Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Gospođo ministar, dame i gospodo poslanici, više se neću javljati, do kraja, dakle, na ove amandmane koje smo podneli.
Prvo, samo nekoliko reči o samom amandmanu. Ovaj i sledeći amandmani odnose se na kaznene odredbe, gde mi predlažemo da se te kazne smanje. Smatramo da je potpuno neprimereno da onaj ko prekrši zakon i uhvate ga u pušenju plaća 5.000 dinara, a još manje je primereno da odgovorno lice treba da plaća kaznu od 500. 000 do milion dinara. Neću da kažem, 'ajde, sad, da budem malo maliciozan, ako, recimo, zaduženo lice kod nas, sekretar Skupštine, a ja hoću da napakostim sekretaru, onda ću prvo da zovnem inspekciju, zapalim cigaretu, platim kaznu od 5.000, a gospodin sekretar od milion dinara, i tako pet puta. Moram malo da karikiram, da vidite da to nije baš primereno, a oni koji znaju, a advokati će znati kakve su kazne u nekim drugim oblastima npr. za remećenje javnog reda i mira, neke saobraćajne prekršaje itd.
Imam utisak da su predviđene kazne ovim zakonom više nego visoke. Zato smo tražili da se one smanje. No, ni daleko važnije amandmane od ovih predlagač niti je prihvatio, niti ima nameru da prihvati, tako da ne vredi da mnogo trošim vreme da vas u to ubeđujem.
Dozvolite mi na kraju nekoliko završnih napomena. I, pored toga što su se neki trudili da dokažu kako se ovde radi o tome da mi hoćemo da i dalje da nastavimo da maltretiramo nepušače itd., mi koji pušimo, ovde se, naravno, o tome uopšte ne radi. Moram, sa žaljenjem, da konstatujem da je propuštena prilika da se jedan, apsolutno se slažem, nepolitički zakon donese sa 250 glasova.
Slušao sam vrlo pažljivo sve poslaničke grupe, sve kolege iz raznih poslaničkih grupa, niko nije sporio da je pušenje štetno, niko nije sporio potrebu da postoji jedan dobar, uravnotežen zakon, i više poslanika je istaklo da taj zakon mora, s jedne strane, da brani i odbrani ljudska prava nepušača, da ih pušači ne zagađuju duvanskim dimom. Da mora da odbrani i ljudska prava pušača, da imaju neki prostor gde mogu da puše, a neće druge da ugrožavaju.
Onda, na kraju krajeva, da odbrani prava svih zainteresovanih lica, vlasnika i ugostiteljskih objekata i raznih prostora za organizovanje kulturnih, sportskih i sličnih priredbi, da imaju kao svoje goste, i pušače i nepušače i da, prema tome, mogu nesmetano da razvijaju svoj posao. Nažalost, ponuđeni zakon nije dobar, jer nije odgovorio na to osnovno pitanje.
Pored toga što je uvodio parametre koje ne valja uvoditi, a što sam pokušavao da vam objasnim, ali izgleda uzalud, pored toga što je koristio neke stvari koje nema potrebe, čemu priča o tome da li soba ima plafon, kao da postoji soba bez plafona, čemu priča o tome da ne mogu da postoje vrata između prostora za pušenje i prostora gde se ne puši, kao da možemo da se teleportujemo bez vrata u prostor gde se ne puši itd. itd, sve u svemu, jedan čitav niz, a lično mislim, od drugih kolega, korisnih amandmana je odbijen, to samo dokazuje, nažalost, jedan moj utisak koji sam izrekao u raspravi u načelu, a to je da se sa nekom velikom strašću krenulo u borbu protiv pušenja i pušača.
Imam utisak da se poveo jedan krstaški rat. Znate, krstaški ratovi ne završavaju preterano slavno. Bez obzira što nam je prošli put gospodin ministar saopštio, između ostalog, da on ne vidi razlog zašto on ne bi još jako dugo bio ministar, lično mislim da on neće dugo biti ministar, a i oni koji su ovaj zakon pisali, njegovi saradnici u Ministarstvu, neće dugo biti saradnici ministra u Ministarstvu. Mislim da će jedna sledeća vlada doneti jedan dobar zakon o kontrolisanju i zaštiti stanovništva od duvanskog dima, koji će da sadrži suvislo rešenje, koji će da bude primenljiv i koji će da bude potpuno uravnotežen i da brani interese svih.
Na kraju, imam dve poruke za gospodina ministra zdravlja. Prvo i osnovno, želim da što pre ozdravi. Drugo, bio bih mnogo srećniji da se sa polovinom strasti sa kojom se promoviše i gura ovaj zakon vodi računa o nekim drugim problemima. Nabrojaću samo neke: o tome kako promovisati borbu protiv narkomanije u osnovnim školama, a da ne govorim o srednjim školama, o tome kako izbeći, čini mi se, drugo mesto u Evropi po smrtnosti novorođenčadi. Treće, kako izbeći svakodnevne skandale koji se dešavaju u zdravstvu, neću da ih nabrajam. Kada bi se o svemu tome malo više vodilo računa i to radilo sa malo više strasti, umesto što se ta strast iscrpljuje na ovakvim zakonima, lično, moram priznati, bio bih mnogo srećniji. Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, pre svega da kažem da ponovo protestujem. Mislim da se ovde radi o dva vrlo važna zakona i bez obzira što njihovi autori dolaze iz istog ministarstva, mislim da je trebalo pojedinačno da raspravljamo o tim zakonima. Ovako nemamo drugog izbora, govoriću samo o duvanskom dimu. Moje kolege, gospodin Dimitrijević i gospodin Lazić, govoriće o Zakonu o lekovima.
Odmah da kažem da ovde u parlamentu stvarno nema nikakve potrebe, bilo od strane gospodina ministra, bilo od strane poslanika, da raspravljamo o štetnosti duvanskog dima. To da je duvan štetan to je činjenica, to ne podleže u suštini nikakvoj političkoj raspravi.
Najbolje znam koliko je štetan duvanski dim, pošto pušim već 47 godina. Dakle, pušenje je porok, doduše, moje skromno mišljenje je da ljudi koji nemaju nikakav porok su pomalo dosadni, ali da pređemo na konkretne stvari.
Prvo, imam neodoljivu potrebu da se bavim jednim pitanjem zašto se već desetak godina u svetu vodi ozbiljna kampanja protiv pušenja. Reći ćete obrazloženje je jednostavno, to je briga za ljudsko zdravlje, ali nisam siguran da je to osnovni motiv i pri tom je taj motiv već viđen.
Nepobitna je činjenica da od vremena od kad se vodi kampanja protiv pušenja, prihod duvanske industrije i samim tim i država koje uzimaju deo tog prihoda kroz razumljive takse i poreze je porastao pet puta. Govorim podatke za svet. Dakle, pet puta je porastao prihod duvanske industrije otkad se ova priča vodi.
Naravno da je prekomerno uzimanje alkohola takođe štetno, to su uvideli u jednom trenutku u Americi 30-ih godina prošlog veka i zaveli prohibiciju alkohola. Šta su efekti toga bili? Efekti su bili da su se prvo, naravno, enormno obogatili mafijaši, onda je država izreketirala te mafijaše, neki su platili veliki reket i oprali pare, neki kao Al Kapone nisu, pa su završili kako su završili. Mislim da će kampanja o pušenju jednog dana tako da završi.
U stvari, odmah da kažem, mislim da treba doneti zakon o pušenju, da ga tako kraće nazovem, ali to je zakon koji je vrlo osetljiv jer zapravo mora ozbiljno da vodi računa o ljudskim pravima i to ne jednostrano, nego trostrano.
Prvo, postoje nesumnjivo ljudska prava nepušača da im se obezbedi da ne udišu protiv svoje volje duvanski dim, koji je štetan.
Drugo, postoje prava pušača koji imaju pravo da puše i da se i njihova prava na adekvatan način obezbede.
Treće, postoje i prava zainteresovanih lica, i to nisu samo ugostitelji, nego i organizatori raznih drugih manifestacija, kulturnih, sportskih i kakvih god hoćete, koji takođe imaju ljudsko pravo da se bave svojim poslom, a da pri tom ne trpe štetu od ovakvog zakona.
Dakle, ono što nesumnjivo ovakav zakon mora da ima, to je jednu vrlo pipavu uravnoteženost u zaštiti svih ljudskih prava. Međutim, šta mi imamo na papiru, kao predlog? Pre svega, ako je reč o načelnom odnosu, odnosno načelnim stvarima u ovom zakonu, moj je nesumnjiv utisak da zakon nepotrebno šikanira pušače i to, ono što mi se ne sviđa, radi strasno. Dakle, radi se, ajde da tako kažem, o strasnom šikaniranju pušača. Sve što je strasno to je, znate, sem u nekim stvarima, pomalo sumnjivo.
Ako je reč o pojedinačnim primedbama, tu stvari stoje još gore. Naravno, neću sad pričati o pojedinačnim primedbama, pošto bih o tome strašno dugo mogao da pričam, broj amandmana koje je DSS podnela je, s obzirom na obim zakona, prilično veliki jer, izvinite na izrazu, u zakonu postoje brojne besmislice.
Navešću vam samo kao primer jednu. Vi kao meru za koncentraciju duvanskog dima uzimate površinu prostorije u kojoj se neko nalazi, međutim, jasno je da koncentracija ne zavisi od površine nego od zapremine prostorije. Navešću vam primer, ako imate prostoriju od 20 kvadrata, visoku deset metara to je 200 kubika vazduha, a ako imate prostoriju od 80 kvadrata visoku dva metra, to je 160 kubika.
Pri tom, u prostoriji od 80 kvadrata se, po logici stvari, nalazi četiri puta više ljudi, a pošto je raspodela ravnomerna, onda je i četiri puta više pušača. Dakle, kada sve saberete i oduzmete u ovom primeru, prostorija od 20 kvadrata visoka 10 metara ima pet puta manju koncentraciju duvanskog dima od ovde druge prostorije od 80 kvadrata visoke dva metra. U tom smislu smo dali amandman da se odgovarajući parametri ne vezuju za površinu nego za zapreminu.
Ima još ovakvih primera u kaznenoj politici i u drugim stvarima. Ima, recimo, jedna rečenica koja počinje ovako – ako soba ima plafon. Slučajno ne znam nijednu sobu koja nema plafon. Ali, o tome, kažem, mnogo preciznije i detaljnije pričaćemo kada bude bila rasprava o amandmanima i pri tome nadam se da ćete mnoge vrlo dobronamerne amandmane DSS usvojiti.
Dakle, šta je na kraju? Nesumnjivo je da valja doneti zakon o duvanskom dimu, odnosno zaštiti građana od duvanskog dima, ali to, izvinite, nije ovakav zakon. Ponavljam, to mora da bude jedan uravnotežen i primenljiv zakon.
Nećemo imati ništa od toga ako donesemo zakon koji niko neće moći da primeni ili koji ćemo svi svesno da kršimo. Meni su neke moje kolege ovde u parlamentu iz vladajuće većine to već nekako kazali. Pitao sam ih gde će da puše, kažu – pušićemo, nema veze.
Ovo kažem da se ne bi ponovila situacija koja se desila u Hrvatskoj. Oni su pre godinu dana otprilike doneli jedan ovakav zakon. Zakon je važio tokom leta, kada nikoga nije mnogo pogađao, jer su svi sedeli po baštama. Kada je došla jesen, onda se digla buna i onda je zakon povučen.
Bolje da donesemo jedan zakon kojeg ćemo se, naravno, svi pridržavati i koji će, ponavljam, ispoštovati s jedne strane - prava nepušača, s druge strane - prava pušača i s treće strane - prava zainteresovanih lica s obzirom na posao koji obavljaju i koji imaju interesa, naravno, da imaju što više klijenata, pa bili oni pušači ili nepušači.
Na kraju još da kažem da, opet razgovarajući sa mojim kolegama iz poslaničke većine, pušačima, naravno, zaključio sam da nisu pročitali zakon, pa im toplo preporučujem, ima još vremena, da dobro pročitaju zakon i da ne kreću sa razmišljanjem – donećemo zakon, pa ćemo onda da ga kršimo jer smo, bože moj, poslanici. Zakon važi za sve, dakle, i za poslanike i za svakoga. Mora da odgovori svojoj nameni, a bojim se da ovako predložen zakon to ne čini.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, pažljivo sam slušao raspravu danas pre podne o zakonima koji su na dnevnom redu. Ne znam šta misle drugi poslanici, lično mislim da je rasprava bila veoma korektna i dobronamerna.
Za razliku od toga, gospodin ministar je u svom izlaganju pokazao da sam, nažalost, bio u pravu kada sam konstatovao, da je ovo jedan zakon koji se na određen način bavi šikaniranjem pušača i da se to nažalost radi krajnje strasno. Ministar je opet pokazao jednu neuobičajenu strast na tu temu.
Ministar je, između ostalog, kazao - da je pušenje bolest zavisnosti i to uporedio sa uzimanjem droge, što je takođe bolest zavisnosti. Jedino je propustio da kaže da je pušenje, pre svega, psihološka zavisnost, a da je uzimanje droge ozbiljna fizička zavisnost. Zato je droga i zabranjena, a pušenje nije.
Bio bih, a verujem i druge kolege poslanici, mnogo srećniji da se ovde u proceduri našao zakon - šta Ministarstvo zdravlja namerava da preduzme povodom velikog korišćenja droge, nažalost, već u osnovnoj školi. Dakle, ne samo kod maloletnika, nego kod onih koji su mlađi od 15 godina. Saznali smo da njih 8% puši, bojim se da je procenat onih koji uzimaju drogu vrlo sličan.
Borbom protiv droge ne treba da se bavi samo, naravno, policija i sudstvo, oni to i rade u svom domenu, ali očigledno kada je reč, ako ništa drugo - o tom uzrastu mora da se bavi Ministarstvo zdravlja, kao i Ministarstvo prosvete.
Bio bih mnogo srećniji takođe, kada bi ministar zdravlja istu takvu strast pokazivao, kao što pokazuje u borbi protiv pušenja, i u razrešavanju brojnih situacija koje se dešavaju u našem zdravstvu. Ako se ne varam, on je pre izvesnog vremena izjavio, povodom jednog od mnogobrojnih skandala koji su se desili, kako eto ne može da da ostavku, jer kad bi davao ostavku za svaki od tih skandala, ostavku bi morao da daje otprilike svaki dan - parafrazirao sam.
Ima mnogo stvari koje se takođe sa velikom strašću mogu rešavati, gospodine ministre, na primer - kako da smanjimo smrtnost beba u porodilištima, to nisu bolesni ljudi…

Mogu li dalje po mom vremenu, koje imam kao ovlašćeni predstavnik?

Da. Da li mogu naknadno da se prijavim – ne mogu?

Dobro. Samo još jednu rečenicu bih rekao.
Ponovo apelujem da ovaj problem rešavamo zajedno, na taj način što ćemo doneti zakon i dopuniti postojeći zakon na takav način da bude uravnotežen i primenljiv, a ne zakon za koji se može očekivati da će neko učini takve stvari i učini nešto tako da pobije sve pušače. (Mikrofon isključen – zabeležio stenograf)

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, moj uvaženi kolega je uglavnom navodio ono što sam pričao. Vidim da on od toga što sam pričao ništa razumeo nije, ali iskreno rečeno nisam to ni očekivao.
Izvinjavam se, ima jedna lepa pesmica Ljubivoja Ršumovića, prikladna je. Kaže: "Oni koji mnogo pušu, ispuštaju brzo dušu, ali da smo s tim načisto, ko ne puši umre isto."

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, pokazalo se nakon današnje diskusije da je moja prva primedba – da smo ova dva zakona trebali da imamo na odvojene rasprave ispravna.
Nažalost, to je o jednom vrlo važnom zakonu o lekovima, odnosno govorilo je samo, ako je moja evidencija tačna četiri poslanika: poslanici DSS gospoda Dimitrijević i Lazić, gospodin Momčilov i gospodin Ostojić.
Imam utisak, iako se preterano ne razumem u tu oblast, da je taj zakon dozvoljavao i zapravo zahtevao jednu mnogo ozbiljniju raspravu koju danas nažalost nismo uspeli da izvedemo.
Što se tiče zakona o… da ne čitam sada naslov zakona… nije o zabrani pušenja nego… (smeh u sali.) Mogao bi tom zakonu da se gospođo daju i neka druga imena, ali mi pristojnost nalaže da to ne kažem.
Dakle, kada je reč o tom zakonu, moram da priznam da sam danas doživeo i određeno iznenađenje. Naravno da se mi, osim na vlast i opozicija, ovde kao ljudi delimo: neki su pušači, a neki su nepušači. Ja sam očekivao da će nepušači biti netolerantni, ne po sebi, ali u principu sam to očekivao.
Ispostavilo se naprotiv suprotno – ovde su pušači svi odreda istakli potrebu da se donese zakon i da zakon mora da uvaži ljudska prava svih, odnosno i prava nepušača da budu zaštićeni od duvanskog dima i prava pušača da puše tamo, da im se omogući da puše u nekom određenom prostoru, gde neće nikoga ugrožavati.
Ja sam otišao korak dalje i istakao prava nekih, a kasnije je to pretvoreno u ugostitelje, ne samo ugostitelje, nego ljude koji imaju, tj. čiji posao je baziran na tome da se kod njih okuplja jedan određeni broj ljudi i da su oni zainteresovani da taj broj ljudi bude što veći. To nije sporno.
Doduše, ministar je u jednom trenutku pročitao u kojim zemljama EU je pušenje totalno zabranjeno. U mnogo većem broju zemalja je donet neki zakon, na koje bi ovaj naš zakon mogao da liči, ako se popravi, ali o tome ćemo kada budemo raspravljali u pojedinostima.
Tako mislim, odnosno ono što me zapanjilo, kažem, jeste da su upravo nepušači iskazali jedan visok stepen netolerancije, doduše najveći broj njih su bivši pušači, a narod to kvalifikuje onom poznatom krilaticom – da oni koji su naknadno pokršteni bivaju veći katolici od pape. Ne umem to do kraja da vam objasnim. S obzirom na zanimanje predsednice Skupštine, ako bi ona imala dobru volju, ona bi to mogla dobro da objasni.
Pred nama je rasprava u pojedinostima. Kazao sam da je zakon, i o tome nisam želeo previše da pričam danas, već ćemo pričati kada bude rasprava u pojedinostima, ali skrećem pažnju gospodinu ministru da pročita amandmane. Demokratska stranka Srbije je podnela 25 amandmana na ovaj prvi zakon i negde desetak amandmana na ovaj drugi. Mislim da smo amandmane podneli sa isključivom namerom da popravimo zakon i da ga dovedemo u one okvire, o kojima smo danas govorili u načelu.
Meni je zadovoljstvo da su to govorili ne samo predstavnici opozicije, nego i predstavnici vladajućih stranaka, tako da napravimo jedan primenljiv zakon, koji će voditi računa o pravima i ljudskim pravima svih. Na taj način da obavimo jedan koristan posao. Slažem se, neko je tu rekao, nekolicina poslanika je to kazala, da ovo nije zakon oko kojeg mogu da postoje neke striktne političke razlike.
Ovo je zakon za koji bismo naprosto svi trebalo da budemo zainteresovani da bude onako kako treba da bude. Svako preterivanje u ma kojem smislu je izuzetno štetno i od zakona pravi surogat, koji se ne da posle primeniti ili se ne da adekvatno primeniti.
Na kraju imam dve napomene, a otišao je gospodin Krasić. On nažalost ne stoji dobro s matematikom, sudeći prema parametrima koje su ovde izneli moje kolege lekari, u čiju stručnost previše ne sumnjam – nisam izgubio devet i po godina života, nego čini mi se da sam izračunao 14 godina i sedam meseci, takoreći, vi imate mrtvaca pred sobom, ovo je samo moj duh. (Smeh u sali.)
Drugo, dugujem izvinjenje gospodinu Veselinoviću, koji je moju šaljivu pesmicu, odnosno šaljivu pesmicu Ršumovića, koja je očigledno uvredila njegov, očigledno, istančan smisao za šalu, pa mu se ja izvinjavam.

Zahvaljujem, gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, moram stvarno priznati da se danas u parlamentu veoma loše osećam, i to ne kao poslanik i kao političar, nego kao čovek. Osećam se loše, jer, po mom dubokom uverenju, danas donosimo jednu pogrešnu deklaraciju.
Da li se zločin u Srebrenici desio? Jeste, nije sporno i to je, hajde da kažem, strašan zločin. Da li je to jedini zločin koji se desio na prostoru bivše Jugoslavije, od onog početnog rata u Sloveniji do bombardovanja NATO pakta? Nije. Da li su predstavnici svih naroda činili zločine prema predstavnicima svih naroda? Očigledno.
Upravo poštujući onaj princip, koji ja duboko podržavam, koji je kolega Mićunović pomenuo, taj humanistički princip, ja bih da ga ispoštujem do kraja. Ako hoćemo ipak taj humanistički princip da ispoštujemo, onda je ovo pogrešna deklaracija. Humanistički princip bi zahtevao, i njegova dosledna primena, da se donese rezolucija koja će da osudi sve zločine.
Da odem malo dalje, da li treba osuditi zločine koje su predstavnici hrvatskog naroda činili prema muslimanima? Ja mislim – da. Ili obrnuto, koje su predstavnici muslimanskog naroda činili prema Hrvatima, dakle nisu Srbi upetljani? Ja mislim – da. Zločin ima svoje ime i prezime, kao što i dželat ili zločinac, nazovite ga kako hoćete, ima svoje ime i prezime. Bez obzira na to sa čime se ubica pokrivao, on mora biti odgovoran i nije sporno da oni koji su počinili zločine treba da odgovaraju.
Da idemo malo dalje. Da li je Srebrenica jedini zločin koji su učinili predstavnici našeg naroda? Nije. Sudeći prema važećim presudama naših sudova, nije. Eto, samo to da uzmemo u obzir. Je l' te zločine ne treba da osudimo? Ja tvrdim da treba.
Znate, završiću na jedan... Moram da priznam ponovo ono što sam rekao na početku – loše se osećam. Neka Demokratska stranka i vladajuća koalicija rade svoj posao, ma kako se taj posao zvao. Neka i Liberalno-demokratska partija radi svoj posao. Ja vas uveravam da će i Demokratska stranka Srbije da radi svoj posao. Ovde na zemlji će o tome suditi narod na izborima, a na nebu Bog, ma kako se on zvao, jer, kao što kažu moji prijatelji muslimani, Bog je jedan. Hvala. (Aplauz poslanika DSS-a.)

Gospodine predsedavajući, zahvaljujem. Dame i gospodo poslanici, u ime Demokratske stranke Srbije podneo sam amandman kojim se u članu 5... U dva nova člana koja su sastavni deo tog člana 5. stoji odredba: „Zabranjeno je domaćem prevozniku obavljanje međunarodnog javnog linijskog ili vanlinijskog prevoza putnika drugim vozilom osim autobusom.“ Mi smo tražili da se to dopuni sa dve reči: „ili minibusom“.
Malopre mi kolega iz Ministarstva objašnjava da je to obuhvaćeno terminom „autobus“, jer sve što ima preko osam plus jedno sedište, koliko sam razumeo, spada u autobus. Međutim, zakon ne čitaju i laici, koji ne moraju do kraja da znaju šta u koju kategoriju pripada. Mislim da ne škodi ništa da se ubaci i termin „minibus“. Ipak u svakodnevnom životu, u svakodnevnom govoru pod autobusom obično podrazumevamo nešto što je veliki autobus, da tako kažem.
Mislim da bi valjalo dosta insistirati na tome da i taj prevoz minibusom bude, da tako kažem, regularan. Na taj način, s jedne strane, mnoge divlje vožnje, da tako kažem... Njih ima na relaciji od srednje Evrope prema gradovima u Srbiji, jednom nedeljno minibusevi voze putnike, obično su puni, a da ne govorim o nekim kraćim relacijama između Bosne i Srbije itd., gde voze svakodnevno, tako da je naša ideja bila da svima bude jasno da je i prevoz minibusom legitiman i legalan prevoz. To je smisao ovog amandmana. Ne vidim zašto nije prihvaćen, mislim da je vrlo glatko mogao da bude prihvaćen. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Ako ste saglasni, pošto se radi o istom amandmanu, govoriću istovremeno i o našem amandmanu na član 10. i na član 11. Naravno, posle neću govoriti. Radi se o dva člana koji definišu proceduru izdavanja dozvola, s tim što se u članu 10. govori o izdavanju ovih dozvola, pojedinačnih i vremenskih dozvola. U članu 11. se govori o dodeli, odnosno o raspodeli stranih dozvola.
Tražili smo da se u oba člana unese jedan novi stav. Član 10. glasi: „Ministarstvo nadležno za poslove saobraćaja dužno je da pravovremeno raspiše javni konkurs za izdavanje pojedinačnih i vremenskih dozvola za narednu godinu“, s tim što u članu 11. umesto „pojedinačnih i vremenskih“, stoji „stranih dozvola“.
Slučajno poznajem tu materiju, problem izdavanja dozvola je večiti problem. On traje od kad takve dozvole postoje. Vezan je i za mnoge naše bilateralne i multilateralne relacije sa drugim državama, s jedne strane. S druge strane, uvek ima manje dozvola nego interesenata. Po logici stvari, uvek će neko biti oštećen.
Zato je jako važno da ceo postupak izdavanja dozvola bude do kraja otvoren i transparentan. U tom kontekstu smo i predložili raspisivanje javnog konkursa, u kojem onda naravno Ministarstvo može da navede i precizne uslove, pravila igre itd., sve ono što one koji su zainteresovani za dobijanje dozvola može da interesuje. Naravno, to onda daje i mogućnost onima koji misle da su oštećeni jer nisu dobili dozvolu ili onaj broj dozvola koji su tražili; onda mogu, pozivajući se na taj konkurs, da eventualno utvrde da nešto nije bilo pravilno ili da su oštećeni itd.
Ne mislim da je ovo nešto što na bilo koji način komplikuje proceduru koje Ministarstvo inače mora da sprovede. Mislim da je korektno da se pojavi javni konkurs. Na kraju krajeva, znate, mogu ja da postanem od danas do sutra novi prevoznik, ne moram da budem upoznat sa svim pravilima igre i onda je moje pravo da znam koja su pravila igre i da na njih budem na vreme upozoren.
Očekivao sam da će i naš amandman na član 10. i amandman na član 11 (praktično su isti, i u smislu i sa idejom) biti prihvaćeni. Malopre mi je kolega iz Ministarstva rekao da imaju problem, da će se zakasniti u nekom smislu. Podrazumeva se da će se ovo što sad pišemo odnositi na narednu godinu; za ovu godinu verovatno su procedure izdavanja dozvola već počete, možda i završene, u najvećem broju, tako da se podrazumeva da ovo važi za 2011. godinu, pre ne može ni da se primeni. Ipak vas molim da razmislite i da ovaj amandman prihvatite.
Imamo još jedan amandman, on je praktično posledica ovog amandmana o kojem sam govorio malopre i nema potrebe da ga posebno obrazlažem.
Pošto nemam nameru više da se javljam, dozvolite mi još samo nekoliko rečenica. Rekao sam i u raspravi u načelu, ovo je korektan zakon. On je na određen način i iznuđen time što se moraju prihvatiti ona pravila igre koja važe u našem okruženju, odnosno u Evropi. Saobraćaj i transport ne poznaju granice i potpuno je jasno da je usaglašavanje tih pravila igre, koja do sada iz razumljivih razloga nisu usaglašena, na neki način naša obaveza. U tom smislu, mislim da je, uz ove popravke koje su doneli amandmani mojih kolega poslanika (nadam se da ćete i ove da prihvatite), to jedan potpuno korektan i prihvatljiv zakon. Hvala.

Zahvaljujem. Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika. Prvo, što se tiče ovog seta amandmana, čini mi se da ih ima 14, ako se ne varam, koji Centar izuzetnosti pretvaraju u Centar izuzetnih vrednosti, dobro je da je to Vlada prihvatila. Doduše, radi se samo o jezičkoj formulaciji, a mislim, zarad dobrog srpskog jezika, da je termin "izuzetne vrednosti" prihvatljiviji nego "centar izuzetnosti".
Što se tiče toga ko je šta predlagao itd., ja i dalje ostajem u uverenju da je termin "izuzetne vrednosti" mnogo više u duhu srpskog jezika nego "izuzetnosti", koji se koristi za neke druge stvari.
Ali, nisam se javio samo zbog toga. Bojim se da smo, i na to skrećem pažnju gospođi predsedavajućoj, dobili jedan malo neprecizan izveštaj samog odbora. Naime, u izveštaju piše da je Vlada prihvatila šta je prihvatila. Sada smo čuli da je prihvatila i ovaj set amandman, to je u redu, da je Vlada odbila ono što je odbila, i to je u redu.
Što se tiče odluke Odbora, ovde sede i gospoda i dame iz Ministarstva i moje kolege iz svih poslaničkih grupa koje su u Odboru, Odbor je doneo odluku da podrži amandmane koje je podržala i Vlada, doneo je odluku da podrži amandmane koje sam Odbor podneo, ima ih, čini mi se, četiri, ali, što se tiče odbijanja amandmana od strane Odbora, ta odluka nije donesena. Od prisutnih devet članova, četiri je glasalo za to da se usvoji predlog Vlade da se amandmani odbiju, četiri je glasalo protiv, a jedan je bio uzdržan.
Drugim rečima, o amandmanima koje Vlada nije prihvatila Odbor nema stav. Neka me kolege isprave ako ovo nije tačno. Na račun svog vremena dao sam predsedavajućoj jednu informaciju. Dakle, to što vam u košuljici piše da Odbor nije prihvatio amandman, to nije tačno. Odbor naprosto nema stav o tim amandmanima, koje je Vlada, inače, odbila. To za ubuduće. Mislim da je ovo korektna interpretacija.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo poslanici, u ime DSS podneo sam amandman na član 5. Odmah da kažem, gospođo predsedavajuća, sve preko dva minuta biće vreme ovlašćenog predstavnika.
Naime, amandman je vrlo jednostavan – mi tražimo da se član 5. briše. Moram da priznam da vrlo retko pišem amandmane kojima se neki član zakona briše, ali delim uverenje koje je malopre izrekao moj kolega, da je u postojećem zakonu tekst odgovarajućeg člana starog zakona bio bolje formulisan nego što se predlaže.
Naime, u tekstu koji smo dobili član 5. predloga izmena i dopuna se bavi zapravo članom 13. postojećeg zakona, gde se na jedan drugačiji način govori o tome kako se formira Nacionalni savet. Duboko smo uvereni da je formulacija člana 13. postojećeg zakona bolja i iz tog razloga smo predložili ovu izmenu.
Dozvolite mi da ovome dodam generalno još nešto. Naime, ovo nije jedini član koji smo mi tražili da se briše, odnosno vrati na prethodni tekst zakona. Mislim da je postojeći zakon pristojan, ne kažem da se zakoni ne mogu uvek popravljati, uvek se može nešto pametnije napisati, ali mi se, naprosto, cela ideja koja se provlači kroz ove izmene i dopune zakona ne dopada i mislim da nije dobra. Generalno, pojačava se uticaj ministra, odnosno Ministarstva.
Ovo, u krajnjoj liniji, nema nikakve veze ni s postojećim ministrom, ni s postojećim sastavom Ministarstava. Biće sutra neki drugi, a preksutra neki treći. Naprosto, mislimo da naučnim institutima i uopšte ustanovama koje se na bilo koji način bave naukom treba dati odgovarajuću slobodu delovanja i ne dovoditi ih u toliku zavisnost od aktuelne vlasti.
S druge strane, mislim da se ovim predloženim izmenama smanjuju ingerencije Nacionalnog saveta (to će se videti kroz neke dalje tačke ovih izmena), a što nije dobro i svode se, moram da priznam, na nešto što u tom obliku nisam siguran da onda uopšte treba da postoji.
Dakle, DSS ima suštinske primedbe na ovaj zakon. Sada smo prešli s terena nekih jezičkih formulacija, koje su, naravno, bile nužne da se isprave, ali nisu ključne, a bojim se da veliki broj ključnih amandmana koje je DSS podneo Vlada, nažalost, nije prihvatila. Moram da kažem da se to nama čini vrlo lošim. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Mogu da se složim s gospodinom Đelićem da sa parola treba da pređemo na dela. Međutim, evo o čemu se radi. Vi predlažete, kao predstavnike privrede, tri člana koje će da bira Privredna komora Srbije i dva člana iz reda inostranih investitora.
Što se tiče Privredne komore Srbije, jako mi je žao, možda ne bi trebalo da bude tako, ali bi nju prethodno valjalo transformisati. Privredna komora Srbije kakva je danas, i dalje kao što je bila i juče i prekjuče i pre deset ili petnaest ili trideset godina, u suštini je samo prosta produžena ruka vlasti. S druge strane, inostrani investitori, gospodine Đeliću, nisu organizovani, koliko znam, u neku posebnu formalnu organizaciju, pa će i oni, takođe, bojim se, biti birani kao produžena ruka vlasti.
Prema tome, vama izmena glasi ovako – od 17 članova, pet članova će da odredi aktuelna vlast, što mislim da nije dobro, bez obzira ko je na vlasti, a 12 će da dođu iz reda naučnoistraživačkih instituta. Dakle, moja konstatacija da se radi o stavljanju nauke pod direktnu kontrolu aktuelne vlasti, bojim se, nažalost, da je tačna.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Prvo, interesantna je logika gospodina ministra. Pošto Savet proteklih pet godina nije radio kako treba, onda ubuduće ulogu Saveta treba da preuzme ministar. Gospođa Pešić i ja se politički verovatno jako razlikujemo, ali identično mislimo o ovome, iz prostog razloga što je potpuno jasno da se ovim izmenama i dopunama zakona ministru i Ministarstvu daju velike nadležnosti. Naprosto, možete ukinuti sve naučne institute i Nacionalni savet, pa neka se ministar sam bavi naukom. To je jedno.
Drugo, po pitanju malopređašnjeg amandmana gospodina Petkovića, potpuno mi je nejasno zašto ga niste prihvatili, jer je on, da tako kažem, trivijalan. Amandman kaže da se posle reči "Vladi" dodaju reči: "i nadležnom odboru Narodne skupštine". Radi o izveštaju Nacionalnog saveta. Ne vidim nijedan razlog da, osim Vladi, Nacionalni savet ne daje izveštaj i nadležnom odboru Narodne skupštine. Odborima Narodne skupštine izveštaje podnose i BIA i ne znam ko sve ne, Nacionalni savet za prosvetu podnosi izveštaj Odboru za prosvetu. Ne vidim zašto Nacionalni savet ne bi podnosio izveštaj nadležnom Odboru za nauku.
Što se tiče amandmana koji sam podneo na član 6, to je upravo ono što je malopre gospođa Pešić citirala. Kaže da Nacionalni savet, umesto da predlaže ministru, daje prethodno mišljenje. Da li vi razumete razliku u težini između prethodnog mišljenja i predlaganja? Kad nekome nešto predlažete, taj neko to može da prihvati, može i da odbije ali mora da obrazloži zašto to ne valja, a ovo je prethodno mišljenje koje je onako, mogu ja na hodniku da vam dam prethodno mišljenje, pa šta.
To je sledeći dokaz za tvrđenje šta ove izmene zakona u stvari znače. Znače potpunu politizaciju nauke i organizovane nauke, što valjda nikome nije cilj. Sutra će biti neka druga vlada, biće neke druge stranke, možda će biti i moja stranka. Isto tako ne bih ni svojoj stranci davao ovakve ingerencije u odnosu na jednu tako značajnu oblast kao što je nauka.
Bojim se da je ovo u mnogo čemu razgovor gluvih. Moram da priznam da ne vidim, bez obzira na sve političke razlike između političkih stranaka, bile one na vlasti ili u opoziciji, da je nauka oblast u kojoj možemo imati različite interese, kao političke stranke ili kao pojedinci. Ali, shvatite da je ovo što predlažete nešto što mene jako podseća, tamo 90-ih godina je donesen čuveni zakon o prosveti, kada je tadašnji ministar prosvete birao dekane fakulteta i sve živo je birao. Vi te ingerencije sada tražite za ministra nauke. Da, gospodine Đeliću, nažalost, da. Rekoh vašoj koleginici Dragutinović pre neki dan, možda su vaše namere dobre, ali "put u pakao popločan je dobrim namerama", kako reče Dante Aligijeri. Hvala.