Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 94. kojim predlažem da se ovaj član briše. Član 94. Predloga zakona o železnici glasi: "Direkcija za železnice počeće sa radom najkasnije do 1. januara 2005. godine". Naravno, iz same formulacije ovog člana jasno je da postoji više razloga za brisanje ili bar izmenu ovog člana. Predlažem brisanje iz suštinskog razloga, a to je naše principijelno neslaganje sa ovakvom koncepcijom kakva je ponuđena ovim predlogom.       
Naime, od 2001. godine kada je DOS došao na vlast, za ove četiri godine je u ovoj skupštini usvojeno preko 100-150 zakona i vrlo malo je onih koji nisu doneli neku novu agenciju u ovu državu.
Sve te agencije su samo jedno novo opterećenje i namet građanima Srbije, povećanje birokratije, njeno umnožavanje, jer su uglavnom sve preuzele poslove koje je trebalo da rade ministarstva.
Kod ovog zakona imamo jednu originalnu ideju. Ministar Ilić je, da se Vlasi ne dosete, umesto agencije predvideo direkciju. Nije šija nego vrat.
Sada se ovim zakonom ne osniva agencija, nego direkcija za železnice, što je jedno te isto. Osnovaće se još jedno pravno lice koje će preuzeti uglavnom poslove ministarstva ili poslove Javnog preduzeća "Železnice Srbije" i imaćemo novu birokratiju, novi namet građanima Srbije, jer će se finansirati iz budžeta Republike Srbije.
Što se tiče same direkcije i njenog statusa u ovom zakonu, ona je obrađena u samo četiri člana ovog predloga. U članu 78. se kaže da se osniva direkcija i da je njeno sedište u Beogradu. Član 79. govori o njenim nadležnostima, gde se govori o tome da direkcija obavlja neke stručne poslove, ali da obavlja i neke regulatorne i druge poslove.
Član 80. govori da direkcijom rukovodi direktor (što znači da ona ima svojstvo pravnog lica), koga na predlog ministra imenuje Republička vlada. Član 81. govori o sredstvima za rad ove direkcije i na koji način se ona obezbeđuju. Tu su, kao što se vidi iz redosleda koji je naveden ovde, dominantna sredstva iz budžeta Republike Srbije. To upravo potkrepljuje ono što sam malopre rekao, da će i ova direkcija biti samo novi namet građanima Republike Srbije.
Što se tiče nadležnosti direkcije, već sam rekao, deo tih nadležnosti je stručnog karaktera, a deo je regulatorni. Mi smatramo da ovaj deo koji je stručni treba da obavlja Javno preduzeće "Železnice Srbije", a ovaj drugi deo je i inače do sada bio u nadležnosti Ministarstva za saobraćaj i veze ili danas Ministarstva za kapitalne investicije.
Znači, smatramo da je suvišno osnivati još jednu direkciju ili još jednu agenciju, kako hoćete; da je to novi namet, jer će se finansirati uglavnom iz budžeta; da je naše iskustvo sa agencijama koje su do sada osnovane izuzetno loše, negativno; da dobar deo tih agencija upravo potvrđuje ovu priču da se radi o birokratizaciji, da se tako ponašaju prema građanima Srbije i prema onima od kojih inače direktno i žive, koji ih izdržavaju i da zbog toga treba ceo ovaj deo koji se odnosi na direkciju iz ovog predloga brisati.
Takođe bih zamolio predlagača da interveniše i on, iz ovog drugog, formalnog razloga, pošto ovde u predlogu stoji da direkcija, ako se i usvoji ovo ovako, počinje sa radom najkasnije do 1. januara 2005. godine. Pošto je taj rok prošao, bar uskladite da to bude korektno, jer će se ovaj zakon verovatno usvojiti krajem februara ili u martu mesecu.

Dame i gospodo, u svom izlaganju ću izneti samo nekoliko primedbi na ovaj set poreskih zakona koji je pred nama. Jedna primedba je formalne prirode, druge su suštinske, ali iako je formalne prirode, ova prva primedba je značajna, jer je predlagač intervenisao već u prvom Predlogu zakona o porezu na dohodak građana. Naime, radi se o usklađivanju odredbi ovog zakona sa Ustavnom poveljom zajednice Srbija i Crna Gora.
Već je u članu 2. Predloga zakona o porezu na dohodak građana, koji se odnosi na član 7. osnovnog teksta, intervenisano tako da se reči "drugoj republici i u inostranstvu" zamenjuju rečima "drugoj državi članici i u drugoj državi". Drugim rečima, predlagač je želeo, navodno, da uskladi ovaj zakon sa Ustavnom poveljom i u objašnjenju kaže da se vrši samo terminološko usaglašavanje sa Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Nije mi jasno kako sada ostaje u članu 7. Ako se ovaj zakon usvoji u ovom obliku, ostaje član 7. u ovom obliku: "Obveznik poreza na dohodak građana je rezident Republike Srbije, za dohodak ostvaren na teritoriji Republike Srbije, u drugoj republici i inostranstvu", pa je to zamenjeno "u drugoj državi članici i u drugoj državi". Sada imamo situaciju da je državna zajednica tvorevina ili zajednica Republike Srbije i države Crne Gore.
Zakon o akcizama nije usaglašen sa Poveljom, pa u Zakonu o akcizama imamo termin "Republika Srbija" i "Republika Crna Gora". Taj zakon je ostao u tom obliku. Na kraju, Ustavna povelja u članu 2. definiše Srbiju i Crnu Goru kao zajednicu države Srbije i države Crne Gore. Dajte da već jednom to usaglasimo definitivno i konačno, da u svim zakonima stoji ono što je u Ustavnoj povelji, ako hoćemo da to tako primenjujemo ili da ostane onako kako je bilo.
Druga primedba je suštinska i odnosi se na poljoprivrednike, kojima su ovim predlozima data nova prava ili nove beneficije. Neke od njih su sasvim u redu; beneficija, pravo ili oslobođenje od poreza na katastarski prihod za 2004. i 2005. godinu. Znači, sasvim je u redu i odnosi se na sve poljoprivrednike koji su obveznici ovog poreza.
Međutim, ono što je sporno i što meni lično smeta, i to sam u nekim ranijim izlaganjima govorio, to je selekcija poljoprivrednika. Naime, neke beneficije, neke olakšice odnose se samo na poljoprivrednike koji su registrovani, koji su svoja domaćinstva, odnosno gazdinstva registrovali. Lično sam protiv takve selekcije. Zašto se daju beneficije i olakšice samo onima koji su registrovani, a oni koji nisu registrovani ne mogu da uživaju te olakšice.
Naime, ovde se predviđa da se od poreza na dohodak izuzmu premije i druge prinadležnosti koje dobijaju poljoprivrednici koji su registrovali svoja gazdinstva. Čuli smo i ranije da recimo premiju za mleko neće moći da dobijaju poljoprivrednici koji nisu registrovali svoja domaćinstva od 2006. godine.
Neke premije će biti ukinute već od 2005. godine za one koji nisu registrovani i pitam se zašto tu selekciju vršite ili čemu registracija poljoprivrednih gazdinstava ako su oni već registrovani u poreskoj upravi. Poreske uprave već imaju u svojoj evidenciji sve poljoprivredne proizvođače, znaju tačno njihove posede, površinu zemljišta i šta znači ta nova registracija, zašto se vrši nova registracija.
Znate da postoji prirodna odbojnost seljaka ka svim tim registracijama i popisima. Zašto ih terate na to?
Veliki broj domaćinstava ima male posede i radi se o staračkim domaćinstvima, a posebno u brdsko-planinskom području, koja žive, preživljavaju od toga što prodaju deset ili 20 litara mleka dnevno, i ako im tu premiju uskratite po ovim cenama koje su sada važeće, a to je ionako sve simbolično, ali oni od toga preživljavaju i žive, zašto im uskratiti u nekom narednom periodu i te premije.
Postoji registar svih domaćinstava ili koji je to uslov potreban za registraciju? Šta znači registracija ako će moći svi da se registruju? Sve te podatke već ima Uprava prihoda i ne vidim svrhu te i takve registracije, znači, konkretno u ovim predlozima, a posebno kod Predloga zakona o akcizama, gde se predviđa da će poljoprivrednici koji su registrovani dobiti tu beneficiju u obliku smanjenja akciza, odnosno izuzimanja akcize iz cene dizela, a oni drugi neće moći to da ostvare. Zašto sada teramo za ovih 15 dana do kraja godine sve seljake da se registruju da bi mogli da ostvare tu povoljniju beneficiranu cenu dizela.
Treća primedba, koja je suštinska, jeste primedba na poreske stope koje su predviđene u zakonu o porezu na dohodak građana, gde su primenjene tri stope. Stopa koju plaćaju zaposleni je 14%, zatim stopa koju plaćaju obveznici za prihode od samostalne delatnosti po članu 38. je 10% i stopa za prihode od autorskih prava i srodnih prava po članu 58. je 20%.
Mislim da je ipak mnogo logičnije i mnogo lepše da ta stopa bude jedinstvena, znači da se radi o jednoj stopi, a da vi uskladite, ako ste već išli na neke određene iznose koji bi bili realni, logični, pravični, troškove koje priznajete ovim obveznicima na prihode od autorskih i srodnih prava, da ne budu materijalni troškovi priznati u onim procentima, već da se tu izvrši neka korekcija, a da stope poreza budu jedinstvene da bi svi bili u jednom košu i ravnopravni.
Još jedna primedba koja je suštinska, a odnosi se na poreska oslobođenja, gde se predviđa da svi oni poslodavci koji u toku naredne godine zaposle nove radnike budu oslobođeni u toku jedne godine od poreza na dohodak građana. Šta će se desiti, i to je kolega Gačević takođe objašnjavao, pošto javnost prati ovu sednicu, ako do kraja ove godine preduzeća, poslodavci otpuste veliki broj radnika da bi u 2005. godini iskoristili to pravo da ih ponovo vrate na posao.
Mislim da je bilo mnogo svrsishodnije i pametnije da se ovo oslobođenje odnosi i na 2004. godinu obzirom da smo još uvek u toj godini, s obzirom da postoji jedan vremenski prostor da se nešto uradi u praksi, a osnov za to postoji u Zakonu o radu i po tom zakonu mogu da otpuste radnike u bilo kom momentu, i bojim se da će doći do velikog otpuštanja radnika do Nove godine, da bi se ovo pravo iskoristilo upravo u narednoj godini.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 7. Predloga zakona koji se odnosi na član 14. ovog predloga zakona, odnosno osnovnog teksta.
Članovi 13. i 14. osnovnog teksta odnose se na zaradu, odnosno ovim članovima definiše se pojam zarade, i u članu 13. stoji da se pod zaradom u smislu ovog zakona podrazumeva zarada koja se ostvaruje po osnovu radnog odnosa, definisana zakonom kojim se uređuje radni odnosi i druga primanja zaposlenog. Dodaje se novi stav gde se govori da zaradu predstavljaju i ugovorena naknada, i druga primanja koja se ostvaruju obavljanjem povremenih i privremenih poslova na osnovu ugovora zaključenih neposredno sa poslodavcem, kao i ugovora zaključenog preko omladinske i studentske zadruge itd.
U članu 14. osnovnog teksta stoji da se zaradom, a stajalo je člana 13, ali to je ovom intervencijom brisano, pa ostaje da se zarade u smislu ovog zakona smatraju i druga primanja u obliku bonova, novčanih potvrda, akcija, osim akcija stečenih u postupku svojinske transformacije. ili robe, činjenjem ili pružanjem pogodnosti, opraštanjem duga itd.
Posle ovog člana 14. ovim predlogom zakona dodaju nova dva člana, a to su članovi 14a i 14b. U članu 14a definišu se primanja po osnovu činjenja ili pružanja pogodnosti u smislu stava 1. člana 14, gde je navedeno šta se sve smatra činjenjem ili pružanjem pogodnosti. Uvodi se novi član 14b, gde se kaže da se zaradom u smislu člana 13. i 14. zakona smatraju i premije svih vidova dobrovoljnog osiguranja koje poslodavac plaća za zaposlene, a i osiguranike uključene u dobrovoljno osiguranje, u skladu sa zakonom kojim uređuje se dobrovoljno osiguranje, nezavisno od toga iz kojih sredstava se ove premije plaćaju.
Suština mog amandmana jeste da se u članu 14b predloga brišu reči i brojevi, "članovi 13. i 14." i da stoji samo zarade u smislu ovog zakona. Ne vidim zašto ste intervenisali u članu 14. postojećeg teksta, pa ste brisali onaj poziv na član 13, a ovde ste to ostavili. Amandman je formalne prirode, ali mislim da će biti mnogo jasnije u praksi i da ne bi bilo nekih nejasnoća i nerazumevanja u korišćenju i primeni ovog zakona, i da se to i ovde briše.
Ovih nekoliko članova se odnosi na definisanje zarade i na tu zaradu, kasnije se kaže, definisanu u članu 13. do 14b, plaća se porez po stopi od 14%. Ništa tu više nije ni dvosmisleno ni sporno. Smatram da je sasvim u redu da prihvatimo ovaj amandman, mada je nadležni odbor odbio i nije prihvatio. Mislim da može predlagač još uvek to da promeni i da prihvati amandman, jer je sasvim u skladu sa onim što ste već učinili u članu 14. postojećeg zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 53. i 54. Predloga zakona definisan je ekološki znak. U članu 53. bliže je objašnjeno za šta se sve može dobiti ekološki znak, da je namenjen proizvodnji, odnosno proizvođačima koji koriste čiste tehnologije i proizvode proizvode koji će biti ekološki čisti. Takođe, predviđen je i za procese i usluge koji manje zagađuju životnu sredinu.
Član 54. objašnjava način dodele i oduzimanja ekološkog znaka. Ovako definisan ekološki znak predstavlja sam sebi i cilj i svrhu. Ne vidim koja je funkcija uopšte uvođenja ekološkog znaka na ovaj način u ovom predlogu zakona. Ekološki znak ne sme biti sam sebi cilj i svrha. Mora da ima neke druge posledice po ovu državu i društvo, odnosno mora da motiviše nekoga, zašto bi neko uopšte težio da dobije ekološki znak po ovom predlogu. Nikakav motiv nema ni proizvođač ni potrošač. Moraju se predvideti mehanizmi koji će motivisati i proizvođače i potrošače. Proizvođače na proizvodnju takvih ekoloških proizvoda, a potrošače na potrošnju, odnosno kupovinu tih proizvoda.
Tačno je da se u članu 101. govori o ekonomskim podsticajima i kaže se da se mogu neki ekonomski podsticaji primeniti u smislu smanjenja poreza ili carina i drugih mogućnosti, da se stimulišu proizvođači i potrošači. Mislim da treba malo konkretnije ovde te mere predvideti. Koje su to mere koje će oni proizvođači i potrošači, odnosno prvenstveno proizvođači koji dobiju ekološki znak imati, materijalni motiv da se bave takvom proizvodnjom i da proizvode takve proizvode. I na kraju krajeva, potrošači da budu motivisani i da te proizvode kupuju da bi se malo afirmisala njihova proizvodnja i unapredila, a samim tim imamo efekte po životnu sredinu u kojoj se nalazimo. Mislim da bi trebalo malo konkretnije ovo razraditi i objasniti i dati konkretniji predlog mera za podsticaj proizvođačima i potrošačima da bi se ekološki znak što više koristio, odnosno bio u upotrebi u Srbiji.
Ovo je predlog Vlade, znači, nije samo predlog ovog ministarstva već Vlade. Vlada bi trebalo malo konkretnije ovo da razradi, odnosno ovo ministarstvo zajedno sa Ministarstvom za finansije da konkretne mere utvrdi i predloži ih. To ne ide u ovaj zakon, da to ide u zakon o porezima, ali da imamo te kompletne mere, a da ne ostane na pukoj priči koja neće imati nikakav konkretan efekat. Hvala.

Dame i gospodo, pred nama su četiri zakona iz oblasti zaštite životne sredine, zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja i zakon o zaštiti životne sredine.
Radi se o vrlo obimnom materijalu i jednom novom pristupu ovom problemu zaštite životne sredine. Pokušaću u kratkim crtama da neke moje primedbe ovde iznesem, ako postoji mogućnost da se razjasne i da se kroz amandmane koji su podneti koriguje ovaj zakon da bi bio što kvalitetniji, nego što je dat u ovom predlogu.
Počeću od prvog predloga, zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, a ono što je novo u ovom setu zakona, to je novina koja se odnosi na lokalnu samoupravu, odnosno obavezu lokalne samouprave u odnosu na životnu sredinu i u odnosu na dosadašnje stanje koje smo imali u lokalnoj samoupravi.
Naime, poznato je da smo do sada imali samo jednog, u manjim opštinama, ekološkog inspektora i to je bilo sve što je lokalna samouprava imala vezano za životnu sredinu. Ovim zakonom predviđeno je da se, pored organa koji su nadležni za probleme zaštite životne sredine na republičkom i pokrajinskom nivou, obrazuju i organi na lokalnom nivou.
Znači, svaka opština će imati obavezu da formira odgovarajući organ za zaštitu životne sredine, odnosno za poslove na svom nivou i moram da primetim da se radi o organu, kolektivnom telu, koje će morati da ima veći broj angažovanih ljudi. To će biti i novi trošak za lokalnu samoupravu, jer do sada smo imali samo jednog lokalnog komunalnog inspektora.
U drugim zakonima iz ovog seta postoje određene obaveze lokalne samouprave po ovom pitanju, pa postoji i novi organ, a to je tehnička komisija. To nije stalni organ, već povremeni organ koji se angažuje po potrebi, ali se radi o organu koji će koristiti sredstva lokalne samouprave, odnosno postoji obaveza lokalne samouprave da finansira i taj organ.
Takođe, postoji i monitoring, kao obaveza lokalne samouprave da vrši monitoring, odnosno praćenje stanja životne sredine na svojoj teritoriji. To neće raditi lokalna samouprava, radiće ovlašćene akreditovane organizacije, ali taj rad će se naplaćivati i po ovim zakonima obaveza finansiranja je na lokalnoj samoupravi. Radi se o još jednom trošku i izdatku za lokalnu samoupravu.
Stoji još jedna obaveza lokalne samouprave, a to je da imenuje jednog člana u komisiju za tehnički nadzor ili pregled objekata. Tu će postojati određena obaveza u materijalnom smislu. Želim da kažem da su sve ove obaveze lokalne samouprave mnogo veće po osnovu zaštite životne sredine nego do sada. Biće veći troškovi i teško će lokalna samouprava moći da odgovori na sve zahteve, obzirom da znamo svi u kakvom je stanju većina naših opština. Srbija ima siromašne opštine i one ne mogu da izdvoje tolika sredstva za ove namene.
Želim još da kažem i još jednu primedbu da iznesem na član 22. u prvom zakonu, a to je tehnička komisija, gde stoji da za ocenu studija nadležni organ obrazuje tehničku komisiju i da predsednik te komisije mora biti iz reda zaposlenih lica u nadležnom organu. Objektivno, postoji veliki problem u malim opštinama, jer ovaj organ mora biti stručan. Nemamo u malim opštinama dovoljno ljudi koji su stručni i osposobljeni da mogu ove poslove obavljati.
Vrlo je teško zadovoljiti ove kriterijume, ako se ima u vidu takva situacija na terenu. Za članove ove komisije mogu biti postavljena lica sa visokim stručnom spremom odgovarajuće struke itd, a bojim se da je ovde trebalo malo preciznije objasniti ko sve može biti član ove komisije, a na kraju krajeva mislim da bi trebalo u toj komisiji da bude bar jedan čovek sa položenim stručnim ispitom odgovarajuće struke, kako ne bi bile te komisije ovako paušalno određene po nekim drugim kriterijumima, možda političkim ili već kakvim. Čini mi se da je to jedan od omogućih izvora zloupotreba na lokalnom nivou.
Član 30. govori o proceni uticaja zatečenog stanja na životnu sredinu. Govori se o objektima koji su već u funkciji i o potrebi da se proceni njihov uticaj na životnu sredinu, ali se ova obaveza odnosi na objekte koji su u funkciji, a nemaju upotrebnu dozvolu. Mislim da je trebalo ostaviti bar kao mogućnost da se ova procena obavi i izvrši i za objekte koji su u upotrebi i imaju svoje dozvole, ali su te dozvole ranijeg datuma, kada su standardi i kriterijumi po pitanju zaštite sredine bili na znatno nižem nivou. Znači, da se malo prilagodimo kod tih objekata i sadašnje situacije sa savremenim propisima i standardima iz oblasti životne sredine.
Takođe, član 30. provera ispunjenosti uslova i saglasnost na procenu uticaja. Kaže, nadležni organ imenuje lice, a to sam malopre i pomenuo, koje će biti u sastavu komisije za tehnički pregled objekta.
Ovde nije precizirano koje uslove to lice treba da ispuni, koji su to uslovi u pogledu struke koje lice mora ispuniti. Smatram da to lice mora imati položen stručni ispit, kako bi moglo da učestvuje u organu za proveru ispunjenosti ovih uslova. To je što se tiče ovog prvog zakona.
U drugom zakonu, zakonu o strateškoj proceni uticaja, samo bih želeo da istaknem primedbu na član 10, gde se govori o izboru nosioca izrade izveštaja o strateškoj proceni. Ovde se dozvoljava da fizičko lice može biti nosilac tog izveštaja. Mislim da je to nedopustivo i da to treba da bude pravno lice ili preduzetnik u najmanju ruku, a pogotovo što je u prethodnom zakonu već rečeno da preduzetnik, odnosno pravno lice može vršiti procenu uticaja na životnu sredinu. Tamo je to već ograničeno i ne može biti fizičko lice, a ovde se dozvoljava fizičkom licu. Mislim da bi to trebalo uskladiti, odnosno da fizičko lice ne bude u toj situaciji.
Što se tiče Predloga zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, u članu 11. govori se o obaveštavanju organa i organizacija i javnosti. Ovde se pominje termin – zainteresovana javnost. Postoje određene obaveze subjekta na koji se odnose ove obaveze po osnovu zaštite životne sredine. Postoji termin – zainteresovana javnost, gde kaže da svako ko je zainteresovan za zaštitu sredine u kojoj se objekat nalazi može tražiti od nadležnog organa da izda dozvolu i izvrši uvid u dokumentaciju itd.
Čini mi se da je ovo malo neprecizno definisano i bojim se da ćemo doći u situaciju da će svaki građanin na određenoj teritoriji tražiti kompletnu dokumentaciju da bi izvršio uvid, jer će imati osnov po ovom zakonu i da kaže – ja sam zainteresovan jer se nalazi u blizini moje kuće, mog imanja itd.
Možda treba malo preciznije regulisati taj termin – zainteresovana javnost, ko to može biti zainteresovan. Da li će to biti svaki pojedinac, onda će hiljadu ljudi doći u opštinu da traži dokumentaciju, obveznik će imati obavezu da iskopira u hiljadu primeraka taj zahtev za dozvolu, svu dokumentaciju itd.
Član 12 – nacrt dozvole, prvi i drugi stav su u maloj koliziji. U prvom stavu stoji da nadležni organ ima obavezu da nacrt dozvole izradi u roku od 45 dana od podnošenja zahteva, a već u drugom stavu stoji da je dužan da o nacrtu dozvole obavesti organe i organizacije i javnost u roku od pet dana. Kako će obavestiti u roku od pet dana, ako ima rok od 45 dana da taj nacrt dozvole pripremi. Čini mi se da tu postoji mala kolizija.
Na kraju, četvrti zakon, zakon o zaštiti životne sredine. U članu 12. pominju se strateški dokumenti i mislim da je to dobar pristup, da je neophodno izraditi strateške dokumente i u ovoj oblasti.
Međutim, postoje ovde određeni rokovi za izradu tih dokumenata. Želeo bih da ukažem da imamo probleme u drugim oblastima gde postoje obaveze da se ti strateški dokumenti izrade.
Rokovi su probijeni, više nema vremena, vreme je isteklo, a ništa nije preduzeto. Primera radi, u prosveti imamo slučaj da je zakonom predviđen prosvetni savet. Rok je bio 5. avgusta da se izabere u Skupštini. Prošla su četiri meseca, tog saveta još uvek nema. U Zakonu o energetici je najavljena strategija razvoja energetike i još uvek je nema. Samo vas molim da ovo bude ispoštovano, da ne bude kao u drugim slučajevima.
Na kraju, u ovom zakonu se govori o ekonomskim instrumentima. Predviđeno je da se uvede naknada za korišćenje prirodnih vrednosti. Podsećam vas da postoje drugi zakoni – Zakon o rudarstvu, gde je ta naknada predviđena odavno. Nikada nijedna vlada nije utvrdila iznose tih naknada i danas ne postoje propisane naknade za korišćenje mineralnih sirovina i drugih prirodnih bogatstava.
Član 87. govori o mogućnostima koje su ostavljene lokalnoj samoupravi da uvede određene takse da bi se finansirale sve one potrebe koje sam na početku naveo. Mislim da je ovo vrlo loše, nepopularno. Znate koliko je naš narod siromašan i da će uvođenje ovih taksi za dobra koja su već oporezovana republičkim propisima biti jedan težak udarac za stanovništvo koje je i tako u teškoj materijalnoj situaciji.

Dame i gospodo, želim da podržim amandman kolege Krstina i da vas pokušam ubediti da i vi to isto učinite, i želim ovom prilikom malo da prokomentarišem razdeo 10, koji se odnosi na Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
U obrazloženju sredstava koja se troše u ovom razdelu, na strani 99. ovog predloga zakona, objašnjeno je na šta se sve troše sredstva u ovom razdelu, odnosno koje se sve mere predviđaju i podsticaji za razvoj poljoprivredne proizvodnje.
Nekoliko stvari je meni ovde diskutabilno, nekoliko stvari je sporno i želim da na njih ukažem. U razdelu 10 stoji da obim potrebnih i podsticajnih sredstava u oblasti poljoprivrede projektovan je na bazi sledećih programskih ciljeva u 2005. godini, pa pod tačkom 1. stoji – podrška registrovanim proizvođačima za industrijsko bilje i sve ostale podsticaje počevši od 2005. godine, a za mleko od 2006. godine.
Takođe se navodi i mera subvencije za proizvodnju povrća, gde stoji da se obezbeđuje 500 miliona dinara za subvencioniranje proizvodnje povrća. Takođe, regresiranje goriva za registrovane poljoprivredne proizvođače.
Pitam se zašto ova vlada i zašto ova ministarstva poljoprivrede i finansija vrše selekciju poljoprivrednih proizvođača, zašto vrše diskriminaciju poljoprivrednih proizvođača, zašto ih teraju da se registruju ako oni to ne žele i zašto oni koji se registruju imaju neke privilegije, a oni ostali nemaju. Ove jeseni regresirana je nafta samo za proizvođače koji su se registrovali, a za one druge nije.
Predviđa se ovde subvencija za mleko, od 2006. godine, ali samo za one proizvođače koji su registrovani, a takođe i za proizvođače povrća koji su registrovani. Šta ovo znači? Proizvođači mleka u brdsko-planinskom području su uglavnom staračka domaćinstva, koja preživljavaju od 10 ili 20 litara mleka koliko prodaju dnevno mlekarama. Neće, ne žele da se registruju, nemaju nikakav motiv za to, ali hoće da se bave ovom proizvodnjom, od toga žive i preživljavaju. Zašto ih terate da se registruju ako to ne žele i zašto ih diskriminišete ako se ne registruju, da ne mogu taj posao dalje da rade i da od toga žive.
Nije mi jasno, ako se već govori o podsticajima proizvodnje, zašto se ograničava proizvodnja mleka, zašto se regresira proizvodnja samo određene količine mleka i šta preko toga? Ako već želimo da podstičemo proizvodnju, ako želimo i pričamo o izvozu, zašto ograničavamo tu proizvodnju?
Na kraju stoji – mere podsticanja izvoza davaće se kako bi se pružila podrška izvozu strateških proizvoda. Ja vas pitam, ministre, koji su to strateški poljoprivredni proizvodi? Pre mesec dana bio sam na Odboru za poljoprivredu sa namerom da postavim pitanje gospodi iz Ministarstva da li će malina biti strateški proizvod, jer sam čuo da se radi strategija poljoprivredne proizvodnje. Dobio sam odgovor od zamenika ministra poljoprivrede, koji je verovatno iz vaše stranke, ministar je sigurno, ali za njega ne znam, i odgovor je bio da malina neće biti strateški proizvod. I ne samo malina, da neće biti nijedan proizvod koji srpski seljak proizvodi, neće biti strateški.
Šta to znači i čemu sve to vodi? Zašto pišete ovde nešto što uopšte ne stoji i, što i sami verovatno znate, neće stajati jer u toj strategiji neće biti nijednog strateškog proizvoda.
Zašto obmanjujete nas kao poslanike i srpsku javnost i unosite te termine u ovaj predlog zakona? Još jednom, bilo bi lepo da se amandman gospodina Krstina prihvati, da se malo više sredstava uloži u poljoprivrednu proizvodnju, jer nas je održala prethodnih 15 godina i verovatno će u narednom periodu, ali treba tim ljudima na bilo koji način omogućiti da lakše i jeftinije proizvode i da imaju više koristi od toga što proizvode.

Ovom registracijom vrši se diskriminacija seljaka. Znači, postoje ljudi koji ne žele da se registruju, staračka domaćinstva koja preživljavaju od toga što dnevno prodaju 10 do 20 litara mleka. Ne žele i nemaju motiv da se registruju. Vi im od 2006. godine jednostavno nećete tu premiju isplaćivati.
Druga stvar, ta premija i danas kasni tri meseca. Zašto kasni? Treća stvar, penzije za seljake kasne 24 meseca, pune dve godine, i pre sedam dana ste krenuli u neku kampanju da se isplate tri penzije za nekih 15 do 20 dana. Kada ste došli na vlast pre četiri godine te penzije su kasnile 17 meseci. Znači, još sedam dodatno ste napravili zakašnjenje.
Četvrta stvar, strateški proizvodi. Vaš zamenik ministra je jasno i glasno rekao da ne postoje strateški proizvodi što se tiče agrara. Nijedan proizvod neće biti strateški, pravi se strategija, ali bez strateških proizvoda.

Dame i gospodo, moram da konstatujem da je predlagač prihvatio veliki broj amandmana koje su poslanici podneli na ovaj predlog zakona. Negde oko 60 amandmana je prihvaćeno, što me sa jedne strane raduje, međutim, sa druge strane ostaje rezerva da je ovaj zakon ipak ostao nedorečen.
Jer, ako se uzme u obzir da su poslanici imali vrlo malo vremena da pripreme amandmane, da je ovaj predlog došao nekako preko reda i iznenada, ostaje rezerva da će mnoge odredbe ostati nedorečene, jer bi poslanici u suprotnom imali više vremena i mogli bi da napišu veći broj amandmana, naravno kvalitetnih amandmana, koji bi mogli da poprave ovaj predlog zakona.
Što se tiče mog amandmana, on je podnet na član 20. gde sam predvideo da se u prvom stavu reči "domaće države" zamene rečima "Republike Srbije".
Da bude jasno i našim gledaocima, član 20. stav 1. glasi: "Poslovno ime privrednog društva može da sadrži naziv domaće države ili teritorijalne jedinice, kao i njen grb, zastavu i druge državne ambleme ili oznake koje ih podražavaju, uz prethodnu saglasnost nadležnog organa države ili teritorijalne jedinice."
Mislim da je sam izraz "domaća država" previše rogobatan i da nije adekvatan mestu na kome je upotrebljen. Logično je da tu stoji - Republika Srbija. Narodna skupština Republike Srbije donosi ovaj zakon, koji se odnosi na Republiku Srbiju i sasvim je logično da taj termin ovde stoji.
Moram da priznam da je predstavnik predlagača bio spreman da prihvati ovu izmenu, međutim nije bio spreman da prihvati drugi deo amandmana koji se odnosi na drugi stav, za koji sam predvideo da se briše.
U drugom stavu ovog člana stoji: "Poslovno ime privrednog društva može da sadrži ime ili simbole strane države ili međunarodne organizacije, u skladu sa propisima te države, odnosno međunarodne organizacije".
Predvideo sam da se ovaj stav briše, jer smatram da nije potreban, niti mu je mesto ovde. Predlagač nije bio spreman da prihvati ovaj deo amandmana i nije prihvatio kompletan amandman zbog toga.
Pošto nisam mogao u načelnoj raspravi da govorim, jer sam bio na sednici Odbora, rekao bih u par reči da poslanička grupa SRS očekuje već šest meseci, od dolaska ove vlade, da na dnevni red ove skupštine dođe predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Naime, smatramo da je Zakon o privatizaciji, koji je usvojila prethodna vlada, Vlada DOS-a, za koji je glasala i ova skupštinska većina koja je ovde danas ovde prisutna, uzročnik mnogih problema u Srbiji i da je taj zakon neophodno što pre promeniti.
Samo ću na jednom primeru, u ovom kratkom vremenu, reći koliko problema taj zakon proizvodi u praksi. Preduzeće "Laminat" iz Bajine Bašte je prodato pre dve godine i u toku ove godine Agencija je, zbog nepoštovanja ugovora, raskinula ugovor sa kupcem. Od tog momenta je prošlo nekoliko meseci. Sada je po zakonu pokrenut sudski postupak, spor se vodi pred Trgovinskim sudom, međutim za to vreme se ne zna ko je titular imovine. Radnici imaju mogućnosti i ponude da pokrenu proizvodnju, oni bi to želeli, međutim, iz Agencije dobijaju naređenje da ne smeju to da urade.
Pitam se čiji je interes u ovoj državi sada da se čeka završetak sudskog spora, koji može potrajati mnogo dugo, a da za to vreme radnici, njih 60 - 70, koliko ih ima tamo, ne mogu da ostvaruju dohodak, da zarađuju svoje plate, nemaju primanja, nemaju elementarne uslove za rad i život, zato što je zakon, takav kakav je, nakaradan, to tako formulisao i predvideo. Smatram da je krajnje vreme da se ovo ministarstvo pozabavi tim zakonom.
Sasvim je neprimerno da Ministarstvo privrede nema ministra privrede mesecima, i sada kada konačno ima ministra treba da se posveti tom zakonu, da što pre uđe u proceduru, da se mnoga pitanja koja su sporna u tom zakonu reše, da bi ti naši privredni subjekti mogli da počnu da rade malo bolje nego što je to sada.

Dame i gospodo, moram da počnem svoju diskusiju onom narodnom "kuća gori, a baba se češlja". Prosto ne mogu da se otmem utisku da su ovi zakonski predlozi danas u Skupštini samo reda radi, da bi i ovo ministarstvo pokazalo da nešto radi i da na neki način učestvuje u političkom životu.
Naime, to je prvi utisak, a ako se i malo dublje pogleda i pročitaju ovi predlozi, koji su pred nama, dolazi se do onog glavnog razloga zbog koga su ovi zakoni danas u proceduri, a to je potreba ove vlade da se zakloni iza nekog paravana, da nađe neki zakon, da nađe nekog posrednika između nezadovoljnih radnika i Vlade. Suština jeste u stvari želja Vlade da se, na neki način, amortizuje ogromno nezadovoljstvo radnika o onome što se dešava u poslednje četiri godine.
Zbog toga je bilo mnogo pametnije i svrsishodnije da je ovo ministarstvo krenulo, odmah po formiranju, odnosno izglasavanju Vlade Republike Srbije, u izmene Zakona o radu, da pređe odmah na suštinu, a ne da se bavi onim što bi trebalo da se tiče posledica Zakona o radu. Naime, suština je u Zakonu o radu. On generiše, on proizvodi nezadovoljstvo, on proizvodi sve ovo na šta se odnose ova dva zakonska predloga: nezadovoljstvo i sporove, i potrebu za rešavanjem tih sporova.
Što se tiče prvog predloga, to je zakon o socijalno-ekonomskom savetu, pokušaću ukratko da iznesem neke svoje primedbe na ovaj predlog. Najpre želim da se osvrnem na činjenicu da ovaj savet postoji od 2001. godine i da je to ministar juče potvrdio. Mada, verovatno mnogi građani nisu ni znali da to postoji, jer efekti rada tog saveta su nevidljivi. I ministar je juče to potvrdio rekavši da je dosadašnji savet bio "ljuštura bez sadržine".
Pitam se i pitam ministra (njega nema ovde trenutno) šta garantuje da će ovaj zakon, ako se izglasa, imati sadržinu, odnosno da će ovaj savet, koji se izglasava ovim zakonom, imati sadržinu. S druge strane, postavio bih pitanje ministru: šta je sa prethodnim savetom, kakvi su efekti rada tog saveta, zašto nismo dobili nikakav izveštaj o radu tog saveta - a on je postojao tri godine i potrošio značajna sredstva za svoj rad, a efekata nigde nema?!
Ovaj savet koji se predlaže i osniva ovim zakonom ima 18 članova saveta, to je tripartitno telo koje obuhvata pored predstavnika Vlade, predstavnika poslodavaca i sindikata. Međutim, pored toga, ovaj savet će imati i jednu tehničku službu, a to je sekretarijat koji će obavljati organizacione i administrtivno-tehničke poslove. Želim da naglasim da će ovaj sekretarijat kao tehnička služba imati i određeni broj zaposlenih ljudi, što će, naravno, samo povećati i tako nagomilanu birokratiju u našem društvu i zahtevati određena sredstva za svoj rad.
U članu 9. sadržani su i zadaci ovog saveta. Kaže se da ovaj savet razmatra pitanja razvoja i unapređivanja kolektivnog pregovaranja, uticaja ekonomske politike i mera za njeno sprovođenje na socijalni razvoj i stabilnost, politike zapošljavanja, politike zarada i cena itd. Znači, pitanja iz ove oblasti.
Socijalni savet, po ovom članu 9, zauzima stavove o pitanjima koja razmatra i dostavlja Vladi. Kaže se dalje (u članu) da, ovaj savet donosi odluke konsenzusom, odnosno za donošenje odluke potrebna je saglasnost svih članova saveta.
Mene interesuje da li će se nekada doneti neka odluka, ako znamo da su u tom savetu predstavnici grupa koje su dijametralno različite ili suprotne po svojim interesima? Kako će se i kada će se moći postići saglasnost između njih, ako su njihovi interesi toliko različiti i suprotstavljeni?
Takođe, u članu 10. stoji da savet svoje mišljenje dostavlja ministarstvu. Ukoliko ministarstvo ne odgovori na mišljenje saveta u roku od 30 dana, onda savet može svoje mišljenje da prosledi Vladi. Stoji da "može", a ne "mora". Ali, ovo je sve diskutabilno, jer se u samom zakonu nigde ne nalaže obaveznost donošenja ovih stavova, odnosno obaveznost prihvatanja stavova ovog saveta.
U odgovoru na amandman gospodina Dragana Čolića stoji da se ovakvim rešenjem, rešenjem da se odluke donose konsenzusom, ne blokira rad ovog saveta, jer stavovi i mišljenje ovog tela ne obavezuju. Šta će nam jedno telo ako njegovi stavovi i njegovo mišljenje ne obavezuju?
Čemu sve ovo?
U članu 11. govori se da ovaj savet može da obrazuje i radna tela, i to: neka stalna, a neka povremena. U ovim radnim telima mogu da uzmu učešće i predstavnici nevladinih organizacija, kao i istaknuti naučnici, stručnjaci itd.
Pitam se, odakle sada nevladine organizacije u jednom telu koje osniva Vlada? Kakva je njegova uloga u ovome i ko će da finansira sve to? Da li je ovo samo jedan nov način da se vlasi ne dosete, da se finansiraju nevladine organizacije.
Da vas podsetim, prethodna Vlada je finansirala nevladine organizacije direktno iz budžeta, a ova - verovatno nije smela da ide tako daleko, pa, sada nalazi neke druge načine da finansira nevladine organizacije.
Što se tiče ovih saveta na lokalnom nivou, ostavlja se mogućnost da opštine formiraju ove savete, za svoj nivo, gde će se analogno republičkom savetu obrazovati ovi saveti kod predstavnika lokalne vlasti, sindikata i poslodavaca, na lokalnom nivou. Međutim, ovde stoji da, ako dva učesnika pokrenu inicijativu za obrazovanje lokalnog saveta, ostali učesnici su dužni da prihvate inicijativu.
Ne znam zašto govorite u množini, jer ako dva prihvate ostaje još jedan učesnik, znači i taj preostali, treći, mora da prihvati inicijativu.
Pitam se sada, šta će se desiti ako sindikati na lokalnom nivou i poslodavci krenu sa inicijativom da se obrazuje ovaj savet? Onda znači da mora i lokalna vlast tu inicijativu da prihvati, da se savet formira, a u zakonu stoji da rad tog saveta finansira lokalna samouprava. To znači da mora biti na teretu budžeta.
Da li znate kakva je finansijska situacija u opštinama, u lokalu?! Da li ti budžeti uopšte imaju prostora za još jedan ovakav trošak?
Informacije radi, u Bajinoj Bašti startovala je nova vlast i odmah je prva odluka SO bila zaduživanje, kredit od 15 miliona, da bi mogli da prežive. Odakle sada finansirati još jedan savet, još jedno telo koje će se baviti nekim pitanjima koja uopšte nisu od značaja ili nisu od presudnog značaja za život i rad naših građana.
Na kraju ovog zakona, u članu 24, govori se o sredstvima potrebnim za rad ovog saveta na republičkom nivou. Tu je rečeno da se u ovoj godini, po ovom zakonu, izdvaja četiri milina dinara za rad ovog saveta, a da se budžetom za 2005. godinu predviđa 15 miliona dinara. To je nešto više od milion dinara mesečno za rad ovog saveta. Ako uzmemo u obzir da će on imati 18 članova koji će imati određene naknade ili nagrade za svoj rad, da ima sekretarijat koji će biti verovatno glomazan, mislim da je ovih 15 miliona malo, nedovoljno. Naravno, ne tražim više, samo to da se ovaj predlog povuče iz procedure.
Mislim da su ta sredstva nerealno predviđena i projektovana, da će biti potrebno mnogo više sredstava. Da će stvarni troškovi rada ovog saveta biti mnogo veći nego što su ovde predloženi.
Što se tiče zakona o mirnom rešavanju sporova - i to je jedan zakon koji je potpuni promašaj u ovom trenutku, treba ga povući iz procedure, kao i prethodni predlog. Opet se prave novi nameti. Ovim zakonom se osniva nova agencija, koja će imati posao tj, da mirno rešava radne sporove između poslodavaca i zaposlenih, kako u kolektivnom tako i u individualnom smislu. Ovde se predviđaju miritelji za kolektivne sporove i arbitri za pojedinačne, odnosno individualne sporove.
U članu 21. se kaže da, ako strane u sporu ne odrede svog predstavnika onda postupak mirenja vodi miritelj neposrednim kontaktom sa stranama u sporu. Nigde se ne predviđa mogućnost da strane u sporu odustanu u toku spora, a u članu 5. se govori o načinu dobrovoljnosti. Ako postoji način dobrovoljnosti onda postoji i mogućnost svake strane u sporu da, u bilo kom momentu, odustane.
Kod kolektivnih sporova, u članu 26. govori se o preporuci koju miritelj donosi, odnosno koju donosi odbor za mirenje, a koja nije obavezujuća za strane u sporu.
Što se tiče individualnih sporova, arbitar donosi rešenje (član 36.). Ono što nije logično, nema analogije između procesa mirenja u kolektivnom sporu i procesa arbitriranja u individualnom sporu.
Naime, kada u procesu mirenja odbor donese određenu odluku sa njom moraju biti saglasni – i jedna i druga strana u sporu, da bi ona bila prihvatljiva, odnosno da bi bila prihvaćena.
Kod arbitraže donosi se rešenje od strane arbitra, koje obavezuje, odnosno postaje pravosnažno i izvršno iako strane u sporu ne daju saglasnost. To je prosto nemoguće. Znači, strane u sporu moraju da se saglase sa rešenjem da bi ono bilo pravosnažno i izvršno.
Predlažem ministru, mada nije tu, da se ovo povuče iz procedure jer je u ovom momentu deplasirano za Srbiju.

Podneo sam amandman na član 338. kojim je uveden novi institut presuda zbog propuštanja. Pročitaću samo prvi stav ovog člana, koji glasi: "Ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku, sud donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtev ako su ispunjeni sledeći uslovi: 1) ako je tuženom uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja; 2) ako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opšte poznate; 3) ako osnova tužbenog zahteva proizilazi iz činjenica navedenih u tužbi; 4) ako ne postoje opšte poznate okolnosti iz kojih proizilazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da odgovori na tužbu".
Prvo ću se osvrnuti na odgovor na tužbu. Mislim da odgovor na tužbu ne može i ne sme biti obavezujući. Po ovom zakonu on jeste obavezujući i mislim da je to u suprotnosti sa članom 84. ovog zakona. Naime, član 84. ovog zakona kaže da stranka koja je potpuno poslovno sposobna može sama preduzimati radnje u postupku.
Šta ćemo ako je stranka neobrazovana dovoljno ili je siromašna pa ne može da plati advokata, ili sama ne može da napiše odgovor na tužbu. Stranka, odnosno tuženi u tom slučaju želi sam da se brani usmenim putem na ročištu i želi da čeka to ročište. Zašto ga prisiljavati da piše odgovor na tužbu ili da plaća advokata ako to ne može.
Ovaj institut presuda zbog propuštanja, koji je nov, je suvišan i ja sam amandmanom tražio da se briše, jer u tom slučaju, ukoliko tuženi ne dostavi u određenom roku, a to je 30 dana, odgovor na tužbu, sud donosi presudu. Znači, proces je završen, sud donosi presudu, jer tuženi nije dostavio odgovor na tužbu u tom roku. Ovim se dovodi u pitanje pravo tuženog na odbranu.
On ima to pravo i ne može mu se uskratiti. On želi da se brani sam, lično, bez advokata, što mu zakon dozvoljava. On želi da to učini na ročištu, usmenim putem. Takođe, ovaj član je tesno vezan i sa članom 285, o kome je bilo reči, gde stoji mogućnost da se odgovor na tužbu odbaci u određenim slučajevima. Pa i ako tuženi, kao stranka u postupku, napravi i dostavi sudu odgovor na tužbu, taj odgovor se može odbaciti iz čisto tehničkih razloga koji su navedeni u članu 100. U tom slučaju, opet imamo istu situaciju. Iako je čovek pokušao da dostavi odgovor na tužbu, ostao je bez toga, opet se donosi ta presuda zbog propuštanja.
Mislim da se ovim članom krše ta osnovna prava, prava svakog pojedinca na sopstvenu odbranu, pravo da svaki pojedinac može doći pred sud na zakazano ročište i usmenim putem obrazložiti argumente u svoju korist, usmenim putem se odbraniti i da mu to pravo ne treba uskratiti. Zbog toga predlažem da se član 338. briše.

Dame i gospodo, član 21. odnosi se na postupak povodom prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave. U članu 37. Predloga zakona navedene su verodostojne isprave koje ovaj zakon prihvata i podrazumeva i pod tačkom 1. je navedena menica i ček sa povratnim računom. Članom 21. Predloga zakona objašnjen je postupak koji se sprovodi kada izvršni dužnik uloži prigovor na rešenje o izvršenju.
Međutim, ovde se ne izdvaja posebno menica i ček sa protestom kao verodostojna isprava, odnosno postupak koji se sprovodi u tom slučaju i mi smatramo da bi trebalo ove isprave izdvojiti posebno i posebno objasniti postupak koji treba sprovesti u slučaju kada se uloži protest po ovim ispravama.
Smatramo da, ukoliko izvršni dužnik uloži protest na menicu i ček sa protestom, da taj protest treba smatrati prigovorom i nastaviti postupak kao da je uložen prigovor. Zato smatramo da član 21. treba proširiti i mi smo to predvideli našim amandmanom, da se ubaci stav 4. pre postojećeg 4. još jedan stav kojim bi se definisao postupak u slučaju kada izvršni dužnik uloži protest na rešenje, gde se kao verodostojna isprava pojavljuje menica i ček sa protestom.

Dame i gospodo, prateći dosadašnju raspravu ne mogu da se otrgnem utisku da je predlagač ovog zakona gospođa Snežana Lakićević-Stojačić. Zbog toga sam pogledao šta piše na naslovnoj strani. Piše da je Vlada Republike Srbije predlagač, bar formalno. Ni predstavnik Vlade ni poslanici skupštinske većine ne uključuju se u ovu raspravu.
Što se tiče samog zakona, on je dosta konfuzan, u mnogim segmentima je površan, nedorečen. Mnoge odredbe su dvosmislene, bez konkretnih rešenja. U mnogim odredbama gde se pominju rokovi oni su izuzetno dugi, a znamo da su informacije vrlo često i dnevno aktuelne.
Smatram da će ovakav zakon biti vrlo teško sprovodljiv u praksi i zbog toga Vlada, odnosno predstavnik Vlade koji je prisutan ovde, treba da intervenišu da se ova rasprava prekine i da se ovaj zakon uredi na pravno valjan način, da bude konkretniji, sažetiji, jasniji, da bi se onda kao takav mogao prihvatiti od svih poslanika i usvojiti u ovoj skupštini.
Što se tiče samog amandmana koji sam podneo na član 31, on je logičan sled i nastavak prethodnih amandmana, odnosno drugačije koncepcije koju SRS zastupa ovde. Član 31. odnosi se na poverenika koji je predviđen ovim zakonom i govori o načinu prestanka mandata povereniku.
Već je dosta argumenata izneto u prilog tome zašto mi ne možemo da prihvatimo poverenika, bar ne na ovaj način predviđenog, i ja ću ponoviti neke od tih argumenata koji su po meni najvažniji. I prethodni član 30. koji je obrazlagan takođe daje jak argument zbog koga se ne može prihvatiti poverenik, to je način izbora poverenika, to smo već čuli, a ja bih rekao samo još par argumenata koji su po meni vrlo bitni i koji govore u prilog naše koncepcije da poverenik ne može biti na ovaj način konstruisan.
Naime, ovim zakonom je predviđen poverenik koji će imati izuzetno široka ovlašćenja, ali taj poverenik, pored njegove ličnosti, podrazumeva i odgovarajuću stručnu službu koja je definisana članom 34, što znači da ćemo, pored već glomaznog i ogromnog državnog aparata, pored svih agencija koje smo do sada u ove četiri godine izglasali, usvojili, imati još jednu službu koja će vršiti poslove predviđene ovim zakonom. Ta služba će imati veći broj zaposlenih lica, o čemu samostalno odlučuje poverenik; koga će zaposliti, na koje mesto i na koji način, o sistematizaciji mesta, strukturi službe odlučuje poverenik, što je takođe vrlo problematično i sa našeg aspekta neprihvatljivo.
Smatramo da se u okviru postojećeg državnog aparata može pronaći rešenje i nekome od postojećih državnih organa prepustiti ovaj posao, da bismo iskoristili postojeće organe i postojeću infrastrukturu koju državni organi imaju, a ne da izmišljamo nova mesta, nove službe i da zapošljavamo nove ljude na ova mesta, a sve to na teret ovog naroda, odnosno poreskih obveznika koji finansiraju državu.
Takođe su bitni troškovi, u sklopu ovoga, koji se pominju u obrazloženju, gde stoji da će u naredna dva meseca, možda i u kraćem periodu, do kraja godine, biti neophodno da se u budžetu Republike Srbije obezbedi oko pet miliona dinara za troškove poverenika i te službe koja se možda neće ni konstituisati u naredna dva meseca. To navodi na zaključak da ćemo u sledećoj godini imati troškove od minimalno 30 miliona dinara za rad ove službe. Verovatno će to biti mnogo više, a i to je veliki trošak za ovu državu, ovaj narod koji je u teškoj situaciji.
Još jednom da ponovim, voleo bih da se ministar ovde malo više uključi u rad, da razmisli o svemu ovome, da možda i prekinemo sednicu, pa da nađemo neko rešenje koje će biti prihvatljivo za sve poslanike ovde, da bi ovaj zakon, ako ga već donosimo, zaživeo u praksi, da ne donosimo nešto što neće u praksi zaživeti...
(Predsednik: Vreme.)
... jer ćemo formalno pokušati da kažemo Evropi, evo, imamo jedan zakon koji je u skladu sa vašim preporukama, ali koji stvarno neće u praksi zaživeti.

Dame i gospodo, u martu je Vlada Republike Srbije predložila, a ova skupština izglasala budžet Republike Srbije za 2004. godinu. I tada je bilo jasno svima u Srbiji da će taj budžet biti sa deficitom, da neće biti dovoljno sredstava i planiran je taj deficit u iznosu od 45 milijardi dinara. Danas Vlada dolazi pred ovu skupštinu sa predlogom rebalansa budžeta kojim želi da smanji budžetski deficit za nekih 12,5 milijardi dinara, odnosno da uvede određene restrikcije u nekim oblastima.
Najveće restrikcije su, ako se pogleda predloženi rebalans, na pozicijama transferi ostalim nivoima vlasti u iznosu od 5,5 milijardi dinara, zatim zgrade i građevinski objekti u iznosu od nepunih pet milijardi dinara i subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama u iznosu od blizu četiri milijarde dinara.
Ako se ovo malo detaljnije pogleda, mada je dosta maglovito prikazano i nejasno, što se tiče ove prve pozicije transfera, misli se na sredstva koja Republika Srbija izdvaja za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Naime, ovde su najveće restrikcije upravo prema Vojsci Srbije i Crne Gore i tu se vrši najveće umanjenje.
Ako uzmemo u obzir u kakvom je stanju Vojska Srbije i Crne Gore i da je propadanje vojske ne od juče već od dolaska DOS-a na vlast 2001. godine, što je evidentno, onda je jasno da će ovo umanjenje budžetskih sredstava namenjenih vojsci još više pogoršati položaj Vojske Srbije i Crne Gore. Sada imamo situaciju da je broj vojnika višestruko umanjen, da su uslovi u kasarnama izuzetno teški i loši, da se vojnici puštaju kućama da bi se okupali i prehranili, a o opremi i da ne govorim.
Oprema je zastarela i sredstava za modernizaciju vojske nema niti se planiraju, već i ono što je planirano budžetom se umanjuje.
Što se tiče pozicija – zgrade i građevinski objekti, kaže, malo je nejasno ovo napisano i prikazano, ne znamo tačno na šta se misli, ali verovatno se misli i na održavanje zgrada i objekata, i na investicije, odnosno izgradnju novih zgrada i objekata. Tu je umanjenje, takođe, izuzetno veliko, oko pet milijardi dinara.
Ovde želim da napomenem da je nekorektno da se sada vrši restrikcija na ovoj poziciji, ako imamo situaciju u Srbiji da je veliki broj objekata u fazi izgradnje, da su radovi u toku, da obaveze prema izvođačima nisu izmirene, treba ih izmiriti, a da se sada sredstva umanjuju. Mislim prvenstveno i na školske objekte kojih u Srbiji ima mnogo, a gde su na velikom broju objekata ti radovi u toku.
Što se tiče subvencija, gde je izuzetno veliko umanjenje, želim samo još jednom da naglasim ono što je već rečeno, da su usvojene subvencije u poljoprivredi.
Naime, neko od mojih prethodnika je već rekao da su te subvencije u poljoprivrednoj proizvodnji izuzetno niske, da su cene poljoprivrednih proizvoda izuzetno niske i da nisu menjane godinama. Primera radi, cena mleka, a to je već i pomenuto ovde, već četiri godine nije pomerena, i dalje stoji na istom nivou, i dalje je litar mleka oko 10 dinara, što je neprihvatljivo malo, a mislim na otkupnu cenu mleka.
Moglo se bar u toj oblasti ostaviti ili ostati na onom nivou koji je predviđen u startu budžetom iz marta, da se subvencije i premije u poljoprivredi ne smanjuju, da se tu ne vrše restrikcije, već da se ostane bar na nivou koji je planiran za ovu godinu.
Želeo sam da kažem par reči i o samom karakteru onoga ko je pravio i budžet u martu, a i ovaj rebalans. Naime, ako se pažljivo porede cifre koje su predviđene u martu i ove koje su predviđene rebalansom, jasno je da se radi o laičkom budžetu, da se radi o jednom šarlatanskom pristupu ovom poslu, jer je nemoguće i neshvatljivo, i ne znam da li ministar može da objasni kako je moguće da razlike na pojedinim pozicijama budu tako velike kako je to sada ovde i napravljeno.
Pokušaću samo na nekoliko primera da to ilustrujem. Razdeo 5 – Vlada Republike Srbije, pozicija, odnosno funkcija 110, u martu mesecu budžetom je predviđeno 223 miliona dinara, a ovim rebalansom je to svedeno na 129 miliona dinara. Kako je moguće da se nešto toliko promeni da se dva puta manja vrednost predvidi da se utroši do kraja godine od one koja je predviđena u martu. To upućuje na neozbiljnost pristupa ovom poslu. Onaj koji je planirao ovaj budžet u martu nije ozbiljno razmatrao i pristupio tom poslu.
Moram da kažem da je gospodin Dinkić od decembra, kada su bili izbori, ili čak ranije, od novembra, kada su ti izbori raspisani, parlamentarni izbori u Srbiji, da je najavljivao sebe kao novog ministra finansija. Gospodin Dinkić je ekspert, a ako je tada već smatrao sebe ministrom finansija, verovatno je trebalo da ima i nacrt novog budžeta za 2004. godinu, da taj budžet bude korektan, da bude primeren situaciji u Srbiji, a ne da sedam meseci posle usvajanja budžeta pristupamo rebalansu na kraju godine, i ne da nam sada priča ovde kako je u martu sve rađeno na brzinu i nije moglo da se predvidi šta će se sve dešavati u toku ove godine.

Moram prvo kratko da se obratim ministru, da repliciram na izlaganje ministra od malopre kada je rekao da je bilo puno primedaba zato što se ugalj ne pominje kao energent u ovom zakonu. Niko nije zahtevao niti tražio da se u ovom zakonu obradi eksploatacija uglja, bila je primedba što se ugalj ne pominje kao energent.
Smatramo da je u članu 3. trebalo pomenuti ugalj kao energent, kada se objašnjavalo i definisalo šta su energenti. Znači, trebalo je da se navede ugalj, pored energenata koji su navedeni u ovom zakonu. Juče sam rekao da je ipak ugalj značajan energent, 70% električne energije se dobija iz uglja i u naredne tri-četiri decenije ugalj će sigurno biti dominantan energent u proizvodnji električne energije.
Amandman gospodina Krasića odnosi se na član 1. i na uspostavljanje agencija ovim zakonom. Naime, mi smo principijelno protiv agencija koje su počele sa egzistencijom od dolaska DOS-a na vlast 2001. godine, najpre uredbama, a sada je ova nova vlada prešla na to da agencije osniva zakonom. Ovde se formiraju dve agencije, odnosno prva se osniva kao agencija za energetiku, a druga se obrazuje, mada je malo nejasno ko tu drugu obrazuje. Nije ništa preciznije u zakonu rečeno. Verovatno se u odnosu na onu postojeću, koja je uredbom već zaživela pre par godina, sada vrši neka preformulacija da se obrazuje kao posebno pravno lice, ako sam dobro razumeo ovaj zakon.
Što se tiče ove prve agencije, ona obavlja poslove koji su joj povereni od Ministarstva za energetiku. Ako su ti poslovi izvorno u nadležnosti Ministarstva, logično pitanje je zašto ih ne obavlja Ministarstvo, zašto formirati posebnu agenciju, posebno telo, ako su to poslovi koje po zakonu treba da obavlja Ministarstvo.
Druga stvar koja je sporna jesu sredstva i način finansiranja. U članu 12. stoji da se sredstva za osnivanje i rad agencije obezbeđuju iz prihoda ostvarenih od naknada za izdavanje licenci, dela tarife za pristup i korišćenje sistema i drugih prihoda. Znači, dominantni su prihodi od izdavanja licenci i od dela tarife za pristup i korišćenje sistema. Ovi prihodi nisu permanentni, nisu stalni.
Da li će ti prihodi biti dovoljni da se agencija finansira, da postoji, s obzirom da agencija, pored tela koje upravlja agencijom (to je savet), ima određen broj zaposlenih ljudi koji će morati svakog meseca da primaju neke zarade. A u članu 14. stoji da agencija može, u cilju efikasnijeg obavljanja poslova, da organizuje jedinice u mestima van svog sedišta.
To znači da ostaje mogućnost da se van Beograda, gde je sedište agencije, obrazuju organizacione jedinice agencije koje će obavljati poslove agencije. To znači da ćemo imati u nekim drugim gradovima i opštinama u Srbiji neke ispostave agencije, gde će opet biti određen broj zaposlenih ljudi koji će se finansirati iz ovih istih sredstava. Pitam prosto da li će ova sredstva, koja nisu stalnog karaktera, biti dovoljna za rad agencije?
Pored ovih sredstava stoji da se agencija može finansirati iz donacija, osim iz donacija energetskih subjekata ili sa tim subjektima povezanim licima. Takođe ostaje mogućnost da se agencija finansira iz donacija pravnih i fizičkih lica. Sve te donacije će uticati na samostalnost, objektivnost i nezavisnost agencije. Ne sme se agencija oslanjati na donacije i čak mislim da ako želi biti nezavisna u svom radu i objektivna, nepristrasna ne bi smela da ostaje mogućnost u zakonu da neko može pomagati rad agencije svojim donacijama.
Ova agencija, odnosno savet je odgovoran Skupštini Srbije i treba jednom godišnje da podnese izveštaj. Međutim, ovde se nigde ne kaže šta se dešava ako se ne dobije saglasnost Skupštine Srbije na izveštaj agencije. Šta u tom slučaju? Koje su posledice? Šta će se desiti ako Skupština ne da saglasnost na izveštaj koji agencija jednom godišnje podnese Skupštini? Ko će biti odgovoran i koje su pravne posledice neusvajanja jedne takve odluke?

Dame i gospodo, gospođa Radeta je podnela amandman na član 4. kojim se samo nagoveštavaju nadležnosti i ovlašćenja koja se daju autonomnoj pokrajini, jedinicama lokalne samouprave u sledećim članovima ovog predloga zakona, u članovima 5, 6, 7. i 9.
O čemu se radi? U članu 4. navedene su aktivnosti i mere koje predstavljaju dugoročne ciljeve u oblasti energetike, pa je, pored ostalog, u tački 10) rečeno da je jedan od dugoročnih ciljeva u oblasti energetike decentralizacija u planiranju i sprovođenju razvojnih programa u energetici. Šta to konkretno znači, jasnije je iz članova 6, 7. i 9.
Naime, ovaj zakon predviđa donošenje strategije razvoja energetike, koju bi usvojila Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade, i to očekujemo u nekom narednom periodu. Na osnovu te strategije Vlada Republike Srbije će, kako je definisala članom 6, doneti program ostvarivanja strategije i razvoja energetike Republike Srbije. Taj program donosi se za period od šest godina.
Autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave će doneti planove razvoja energetike na svojoj teritoriji, kojima će utvrditi potrebe za energijom na svom području i uslove i način obezbeđivanja neophodnih energetskih kapaciteta u skladu sa strategijom i programom. To stoji u stavu 1. člana 7.
Mislim, a i stav je poslaničke grupe SRS da je ovo previše ovlašćenja i nadležnosti za autonomnu pokrajinu, a posebno za jedinice lokalne samouprave. Ne radi se samo o ovlašćenjima, radi se o mogućnosti ili sposobnosti tih organa da ove poslove, odnosno ove obaveze koje su im ovim zakonom nametnute ispune.
Da li naše opštine imaju kadrove koji će moći da sagledaju ove probleme i da adekvatno odgovore na ove zahteve, da donesu planove razvoja energetike na svom području i da te planove dostave Vladi Republike Srbije? Mislim da naše opštine nisu sposobne za to, bar većina njih nije sposobna, i da im ne treba stavljati i ovo na teret, imaju dovoljno i drugih obaveza i poslova.
Ono što je još ovde nelogično, to je stav 2. člana 7, gde stoji da su energetski subjekti, na zahtev nadležnih organa autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, dužni da podatke za izradu planova razvoja dostave autonomnoj pokrajini i jedinicama lokalne samouprave. Svaka opština iz Srbije će po ovom zakonu imati pravo da traži, da zahteva od svih energetskih subjekata, proizvođača električne energije, prenosnog sistema, distributera, trgovaca itd. da joj dostavljaju podatke koji su joj navodno potrebni za izradu ovih planova. Ne mogu se tek tako deliti i širiti po Srbiji.
U članu 9. takođe se govori o energetskom bilansu i opet se ostavlja autonomnoj pokrajini obaveza da predlaže deo energetskog bilansa Republike koji se odnosi na autonomnu pokrajinu itd. Ovde stoji da autonomna pokrajina predlaže deo energetskog bilansa, međutim, logično je pitanje - šta ako Vlada ne prihvati taj predlog koji dođe od autonomne pokrajine? Da li će doći onda do sukoba između predstavnika vlasti autonomne pokrajine i republičke vlasti?
Vlada je odbila ovaj amandman i, ono što mi je takođe čudno, u ovom obrazloženju stoji da se ova obaveza ili nadležnost koja je ostavljena lokalnoj samoupravi i autonomnoj pokrajini odnosi pre svega na komunalne energetske delatnosti, za čiji razvoj i funkcionisanje se stara lokalna samouprava.
Ne može sada ovim obrazloženjem da se preporučuje lokalnoj samoupravi da se bavi samo toplotnom energijom, ako joj je zakonom povereno i dato da može da se bavi i električnom energijom. Trebalo je u zakonu precizirati da lokalna samouprava ne može da se bavi električnom energijom, može samo toplotnom energijom, a ne sada da preporučujemo - mi smo vam dali mogućnost, ali nemojte to raditi, mi ćemo to raditi, a vi se bavite samo toplotnom energijom, jer je to u vašoj nadležnosti.