naša amandmana nisu prihvaćena. Već sam kazao, namerno smo ih podneli samo za ono što smatramo suštinskim. Razmišljao sam o još nekih 20 ili 30 amandmana, ali ne toliko bitnih i nismo hteli da ispravljamo svaku sitnicu koja nam se ne sviđa. Ovih osam, koje smo u ime DSS podneli gospodin Samardžić, gospođa Radović, gospodin Palalić i ja, to su stvarno bili neki naši suštinski amandmani.
Ne sumnjam da će ovaj zakon vladajuća većina izglasati. Dobro je da dobijemo taj zakon, ali DSS, zbog svega ovoga što sam kazao, neće dati glasove za ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem gospođo predsednice.
Dame i gospodo poslanici, prvo moram da kažem da mi je veoma žao što gospodin Dulić nije u sali. Ovaj amandman je odbijen, a ja ne razumem mnogo logiku zašto je odbijen. Obrazloženja koja se daju su neprimerena i ne bih želeo da ih komentarišem.
Ono što zaslužuje komentar, to je da trenutno u sali ima 9, i slovima – devet poslanika vladajuće većine. Šteta, malopre ih je bilo sedam, mogao bih da ih nazovem sedam veličanstvenih.
Sada ih je, ipak, devet, dakle, nisu veličanstveni. To pokazuje da kada bi se, kojim slučajem, Vlada mogla obarati prostom većinom, u ovom trenutku bi pala Vlada.
DSS je podneo amandman na član 44. stav 1. tačku 1), koja glasi – stanju i promenama stanja u životnoj sredini, na osnovu podataka i informacija dobijenih praćenjem odgovarajućih indikatora, da se umesto tačke dodaju reči – i parametara.
To je vrlo razumljiv amandman. Razumljiv, kada se iz političkih razloga, pošto se mi politički razlikujemo, neki amandman odbija, ali ne razumem potrebu da se po svaku cenu amandman odbija i zato ponavljam da mi je žao što gospodin Dulić nije tu. Uveren sam da bi, kad bi čuo obrazloženje, prihvatio amandman.
Indikator, dozvolićete mi da se ponešto razumem u terminologiju te vrste, je implicitni pokazatelj, a parametar je eksplicitni pokazatelj. U poslovima vezanim za ekologiju ima mnogo eksplicitnih pokazatelja i ne vidim šta bi promenilo stvar da se doda i ta jedna reč – parametar. Uopšte ne razumem predlagača zakona, zašto je amandman odbijen.
Ako se ne varam, prekardašio sam dva minuta, ali pretpostavljam da moja stranka ima vreme i to je ono što sam želeo da kažem. Interesovalo bi me obrazloženje zašto je amandman odbijen. Hvala.

Zahvaljujem. Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, pažljivo sam slušao izlaganja juče i danas.
Moram da priznam da sam danas nešto manje srećan nego juče. Naravno, prirodno je pravo gospodina ministra da brani zakon, ali nekako sam suviše sumnjičav kada se to radi previše gorljivo. Naime, višak strasti po pravilu znači manjak argumenata. Možda sa malo manje strasti možemo da pričamo o ovom zakonu.
Nisam se zato javio, želeo bih samo da podsetim na dve stvari. Jedno je činjenica da ovo nije baš... ne slažem se sa gospođom Čomić da je ovo tehnički zakon, naprotiv. On se, doduše, formalno donosi kao i svi drugi zakoni, ali spada u kategoriju zakona koje valja doneti sa što većim konsenzusom. Takav će biti i zakon o finansiranju političkih stranaka, takav će biti, eventualno, i neki noviji izborni zakon. U zemljama krhke demokratije (nažalost, bojim se da mi još uvek tragamo za demokratijom i da tu moramo raditi još dosta vremena) ovakve vrste zakona valja donositi sa što širim konsenzusom. Može se, naravno, zakon izglasati sa 128 glasova skupštinske većine. Izglasavali smo već takve zakone, manje ili više važne. Ovde je bitno da se postigne što veći konsenzus. Svako iole mudar će ovo da razume.
Drugo, video sam da su razne političke stranke predlagale da umesto 5.000 potpisa bude 10.000 potpisa. I moja stranka je to predložila, ali moja stranka to nije predložila nezavisno od drugih rešenja. Nama je ideja bila sledeća: 10.000 potpisa, a onda imamo otvorena vrata za sve izbore, od predsedničkih, parlamentarnih, pokrajinskih, lokalnih. Dakle, stranka koja je registrovana sa 10.000 potpisa mora da dobije otvorena vrata i ne mora da skuplja svaki put, za svake lokalne izbore ispočetka potpise. To je bila naša ideja. Ako nema tog rešenja, onda ne treba ni 5.000, neka bude 500.
Tačno je da su tu potrebne određene izmene izbornog zakona u tom pravcu.
Ako u ovom zakonu damo instruktivnu normu da je pravo političke stranke da učestvuje na izborima ako je registrovana, bez ikakvih dodatnih uslova, onda će ta instruktivna norma morati da natera onog ko bude jednog dana donosio izborni zakon, to neće morati da bude ova vladajuća većina, može neka druga, da mora onda takvu formulaciju da donese i unese i u takav zakon.
Naravno, ovom prilikom neću dalje ulaziti u obrazlaganje naših amandmana, kao ni u diskusiju o amandmanima drugih poslaničkih grupa.
Iz diskusije sam shvatio da tu ima krajnje suvislih amandmana. Molim vladajuću većinu, molim Vladu da vrlo ozbiljno razmotri amandmane poslanika i da, tako da kažem, ne bude uskogruda u odbijanju ili prihvatanju tih amandmana. Zahvaljujem.

Dovoljno će mi biti 30 sekundi. Skratiću pozdrave. Ipak, DSS ostaje pri svom predlogu. Sve je to lepo, jednog dana ćemo doneti izborni zakon, ali kao pravo političke stranke to mora da se nađe i u ovom zakonu.
Ne znam ko će donositi sledeći zakon, ko će tada biti skupštinska većina, ko će biti ministar itd.; to uopšte, na kraju krajeva, nije ni važno. U ovom zakonu mora da stoji pravo političke stranke koje je stekla time što je politička stranka. Takva norma, da li u onom tekstu koji je predlagala Demokratska stranka Srbije ili eventualno nekom malo drugačijem tekstu, mora da stoji u ovom zakonu. Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, želim da u ime DSS-a konstatujem nekoliko činjenica. Prvo, prošle nedelje, u ponedeljak, utorak i sredu u ovoj sali se dešavalo šta se dešavalo, da ne opisujem.

Drugo, 3. marta ove godine, pre 36 dana, Poslanička grupa DSS je uputila jedno pismo i postavila određena pitanja gospođi predsednici Parlamenta, da ne bih mnogo pričao pročitaću vam pitanja:

– Da li postoji finansijska analiza troškova korišćenja dva skupštinska zdanja?

– Kakva je namena pojedinih prostorija u svakom zdanju?

– Da li će u vreme krize i štednje raditi dva skupštinska restorana i sa kolikim kapacitetom?

– Koji su investicioni radovi izvedeni u toku 2008. godine u oba skupštinska zdanja?

– Da li je osposobljen elektronski sistem za glasanje u skupštinskoj sali Doma Narodne skupštine i koji su razlozi zbog kojih taj sistem ne funkcioniše?

– Da li su obezbeđeni uslovi za rad medija u Domu Narodne skupštine Republike Srbije?

Treće, u predviđenom roku od 15 dana mi odgovor nismo dobili, što nije samo kršenje Poslovnika, nego je i šteta da ga nismo dobili, jer da smo ga dobili, onda se verovatno prošle nedelje ne bi desilo ono što se desilo, nego bi se valjda u međuvremenu neke stvari uredile. Četvrto, odgovor smo dobili juče, međutim, nažalost, taj odgovor je potpuno paušalan i mi nismo tim odgovorom zadovoljni. Da vam to ilustrujem, samo mali detalj. Recimo, na pitanje o radu medija, dobili smo sledeći odgovor – u oba objekta Narodne skupštine oko petsto akreditovanih novinara, televizijskih i tonskih snimatelja ima obezbeđene uslove za rad i praćenje aktivnosti Narodne skupštine, kao i njenih radnih tela.

To ''obezbeđeni uslovi'', odmah da vam kažem, u ovoj zgradi znači – imaju jednu prostoriju od 30 kvadratnih metara, što na petsto akreditovanih novinara izlazi 16,67 novinara po kvadratnom metru. Ako se svi popnu jedan drugom na ramena, verovatno onda mogu i da rade.

Konačno, ovde pitanja neću postavljati, nego ću u pismenoj formi, naravno, predsednici Skupštine dostaviti pitanja da ne bi trošio vaše vreme.

Želim još da kažem da sam ovo izneo ovde sa nekom verovatnom naivnom nadom da će vladajuća većina konačno sastaviti prst na čelo i uz neophodnu saradnju sa opozicijom početi da rešava probleme u funkcionisanju Skupštine, ne bi li ovaj visoki dom funkcionisao onako kako to dolikuje.

Zahvaljujem. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, odmah da kažem da DSS apsolutno misli da treba doneti novi zakon o političkim partijama. Postojeći Zakon donesen u vreme kada je uvaženi kolega Ružić imao 15 godina, donesen je, bojim se ne sa preterano poštenim namerama; prva verzija je donesena još dok je postojala jednopartijska država, a kasnije su doduše, dolazile izmene, u višepartijskom sistemu, ali opet sa jednom apsolutnom vlašću SPS.
Moj je tadašnji utisak bio, i ne samo moj nego i mnogih uglednih intelektualaca, da je donesen jedan zakon koji je trebalo do maksimuma da iskompromituje ideju višestranačkog sistema. Mnoge od tih 576 postojećih partija, izvinjavam se, napravila je policija. Birali su im divna imena, na primer, ''Partija poštenih pijanaca'', pa ''Jogi-letači'', pa da ne nabrajam, oni koji imaju dugo pamćenje setiće se još takvih sličnih naziva. Svakako je neophodno stvari svesti na pravu meru i celu priču uozbiljiti. Dakle, potreba donošenja novog zakona nije sporna.
No, ako nije sporno da valja igrati utakmicu, mi nismo previše zadovoljni igrom same utakmice, odnosno nismo presrećni sa Predlogom koji smo dobili, ne sumnjajući u dobre namere predlagača, mislimo i imamo dosta primedbi. Dve primedbe su globalne. Jedna je otklonjiva, a druga nije. Naime, mislimo da zakon o političkim partijama ne treba samo da ima onu jednu stranu obaveza političkih partija, odnosno onih koji prave političku partiju, nego mora da sadrži i onu drugu stranu, a to su prava koja se stiču organizovanjem političke partije. U tom smislu je bilo mudro da zajedno sa ovim tekstom dobijemo jedan tekst koji je zapravo predmet jednog drugog zakona, a to je zakon o finansiranju političkih partija. Mislimo da bi bilo pametnije da se to sve nalazi u jednom zakonu, a ne u dva zakona. Taj deo je, nažalost, u ovom trenutku neotklonjiv, jer naravno, radi se o jednoj materiji koja zahteva jedno bitno proširenje predloženog teksta.
Drugi deo je otklonjiv i u tom smislu DSS je napisala jedan amandman. Naime, cilj formiranja političke stranke je učestvovanje na izborima, parafraziram, to ste napisali u jednom članu i to je ispravno, smatramo da samim činom formiranja političke stranke pod uslovima koji su navedeni, a koje mi čak mislimo da pooštrimo, treba jasno naglasiti da samim tim politička stranka može da učestvuje na svim vrstama izbora, kako na predsedničkim, tako na i parlamentarnim i na pokrajinskim i na lokalnim, bez dodatnog skupljanja potpisa. Dakle, ako sam ja kandidat neke stranke, recimo, na predsedničkim izborima, onda ne treba da skupljam posebno potpise, a ako hoću pod imenom i prezimenom da budem kandidat kao nezavisni kandidat ili imam neku grupu građana na nekim lokalnim izborima, onda naravno treba da skupljam potpise.
Znam da ćete kazati da je to materija izbornog zakona i da to treba da se reguliše u izbornom zakonu. Tačno je. To jeste materija izbornog zakona i treba da bude regulisano u izbornom zakonu, ali treba kao pravo da stoji i u ovom zakonu. Sutra će biti neko drugi na vlasti, neka druga koalicija, ili prekosutra ili za 10 godina, svejedno, treba da stoji u zakonu o političkim strankama pravo političkih stranaka da sudeluju na izborima, a da pri tom ne prikupljaju dodatne potpise. Jer, da se razumemo, 10 hiljada potpisa, ako ništa drugo, košta pola miliona dinara, ako je 50 dinara po potpisu, verifikacija potpisa, a možda i više, ne znam koje su sada cene, i naravno, predstavlja jedno beskrajno gubljenje vremena i svega ostalog.
A, ako smo registrovana politička stranka, onda je prirodno da idemo ona izbore, prirodno je da imamo predsedničkog kandidata, prirodno je da idemo na lokalne izbore, pokrajinske izbore, parlamentarne izbore i to je nešto što smo mi predložili, tako da, mislimo da pored toga što to treba uneti u odgovarajuće izborne zakone, treba kao pravo političkih stranka da stoji i u ovom zakonu.
DSS je imala, u vezi sa svojim primedba jednu globalnu dilemu – koliko amandmana da podnesemo, ne u smislu da bismo zamajavali ovu skupštinu, nego da li da insistiramo na tim primedbama ili samo na onim najvažnijim? Opredelili smo se za ovo drugo. Imamo dosta različitih primedbi na razne formulacije u raznim članovima, ali smo podneli samo osam amandmana. O njima ćemo detaljno pričati kada bude tekla rasprava u pojedinostima. Ja bih samo apostrofirao, jedan sam već pomenuo, samo još dva amandmana.
Dali smo primedbu, i mislimo da je to ozbiljna primedba, na član 18, gde se govori o nazivu političke stranke, gde je predlagač zakona ispravno, pored ostalih stvari, predvideo da ime ne može da sadrži elemente predviđene članom 4. stava 2. ovog zakona. Dakle, to je ono u vezi širenja verske, rasne i ostale mržnje. Međutim, vi ste prevideli, odnosno predlagač je prevideo jednu mogućnost. Zamislite da ja osnujem stranku po svim našim propisima, po Ustavu, po zakonu, po evropskim normama, kako god hoćete i nazovem tu stranku, nacional–socijalistička partija. Po ovom predloženom tekstu ja to mogu.
Mi smo dali predlog da se ne može dati ni ime, odnosno neka imena iz prošlosti koja direktno asociraju na određenu vrstu politike. Drugu primedbu, vidim da su mnogi ovde to pomenuli, a odnosi se na broj potpisa, saglasno onom našem predlogu da registrovana politička partija može bez skupljanja potpisa da sudeluje na izborima, smatramo da broj potpisa za političke stranke treba da bude 10 hiljada, odnosno sa pet hiljada da se digne na 10 hiljada. Doduše, ne mislimo da treba dizati potpise za stranke nacionalnih manjina i to ću da obrazložim.
Postoji, doduše, jedno matematičko obrazloženje. Stranka da bi ušla u Parlament treba da osvoji oko 200 hiljada glasova. Stranka manjina da bi ušla u Parlament treba da osvoji oko 14 hiljada glasova. Ako to stavite u srazmeru ispada – ako je za registraciju političke stranke potrebno 10 hiljada glasova da je onda za registraciju stranke nacionalnih manjina potrebno 700 glasova. Nacionalne manjine to je širok pojam, ali srećom imamo dosta nacionalnih manjina i ja ne sumnjam da nacionalne manjine koje su brojno veće, kao mađarska nacionalna manjina, albanska, bošnjačka itd, mogu da skupe možda i više, mogu da skupe pet stotina, sigurno hiljadu i dve hiljade, ali mi mislimo da šansu treba dati da se politički organizuju one nacionalne manjine kojih kod nas nema dovoljno i da bi zato bilo dobro da se ostavi predloženih pet stotina potpisa.
Konačno, odmah da kažem, kao i uvek, rekao bih, raširenih ruku pristupamo raspravi o ovom zakonu, pod uslovom da minimalan broj primedbi koje smo dali bude prihvaćen mi bismo u tom slučaju zakon i podržali, ali ako naše primedbe ne budu prihvaćene, naravno, u tom slučaju nećemo moći da glasamo o tom zakonu. Hvala lepo. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na dnevnom redu je set, po mom stvarno objektivnom sudu, vrlo važnih ekoloških zakona.
Ovo ističem zato što je opšte mesto to da svi kažu kako su to važni zakoni, mada se to po načinu kako je rasprava organizovana ne bi moglo zaključiti. Naime, vladajuća većina je objedinila raspravu o 13 ekoloških zakona, tako da se, zapravo, vode samo dve rasprave. Potpuno je jasno da je to stav vladajuće većine prema tim zakonima. Čudim se gospodinu Duliću, uopšte, i Ministarstvu ekologije, da su na to pristali. Naime, što je veći broj tačaka koje su objedinjene u raspravi, po pravilu, to su manje važni zakoni.
Nije sporno za DSS da su ovi zakoni važni i stvarno je velika šteta što nije dat veći prostor za diskusiju o njima. Uostalom, da bi se o jednom zakonu kvalitetno govorilo, treba bar jedno pet minuta. Nije čudo da je ovlašćeni predstavnik DSS-a, gospođa Milica Vojić-Marković govorila pola sata, otprilike, a čini mi se da je i gospodin Mašić govorio pola sata, šest zakona po pet minuta.
Ima još jedan problem vezan za spajanje tačaka. Naime, u onoj prethodnoj raspravi su spojene razne tačke, a među njima i tačka o radioaktivnom zračenju. To bi se, možda, u nekoj državi koja se zove Švajcarska moglo spojiti, jer nema razloga da se posebno ističe radioaktivno zračenje. Međutim, u državi koja se zove Srbija, to nije pametno spojiti.
Bili smo izloženi bombardovanju, da razblažim, da kažem, kobajagi osiromašenim uranijumom, mada verujem da je to bilo nešto mnogo ozbiljnije, jer ne bi džaba B92 leteo iz SAD-a da isporuči taj teret da se radilo samo o osiromašenom uranijumu.
Šta god da jeste, dobro nije. Rasprava o toj tački je morala da bude posebna rasprava u ovom parlamentu.
Imao sam, da kažem, tužnu i ružnu privilegiju da 2001. godine vidim autentičan izveštaj o tome gde su sve tačke bombardovanja radioaktivnim uranijumom. Ima pojedinačnih tačaka van teritorije Kosova i Metohije, mislim da ih je četiri ili pet.
Nažalost, tačke na teritoriji našeg AP Kosovo i Metohija nisu više tačke, to je ravna linija na granici prema Albaniji i Metohiji, naročito, dugačka stotinak kilometara. Uveravati nas kako je to, Bože moj, naivno i nije nešto što zabrinjava, nije naročito preporučljivo.
Doduše, znam da u Srbiji ima nekih koji u ime nevladinih organizacija, bar ih tako zovu, to samo znači da ih ne finansira naša vlada, nego neke druge vlade, još uvek uporno ponavljaju ono što je svojevremeno izrekao Džejmi Šej, portparol NATO-a, u vreme agresije na našu domovinu, a to je da je to bilo jedno, Bože moj, humanitarno bombardovanje. Mislim da je time gospodin Šej postao ozbiljna konkurencija čuvenom Gebelsovom objašnjenju iz 1939. prilikom napada Vermahta na Poljsku.
Ova rasprava ima još jednu karakteristiku. Žao mi je što nije ovde gospodin Mićunović. On je u petak popodne, govoreći o ovim zakonima, izrekao jednu rečenicu. Kazao je, parafraziraću, naravno, kako u ovom parlamentu glatko teče rasprava o ovim zakonima i kako zato postoji više razloga. On je naveo onaj jedan, a to je da su, Bože moj, važni zakoni, ali ono što nije naveo, a što je imao na umu, to je činjenica da trenutno u Parlamentu, od 250 poslanika, ima samo 197 aktivnih.
Bojim se da bi u nekom sledećem koraku, takođe, moglo da padne na pamet da bismo mogli da imamo još manje aktivnih narodnih poslanika, pa da se još neke poslaničke grupe nađu van Parlamenta. Zamislite tu idiličnu scenu kada počnete sednicu sa 49 tačaka dnevnog reda i završite je do ručka i onda lepo odete na ručak i sve je u najboljem redu, kao u stara dobra vremena.
Doduše, gospodin Mićunović je više puta, između ostalog, i u ovoj sali, citirao jednu poznatu političku izreku. Znate, može se mačevima osvojiti vlast, može se mačevima i održavati na vlasti, ali se, dame i gospodo, na mačevima ne može sedeti. To što vama ovde, a ni nedaleko odavde, u Vladi, to što niste još primetili da vam nešto smeta kada sedite, to je ipak jedna zanimljiva činjenica. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, na prošloj sednici smo imali tačku dnevnog reda – Izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta i, kao neki prirodni nastavak tog posla, na ovoj sednici imamo izbor predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta. Na prošloj sednici sam izneo stavove DSS u vezi sa izborom Nacionalnog prosvetnog saveta i danas se verovatno ne bi ni oglašavali da ono što se dešavalo juče prilikom glasanja za članove Nacionalnog prosvetnog saveta, meni bar lično, a i mnogim mojim kolegama, nije ostavilo veoma gorak ukus u ustima.
Pre svega, neću sad da lamentiram o tome koliko je Nacionalni prosvetni savet, bar onako kako je zamišljeno u zakonu, jedna veoma važna državna institucija, institucija koja treba da bude sve drugo samo ne politička, koja treba da bude, pre svega, visokostručna, a zatim i da predstavlja i na neki način reprezentuje savest ovog društva u jednoj tako važnoj sferi kao što je obrazovanje.
Nažalost, bojim se da i ona tačka dnevnog reda na prošloj sednici, a i ova tačka dnevnog reda na ovoj sednici, ima potpuno pogrešan naslov. Dragi prijatelji, ovo nije izbor Nacionalnog prosvetnog saveta, ovo je izbor prosvetnog saveta vladajuće većine.
Nažalost, juče smo izabrali 23, neću da kažem, časnih ljudi, među njima ima i onih sa veoma lepim biografijama, ali smo ih nažalost birali ne zbog tih biografija nego zbog, da kažem, stranačke podobnosti vladajuće većine. To je bilo potpuno jasno.
Da ste, osim toga, bar to uradili sa nekim stilom, to bih i razumeo, ali ste se tu naganjali i potpuno protivposlovnički ponavljali glasanja, gde je jedini razlog za ponavljanje glasanja to što neko ko je trebalo da bude izabran nije dobio u prvi mah dovoljno glasova, bilo je to i kod izbora u nekim drugim kategorijama, po nekim drugim tačkama.
Pri tome, ponižavajući u krajnjoj liniji upravo te koji su izabrani, a da ne kažem da je jučerašnji postupak u Skupštini sasvim morao da uvredi mnoge časne i veoma kvalitetne ljude, koji ne da nisu izabrani, nego nisu dobili priliku da bilo ko za njih glasa.
Podsetiću vas – ovde je u vreme glasanja sedela samo vladajuća većina. Niko drugi razuman nije mogao da ostane da sedi nakon cirkusa koji se desio kod izbora gospođe Sonje Liht.
Hoću da kažem da ovo što smo juče radili ne valja ništa. Ne valja ništa ne zato što ne valja mojoj stranci ili nekoj drugoj stranci, ili što valja nekoj trećoj stranci, nego ne valja ništa što to za zemlju Srbiju i njenu prosvetu ništa dobro nije.
Uvodeći praksu da biramo kandidate vladajuće većine u tela kakvo je Nacionalni prosvetni savet, a takvih tela ima još, srećom, u ovoj državi, mi zapravo uvodimo praksu da će svaka sledeća skupštinska većina, bez obzira ko je činio, verovatno nažalost raditi to isto.
Tako ćemo imati praksu da će svaka sledeća skupštinska većina smenjivati aktuelnog predsednika nekog prosvetnog saveta, pa birati nekog novog itd.
Doduše, trenutno rizikujem da mi predsedavajuća, verovatno s pravom, zameri da zapravo ne govorim o tački dnevnog reda, jer na tački dnevnog reda je izbor predsednika tog i takvog prosvetnog saveta. Odmah da vam kažem, namerno to ne činim, jer celokupan postupak koji je sproveden u ovoj sali, iako, već sam vam rekao, bilo je načina i uzalud sam, nažalost, pokušavao na Odboru za prosvetu da uvedem taj način da razgovaramo o kandidatima, da dođemo do nekog konsenzusa.
Čitajući njihove biografije, veoma dobrih kandidata je bilo. Neki od njih su izabrani, ali nažalost mnogi od njih nisu izabrani. To je šteta, neću da kažem za ovu ili onu stranku, to nije važno, to je, naravno, šteta za zemlju Srbiju.
Meni i DSS preostaje jedino da se nadamo da će doći neka bolja i razumnija vremena, da će se Srbija i u ovoj, a i u drugim oblastima dozvati pameti i da ćemo jednog dana dobiti prave naslednike Dositeja Obradovića.
Ovo nisu naslednici Dositeja Obradovića. Uzgred budi rečeno, ni predloženi kandidat to svakako nije.

Gospođo predsedavajuća, gospođo Kolundžija, dame i gospodo poslanici, bojim se da u ovom parlamentu mi ipak nismo ti koji mogu da procene da li ima Dositeja Obradovića. Problem je u tome što ovako kako trenutno vladajuća većina radi, i da ih ima, mi ih ne bi spazili. Drugo, nije stvar u tome i nije poenta u tome da se mi ovde po ovom pitanju moramo preglasavati. Stvar je u tome, a vaše kolege u Odboru su to mogle da vam prenesu i verovatno su vam preneli, da sam insistirao na tome da Odbor izađe sa nekim svojim objektivnim savetom Skupštini, prosto čitajući biografije.
Nije sporno da nisu političke partije predlagale kandidate, predlagale su odgovarajuće institucije, mada i kroz te institucije, pitanje ko je u kakvoj poziciji bio. Nisam baš sasvim siguran da je svako ko bi to zavredeo i mogao da bude predložen. To zavisi malo od strukture predlagača itd, da u to sada ne ulazim. U svakom slučaju, način kako je to juče rađeno, sa desetak ponovljenih glasanja, a jedini osnov je bio što kandidat koji "treba" da bude izabran ne dobije dovoljno, pa onda ćemo da glasamo sve dok ne dobije dovoljno, ali u raspravu o toj vrsti kršenja Poslovnika sad ne želim da ulazim.
U svakom slučaju, nije dobro na ovaj način birati Nacionalni prosvetni savet, a zapravo nije dobro na ovaj način birati ni predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta. Trebalo je pogledati biografije i ovih juče izabranih i onih koji su izabrani pre tri i po godine, pa proceniti ko je taj ko ima dovoljno veliki gabarit da vodi Nacionalni prosvetni savet tako da od tog nacionalnog prosvetnog saveta zemlja Srbija, pa tako i svi mi, imamo neke koristi. Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, samo nekoliko, ovom prilikom, tehničkih detalja. Dobili ste....

Dobili ste Izveštaj Odbora za prosvetu u vezi s ovim tačkama. On je dosta iscrpan i verujem da ste mogli da steknete jasnu sliku o tome šta i kako je Odbor za prosvetu radio. Mogu da vam kažem da je, od trenutka kada smo konstituisani, osam sednica ovog odbora posvećeno ovom pitanju. Mi smo počeli proceduru vezanu za...

Proceduru smo otvorili još 14. jula, obratili smo se svim ovlašćenim predlagačima. Ta procedura je dosta dugo trajala. U prvi mah, ovlašćeni predlagači nisu poslali dovoljno kandidata, odnosno u Zakonu decidirano stoji da mora biti više kandidata u svakoj kategoriji nego što se bira. Na kraju je ceo taj posao završen negde početkom februara.
Koristim priliku da zahvalim i sekretaru Odbora i službenicima koji su pomagali u ovom poslu. To je bio veoma obiman posao. Dobili ste biografije svih kandidata. Te biografije službenici su sveli na meru, tako da su one podjednake dužine i napravljene u istoj formi, jer smo od kandidata dobijali biografije koje su se kretale od nekoliko redova do desetak strana. Originalne biografije, ko želi, može da pogleda u službi.
Isto tako, bili smo slobodni da predložimo Skupštini, da sugerišemo Skupštini neke principe u odnosu na izbor kandidata. Naravno, ne treba posebno da vam ističem da su svi kandidati ravnopravni. Oni su po kategorijama razvrstani po azbučnom redosledu, dakle, to je broj jedan i onaj kome to mesto pripada po azbučnom redosledu. Isto tako, sugerisali smo neke principe, naravno, to ni na koji način ne obavezuje Skupštinu, a, s druge strane, morate znati da svi kandidati ispunjavaju zakonske uslove da to mogu da budu, dakle, nema sukoba interesa. S druge strane, mišljenja smo da drukčije i ne može, kada se bude izjašnjavalo o kandidatima, to mora biti, nesumnjivo, pojedinačno.
Toliko, uz onaj izveštaj koji ste dobili, a o političkim aspektima ovog pitanja govoriću kada se otvori diskusija. Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, verujem da delim mišljenje svih poslanika u ovom parlamentu ako kažem da, po mom dubokom uverenju, Nacionalni prosvetni savet treba da bude jedna veoma, veoma značajna institucija. Uostalom, DSS je svoj stav prema Nacionalnom prosvetnom savetu iskazao svojevremeno, jer je upravo u vreme prve vlade gospodina Koštunice i napravljen Nacionalni prosvetni savet.
Naravno, videli ste Izveštaj koji je podneo Odbor za prosvetu, a koji je, po mom dubokom uverenju, vrlo kompetentno sastavljen. Odbori se, naravno, sastavljaju od poslanika, ali, srećom, sastav tog odbora je takav da dopušta vrlo ozbiljan rad, jer se radi o ljudima koji su, neki od njih, veoma dugo vremena proveli u prosveti.
Dakle, videli ste iz samog izveštaja, a čuli ste i od gospodina Koraća da je bilo problema do sada u radu Saveta i da ova skupština, ne samo ovaj saziv Skupštine, nego i svi budući sazivi Skupštine, treba da se ozbiljno bave radom Nacionalnog prosvetnog saveta i da iskoriste taj potencijal, jer, realno, u Nacionalnom prosvetnom savetu je sedelo, a i sedeće, nadam se, više kvalitetnih ljudi, iz svih sfera obrazovanja.
Vi ste videli iz Izveštaja Odbora za prosvetu da je Odbor za prosvetu neke svoje odluke donosio čak i jednoglasno, što je veoma dobro. Nažalost, ne piše u Izveštaju, ali jednu odluku Odbor nije doneo, za koju sam se lično zalagao.
Zalagao sam se, zato što DSS smatra, a verujem da zdrav razum nalaže da to treba i drugi da smatraju, da sastav Nacionalnog prosvetnog saveta treba da bude nezavisan od bilo kakve politike, da mora okupljati najkvalitetnije ljude, bez obzira na to što ne mogu reći, vidljivo je iz biografija koje su kandidati predložili, da su svi kandidati, iz raznih sfera, veoma kvalitetni.
Naime, predlagao sam na Odboru, no to, nažalost, vladajuća većina nije htela da prihvati, da Odbor pokuša da postigne neki konsenzus oko izbora kandidata. Dakle, da se ne nadglasavamo ovde u Parlamentu u danu za glasanje, nego da, mereći i ceneći kvalitet predloženih kandidata, damo neku svoju sugestiju ovoj skupštini. Naravno, Odbor ne može da bira i ne treba da bira, ali mi smo tako nešto mogli da učinimo. Nažalost, vladajuća većina je to odbila i bojim se da će u danu za glasanje ovde doći do preglasavanja i da će biti izabrani isključivo oni kandidati koje vladajuća većina bude htela.
Odmah da kažem, to nije dobro. Nije dobro i zbog sadašnjeg stanja stvari, ali nije dobro ni zbog buduće prakse. Nama za nešto malo više od dve godine sledi ponovo izbor polovine Nacionalnog prosvetnog saveta i onda će ova ili neka druga vladajuća većina opet na isti način da bira kandidate. Dake, biraće ih po nekoj svojoj političkoj oceni, a ne po stvarnom kvalitetu samih kandidata.
Mi smo pokušali da kao Odbor damo neke predloge. Čuli ste malopre kolegu Pastora, koji je izneo problem vezan za članove Nacionalnog prosvetnog saveta iz reda nacionalnih manjina. Na primer, jedan od naših predloga je bio da se bar jedan kandidat izabere, a da je pripadnik neke nacionalne manjine. Takvih kandidata, čini mi se, po biografijama, ima više, iako to nije posebno naznačeno.
U svakom slučaju, DSS-u je veoma žao, meni lično je naročito žao što nismo pokušali, nezavisno od naših nesumnjivih političkih razlika, koje prirodno postoje između stranaka u ovom parlamentu, da damo jednu objektivnu ocenu i procenu koji bi kandidati najkvalitetnije mogli da obavljaju ovaj posao. Ovako ćemo birati kandidate za jednu tako važnu instituciju isto kao što se ovde preglasavamo oko mnogo manje značajnih mesta vezanih za neku državnu službu, a Nacionalni prosvetni savet je nešto što je nama ne samo potrebno da postoji, nego i da veoma kvalitetno radi.
Ono što je rekao gospodin Korać, uostalom, i ono što je rekao gospodin Mirović, i svi ostali će to da kažu, stvarno je stanje u našem obrazovanju opterećeno svim onim što se dešavalo u ovoj zemlji, ja bih rekao, od 1945. godine, pa naovamo, što nipošto nije pogodovalo dobrom stanju u prosveti. Upravo zbog toga, Nacionalni prosvetni svet mora da bude što kvalitetnije sastavljen i da što kvalitetnije radi svoj posao.
Nije to samo izrada strategije, koja je, naravno, jedan od najvažnijih poslova, ima tu još mnogo, mnogo posla koji bi taj savet, s obzirom na vrlo kvalitetan sastav onih koji su već sada u Savetu, a i onih, nadam se, koji će biti izglasani, trebalo da radi.
Žao mi je što je propuštena prilika, jer je to bila prilika za pravljenje nekih pravila igre koja bi važila ne samo kad je reč o Nacionalnom prosvetnom savetu, i ne samo kad je reč o Odboru za prosvetu, nego je takva jedna praksa mogla da se uvede, u nekim sličnim situacijama, i u rad nekih drugih odbora. Znate, ima nekih poslova u ovoj državi koji idu u račun svim političkim partijama i oko kojih se, uz malo političke mudrosti, moglo dogovoriti.
Nažalost, bojim se da će u danu za glasanje biti izglasani oni koje vladajuća većina želi da bira isključivo po nekim kriterijumima za koje ne znam koji će biti, a bojim se da neće biti samo stručni. Na taj način se, na velika vrata, u jednu instituciju, koja nipošto ne sme da bude politička, uvodi politika. To nije dobro.
U nadi da će možda neki budući saziv Skupštine, ili neka buduća skupštinska većina biti mudrija u ovom pogledu, u ime DSS-a, završavam ovu priču. Hvala.

Zahvaljujem. Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ako se ne varam danas je 26. januar. Nadam se da će se gospođa Čomić sa mnom složi ovog puta, a ova skupština je konstituisana 11. juna, to će reći, tačno pre sedam i po meseci. Voleo bih da čujem jedan jedini razlog zašto za sedam i po meseci ova skupština nije mogla da odredi, kao što je to i red po pravilu konsenzusom, devet delegacija za razne evropske i svetske skupštine.
Među njima ima i manje važnih, ima i onih koje su više važne, kao na primer delegacija u Savetu Evrope, ili delegacija u OEBS. Ima i onih koje su manje važne, ali u svakom slučaju bio je red da u vreme kada smo konstituisali odbore skupštine u to vreme definišemo i ove delegacije.
Zašto to nije urađeno, nesumnjivu krivicu, izvinite, snosi vladajuća većina, odnosno njen oficijalni predstavnik u ovom parlamentu, a to je predsednik Skupštine.
Ovo je inače peta delegacija koju biramo. Do sada smo birali četiri delegacije, dve u Saveznom parlamentu, dok je to još uvek bila nadležnost Saveznog parlamenta i dve u ovom parlamentu. Interesantno je da se malo prisetimo kako smo birali te delegacije. Dve delegacije su izabrane legitimno, odlukom Parlamenta. Druga delegacija, koja je izabrana 2004. godine u Saveznom parlamentu, tada sam bio predsednik parlamenta i šef te delegacije, izabrana je na prvom sastanku posle konstitutivne sednice, u isto vreme kada smo izabrali i odbore Skupštine i izabrana je bez diskusije. Cela tačka je trajala možda dva i po minuta.
Ovde sedi više ljudi, koji su u to vreme su bili poslanici u Parlamentu i mogu da potvrde ovo što govorim. Takođe, poslednja delegacija u vreme predsednikovanja gospodina Dulića je regularno, ako me pamćenje ne vara, izabrana u ovom parlamentu na osnovu konsenzusa koji je napravljen među političkim strankama. Onda da vam kažem da taj konsenzus nije teško napraviti, jer su pravila ne naša nego Poslovnika Saveta Evrope, takva da vrlo jasno kažu da sastav delegacije mora odgovarati sastavu parlamenta. Dakle, ne može stranka koja ima 10% da dobije 30%, niti obrnuto i ima još nekih uzusa vezanih za rodnu ravnopravnost itd.
Postoje pravila igre po kojima se to radi. Olakšavajuća je okolnost što se ne bira jedna delegacija, nego devet delegacija, pa kad dođe do nekih decimala to se odmah uz dobru volju i dobru metodologiju može prevazići.
Ne postoji opravdanje za vladajuću većinu i za gospođu Slavicu Đukić-Dejanović, koja je prva isturena tu na tom polju, zašto to za ovih sedam i po meseci nije urađeno.
Znam, kazaćete bio je problem, doduše, podsetiću vas, taj problem je nastao tek u septembru, ako me pamćenje ne vara, ali i taj problem koji je nastao i koji jeste bio problem dužna je da rešava vladajuća većina, a ne da gura problem pod tepih, a kada prljave stvari krenete da gurate pod tepih, onda se na kraju krajeva ipak kuća negde usmrdi.
Bilo je proteklih dana, i to da kažem, nekoliko krajnje neumerenih i neumesnih različitih izjava vezanih za sastav delegacije. Prvo, da svima bude jasno, da svako onaj koji je izabran u delegaciju, bilo među onih prvih sedam ili među onih drugih sedam, a posle ću objasniti i zašto, ima pravo da, ako to želi, ide na sastanak na plenarnu sednicu Saveta Evrope i sastav te ekipe koja putuje na plenarnu sednicu nije stvar nijednog našeg skupštinskog odbora, ove dobre volje Skupštine, da nekoga šalje ili ne šalje. To je normalno.
Pazite, nama su puna usta Evrope kada pričamo o EU koja obuhvata 27 zemalja, u Savetu Evrope, izvinite, sedi 46 zemalja, od kojih jedino Belorusija nije član Saveta Evrope, i to od onih najvećih, kao što su Rusija, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, do onih najmanjih kao što su Andora, Monako, Luksemburg, itd.
Nesumnjivo je da je naš interes da sudelujemo i na Savetu Evrope i na OEBS-u i ne samo na plenarnim sednicama Saveta Evrope, nego i na važnim odborima kao što je na primer Politički odbor ili Odbor za pravna pitanja, itd. To nije pitanje dobre volje, da li će neko da putuje ili neće da putuje, vladajuće većine, nego je to naprosto pravo poslanika da moraju da putuju.
Drugo, ovde se govori o sedam članova i sedam rezervi, da bude svima jasno, nisam siguran da to svi znaju, pravo i članova i onih koji su rezerve je istovetno po pitanju diskusije. Znači, svako od tih 14 ljudi, koliko mi imamo tamo, može da se prijavi za diskusiju i naravno da diskutuje ako stigne na red.
Možete proveriti kod gospodina Ružića, on je nekoliko puta diskutovao iako je u to vreme bio zamenik člana delegacije i nije bilo nikakvog problema da diskutuje, jedino što je ograničenje što naša država ima sedam glasova, pa vi kao kada određujete ekipu u rukometu, taj dan kažete – ova sedmorka treba da glasa. Možete da postavite bilo koju sedmorku od ovih 14 članova.
Prema tome, mislim da je velika šteta što danas naši predstavnici nisu u Strazburu, šteta je nastala zbog sedam i po meseci potrošenih ni za šta, bukvalno ni za šta i nastala je, hajde da budem dobronameran, na osnovu pogrešne procene da mi tamo nismo neophodni ovoga puta. Da kažem, da budem dobronameran, jer se bojim da nije neki malo drugačiji razlog, da možda i nije bilo predviđeno da prisustvujemo prvom čitanju Rezolucije o Kosovu i Metohiji. Hvala. (Aplauz.)