Dame i gospodo poslanici, gospođo ministar, podneo sam amandman kojim tražim da se sredstva namenjena Koridoru 10 sa 7 milijardi povećaju na 9 milijardi i da to povećanje se iskoristi za rekonstrukciju pruga u Koridoru 10, u delu za železnički saobraćaj, jer Koridor 10 nisu samo putevi, već i železnica.
Mislim da nema potrebe posebno da obrazložim zašto je to neophodno. Naše pruge u Srbiji su u katastrofalnom stanju i svojevremeno taj podatak može biti samo još gori, jer postoji oko 200 km pruge u kojima vozovi ne mogu ići brže od 20 km na sat. Uzgred budi rečeno, prosečna brzina kojom idu vozovi po Srbiji danas je niža nego 1936. godine. To je istinit podatak.
Predložio sam da se ta sredstva skinu od dotacija železnicama. Vlada je to odbila sa jednim, moram pročitati deo tog obrazloženja, jer ovo je vrhunac cinične demagogije.
Kaže: „To bi ugrozilo pre svega isplatu zarada za oko 20.000 zaposlenih u „Železnicama Srbije“.
Da se razumemo, svaka odgovorna Vlada će pomagati svoju železnicu, to nije sporno. Ali je treba pomagati tako što će ulagati u pruge, što će ulagati u prevozna sredstva, što će ulagati u povećanje bezbednosti železničkog saobraćaja i što će kao rezultat imati činjenicu da železnica može normalno da funkcioniše i da obezbedi, naravno, zarade za svojih 20.000 radnika.
Tako što ćemo samo pomagati isplatu zarada, a železnica neće funkcionisati, od toga država nema baš nikakve koristi, da ne kažem, da ne koristimo jedan značajan resurs koji imamo, to je geografski položaj u Evropi da na tom resursu, na saobraćaju zaradimo ozbiljne novce. Naravno, ne može se zaraditi ozbiljan novac ako nam vozovi idu 20 kilometara na sat.
Dakle, ideja DSS bila da se deo sredstava, predviđeno je 12 milijardi dinara, da se dve milijarde prebaci u investiciju za železnice, neću govoriti o drugim efektima toga posla, da će se opet zaposliti određeni broj radnika koji će to obavljati, i tako dalje, i tako dalje, nego umesto što prosto pomažemo, obezbeđujemo isplate zarada železnici koja nije u stanju da funkcioniše.
Ne znam zašto je ovaj amandman odbijen, ali ja sam sličan amandman dao i prošle godine i nekako se nadam da će posle jedno 17 amandmana, odnosno 17 godina konačno se naći neka vlada koja će uvideti da probleme železnice treba rešavati na ovaj način.

U ime DSS podneo sam amandman da kod budžetskih korisnika umesto 50% dobiti uplate budžetu, da to bude 15%. Moja logika i logika ovog amandmana je bila sledeća: želeo bih da se budžet bolje puni.
Naime, 50% od nule je nula, a 15% od 10 miliona je milion i po.
Drugim rečima, ako potpuno destimulišete budžetske korisnike na ovaj način, oni neće imati dobiti, ili će veći deo svoje dobiti da potroše, bilo na čari malih investicija, bilo na neke druge načine, kroz putovanja, dnevnice, nabavku koječega, opreme, a ovako, kada imaju ozbiljnu mogućnost da zadrže dobar deo te dobiti, onda će se i te kako truditi da ostvare dobit.
Predložio sam 15%. O tome bi moglo da se diskutuje, možda to treba da bude 10, 15, 20%, to ne umem da procenim u ovom trenutku, ali duboko sam uveren da bi takva politika Vlade i sada, a i ubuduće, budžetske korisnike stimulisala da imaju dobit. Ovako, ako u napred znaju da će pola dobiti morati da vrate u budžet, te dobiti bojim se neće biti ili će biti vrlo malo.

Ovim amandmanom, koji sam podneo u ime DSS, mi naravno želimo opet da pomognemo da se budžet bolje puni.
Naime, u članu 18. zakona je predviđeno da kada budžetski korisnik iznajmljuje neki svoj prostor sve pare koje na osnovu toga zaradi idu u budžet. Drugim rečima, budžetski korisnik od toga nema ništa. Po nekoj logici, ako neko ima višak radnog prostora, ako nema nikakav prihod od toga što će da ga izda, on ga naprosto neće izdavati. Komodaće se u višku prostora, jer nisam siguran da budžetski korisnici imaju preteranu svest o tome da valja puniti budžet.
Našim amandmanom je predviđeno da polovina tih sredstava ostaje budžetskom korisniku, a polovina da ide u budžet. Računam da će na taj način budžetski korisnici biti stimulisani da se racionalno ponašaju i da, ukoliko imaju višak radnog prostora, privremeno ili trajno, taj radni prostor i iznajmljuju i na taj način pribavljaju sredstva i sebi i budžetu.
Ne razumem do kraja razloge zašto je ovakav razuman amandman odbijen, sem ako ne mislimo da to tako reda radi treba da stoji u budžetu. Nisam siguran da se na ovaj način mogu ostvariti neki značajniji prihodi, jer, ponavljam, budžetski korisnici ni na koji način nisu stimulisani da se racionalno ponašaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predložio sam da se u članu 25. brišu stavovi 1. i 2. Naime, u stavu 1. se kaže da ministar nadležan za poslove nauke i tehnološkog razvoja, drago mi da je gospodin Đelić tu, daje naloge za izvršavanje rashoda sa ekonomske klasifikacije 424 za specijalizovane usluge, za programe i projekte u skladu sa čl. 10. i 98. Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. U stavu 2. se kaže - projektno finansiranje obuhvata isplatu zarada istraživačima instituta koji su angažovani na projektima.
Naime, DSS misli da ove stavove valja brisati, jer oni na neki način unapred prejudiciraju očigledan oprez tvoraca ovog budžeta koji znajući da prihod neće biti onoliki koliki je predviđen i unapred predviđaju da neće možda moći ni sve da se isplati, ni sve obaveze plate. Onda se prvo poseže tamo gde se nekome čini da je najlakše, ali odmah da kažem da je to i najgluplje posegnuti za sredstvima za nauku i naučnoistraživački rad, koja su inače mala, a onda se ministar stavlja u poziciju da procenjuje šta će da plati, a šta eventualno neće da plati, kojim tempom će da plati.
Smatramo da ovakve odredbe nisu potrebne u budžetu. Svi oni koji su dobili novce za svoje projekte, Vlada mora da im obezbedi, tim pre što su pare za naučno istraživački rad i nauku koje se odvajaju ovim budžetom inače male i premale.
Naš je predlog da se stavovi 1. i 2. brišu, jer su kao takvi potpuno nepotrebni u ovom zakonu.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Gospođe i gospodo poslanici, gospođo ministar, bio bih mnogo srećniji kada bi umesto što nam, izvinite na izrazu, birokrate u Ministarstvu finansija napišu da nešto nije u skladu sa članom 28. Zakona o budžetskom sistemu, ako je neki amandman na tu temu, a ovaj svakako jeste, suvisao, onda se može uvek u jednom dijalogu sa poslanicima učiniti nešto na tu temu.
Dozvolite mi, gospođo predsedavajuća, jednu digresiju. Vi, kolege poslanici, verovatno svi znate šta je opozicija. Sada ću da vas uverim da ne znate.
Prvi prilog tome šta je opozicija, to je čuvena izjava Dušana Mihajlovića iz 1993. godine, liberala inače, odnosno tada predsednika Nove demokratije, koji je dao obrazloženje novinarima kada su ga pitali zašto je podržao Vladu socijalista, rekao čuvenu rečenicu - mi smo kovladajuća opoziciona stranka. Izgleda da kovladajuće opozicione stranke ulaze u modu. Danas sam, doduše, čovek uči dok je živ, naučio još nešto. Rekao bih - izgleda da je opoziciona stranka ona stranka koja napada Vladu, a ne sadašnju, nego prethodnu. Hvala.

Gospodine Maraš, verovatno niste čuli, nisam rekao da je LDP kovladajuća opoziciona stranka, to ste vi rekli. Verovatno ste se negde prepoznali. Ako se ne varam, Vojislav Koštunica je 2001. godine bio predsednik SRJ. Prema tome, nije bio opozicija.
To nije bitno za ovu raspravu. Meni je drago da sam danas konačno čuo iz usta kolega iz LDP da napadaju budžet. Nisam imao taj utisak, ali sada ste vi to nedvosmisleno kazali i u tom smislu vas pohvaljujem.

Gospodine Maraš, stvarno građanima Srbije ne moram da objašnjavam razlike između LDP i DSS. Nevolja je, zapravo, LDP u nečem drugom - što koja god tačka bila na dnevnom redu, pa čak i najvažniji zakon u godini, kao što je budžet, vi uvek završavate neke svoje poslove, pa se onda bavite onim čime treba da se bavite. To je fakat. Odmah da vam kažem, nemam nameru više da vam odgovaram.

Zahvaljujem. Gospođo predsedavajuća,  dame i gospodo poslanici, gospođo i gospodo ministri, izdvojio sam mišljenje na Odboru za prosvetu zato što sam potpuno nezadovoljan budžetom za prosvetu. O drugim važnijim pitanjima vezano za ovaj budžet govorićemo kasnije u raspravi. U ovom izlaganju zadržaću se samo na razdelu 60, koji se odnosi na prosvetu.
Ovogodišnji budžet prosvete je otprilike na nivou prošlogodišnjeg, možda nekih desetak miliona dinara manji, ali to je samo u nominalnom smislu. Potpuno je jasno da je on manji, ako ništa drugo, ono za stepen inflacije. Pogotovo treba imati na umu, da, nažalost, ponovo u budžetu za prosvetu, nekih 98% sredstava idu direktno na plate. Drugim rečima, svim zaposlenima u prosveti biće, kako je to već ovim budžetom predviđeno, zamrznute plate, ali će u suštini imati 10% plate niže. Ako je ta socijalna strana pitanje, onda je očigledno jasno da od socijalno odgovorne Vlade nije ostalo ništa.
Međutim, nisam se samo zbog toga javio. Javio sam se pre svega zbog toga što već godinama, čini mi se, kada usvajamo budžete ili rebalanse budžeta, ja sam već sam sebi dosadio, pričam jednu te istu priču koju niko, ali, apsolutno niko, neće da čuje. Potpuno je jasno, 107 milijardi nije mala para, to je sedmina budžeta otprilike. Mi tu sedminu budžeta, 98%, trošimo na plate. U jednoj gorkoj šali sam rekao i ponoviću – kad tih 98% poraste na 100%, mi možemo slobodno da ukinemo Ministarstvo prosvete, bićemo verovatno jedina zemlja na svetu koja nema Ministarstvo prosvete. Šta to Ministarstvo prosvete u stvari treba da radi? Ako 100% ide na plate, onda su dovoljna dva službenika u Ministarstvu finansija da ukucavaju rashode i sve je rešeno. Nema dinara za bilo kakvo osmišljavanje, niti potrebe da se bilo šta osmišljava u jednoj tako važnoj oblasti kakva je prosveta za svaku državu, pa valjda i za našu.
Ova vlada, a ni Ministarstvo prosvete, nisu učinili u proteklih godinu dana apsolutno ništa da nešto u toj logici promene. Potpuno je jasno da treba menjati način finansiranja prosvete, da treba osmisliti jedan način da ljudi koji rade efektivno u prosveti dobiju više, a da se više sredstava ostavi na razvojne poslove, jer, znate, prosveta je jedan inertan sistem i ako hoćete da je popravite u sledećih pet ili 10 godina, to morate da počnete da radite danas, da ne kažem juče.
Prema tome, mi se zadovoljavamo time da su nama svi koji su zaposleni u prosveti praktično službenici Ministarstva prosvete, od univerzitetskih profesora do čistačice u osnovnoj školi, svi su u direktnom radnom odnosu sa Ministarstvom prosvete. Pri tom, škole uopšte nisu stimulisane da koriste svoje resurse u obogaćivanju ponude koju daju, kroz dodatnu nastavu, dodatnu edukaciju, itd.
Sa druge strane, lokalna samouprava ničim nije stimulisana da se bavi, recimo, da dotira neku specijalizovanu školu u svom gradu, da ima neku specijalizovanu školu visokog ranga itd. To su sve stvari koje valja raditi. Ovako, iz godine u godinu, prosvetni radnici će dobijati sve manje i manje, trošićemo sedminu budžeta na njihove plate i, u stvari, prosveta će biti tamo gde jeste. Zahvaljujem.

Treća sreća. Zahvaljujem, gospođo predsednice Skupštine.
Dame i gospodo poslanici, gospođo i gospodo ministri, počeću sa jednom digresijom. Moj kolega, gospodin Andrić, očigledno nije razumeo da je zapravo ministar vera najbolji izbor za zastupanje budžeta, jer kada čovek vidi ovo čudo od budžeta može jedino da se prekrsti, pa je ministar vera najmeritorniji da proceni da li je to obavljeno kako valja.
Vlada nam je dostavila jedan vrlo težak budžet. Merio sam, ima dva kilograma i 300 grama. I kada bi se kvalitet budžeta merio u kilogramima, to bi bio jedan sjajan budžet. Nažalost, kvalitet budžeta se meri nečim drugim, a od tog nečeg drugog nema ni pomena.
Počeću sa rashodnom stranom. Naravno, kada bi po svim razdelima iščitavao sve nelogičnosti i sve promašaje ovog budžeta, to bi trajalo bar dva i po sata, a sumnjam da bi mi gospođa predsednica Skupštine to dopustila. Zato ću se zadržati samo na dve stvari.
Prvo, da se prisetimo šta je budžet, jer Vlada predlaže budžet i zapravo predlaže koliko namera i mogućnosti država ima da zaradi novca, sa jedne strane, i, sa druge strane, kako će taj novac, a kako vidimo i više od toga, da potroši? Podsećam, rashod budžeta je 762 milijarde budžeta.
Međutim, u budžetu je, pažljivo sam to prekontrolisao, dato pravo Vladi da svojom internom odlukom raspodeli 59.690.231.000 ili da zaokružimo 60 milijardi dinara ili, ako hoćete, 630 miliona evra ili, ako opet hoćete, 8% rashoda budžeta.
Dakle, 8% rashoda budžeta Vlada raspodeljuje svojim internim odlukama, to dođe, negde, oko 23 miliona evra po ministru. Naravno, nisu svi ministri-ministri, neki imaju mnogo veća prava, neki mnogo manja. Nudim jednu skromnu nagradu onome ko iz prve pogodi koji ministar ima najveća prava. Dajem skromnu nagradu zato što ćete svi pogoditi. Ja sam na ovo ukazao i prošli put i džaba se mi pokrivali sa ova dva kilograma i trista grama ako 60 milijardi delimo onako – Vlada na predlog ministra, pa kako se njemu dopadne! To je jedna opasna navika. Ono što je dosta interesantno, što je i prošli put to bilo, ako me pamćenje ne vara, 8%. Izgleda da ova vlada radi za 8%. To je ono što nesumnjivo mora da brine.
Druga stvar, ovde je to više diskutanata istaklo, pitanje trošenja para, znate, obično se smatra da kada plate državnih službenika i penzija dođu do granice od 50%, onda se po pravilu smatra da je država u ozbiljnom problemu. Nama je to stiglo do 63%. Država očigledno jeste u ozbiljnom problemu. Pri tom, hajde da sad ulazimo u dugove i pravimo minus od 107 milijardi, što je milijardu i 100 miliona evra, ako se ne varam, možda čak i nešto više, pa da te pare stvarno ulažemo u nešto. Daću vam jedan banalan primer.
Malopre smo čuli da prodajemo malinu po 80 dinara, a da prodajemo slatko od malina, teglicu od 250 grama, dobili bismo 400 dinara. Ukinut je embargo na Trgovinski sporazum, ali gospodo, embargo ne služi za to da se slikate za dnevnu "Politiku". Ukidanje embarga i primena Trgovinskog sporazuma u celini služi za to da naša privreda dobije neku šansu. Postoje mnogi, da kažem, sa zvučnim imenima ili nekim bezimeni i nepoznati privrednici kojima je valjalo obezbediti neka sredstva da bi se stimulisao izvoz, jer očigledno sada postoji šansa sa ukidanjem carina da se pojave na stranom tržištu. Oni ne mogu tek tako da se pojave, potrebno je nešto investirati i tu priliku u ovom budžetu ova vlada propušta.
Zatim, ovde je pomenut, meni je žao što je gospodin Mrkonjić otišao, Koridor 10. Jedna stvar apsolutno postoji, ulaganje u saobraćaj, u ovom slučaju Koridor 10, što nisu samo putevi nego i pruga, jeste nešto što je apsolutno najprofitabilnije za državu, zato što do poslednjeg dinara sve što uložite ostaje u državi, potroši se u državi, sve. Na kraju se kroz višestruki PDV državi sve vrati. Znam da ćete sada reći – obezbedili smo giga-mega kredite itd, kao da su ti krediti poklonjeni, to treba i vratiti, sve je to u redu, ali država mora sopstvenim primerom, ulaganjem sopstvenog novca u te poslove da pokaže celom svetu jasno svoje namere.
Mi pokazujemo da ćemo da odvojimo sedam milijardi i još na jednom drugom mestu tri milijarde za poslove otkupa zemljišta. Zašto ne više?
Čuli smo, ima nešto para da se investira u železnice, pošto inače mislim da pomenem železnice, ali nigde ne vidim da se investira u pravljenje, odnosno rekonstrukciju pruga. Da li znate podatak da trenutno vozovi u zemlji Srbiji idu sporije nego 1936. godine? Idu sporije zato što ima 200 kilometara pruge na kojima vozovi ne smeju da voze brže od 20 kilometara na sat.
Prema tome, umesto da poklanjamo železnici 12 milijardi i 400 miliona, da i dalje ne bi funkcionisala, hajde malo da počnemo da smanjujemo te dotacije. Ne kažem da ih treba odmah ukinuti, to je nemoguće, ali hajde malo to da smanjujemo, pa da te pare prebacimo na rekonstrukciju pruga, opet u železnicu, samo na jedan mnogo razumniji način.
Konačno, nešto o prihodima. Pedeset posto prihoda planiramo da dobijemo od PDV-a, 325 milijardi. DSS će biti mnogo srećna ako se to ostvari. Mi ne navijamo da se to ne ostvari, samo se jako bojimo da će to jako teško da se ostvari. Neka vas ne zavaravaju proseci zarada, pa, dakle i mogućnosti za potrošnju. Znate, prosek je jako čudna stvar. Izvešću vam jednu prostu računicu. Ako 49 ljudi zarađuje 200 evra mesečno, a onaj 50-ti 5 hiljada evra mesečno, jer je on veliki gazda, u proseku zarađuju 300 evra mesečno, ali se u potrošnji ne nalazi 300 evra mesečno po glavi, nego se, nažalost, nalazi 200 evra mesečno po glavi. Jasno je da onaj ko zarađuje 200 evra mesečno sve što zaradi mora da pojede i da nahrani, ako ne može baš on da pojede, možda bar deca da pojedu. Gde je tu zarada od PDV-a? Jako se bojim da od tog PDV-a neće biti ni blizu 325 milijardi.
Dalje, planirate još 20% prihoda od akciza, 131 milijardu. Od tih 131 milijardu, praktično, sem nekih 11, čini mi se, milijardi, a sve ostalo je prihod od akcize na naftu i akcize na duvan, ukoliko vam gospodin ministar zdravlja ne zabrani pušenje, ne znam šta ćete onda. Možete vi da planirate koliko god hoćete da zaradite na benzinu i može cena benzinu da budete koliko god hoćete, polazim od sebe, kupujem mesečno benzina za 3.000 dinara, bez obzira koliko god da jeste i naravno takav rezon uglavnom ima najveći broj stanovnika Srbije.
Dakle, vama je 70% prihoda u budžetu na jako klimavim nogama. Pošteno da vas pitam, šta ćemo da radimo ako tih para ne bude? Ponavljam, DSS navija ne da bude toliko, nego da bude više, ali se bojim da ne može da bude više. I zato sam rekao da je ovo jedan jako rđav budžet i zato sam rekao da mi se ponekad čini da povodom ovih pitanja Vlada tumara, kao guske u magli, bez jasne vizije, bez jasne ideje kamo će da dođe.
A, onda ćemo jednog dana da konstatujemo da nam ni onih 63% nije dovoljno, da nam treba 73% ili ne znam koliko posto, i onda više ništa nije važno jer smo definitivno bankrotirali. Ovaj budžet je najava bankrota i ako se nešto hitno ne promeni, a jedino što hitno može da se promeni i što valja promeniti to je ova i ovakva vlada. I, gotovo, potpuno rezignirano ovim završavam ovu diskusiju.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre,  ukoliko budem govorio preko dva minuta to će biti na račun ovlašćenog predlagača.
Prvo da kažem, uz svo uvažavanje prisutnog ministra, meni je vrlo žao što gospodin Marković nije ovde jer bi to bila dobra prilika da se otvori jedan dijalog o amandmanima i uopšte o ovom zakonu, jer ovaj zakon svakako spada u kategoriju zakona gde je dijalog neophodno potreban.
Već sam kazao u raspravi u načelu da DSS smatra da valja doneti zakon o jedinstvenom biračkom spisku a koliko sam pažljivo slušao stavove drugih stranaka mislim da to zapravo niko i ne spori, da treba doneti zakon o jedinstvenom biračkom spisku.
Naravno, treba imati na umu dve stvari.
Prvo, po mom dubokom uverenju, bez obzira da li je neko danas na vlasti ili u opoziciji mislim da sve ozbiljne političke stranke imaju interesa da zakon o jedinstvenom biračkom spisku bude takav da potpuno onemogući bilo kakve nepravilnosti u postupku izbora, namerne ili ne namerne, sve jedno je, i u tom smislu mislim da vrlo ozbiljno treba razmotriti amandmane koje je podnela ne samo DSS nego i ostale opozicione stranke.
Drugo, ovo je specifična vrsta zakona, naime zakoni koji se na bilo koji način bave izborima, bilo da su to izborni zakoni za razne oblike vlasti, bilo da je ovakav jedan zakon o jedinstvenom biračkom spisku. Dakle, ovo su zakoni koje po pravilu ne valja donositi preglasavanjem i valja ih doneti sa najširim mogućim konsenzusom. S obzirom na broj prihvaćenih amandmana, očigledno da predlagači zakona ne haju mnogo za to, rekao bih, izvorno demokratsko pravilo, da u zemlji koja se predstavlja kao demokratska zemlja ovakve zakone stvarno treba donositi sa najvišim konsenzusom a ne prostim preglasavanjem.
Mi nismo podneli mnogo amandmana, podneli smo ih samo šest, zapravo četiri jer su dva posledica jednog podnetog, to ćete videti kasnije u raspravi, ali nažalost pet od tih šest amandmana je Vlada odbila da prihvati i ovo je jedan od tih koje je Vlada odbila da prihvati.
O čemu se radi? U članu 7. u st. 3, 4, 5. i 6. se definiše postupak ako neko želi da glasa na mestu prebivališta, dakle u mestu boravišta. Mi smatramo da oni koji žive u zemlji treba da glasaju u mestu, isključivo u mestu prebivališta. Naime, mi smo umesto st. 3, 4, 5. i 6. tražili da se uvede samo jedan stav koji bi bio da na zahtev birača u birački spisak se upisuje i podatak o mestu boravišta birača kako bi se biraču mogli dostaviti sve informacije potrebne za glasanje u mestu prebivališta. Dakle, može da se upiše mesto boravišta, ali samo u smislu dostavljanja informacija gde se glasa.
Zašto smo protiv glasanja van mesta prebivališta? Prvo, znate šta, ja razumem kada je neka zemlja velika pa s kraja na kraj letite avionom sedam sati onda je to u redu ovakva neka odredba. Mi smo, kao što znate, mala zemlja i od Beograda do Vranja stižete za tri i po sata. Prema tome, nema nikakvog, apsolutno nikakvog razloga da se uvodi ovakva odredba.
S druge strane, izbori se ne održavaju svake nedelje, nego se održavaju jednom u četiri godine, nekada je to i tri godine. Prema tome, nije nikakav problem ako neko živi u Čačku a studira u Beogradu da ode do Čačka da glasa. Studenti to uglavnom rade preko vikenda, odlaze kući da ih mame operu i nahrane. Ne samo da mogućnost glasanja van mesta prebivališta otvara sumnju da može doći do raznih zloupotreba, već čak i da ne dolazi do svesnih zloupotreba ja se jako bojim aljkavosti, pogotovu lokalnih administracije.
One su i do sada ovakve biračke spiskove i sve što je u vezi sa biračkim spiskovima načelno vodile krajnje aljkavo, pa imate u biračkim spiskovima ljude koji su umrli pre godinu, dve ili pet, a takođe nemate u biračkim spiskovima mlade koji su u međuvremenu napunili 18 godina itd. To svi znamo, svi koji smo pratili izbore svih ovih godina, znamo u kojoj su meri neuredni ti podaci.
Očekivati da će sada neko pedantno zapisati i mesto boravišta, a istovremeno izvršiti odgovarajući posao u biračkom spisku, gde je mesto prebivališta, da bi se onemogućilo da neko glasa pre podne u Beogradu, a popodne u Čačku ili negde drugde, lično mislim da je to potpuno nepotrebno i da će uvesti, napraviti jedan potpuni haos.
Dakle, stav je DSS kada je reč o građanima koji žive u zemlji van mesta svog prebivališta neko vreme, da ako žele da ostvare svoje pravo za glasanje treba da odu u to mesto na glasanje. Nema nikakve potrebe da se uvodi i mesto boravišta kao mesto na kome građani mogu da glasaju.
Ja ću vam reći jedno interno iskustvo DSS. Mi smo za neke naše interne izborne u stranci i, jednom prilikom, probali da omogućimo članstvu da glasaju u mestu boravišta i nastao je potpuni haos. Potpuni haos, verujte mi, pa smo onda brzo od toga odustali. Čak nije bilo nekih motiva da se tu sada, nešto, da kažem vara na kartama itd. – ne, naprosto to nije moglo da se sprovede na uljudan način.
Nažalost, ja se bojim da, čak uz najbolju volju, bez obzira na dobre namere predlagača zakona, odnosno smatram da ovu odredbu valja promeniti.
Završiću sa time što ću vas podsetiti da za ovih 19 godina višestranačkog života u Srbiji praktično sve relevantne političke partije koje su danas na političkoj sceni bile su i u vlasti i u opoziciji. Naivno je misliti da to tako neće biti i ubuduće – svi će biti i na vlasti i u opoziciji.
Prema tome, svima je u interesu, i stvarno je svima u interesu da izborni postupak, koji naravno uključuje i postojanje jedinstvenog biračkog spiska, bude tako uređen da nikome ne padne na pamet da vara na izborima, s jedne strane. S druge strane, svim učesnicima izbora da omogući jedan lak postupak kontrole izbornog postupka, počevši od ovog jedinstvenog biračkog spiska, pa do svih ostalih radnji koje se na izborima dešavaju.
Kažem, žao mi je što sada ne možemo da otvorimo dijalog na ovu temu, ali ne sviđa mi se što je tako malo amandmana koji su podneti, mislim da ovde ima dobrih amandmana, ne samo DSS, prihvaćeno, jer to na neki način Ministarstvo pokazuje – da predlagači ovog zakona prosto imaju nameru da jednostavnim preglasavanjem izglasaju ovaj zakon.
Ponavljam, ovaj zakon valja izglasati jednim opštim konsenzusom.
Dakle, napraviti jedan napor da se sve primedbe koje stranke imaju na ovaj zakon i koje naravno stoje usvoje i na taj način se omogući da se zakon, da tako kažem, prosto dogovori.
Po svemu sudeći do toga neće doći i to nažalost ostaje jedna mrlja i uvodi jedno pravilo da će neka sledeća vlast onda opet isto tako po nekoj svojoj meri uređivati biračke spiskove i izborne zakone itd, a to naravno ne valja. Ako imamo ambicija, a valjda imamo, da budemo demokratska zemlja, onda ceo izborni postupak, počevši od jedinstvenog biračkog spiska pa nadalje, mora da bude potpuno transparentan i podložan kontroli i mora biti takav da otklanja svaku moguću sumnju da tu nešto neće biti u redu. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vrlo kratko o ovom amandmanu. On je posledica našeg amandmana na član 7.
Naime, da ste, nažalost niste, prihvatili amandman na član 7, u tom slučaju da se zabrani glasanje van mesta prebivališta, ovaj član, kao i ovaj naslov bili bi potpuno nepotrebni. Zato smo i predložili da se brišu.
Međutim, još ću jednom da se vratim na ključni amandman koji prethodi ovome, na član 7. nisam želeo tada, gospodine ministre, da ulazim u replike sa vama, ali me niste razumeli. Kazao sam da bi bilo normalno da se ovakav zakon prihvati opštim konsenzusom, ali zato je neophodno da se prihvati većina amandmana koje je opozicija dala.
Demokratska stranka Srbije je dala četiri vrlo važna amandmana. To su zapravo dva amandmana. Oba ste glatko odbili i to što konstatujete kako mi otprilike radimo isti posao, to vam otprilike dođe kao kada biste konstatovali da lopov i policajac rade isti posao. Oni rade isti posao, ali jedan krade, a drugi ga sprečava.
Inače, gospodine Periću, izvinjavam se, postavili ste pitanje ministru – kako će učesnici izbora da kontrolišu jedinstveni birački spisak. Imam slobodu da vam kažem – nikako. Nikako, jer, a to ćete videti kada budem govorio o amandmanu na član 21, odnosno na predlog novog člana, koji je takođe odbijen, ni na koji način, jer vic jeste u tome. Neko se nada da ako sada sedi na vlasti, onda će moći da kontroliše za svoje potrebe birački spisak, da ga koristi u razne promotivne svrhe i sve ostalo, a niko drugi neće moći da priđe biračkom spisku.
Mogu da proverim da li sam kao Zoran Šami na biračkom spisku. To mogu, ali da proverim da li je gospodin Sreto Perić na 15 mesta upisan ne mogu. Na ostalih 14 da dođe neki Zoran Šami da glasa, ne mogu. To je potpuno jasno. Bavio sam se 10 godina prevarama na izborima. Mogu pet disertacija da napišem na tu temu.
Mnogo ste naivni ako mislite da vam se odredbe ovog zakona neće obiti o glavu, vama kao stranci. O tom potom. To je ono što sam na početku rekao, trebalo bi svi da imamo interes da se ugrade takvi kontrolišući mehanizmi u ovaj zakon da nikome ne padne na pamet da vara na kartama. Vi to naravno niste želeli. Zahvaljujem, pa će biti prilike još da pričam.

Ovaj amandman je takođe posledica amandmana na član 7. i ja ću samo da iskoristim još jednom priliku da zamolim predlagača ovog zakona  - da još ima vremena da prihvati amandman DSS na član 7. i onda bi automatski prihvatili amandmane i na članove 15. i 19, iz razloga koje sam naveo, a kada budem govorio o sledećem amandmanu na član 21. onda ćete čuti i sve ostalo što sledi, vezano za ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, malopre rekoste da možemo da budemo spokojni. Imamo jedan amandman, prihvatite ga, pa ćemo onda biti malo spokojniji.
DSS je predložila da se posle člana 21. doda novi naslov i novi član 21a.
Naslov glasi - Pravo na uvid dela podataka jedinstvenog biračkog spiska za teritoriju Republike Srbije. Onda sledi član 21a, neću ga celog čitati, ali ću pročitati ono najvažnije - Ministarstvo nadležno za upravu dužno je da na zahtev učesnika izbora, 72 sata pre održavanja izbora, dostavi učesnicima izbora u elektronskoj formi sledeće podatke: 1) spisak matičnih brojeva svih građana upisanih u jedinstveni birački spisak, dakle, matične brojeve(sada se tu razrađuje po kojoj tehnologiji se to čini, to neću čitati); 2) da uz matični broj građana treba navesti i opštinu u kojoj je upisan birački spisak, kao i datum upisa u birački spisak.
Šta tražimo ovim amandmanom? Tražimo mogućnost da svaki učesnik izbora može da kontroliše birački spisak, pri tom, ne tražimo imena, ne tražimo ni adrese, sasvim je svejedno da li se iza nekog matičnog broja neko zove Petar Petrović ili na kojoj adresi živi.
Ne postoji mogućnost da učesnici izbora ove podatke zloupotrebe na način što će, da kažem, da vrše neku propagandu za svoju stranku itd, nego da ako žele da kontrolišu, mogu svakako, svaki učesnik izbora da napravi neki svoj softver i da proverava razne podatke npr, da li ima više puta upisanih sa istim matičnim brojem, bez obzira kako se zove. Zatim, da li ima mrtvih duša itd. Proveravaju šta god oni žele da proveravaju.
Ne vidim nijedan razlog zašto ovo ne bi bilo učinjeno. Dostavite u elektronskoj formi, ne trebaju nam imena, sasvim mi je svejedno kako se neko zove. Jedino mi je bitno i verovatno svima da mogu da provere da li je neko upisan 15 puta, da li ima nekih izmišljenih imena. Vrlo se dobro sećamo 90-ih godina, bila je čitava vojska ljudi koja je izašla sa biračkog mesta na biračko mesto sa lažnim legitimacijama i glasala po 10 ili 15 minuta za onog za koga je trebalo glasati. To je činjenica.
To što smo uveli sprejove, to ne znači ništa. Svaka hemija ima svoju protivhemiju i to ne vredi pričati.
DSS u suštini je podnela dva važna amandmana. Jedan, da se zabrani glasanje izvan mesta prebivališta i drugi, da se na ovaj način omogući učesnicima izbora da kontrolišu birački spisak. Ministar Marković je prošli put probao da obrazloži zašto ne treba ovo prihvatiti. Kaže – u nekim lokalnim samoupravama imate mogućnost da ukucate matični broj i da dobijete sve podatke. Dobro, to je bar lako rešiti. Uvedite još neku dodatnu šifru u taj postupak lokalne samouprave, da ne može samo na osnovu matičnog broja, da treba i broj lične karte ili već nešto i rešili ste problem.
Zašto, stvarno bih voleo da dobijem, ali pravo obrazloženje, zašto se ovako nešto ne bi moglo učesnicima izbora dati? Šta to smeta? Na taj način svako bi mogao da kontroliše biračke spiskove, da hvata nepravilnosti, ako postoje, bez obzira da li postoje namerno ili nenamerno. Čak mislim da ima određenih propusta i nenamernih u biračkom spisku, po prirodi smo dosta aljkavi ljudi i ti koji rade u lokalnim organima su dosta aljkavi i još će proći dosta vode Savom i Dunavom dok se to ne promeni.
To što odbijate ovaj amandman ukazuje nešto drugo. Ukazuje da zapravo vi ne biste da neko kontroliše birački spisak, ja drugo obrazloženje ne vidim. Gospodine ministre, imate priliku da nas, kako vi kažete, učinite spokojnim, pa, prihvatite ovaj amandman DSS. Inače, niste me razumeli na početku.
Rekao sam da bi bilo jako dobro kada bi ovakva vrsta zakona bila usvojena najširim mogućim konsenzusom i to bi bilo stvarno dobro, onda bi ovakve amandmane i neke druge amandmane i DSS i uopšte opozicije valjalo prihvatiti i onda bi …. Ne bi niko imao problem da za ovaj zakon glasa.
Neprihvatanjem ovih amandmana DSS za ovaj zakon svakako glasati neće.

Mi smo podneli amandman potpuno suprotan ovom koji ste malopre pročitali da je prihvaćen. Naime, reč je o članu 30, kratak je, pročitaću ga. Glasi – ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a počinje da se primenjuje godinu dana od dana stupanja na snagu.
Mi smo dali amandman da se taj rok smanji na šest meseci jer smatramo, ovo nije nikakva mudrost da se izvrše neophodne radnje i da, da tako kažem, u roku od šest meseci zakon stupi na snagu. Nasuprot tome, malo je izgleda i godinu dana, pa je usvojen prethodni amandman, da to bude dve godine. Znači, ovaj zakon će praktično početi da se primenjuje tek od 1. januara 2012. godine, da zaokružim.
Ne vidim razlog da uopšte donosimo ovaj zakon. Zašto da ga donosimo, ako već unapred znamo da sledeće dve godine ga nećemo primenjivati? Zašto da ga onda donosimo? Potpuno je besmisleno odlagati primenu zakona za dve godine. To praktično znači, ili neko misli, strašno je siguran da u sledeće dve godine neće biti izbora, ja nisam tako siguran. Nezavisno od svega, ne vidim svrhu donošenja zakona, ako ćemo da počnemo da ga primenjujemo za dve godine.
Pri tom, odmah da vam kažem, valjda je to i laicima jasno, da radnje koje su potrebne da se završe, da bi se ovaj zakon počeo da primenjuje, se relativno lako završavaju. Nalazimo se u kompjuterskoj eri. Ovo je pitanje elektronske komunikacije i ništa više od toga. Nije nikakva mudrost da se ovo počne primenjivati ranije.
Pošto vidim da nema ni nagoveštaja da će neki ključni amandmani DSS biti prihvaćeni, ponoviću još jednom, i time ću završiti.
DSS, nažalost, ne može glasati za ovaj zakon i bojim se, zakon će biti usvojen nadglasavanjem, a rekao sam i još jednom ću ponoviti – ovo je vrsta zakona gde nije dozvoljeno nadglasavanje. Ovakve vrste zakona, kao što su izborni zakoni, itd, moraju se donositi jednim, da kažem, opštim političkim konsenzusom. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, podneli smo amandman na član 64. koji se bavi naukom i tehnološkim razvojem i prosto predložili da se umesto ovih devet tačaka, koje se ovde navode kao poslovi koje će obavljati AP Vojvodina, zadrže samo četiri, i to tačke 2, 6, 7. i 8. Dodali smo i jednu neophodnu rečenicu, da se svi povereni poslovi iz ovog člana tretiraju kao povereni poslovi, što ovde inače u tački ne piše, pa postoji sumnja da su to izvorni poslovi.
Zašto smo ovo podneli? Ako išta u ljudskoj delatnosti ne priznaje granice, to su nauka i tehnologija.
Doduše, države su prinuđene da prave svoje državne strategije u razvoju nauke i tehnologije, iz dva razloga. S jedne strane, ima nekih poslova koji su za neku državu posebno važni, a s druge strane, nažalost, ima nekih poslova za koje nema para, pa ne mogu da se obavljaju. Recimo, teško je da Srbija može da gradi ciklotron i da se bavi unutar Srbije nekom vrhunskom fizikom, može samo kao deo neke svetske ekipe.
Zato deluje pomalo čudno da se recimo u tački 4. kaže: „utvrđuje i finansira program u oblasti nauke i tehnološkog razvoja pokrajinskog značaja“. Ako mi neko uspe da objasni kakva je to matematika – od pokrajinskog značaja ili neka druga nauka, ili, recimo, bavljenje srpskim jezikom, to bi bilo dosta interesantno čuti.
Što se tiče akademije nauka, samo jednu rečenicu. Znate, svojevremeno je postojala jedna organizacija u Njujorku, pre nekih 20 godina, koja se zvala Akademija nauka, i svako ko pošalje 200 dolara dobija sertifikat da je član te akademije.