Dame i gospodo narodni poslanici, bilo bi lepo da kamera prikaže ovaj levi deo naše sale da građani Srbije vide šta je ostalo od one većine koja je malopre trijumfalno izglasala produžetak rada.
Što se tiče člana 19, najsporniji je stav 4. Sve ovo što pričamo uglavnom se odnosi na stav 4. ovog člana. Naime, u članu 19. govori se o poverenju Vladi, odnosno o jednoj mogućnosti da Vlada zatraži od Narodne skupštine da joj se u Narodnoj skupštini izglasa odnosno ukaže poverenje.
U stavu 4. ovog člana stoji da vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku. Kada sam prvi put ovo pročitao pomislio sam da se radi o nekoj tehničkoj štamparskoj grešci. Međutim, očigledno da nije greška, već namera da se prepusti Vladi na njeno odlučivanje, lično, moralno, da li će ona podneti ostavku ako joj Skupština ne ukaže poverenje ili će nastaviti da vlada.
Postavlja se logično pitanje čemu onda taj institut poverenja Vladi, čemu rasprava u Skupštini, čemu glasanje o poverenju Vladi, ako će Vlada reći – baš nas briga što ste vi izglasali, Vlada će nastaviti da radi kao i do sada.
Mislim da je ovo bitno za Vladu i za većinu koja podržava Vladu, da bi se sačuvalo i ono malo rejtinga što ova vladajuća koalicija ima u srpskoj javnosti. Naime, ako usvojite ovo ovako kako stoji u Predlogu zakona, bićete smešni građanima Srbije. Onaj prosečan, najobičniji građanin Srbije ovo razume i zdravo razmišlja, pa će reći – koja je to vlada koja ima morala da ostane na tom mestu ako joj Skupština ne ukaže poverenje?
Šta stoji u obrazloženju kojim ste odbili ovaj amandman gospođe Gordane Pop-Lazić? Kaže se: "Dok je glasanje o nepoverenju institut poslaničkog pritiska na Vladu, glasanje o poverenju Vladi jeste svojevrsni pritisak Vlade na Skupštinu da joj pruži podršku i sigurnost u daljem vođenju politike ili da se, uskraćivanjem podrške Vladi, Narodna skupština izloži mogućem raspuštanju".
Pazite, mi imamo pretnju Narodnoj skupštini od strane Vlade. Ako Narodna skupština ne izglasa poverenje Vladi, izložena je mogućem raspuštanju. Ovo je pretnja Vlade Narodnoj skupštini. Takođe, u obrazloženju stoji: "Ako Vladi ne bude izglasano poverenje, mandat joj ne prestaje. Ustav ne pruža uporište za to. Pitanje opstanka Vlade ostaje u domenu širih političkih odnosa i morala, barem formalno, prepušteno je oceni Vlade.″
Ako Ustav ne pruža uporište za automatsko razrešenje ili ostavku Vlade, Ustav ne ograničava vas da u ovom zakonu predvidite upravo tu mogućnost da po automatizmu Vlada bude razrešena.
Kao što ste u ovom zakonu primenili jednu drugu mogućnost, jer Ustav, kako kažete u obrazloženju, ne objašnjava mogućnost ili način izglasavanja poverenja Vladi, odnosno ne govori direktno o broju glasova koje morate imati za podršku Vladi da bi joj bilo izglasano poverenje, ali ste vi u zakonu predvideli da to bude 126 glasova, zašto niste u ovom predlogu rekli – iako Ustav nije pružio uporište za to, mi predviđamo ovim zakonom da vlada kojoj nije izglasano poverenje automatski bude razrešena. Ne biste Ustav uopšte prekršili. Imali biste jasnu situaciju.
Ovako, što se tiče nas iz opozicije, nama ovo neće puno zasmetati, ali vas dovodi u jednu smešnu situaciju pred građanima Srbije. Kažem, ono malo rejtinga koji danas imate, ako ga imate, nestaće kada ovo izađe u javnost i kada bude objavljeno u "Službenom glasniku Republike Srbije", jer je ovo krajnje neozbiljno. Ako Vlada nema ovde 126 glasova, odakle moralno pravo takvoj vladi da uopšte razmišlja da podnese ostavku, odnosno da se skloni sa tog mesta?

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mislim da je namera predlagača bila da se ovim članom uvede tzv. kabinetski tip vlade u Srbiju, ali smatram da ovom članu nije mesto u ovom predlogu zakona.
Postoji više razloga, pokušaću da to ovde obrazložim i da ubedim predlagača da ovo treba brisati, odnosno prihvatiti amandman koji smo podneli gospođa Čomić i ja u istovetnom obliku.
Prvo, naslov iznad člana 27. glasi "Kabinet predsednika vlade i kabinet potpredsednika vlade". Ovaj naslov nije u skladu sa jednim članom na početku ovog zakona gde se pominju potpredsednici vlade, gde se govori u množini, a ovde se govori o jednini. Znači, trebalo bi to terminološki uskladiti, čisto radi jezičke čistote.
Druga stvar, mislim da se pokušava ovim članom uvesti u Srbiju jedna institucija - kabinet predsednika Vlade i kabinet potpredsednika Vlade, poput ove koju već imamo, a ne znam kojim je zakonom ona propisana i osnovana, a to je Narodna kancelarija predsednika Republike.
Verovatno ćemo u bliskoj budućnosti, ako ovo ovako ostane i usvoji se, imati drugi dnevnik koji će početi aktivnostima predsednika Republike, pa aktivnostima Narodne kancelarije, pa onda idu aktivnosti premijera, pa aktivnosti kabineta premijera, pa aktivnosti potpredsednika Vlade, pa njegovog kabineta itd.
Takođe, nije logično i nije jasno zašto se ovde ide toliko daleko ili spušta na taj nivo da se ovde u zakonu definiše koje su nadležnosti kabineta, šefa kabineta, ko može biti šef kabineta, da može predsednik Vlade i potpredsednik da u okviru kabineta imenuju savetnike itd. Bukvalno, samo što još nije ovde rečeno da sekretarica predsednika Vlade mora biti plavuša, mlađa od 25 godina itd. Na taj nivo ste doveli ovakav Predlog zakona.
Ako pogledamo šta se sve ovim članom omogućuje predsedniku i potpredsedniku Vlade ili šta se sve predlaže, prvo se kaže da kabinet predsednika Vlade i potpredsednika Vlade vrši stručne i druge poslove za potrebe predsednika i potpredsednika Vlade. Ako posmatramo dalje ovaj predlog zakona, imamo u članu 28. savete predsednika Vlade, gde opet postoji mogućnost da se formiraju dva saveta koja će pomagati predsedniku Vlade u obavljanju tih stručnih poslova.
Takođe, u članu 29. je predviđen Generalni sekretarijat Vlade, koji takođe obavlja tehničke i stručne poslove. Zatim, u članu 31. postoje službe Vlade, koje su takođe predviđene za obavljanje tih tehničkih i stručnih poslova. U članu 33. radna tela Vlade. Da nije malo previše tih organa i tela koja treba da pomažu premijeru u obavljanju stručnih poslova?
Ovde je takođe rečeno da kabineti imaju svoje šefove, da ti šefovi imaju svoje mandate koji su vezani za mandat predsednika Vlade, odnosno potpredsednika Vlade. Mislim da je sve ovo previše detaljno za zakon, da sve ovo treba da se definiše i reguliše u okviru generalnog sekretarijata, da je to materija koju generalni sekretarijat Vlade treba da propiše i svojim aktima reguliše, da nije ovom mesto u zakonu i da treba ovaj amandman prihvatiti i član 27. brisati iz ovog predloga zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je drugi dan u ovoj zajedničkoj raspravi o tri dokumenta. Prvi je Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o elektroprivredi, zatim Predlog kandidata za predsednika i članove Saveta Agencije za energetiku Republike Srbije i treći je predlog strategije razvoja energetike do 2015. godine. Kratko ću se osvrnuti na prvi i treći dokument, a o drugom neću govoriti.
Što se tiče prvog dokumenta, danas je možda, da tako kažem, istorijski dan, jer se ovim predlogom (koji će verovatno biti usvojen, jer postoji verovatno većina za to) ukida ili razvija najveći sistem koji je Srbija do sada imala, a to je EPS. Naime, po ovom predlogu, stupanjem na snagu ovog zakona 30. juna 2005. godine prestaje sa radom JP EPS i iz njega se formiraju dva nova javna preduzeća. Prvo je, opet sa istim nazivom, EPS, koje će obuhvatiti delatnosti proizvodnje električne energije, distribucije električne energije i upravljanje distributivnim sistemom i trgovine električnom energijom. Drugo preduzeće je sa novim nazivom - Elektromreža Srbije, takođe kao javno preduzeće, i ono će obavljati delatnosti prenosa električne energije i upravljanja prenosnim sistemom.
Naravno, ovo je odluka Vlade Srbije, skupštinske većine i teško je protiv toga se boriti. Međutim, mene je ovde, da tako kažem, uplašila izjava gospodina Baralića da će, faktički, ovom odlukom prestati da postoji JP "Drinske hidroelektrane" kao takvo. U ovoj strategiji razvoja energetike lepo stoji da će sve današnje kompanije za proizvodnju električne energije i sve elektrodistribucije biti obrazovane kao jedna složena funkcionalna holding kompanija i da će u narednom periodu biti ekonomski nezavisne i poslovati sa posebnim finansijskim obračunima.
Iz ovoga zaključujem da će sve kompanije, proizvođači energije i distributeri, nastaviti da žive kako su do sada poslovale, kao kompanije koje će biti nezavisne u svom poslovanju i obračunu, pa me dovodi u zabludu ova izjava gospodina Baralića. Voleo bih da ministar objasni da li se iza ovoga krije nešto što mi ovde ne vidimo, ne možemo da pročitamo iz ovih dokumenata koje imamo na raspolaganju.
Što se tiče strategije razvoja energetike u Srbiji do 2015. godine, moram da kažem da je ovaj dokument prilično obiman, da se sastoji iz više segmenata. Međutim, ono što je generalno sporno ovde jeste što je ovaj dokument u najvećoj meri hipotetički.
Šta to znači?
To znači da smo pravili jednu sliku, a nismo znali unapred okvir u koji ćemo tu sliku smestiti, pa se postavlja pitanje gde ćemo smestiti ovu sliku ako se nekada uradi strategija razvoja Srbije kao države, a koja je morala biti preduslov za izradu svih drugih strategija. Ne mogu da prihvatim izradu strategije razvoja energetike pre izrade strategije razvoja Republike Srbije.
Informisan sam da postoji, izgleda, u proceduri strategija razvoja poljoprivrede, javnog informisanja i neke druge strategije, pa mi nije jasno zašto Vlada, a ovo je pitanje za Vladu, nije pristupila izradi jedne kompleksne materije, odnosno strategije razvoja privrede ili razvoja kompletne Srbije, pa da se na osnovu toga prave ove granske strategije pojedinih grana naše privrede ili drugih delatnosti.
Ono što je bitno kod svih ovih strateških dokumenata jeste da se postigne konsenzus svih političkih subjekata koji su prisutni danas u Srbiji, koji su relevantni, važni, ali i drugih autoriteta koji nisu politički. Moramo iza tih dokumenata stati svi, a ne da jedna tesna skupštinska većina usvaja strateške dokumente.
Mislim da to nije dobro, jer će se situacija vrlo brzo promeniti, doći će druga skupštinska većina, doći će druga vlada, pa ćemo posle dve godine imati odustajanje od ove strategije, ovog dokumenta i ići ćemo na izradu neke nove strategije i drugog dokumenta, a možda i na radikalnu promenu ovih stavove koje je ova vlada predložila u ovom dokumentu.
Što se tiče samog dokumenta, on ima više segmenta, a osvrnuću se na tri segmenta, koja su, čini mi se, najvažnija. Ovaj prvi segment predstavlja osvrt na stanje u energetici krajem 2002. godine, a to je sadašnje stanje u energetici Srbije; drugi segment su ciljevi strategije; treći segment su prioritetni programi ove strategije. Čini mi se da je to najvažnije.
U svemu tome, ovaj prvi segment je najkvalitetniji, jer predstavlja faktičko stanje u kome se danas nalazi energetika Republike Srbije. Ovde su dosta iscrpno objašnjeni svi aspekti potrošnje, proizvodnje i energetskih resursa kojima raspolaže Republika Srbija. Samo ću kratko da se osvrnem na ove stvari koje su navedene.
U tabeli 1.1. stoji trend proizvodnje, uvoza i potrošnje energije u Srbiji. To je stanje u sektoru potrošnje energije, a iz ove tabele se jasno vidi, ako se pogleda industrijska potrošnja finalne energije, da je trend opadajući, a to je ono što zabrinjava sve nas i što treba da zabrinjava, naravno, i Vladu. To znači da je industrija sve manji potrošač energije, odnosno još uvek nismo stali na noge što se tiče industrije u Srbiji. Ne vidi se iz svega ovoga kada će to biti i kada će se industrija oporaviti i postati značajniji potrošač energije. To je pokazatelj stanja industrije u Republici Srbiji.
Takođe, iz ove tabele vidi se i trend uvozne zavisnosti, gde se vidi da se uvozna zavisnost povećava iz godine u godinu, i to je takođe nepovoljno za Republiku Srbiju sa aspekta energetike. Ovde se potvrđuje to da se, osim prehrambene industrije, veoma sporo oporavljaju proizvodne aktivnosti u energetski neintenzivnim grupacijama industrije, osim onih energetskih intenzivnih, poput crne i obojene metalurgije i drugih delatnosti.
Ono što je ovde zabrinjavajuće kod električne energije jeste udeo kategorije domaćinstava u ukupnoj potrošnji električne energije. Naime, podatak da 65% električne energije troši sektor domaćinstva je vrlo zabrinjavajući.
Vidimo iz ove analize da je, osim Bugarske, Srbija jedina zemlja gde je tako visoko učešće sektora domaćinstva u ukupnoj potrošnji električne energije.
Što se tiče stanja u proizvodnji i energetskih resursa Republike Srbije, tu je situacija takođe zabrinjavajuća, zato što je Srbija kao država energetski vrlo siromašna. To je ovde jasno i rečeno, mada ću ponoviti, mnogi prethodnici su već to govorili – osim lignita, koga ima u količinama koje su za Srbiju u nekom dužem periodu dovoljne, svi drugi energetski resursi su izuzetno siromašni i Srbija je oslonjena na uvoz.
Ono što je takođe bitno, to je hidropotencijal, koji je još uvek nedovoljno iskorišćen, nije u potpunosti iskorišćen, mada je veći deo tog potencijala trenutno u svrsi proizvodnje energije, ali ostaje jedan prilično dobar prostor da se još više iskoristi hidropotencijal Republike Srbije izgradnjom novih kapaciteta na hidro-pogon.
Takođe, napravljen je osvrt i na obnovljive izvore energije. Čini mi se da je to dosta stidljivo ovde nabačeno i da je trebalo više pažnje posvetiti tim obnovljivim izvorima energije. To je ono što možemo i što treba u narednom periodu više koristiti. To su izvori koji se obnavljaju, korišćenjem ne prestaju, poput ovih koje danas uglavnom koristimo. Mislim da je trebalo u ovoj strategiji više pažnje posvetiti tim izvorima energije ili konkretnim oblicima i načinima za njihovo iskorišćenje u narednom periodu.
Mislim da je dosta stidljivo i vrlo kratko, samo u jednoj rečenici, rečeno da ovde dve sirovine nisu bilansirane u ovom predlogu; to su nuklearne, zbog nedovoljnih geoloških prospekcija terena, i uljni škriljci. Mislim da je ova vlada u ovom dokumentu trebalo dosta eksplicitnije da se postavi po pitanju nuklearnih sirovina, odnosno po pitanju nuklearne energije u narednom periodu i da jasnije kaže kakav je stav Vlade, da li će se u nekoj bliskoj budućnosti ići na izgradnju takvih objekata, takvih kapaciteta. Mislim da je trebalo reći glasno i jasno da to nije strateško opredeljenje Srbije i da ne treba da bude, da ne bismo ostali u nekoj dilemi da li će i kada će Vlada doneti neku odluku da se krene i u to.
U ovom prvom segmentu dat je osvrt i na neka ograničenja koja su prisutna u poslovanju i razvoju energetskog sektora Srbije, a ja ću se osvrnuti samo na tzv. ekonomsko-energetska ograničenja koja su uslovljena neadekvatnim cenama električne energije. Znači, to je vezano za cene i želim da se osvrnem samo na taj segment.
Od 2000. godine cene električne energije su povećane u Srbiji bar 10 puta. Mislim da je prevaziđen onaj nivo koji je bio i ranije prisutan kao zahtev EPS-a da prosečna cena kilovat-sata električne energije bude oko pet američkih centi.
Mislim da je to sada u proseku i više od tih pet centi i nije mi jasno zašto onda i dalje pričamo o ceni električne energije kao o jednom ograničenju za razvoj energetike.
Takođe, ogromna sredstva su u prethodnom periodu, u ove poslednje četiri godine, stigla u Srbiju putem donacija ili kredita za revitalizaciju energetskih postrojenja i kapaciteta, pa mi nije jasno zašto i dalje pričamo o ugroženosti tih kapaciteta ako su oni revitalizovani i ako su tolika sredstva u njih uložena.
Takođe mi nije jasno, kada pričamo o ceni električne energije, da li su maksimalno iskorišćene sve unutrašnje rezerve ovih javnih preduzeća u sastavu EPS-a, da li tamo ima nekih problema, viškova radne snage, da li ima neracionalnih troškova. Smatram da se unutrašnjim reorganizacijama i racionalizacijom može dobar deo tih sredstava obezbediti i iz samih preduzeća i po ovim cenama energije koje danas imamo.
Informacija koju posedujem je da je stanje naplate energije od potrošača vrlo slabo i zadnji podatak pokazuje da potrošači u Srbiji duguju EPS-u oko 36 milijardi dinara. Ovo je za mene alarmantan podatak. Do 2000. godine to je bilo na nivou od blizu dve milijarde, čini mi se, što znači da je dvadesetak puta povećan dug potrošača prema EPS-u.
Mislim da je to nedopustivo i da se ne može tražiti povećanje cena energije ako se istovremeno ne uvede ta disciplina i ne naplati ono što je potrošačima isporučeno. Ne možemo ići sada na račun onih koji redovno plaćaju, dizati cenu i pokrivati troškove proizvodnje, a neke koji su neredovne platiše držati tako da godinama ostanu u tom statusu.
Vidite, 36 milijardi je veliki iznos. To je blizu pet miliona evra. To je cifra koja nije za potcenjivanje u EPS-u, to je veoma značajna cifra i treba učiniti sve da se to stavi u funkciju, da se ta sredstva naplate, da se ne ide samo na povećanje cene.
U ovom prvom delu ostaje još problem Kosova i Metohije. Pošto se na Kosovu i Metohiji nalazi naš najveći resurs ili naše najveže rezerve lignita u Srbiji, koje predstavljaju preko 75% naših ukupnih rezervi, mi moramo kao država zauzeti jasan stav i napraviti strategiju za rešavanje pitanja problema Kosova i Metohije. Naravno, ovo je pitanje za Vladu Srbije.
Vlada Srbije je prošle godine izašla pred Skupštinu sa jednim planom rešavanja problema Kosova i Metohije, koji je ovde jednoglasno usvojen i prihvaćen od svih poslanika, ali ne vidim šta je od toga urađeno, odnosno Vlada se više nije pojavila u Skupštini da nas bar izvesti šta se po tom planu dešava, dokle se stiglo, da li je bilo šta urađeno ili nije.
Vlada mora da ima jasnu strategiju po pitanju Kosova i Metohije, da bi se i ova strategija energetike mogla osloniti na to i na rezerve lignita koje imamo na Kosovu i Metohiji.
Drugi segment su ciljevi ove strategije i ovde su u strategiji jasno naznačena dva osnovna cilja, kao stalni i dugoročni ciljevi razvoja energetike u Republici Srbiji. Prvi cilj je aktivno učešće Srbije u planiranju i gradnji strateške regionalne i panevropske energetske infrastrukture za transport nafte i gasa iz novih izvora snabdevanja, uključujući i urgentnu gradnju podzemnog skladišta gasa u Srbiji.
Drugi cilj je nalaženje strateškog partnera za planiranje, gradnju i korišćenje novih razvojno-kapitalnih i regionalno-strateških elektroenergetskih objekata na graničnim rekama (pominju se Dunav i druge reke), uključujući i zajednička ulaganja sa strateškim partnerima u nove termoelektrane na bazi lignita sa teritorije Kosova i Metohije. Već smo pričali da to ne možemo raditi bez te strategije i rešavanja problema Kosova i Metohije.
E, sada šta je ovde sporno? Sporno je skladište gasa, o kome se već godinama priča. Sporno je to što u ovoj strategiji nije decidno i konkretno rečeno, osim ovog opredeljenja ili naznake da ta potreba postoji, kada će to skladište biti u funkciji ili kada ćemo početi sa izgradnjom tog skladišta.
Znamo da je orijentacija Srbije, i po ovoj strategiji, da se potrošnja gasa u Srbiji poveća u narednom periodu, da se baziramo u što većoj meri na gasu kao trenutno najjeftinijem energentu, ali da plaćamo značajna sredstva Mađarskoj za skladištenje gasa i da mora biti opredeljenje Srbije da se skladištenje gasa uradi što pre u Srbiji. Iz same strategije ne vidim šta je konkretno po tom pitanju ovde rečeno, kada će početi izgradnja tog skladišta.
Što se tiče energetskih kapaciteta, ne vidi se ni kada će početi izgradnja ili nastavak izgradnje već započetih kapaciteta. U prioritetnim programima ove strategije imamo pet prioriteta, i pazite, od tih pet tek je četvrti prioritet, kao opcioni, prioritet za vanredna ulaganja u nove energetske izvore. Znači, tek četvrti – opcioni, a ovaj peti, kao dugoročno razvojni i strateški prioritet, jeste izgradnja novih objekata.
Znači, oni su negde na repu ovih događaja. Oni nisu u opciji u ovom periodu, verovatno, mada je u ovoj tabeli 4.4, koja je navedena ovde kao dinamika sprovođenja ovih reformi, navedeno da će otprilike 2007. godine početi neka ulaganja u produžetak izgradnje TE "Kolubara B" i nekih drugih kapaciteta, međutim ništa konkretno u ovoj strategiji nije rečeno.
Znači, konkretno, imamo problem "Kolubare B", kada će se nastaviti njena izgradnja; čuli smo da je 40% radova tamo završeno; to stoji godinama.
Samo još kratko da vas podsetim na jedno pismo koje je TE "Nikola Tesla" Obrenovac uputila Javnom preduzeću EPS 1.10.2002. godine, u kome dostavlja plan investicija za 2003. godinu za nastavak izgradnje TE "Kolubara B"; između ostalog, tu stoji da se dostavlja i plan poslovnih odluka vezanih za nastavak izgradnje TE "Kolubara B".
U napomeni stoji – posebno napominjemo važnost ove tačke za izgradnju "Kolubare B", što vam je do sada više puta dostavljano, a nikakve odluke još nisu donesene. Znači, 2002. godine se konstatuje da je više puta pokušano da se od EPS-a izdejstvuje da se donesu te odluke kojima će se nastaviti izgradnja, ali se na tome ništa nije uradilo.
E, sad pazite, iz tog dokumenta koji je 2002. godine dostavljen EPS-u pročitaću samo par segmenata – pošto se ni u 2002. godini nisu stekli uslovi za obezbeđenje neophodnih finansijskih sredstava za nastavak gradnje "Kolubare B", rok za puštanje blokova u rad se mora pomeriti za četvrti kvartal 2006. godine (znači, rok za puštanje blokova tada je pomeren na 2006. godinu, i to za blok 1, a za blok 2 na 2007. godinu), čime će se dovesti u pitanje dalja realizacija svih započetih aktivnosti, sa mogućim teškim posledicama na već isporučenu opremu i izvršene radove.
Gospodo, da ne dužim, do 2002. godine u TE "Kolubara B" uloženo je ukupno 377 miliona dolara. Taj novac je zarobljen, godinama nije u funkciji. Nažalost, i za ovih nekoliko godina ništa nije urađeno i iz ovog dokumenta o kojem danas raspravljamo ovde ne vidimo kada će se nastaviti radovi na ″Kolubari B″. Povrh svega, vidimo iz ovoga da je i ta oprema koja tamo stoji sada pod znakom pitanja, koliko je ona uopšte u funkciji, koliko se uopšte može na nju osloniti i koliko će sredstava biti potrebno za njenu revitalizaciju i stavljanje u funkciju.
Prema tome, da zaključim, strategija koju imamo ovde neće biti prihvaćena od strane poslanika Srpske radikalne stranke, jer nije korektna, nema konkretnih stvari koje smo mi ovde očekivali. Konkretne stvari su kada ćemo krenuti u izgradnju ili nastavak izgradnje kapaciteta koji su započeti da bismo obezbedili osnovni cilj ove strategije, a to je obezbeđenje dovoljne količine energije za stanovništvo Republike Srbije u narednom periodu.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 31. se odnosi na utvrđivanje i ispitivanje kvaliteta semena. U stavu 1. piše da ispitivanje i utvrđivanje kvaliteta semena obavlja akreditovana laboratorija. U stavu 2. piše da dorađivač podnosi prijavu za ispitivanje i utvrđivanje kvaliteta, odnosno uzimanje uzoraka semena akreditovanoj laboratoriji.
Ovde je nejasna ta akreditacija. Koje će to laboratorije imati pravo i mogućnost da vrše ispitivanje i utvrđivanje kvaliteta semena?
To je nejasno, pogotovo zbog toga što je predlagač u obrazloženju rekao da uzorkovanje i ispitivanje obavljaju akreditovane laboratorije, dok uzorkovanje mogu da obavljaju i druga pravna lica ako imaju zaposleno lice odgovarajuće stručne spreme.
U obrazloženju piše da je novina u ovoj odredbi to što se ispitivanje kvaliteta semena ovim zakonom poverava samo akreditovanim laboratorijama, kompetentnim za određeni tip i vrstu ispitivanja, koje su prošle stručnu proveru eksternih ocenjivača. Sertifikat o akreditaciji laboratorije dobijaju za određeni vremenski period.
Šta znači "stručna provera eksternih ocenjivača"? Koliko znam, postoji JUAT, kao telo za akreditaciju. Da li se ovde misli na JUAT, ako se još uvek tako zove? Da li će JUAT vršiti akreditaciju ovih laboratorija za ispitivanje kvaliteta semena ili će to obavljati neke druge eksterne kuće, a ne znam koje su to eksterne kuće, da li su to kuće iz naše zemlje ili iz inostranstva?
Mišljenja smo da je neophodno u samom zakonu navesti ko će utvrditi uslove koje mora da ispunjava laboratorija da bi mogla da dobije akreditaciju.
Ovim amandmanom predlažemo da se posle stava 2. člana 31. doda stav 3. koji će uputiti na uslove koje laboratorije moraju da ispune da bi mogle da izvrše ispitivanje, odnosno da dobiju akreditaciju za vršenje ispitivanja kvaliteta semena.
Znači, mi iz Srpske radikalne stranke predlažemo da se posle stava 2. člana 31. doda novi stav 3, koji glasi: "Ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede propisuje uslove koje treba da ispunjava laboratorija za dobijanje akreditacije". To znači da neko te uslove mora da propiše da bi neka laboratorija mogla biti akreditovana da vrši ispitivanje kvaliteta semena.
Izvršio bih jedno poređenje sa članom 38. u kome se govori o etiketi koja se izdaje za semensku robu. U članu 38. piše da etiketu izdaje stručna organizacija koju ovlasti ministar, a u stavu 3. istog člana piše – stručna organizacija mora da ispunjava uslove u pogledu stručnog kadra, uređaja, opreme i prostora. U stavu 5. istog člana piše – ministar propisuje bliže uslove koje mora da ispunjava stručna organizacija.
Znači, ovde se poziva na Ministarstvo, odnosno na ministra koji propisuje uslove koje mora ispunjavati stručna organizacija da bi mogla da izda etiketu, a kod ispitivanja kvaliteta se ne propisuju eksplicitno uslovi koje laboratorija mora da ispunjava da bi mogla da dobije akreditaciju.
Da li JUAT, kao naša domaća kuća koja vrši akreditaciju, može i da li je uopšte predviđeno da vrši akreditaciju laboratorija, jer u obrazloženju piše da to vrše neke eksterne kuće? Na osnovu kojih propisa, uslova, kriterijuma, parametara će JUAT da izvrši akreditaciju? Da li je to regulisano nekim posebnim propisom?
Smatramo da je to trebalo da bude napisano u ovom predlogu zakona, da Ministarstvo poljoprivrede, odnosno ministar propiše i uslove koje je potrebno da ispune laboratorije da bi dobile akreditaciju za ispitivanje kvaliteta semena. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam imao nameru da govorim o ovom amandmanu gospodina Krasića, međutim, malo me je isprovocirao gospodin Živadinović svojim nastupom, odnosno kada je rekao ovde da se mi ne bavimo problemima Mlađana Dinkića.
Moram da kažem samo da se mi ne bavimo problemom Mlađana Dinkića. Mi se bavimo našim problemima, problemima građana Srbije, a najveći problem građana Srbije je upravo Mlađan Dinkić. Srbija nema trenutno većeg problema od Mlađana Dinkića i zato moramo ovako i na ovaj način da građanima Srbije objasnimo koliki je taj problem i da je potrebno njegovo što brže rešavanje.
Naravno, neću govoriti o liku i delu Mlađana Dinkića, jer je o tome već dosta rečeno. Gospodin Vučić je u svom izlaganju detaljno objasnio o čemu se radi, koje su i kakve su zasluge Mlađana Dinkića i šta je ono što ga očekuje u bliskoj budućnosti.
Ne može se gospodin Dinkić zaklanjati beskrajno dugo iza funkcije člana Vlade, koju sada ima. Mora vrlo brzo doći pred lice pravde, gde ga čeka zaslužena kazna.
Jasno je svima u Srbiji da je gospodin Dinkić 5. oktobra 2000. godine ušao u NBJ sa dugim cevima, u oružanoj pratnji, preuzeo Narodnu banku bespravno, protivzakonito i time počinio veliko krivično delo, i da za to mora da odgovara. Jasno je to iz krivične prijave koju smo čuli ovde pre nekoliko dana, a koju je napisao i poslao očevidac tog događaja.
Prema tome, tu je sve istinito, tu nema nikakvih laži i obmana. Jasno je to i zato mora gospodin Dinkić da odgovara. Nadam se da će ta kazna vrlo brzo i stići.
Još bih rekao – što se tiče finansijskog sektora u Srbiji, situacija je uglavnom ista u svim gradovima Srbije. Samo želim da ukažem na dešavanja u Užicu u Poreskoj upravi, koju takođe vode predstavnici G17 plus. Direktor Poreske uprave je član G17 plus, a istovremeno i direktor jedne nevladine organizacije, koja je kao takva registrovana u nadležnim organima. Taj isti direktor Poreske uprave u Užicu u poslednjih mesec dana primila je 10 novih ljudi u Poresku upravu; svi su članovi G17 plus i vrlo bliski pomenutom gospodinu Živadinoviću koji je malopre ovde govorio.
Znači, situacija je vrlo loša i teška u finansijskom sektoru u celoj Srbiji. Radi se o nepotizmu koji je prisutan u svakoj instituciji koja je pod kontrolom G17 plus. Na to bi trebalo ukazati građanima Srbije i treba se protiv toga boriti.
Još jednom da kažem, doći će vrlo brzo dan, posle narednih izbora, kada će se odgovornost za sve što su učinili ne samo pripadnici G17 plus, nego svi onih političkih organizacija koje su vršile vlast u Srbiji u prethodnom periodu doći na dnevni red, da bi Srbija mogla da krene jednog dana napred.

Dame i gospodo, članom 155. Predloga zakona definisano je kada punoletno dete ima pravo na izdržavanje. Ovaj član ima četiri stava. U prva dva su definisani uslovi u kojima punoletno dete ima pravo na izdržavanje, u trećem stavu definisano je kada to izdržavanje mora pružiti neko drugi, ukoliko roditelji nisu živi ili nisu u mogućnosti da izdržavaju punoletno dete, a u četvrtom stavu definisano je kada punoletno dete nema pravo na izdržavanje.
Prvim stavom se kaže da punoletno dete koje nije sposobno za rad ima pravo na izdržavanje sve dok traje ta nesposobnost, znači takvo stanje koje je dovelo do nesposobnosti. U drugom stavu govori se da punoletno dete koje se nalazi na redovnom školovanju ima pravo da bude izdržavano najkasnije do 26. godine života.Trećim stavom se kaže da ukoliko roditelji deteta nisu živi ili nemaju dovoljno sredstava, u tom slučaju punoletno dete treba da izdržavaju krvni srodnici u pravoj ushodnoj liniji, srazmerno njihovim mogućnostima.
Ni ovo nije sporno. Ovo je prihvatljivo i logično, međutim u četvrtom stavu mi smo intervenisali amandmanom koji je možda više formalno-tehničke prirode, ali mislimo da je u duhu predloženog člana zakona i da bi trebalo da se prihvati.
Taj amandman se odnosi upravo na ono što je gospodin Milajić govorio o prethodnom članu. Amandman je isti kao i prethodni amandman gospodina Milajića, ali ja ću to ipak da ponovim. Daću još par argumenata koji idu u prilog tome da ovaj amandman treba usvojiti.
Naime, u četvrtom stavu stoji da nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje, odnosno druge krvne srodnike. Opet smo intervenisali kod ove "očigledne nepravde" i moj amandman, kao i amandman gospodina Milajića, teži ka tome da ove reči "očigledna nepravda" zamenimo rečima: "dovelo u teške materijalne prilike".
O čemu se konkretno radi? Cilj nam je da ostanemo u duhu predloženog člana, a smisao člana jeste da se posmatraju socijalne prilike i aspekti roditelja odnosno lica koje izdržava punoletno dete. Mislimo da sam termin "očigledna nepravda" nije pogodan za primenu na ovom mestu, da se ovde govori o tom socijalnom aspektu, o materijalnim prilikama roditelja i da treba do kraja da ostanemo u tom duhu materijalnog i socijalnog aspekta na koji se ovaj član i poziva.
Prema tome, molimo predlagača da razmisli o ovome. Ipak je materijalno stanje roditelja nešto što je merljivo, što se može proveriti i izmeriti, a ovaj termin "očigledna nepravda" je previše apstraktan, bar za primenu u ovom članu. Pozivam predlagača da razmisli i da prihvati ovaj amandman.

Dame i gospodo, pokušaću da obrazložim na svoj način amandman koji je podnela gospođica Nataša Jovanović. Mislim da ima smisla i da ga treba prihvatiti.
Član 2. Predloga zakona glasi: "Poštanske usluge se obavljaju na osnovu ugovora, u skladu sa zakonom, opštim uslovima za obavljanje poštanskih usluga, posebnim uslovima za obavljanje poštanskih usluga i drugim aktima poštanskih operatora, kao i na osnovu međunarodnih konvencija, ugovora, sporazuma i drugih međunarodnih akata". Amandman koji je podnet od strane gospođice Nataše Jovanović predviđa da se zadnji deo teksta, koji se odnosi na "međunarodne konvencije, sporazume i ugovore" briše.
Da podsetim, Predlog zakona je ovde podnela Vlada. Skupština će ga verovatno usvojiti. Opšte uslove propisuje agencija, koju ćete takođe ovde izglasati. Posebne uslove propisuje poštanski operator.
Svi ti akti, i zakon, i posebni i opšti uslovi se donose na osnovu, pored ostalog, i tih međunarodnih konvencija, ugovora, sporazuma itd. Prema tome, nema potrebe da tako eksplicitno stoje navedeni u ovom zakonu međunarodni ugovori, sporazumi, konvencije i drugi međunarodni akti, ako sve te akte već koristimo da bismo doneli zakone, da bismo doneli ove uslove, bilo opšte, bilo posebne, koji se usvajaju za obavljanje poštanskih usluga.
Smatramo da ovo ima smisla i da predlagač treba da razmisli da prihvati ovaj amandman. Radi se o našem domaćem zakonodavstvu. Pravimo zakone za naše uslove, koristimo i neke međunarodne ugovore, sporazume itd, ono što je pozitivno u njima, što nama treba iskoristićemo, ali nećemo navoditi te sporazume u tekstu zakona.
Molim vas još jednom da razmislite da se ovaj amandman prihvati. Hvala.

Pokušaću da još malo nekoliko reči kažem u vezi ovog amandmana. Mislim da ima smisla da se ovo prihvati, jer se radi o pukom prepisivanju.
Iza obrazloženja koje smo dobili od Vlade Republike Srbije zbog čega se ovaj amandman ne prihvata, jasno je da je doslovno prepisana jedna direktiva Evropske unije o poštanskim uslugama. Možda to u Evropi ima smisla, međutim, mislim da kod nas nema smisla da stoji ovako u zakonu, taj termin, odnosno reč "pristupačne cene". Nejasno je ko će i na osnovu čega, na osnovu kojih parametara da utvrdi koje su to cene pristupačne za građane Srbije, za korisnike poštanskih usluga.
Znamo da su socijalne razlike izuzetno velike između pojedinih kategorija naših građana i samim tim su i ove cene takođe različite, pa su tako i pristupačne različito našim građanima. Ako pođete sa aspekta juče pominjanih direktora u ovom javnom preduzeću koji, kako reče ministar, imaju enormno visoke plate, onda za njih mogu biti pristupačne i neke cene koje će biti za druge građane izuzetno visoke.
Morate da znate da je ogroman broj korisnika poštanskih usluga, ogroman broj tih ljudi ne primaju uopšte zarade, nezaposleni su, otpušteni su ili primaju neke minimalne zarade, a moraju da koriste usluge pošte.
Da li će za njih cene koje će neko propisati ovde biti pristupačne ili neće, veliko je pitanje. Zato mi smatramo da je trebalo ovu reč izostaviti, a ako bismo hteli da budemo dosledni i da reč "kvalitet" analiziramo u potpunosti, onda ta reč podrazumeva i cenu.
Znači, ako se pri definisanju univerzalne usluge kaže da ona mora biti dostupna pod jednakim uslovima za sve korisnike u okviru propisanog kvaliteta, onda to pored ostalog podrazumeva i cenu, jer kvalitet sa sobom nosi i cenu. Onda je ovo jedno dupliranje i nepotrebno je unositi posebno ovo - pristupačnu cenu, a pogotovu što je ta cena, dakle, to je pojam koji je nedefinisan.
Još jednu stvar želim da kažem kao primedbu, malo je čudno ovo što je Vlada napisala u obrazloženju ovde. Kažem, iako je jasno da je predlagač prepisao bukvalno i doslovce direktivu Evropske unije o poštanskim uslugama, ovde stoji u obrazloženju Vlade da se amandman ne prihvata iz razloga što je definicija univerzalne poštanske usluge iz direktive o poštanskim uslugama Evropske unije u potpunosti usaglašena sa definicijom iz Predloga zakona o poštanskim uslugama. Na osnovu ovog obrazloženja ispada da su Evropljani od nas prepisivali ovu definiciju i da su oni svoje propise usaglašavali sa našim propisima, prosto da čovek ne poveruje.

Ovo je prvi član u kome se pominje agencija za poštanske usluge. Mi smo intervenisali amandmanom, jer je naša koncepcija bitno drugačija. Naravno, do kraja ovog teksta biće još mnogo članova u kojima se pominje agencija i puno naših amandmana.
Mi ćemo, naravno, reagovati po svim tim amandmanima i dati još argumenata u prilog našoj koncepciji, odnosno još argumenata kojima želimo da dokažemo, ne većini koju imate u ovom parlamentu, već građanima Srbije, koliko su te agencije, odnosno većina agencija, koje su do danas ovde izglasane, štetne po Republiku Srbiju.
Naime, ovde je predlagač rekao da je agencija nezavisno regulatorno telo i da mora biti nezavisno, jer jedino tako može da se garantuje da neće biti više monopola, već da će biti tržište poštanskih usluga liberalno.
Juče sam rekao i ponavljam, kako će to telo biti nezavisno ako članove saveta agencije predlaže Vlada? Prosto ne mogu da verujem da će Vlada predložiti nekoga ko bar nije naklonjen nekoj od stranaka koje pripadaju vladajućoj većini. Ako nije formalno član neke od tih stranaka, mora biti simpatizer neke od njih, odnosno politički naklonjen nekoj od njih.
Prema tome, nema reči o nezavisnosti. To telo će Vlada predložiti i to telo će usvojiti skupštinska većina, odnosno izglasati ga i izabrati ovde u parlamentu. Znači, to telo će biti politički vezano za skupštinsku većinu, odnosno za Vladu.
Takođe, u obrazloženju stoji, ovo je ponovo prepisano iz direktiva Evropske unije o poštanskim uslugama, da je ovo rešenje u saglasnosti sa Rezolucijom o pridruživanju Evropskoj uniji, koju je ovaj parlament usvojio prošle godine.
Kada smo već kod pridruživanja Evropskoj uniji, moram da vas podsetim da je u jučerašnjim vestima na našim medijima rečeno da je juče ili danas došao u Srbiju novi komesar Evropske unije za pridruživanje, ili kako se već zove, koji je rekao da će tek od 2009. godine Srbija, možda, biti na putu za pridruživanje Evropskoj uniji. Do 2009. godine po Predlogu zakona ovaj posao oko liberalizacije tržišta mora da bude završen. Do 2009. godine i onaj minimalni monopol koji će imati javni operator biće jednostavno isključen. Znači, neće više biti nikakvog monopola. Od 2009. godine svi operatori će biti ravnopravni na tržištu, što se tiče ovih poštanskih usluga.
Takođe, u obrazloženju stoji, ukoliko bi, što je gospodin Krasić napomenuo, Ministarstvo obavljalo ove poslove, došlo bi do jačanja monopolističkog položaja operatora koji je u vlasništvu države.
Postavljam pitanje, da li je cilj ove države da jačaju oni operatori koji nisu u njenom vlasništvu, ili je, možda, neki cilj koji ovde nije direktno napisan, ali se između redova može pronaći, da neki krugovi bliski vlastima preuzmu taj monopol u obavljanju poštanskih usluga. Mislim da je to osnovna intencija ovog predloga i da treba dobro razmisliti kada se radi o ovoj agenciji. Ministarstvo ima dovoljno kadrova, dovoljno snage, dovoljno stručnih ljudi, koji mogu da obavljaju ove poslove sasvim korektno i sasvim solidno.
Videćete kasnije u drugim članovima koliko argumenata ima za ovu našu tvrdnju. Mi ćemo jedan po jedan amandman ovde obrazlagati i iznositi.
Molim još jednom predlagača da razmisli o ovome, jer nije dovoljno i neće nam trasirati put ka Evropskoj uniji samo puko prepisivanje evropskih propisa. Hvala.

Dame i gospodo, mislim da bi stvarno trebalo da se razmisli dobro o ovom amandmanu jer ima smisla i mislim da ne bi bilo dobro da ostane ovo rešenje koje je predloženo u tekstu Predloga zakona.
Naime, ovde se kaže u stavu 2. člana 16. da druga lica mogu na osnovu ugovora u ime i za račun javnog operatora obavljati određene poslove, određene usluge iz domena univerzalnih poštanskih usluga. Čini mi se da je ovo možda sa namerom urađeno da se na mala vrata provuku neki drugi u obavljanju poštanskih usluga, da se uvuku ljudi koji su u vezi sa onima koji izdaju dozvole, uslove, da bi došli do dela kolača koji se zove tržište poštanskih usluga. Mislim da je ovo prostor za korupciju i iz tih razloga mislim da treba ovaj amandman prihvatiti.
U obrazloženju Vlade stoji jasno da se ovim članom koji je predviđen u Predlogu zakona omogućava da javni poštanski operator može ugovarati obavljanje određenih poštanskih usluga u njegovo ime i za njegov račun sa drugim licima.
Postavlja se logično pitanje, čemu onda dozvole? Ako u Predlogu zakona stoji da se poštanske usluge mogu obavljati samo na osnovu dozvola, odnosno dozvola koje izdaje agencija, onda se postavlja pitanje čemu te dozvole ako će javni operator moći da angažuje na osnovu ugovora neko lice, znači i preduzetnika, za obavljanje nekih poštanskih usluga.
Onda je smisao dozvola izgubljen i onda je besmisleno pričati o dozvolama. Jasno stoji u Predlogu zakona da za obavljanje univerzalnih usluga treba da se dobije licenca, a za obavljanje ovih nerezervisanih usluga da se dobije odobrenje.
Znači, neka vrsta dozvole mora u svakom slučaju da postoji, a ovim stavom drugim člana 16. ostavlja se mogućnost javnom operatoru da angažuje po osnovu ugovora druga lica za obavljanje nekih poštanskih usluga. Tim licima dozvola ne treba i jasno je da je to prostor za korupciju, jer će te poslove dobijati ona lica koja su u određenoj sprezi sa rukovodiocima ovog poštanskog operatora.
Mislim iz tih razloga da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti ili bar precizirati da može javni operator obavljati po osnovu ugovora, davati neke poslove, ali ne obavljanje nekih poštanskih usluga, znači, da se razlikuju neki poslovi u okviru poštanskih usluga, ali ne obavljanje usluga za koje je predviđeno izdavanje dozvola.

Dame i gospodo, kada sam pročitao član 42, jasno je da je predlagač puno gledao američke akcione filmove, pa verovatno ponesen time uneo tu obavezu i u ovaj zakon, da svako dvorište ima sanduče i za poštu i da u svakoj kući, zgradi postoji taj sandučić itd. Nije to loše i lepo bi bilo da imamo u svakom dvorištu i u ulazu sandučić za poštu, i poštar dođe i ubaci pošiljku, ne javlja se domaćinu i ne ulazi u kuću. Međutim, čini mi se da to baš i nije materija za ovaj zakon.
S druge strane, kada se pročita stav 2. nekako se nameće zaključak da je ovo više smišljeno da bi se agenciji neki posao dodelio, tek da se opravda njeno postojanje. Drugim rečima, u drugom stavu ovog člana stoji da republička agencija za poštanske usluge propisuje tehničke uslove prema kojima će se izrađivati ovi poštanski sandučići. Zamislite koji će to projekti biti. Zamislite projekat jedne agencije, državne, propisuje kako će da izgleda jedan sandučić u koji će se ubaciti pismo.
Mislim da je osnovno pitanje koje se ovde nameće u stvari da li je ova materija bitna i da se nađe u ovom zakonu, odnosno da li joj je mesto u zakonu. Pitanje je osnovno, koji je to mehanizam kojim će se ova obaveza nametnuti građanima Srbije, kako ćete primorati ljude u selima da naprave te sandučiće i da ih stave na svoje kapije. Kako ćete primorati ljude u zgradama koji nemaju sandučiće da ih naprave i da ih postave.
Šta ćemo sa onim, a pogledajte po Beogradu samo koliko je takvih stambenih zgrada, u kojima postoje takvi sandučići, u kakvom su danas stanju; više od polovine tih sandučića je polomljeno i nije upotrebljivo više.
Nije suštinsko pitanje da li to treba ili ne, suštinsko pitanje je mehanizma kako to i na koji način obavezati građane Srbije da ovo sprovedu i da urade. Pre je mesto jednoj ovakvoj odredbi u Zakonu o izgradnji objekata, a ne u ovom zakonu. Znači, da se obaveže investitor kada gradi objekat da mora da predvidi i to. Staviti to ovde i još dati taj posao agenciji i da ona projektuje, a verovatno da ona na neki način usmerava investitore i građane od koga da kupuju i nabavljaju, i ko će da proizvodi te sandučiće itd.
Pitanje je da li je ovo još jedan prostor za nekakve mahinacije, malverzacije, ili kako već hoćete, nešto što je već viđeno i na nekim drugim stvarima za ovih nekoliko godina. Mislim da je mesto jednoj ovakvoj odredbi u drugom zakonu, Zakonu o izgradnji objekata prvenstveno, a ne u ovom zakonu o poštanskim uslugama.

Za razliku od vas, Srbija je nama otadžbina, a ne domovina. Što se tiče sandučića poštanskih, nisam rekao da sam protiv sandučića.
Lepo je to, rekao sam. Mene interesuje samo mehanizam kojim ćete ovo sprovesti. Da li je dovoljno samo to ovde napisati da je to obaveza svih građana, šta će biti sutra kada će ti građani Srbije ovaj posao sprovesti u delo. Da li smo negde upisali rok u kome smo morali raditi. Podrazumeva se da taj posao moraju obaviti građani koji već imaju kuće i stanove, a ne samo oni koji tek treba da to izgrade. Svi korisnici poštanskih usluga, a to znači svi građani Srbije, moraju imati poštanske sandučiće u zgradama, u dvorištima, znači, tamo gde stanuju.
Koji je mehanizam, kako ćete obavezati te ljude? Nije dovoljno samo napisati u ovom predlogu zakona. Koje su to mere koje ćete preduzeti, da li ćete ići od kuće do kuće, slati neku inspekciju, propisivati neke kazne? Znači, mehanizam je bitan.
Zato pričam da je logičnije bilo da ovo stoji u Zakonu o izgradnji objekata, ne ovde, da investitor pri izgradnji mora u projektu da planira i ovu meru, pored ostalih koje su tamo propisane. Znači, govorimo o mehanizmu, a ne o tome da li smo za sandučiće ili protiv. Valjda je to jasno.

Gospodine potpredsedniče, pošto je očigledno da u sali nema dovoljan broj poslanika, molim vas da utvrdimo kvorum, da bismo nastavili rad.

Dame i gospodo, mi pomalo rizikujemo da budemo dosadni. Ceo dan pričamo o ovoj agenciji, ali verujte da je to naša iskrena namera i ubeđenje da je agencija suvišna. Na nebrojeno primera smo danas dokazali i pokazali sve argumente koji idu u prilog našoj tezi.
Ponovo ću ukazati na nekoliko osnovnih argumenata zbog kojih mislimo da ne treba ići na formiranje ove agencije, da sve ove poslove može da vrši ministarstvo i da na taj način treba koncipirati ovaj zakon.
Prvo, u članu 66. dat je opis poslova koje agencija obavlja, ali je na kraju, u zadnjem stavu, rečeno da su prvih 12 tačaka povereni poslovi, koje agencija obavlja kao poverenik.
Prosto se nameće zaključak zašto ministarstvo poverava neke poslove? Ako pogledate koji su to poslovi, videćete da su to najvažniji i najznačajniji poslovi, to je izdavanje dozvola i donošenje opštih uslova itd. Znači, najvažniji poslovi su povereni.
Izvorni poslovi agencije po ovom zakonu su neki sporedni poslovi, koji su ovde objašnjeni, dati u tačkama 13) do 21).
U članu 67, takođe se odnosi na agenciju, kaže da agencija može za obavljanje stručnih poslova da angažuje druga domaća ili strana pravna ili fizička lica. Ako je agencija stručno telo, kako se ovde pledira, onda zašto da ona angažuje neka druga stručna lica, pogotovo strana lica. Znamo da je to izuzetno skupo, ali kasnije se vidi iz ostalih članova zakona sa kojim sredstvima agencija raspolaže, pa onda nije ni sporno da se angažuju pravna i fizička lica, jer ima novca dovoljno da se sve to može finansijski pokriti.
U članu 74. govori se o obavezi agencije da izvrši reviziju, odnosno obavezi da svi obračuni prihoda i rashoda podležu reviziji, ali se kaže da tu reviziju mora izvršiti nezavisna kuća, nezavisni revizor, pa se u drugom stavu kaže da tog nezavisnog revizora određuje savet agencije. Kako je ta revizija objektivna ako savet agencije angažuje kuću koja vrši reviziju u agenciji? Ne može se govoriti o objektivnosti takve revizije.
Takođe, već je pominjan član 65. o platama. Samo da repliciram uvaženom gospodinu Simonoviću, ovde govorimo o nameri predlagača, ne o onome što je kasnije ispravljeno amandmanima poslanika, već o nameri predlagača. Predlagač je bio dovoljno svestan da može da izračuna koliko je to 10 puta 15.000 i svesno je išao na to da to unese u ovaj predlog. Znači, namera predlagača nije bila dobra i trebalo je sam da otkloni taj nedostatak, a ne da čeka da poslanici intervenišu amandmanima.
Na kraju, član 82. o kome sada govorimo, predlažemo njegovo brisanje zato što se opet pominje agencija. Međutim, ima tu još spornih stvari. Ako vi ovako ovo usvojite, sporno je što se troškovi za izdavanje dozvole ovde izražavaju u evrima. Gospodo, mi smo u Srbiji, imamo svoju valutu, dinar. Zašto izražavate u jednom zakonskom tekstu bilo kakve troškove u evrima. Da li se vi koji držite u svojim rukama sve finansije, monetarnu politiku, plašite neke inflacije ili ne znam čega, pa ste izrazili te troškove za izdavanje dozvola u evrima?
Zatim, sporan je i treći stav koji govori o godišnjoj naknadi za obavljanje poštanskih usluga, gde se pominje da su operatori dužni da 0,5% od godišnjeg prihoda izdvajaju za agenciju.
Zamislite koliki su ti prihodi agencije, ako svi operatori u Srbiji moraju 0,5% svojih prihoda prebaciti na račun agencije. Razumljivo je da onda agencija ima sasvim dovoljno novca da može da angažuje koga hoće, na način na koji hoće, za obavljanje raznoraznih poslova u agenciji. Znači, imaće sasvim dovoljno novca da sve te obaveze isfinansira.
Na kraju, gospodine predsedavajući, izražavam sumnju u postojanje kvoruma i želim da se to utvrdi da bismo mogli nastaviti rad.

Uz izvinjenje što ću se na samom početku malo udaljiti od dnevnog reda, želim da se i sa ove govornice zahvalim svim učesnicima jučerašnjeg veličanstvenog naučnog skupa koji je održana u Sava centru i svim građanima koji su prisustvovali tom skupu.
Dame i gospodo, pred nama je zakon o poštanskim uslugama. Upravo smo čuli jedno šturo objašnjenje od ministra nadležnog za poštanske usluge. Pokušaću u kratkim crtama da dam i svoj osvrt i mišljenje SRS o predloženom zakonu. Odmah moram da kažem da je dobro što se pristupilo izradi jednog ovakvog zakona, jer postojeći Zakon o sistemima veza, koji je obuhvatao i ovu oblast, nije na adekvatan način obradio, nije precizno definisao sve elemente poštanskih usluga koji bi trebalo da se zakonom definišu i propišu.
Dobro je što se pristupilo izradi ovakvog zakona, ali SRS se ne slaže sa koncepcijom koja je ovde predložena. Mi ćemo u našim izlaganjima izneti drugačiju, našu koncepciju, kako mi mislimo da bi trebalo da se uradi.
Najpre ću pokušati da i onima koji nisu ovaj predlog zakona pročitali, a i našoj javnosti ukažem na neke osnovne elemente ovog predloga. Prvo, želim da kažem da je ovaj predlog zakona koji je pred nama, u stvari, rezultat jednog, da kažem, svetskog trenda ili tendencije koja je utvrđena na Kongresu Svetskog poštanskog saveza, kojom se želi ići u demonopolizaciju poštanskih usluga. Naime, tendencija u svetu jeste da se ukine monopol koji je postojao u oblasti obavljanja poštanskih usluga. Predlagač zakona, poštujući tu tendenciju, ide tim putem.
Naime, Svetski poštanski savez na kongresu u Seulu i kasnije u Pekingu je usvojio strategiju liberalizacije tržišta poštanskih usluga i ovaj zakon je rezultat te strategije i cilj jeste da se do 2009. godine to tržište potpuno liberalizuje, da se taj monopol potpuno ukine.
Kao i u drugim zemljama koje su pristupale poslu, predlagač kod nas želi to da uradi postupno, da to ne bude odjednom presečno, već da se kroz nekoliko narednih godina dođe do potpune liberalizacije tržišta poštanskih usluga.
Ovim predlogom zakona utvrđene su neke nove kategorije, koje do sada nisu bile poznate u ovoj oblasti i prava od njih je univerzalna poštanska usluga. Ova univerzalna poštanska usluga, po definiciji koja je data u Predlogu zakona, obuhvata minimalni asortiman poštanskih usluga koje se moraju neprekidno obavljati na celokupnoj teritoriji Republike Srbije. Ova univerzalna poštanska usluga obuhvataće taj asortiman poštanskih usluga koje se moraju obavljati po određenom kvalitetu i po, kako predlagač kaže, cenama koje će biti pristupačne korisnicima.
U ovu univerzalnu poštansku uslugu spadaju osnovne vrste poštanskih usluga, kao što su prijem, sortiranje, prenos i uručenje poštanskih pošiljki koje obuhvataju pismonosne pošiljke, i to do dva kilograma, zatim poštanske pakete od 10 kilograma u unutrašnjem i do 20 u međunarodnom saobraćaju, uputnice i sekograme.
Iz ove univerzalne poštanske usluge izdvojen je jedan uži asortiman poštanskih usluga koji je nazvan rezervisane poštanske usluge. Taj uži asortiman je limitiran po masi i po ceni, i to ovim predlogom zakona taj limit iznosi 350 grama po masi i petostruki iznos poštarine po ceni i obuhvata pismonosne pošiljke, uputnice i sva pismena u sudskom, upravnom i prekršajnom postupku. To su tzv. rezervisane usluge koje se izdvajaju iz onog asortimana univerzalne poštanske usluge.
Takođe, ovim predlogom zakona uvodi se Republička agencija za poštanske usluge. Opet jedna nova agencija. Imamo ih sijaset od 2001. godine. Ministar je malopre rekao da je ta agencija regulatorni organ koji bi trebalo da bude nezavisan, i koji bi trebalo da na određen način reguliše ovu oblast obavljanja poštanskih usluga.
Takođe, ono što je novo u ovom predlogu su dozvole za obavljanje poštanskih usluga, koje obuhvataju dve vrste dozvola, odobrenje za obavljanje nerezervisanih usluga i licencu za obavljanje univerzalne poštanske usluge. To su neke osnovne karakteristike i elementi ovog predloga. Ukratko ću se osvrnuti na neke od njih na koje mi kao stranka imamo primedbe i ukazati na te primedbe. Po amandmanima ćemo kasnije detaljnije obrazložiti sve navedene primedbe.
Prvo što je nejasno, to je obavljanje univerzalne poštanske usluge i obavljanje rezervisane poštanske usluge. Naime, predlagač je svestan da će operator koji obavlja univerzalnu poštansku uslugu, zbog obaveze da je obavlja neprekidno i na celokupnoj teritoriji Republike Srbije, na način da ona bude pristupačna svakom korisniku i po ceni, koja će takođe biti pristupačna svakom korisniku, na taj način otići u gubitak, da neće moći da posluje pozitivno, zbog ograničenja koja ima samom definicijom univerzalne poštanske usluge.
Takođe, predlagač nalaže i izričito kaže da ovu univerzalnu poštansku uslugu obavlja javni poštanski operator, postojeće javno preduzeće, ali da ovu univerzalnu uslugu mogu obavljati i drugi operatori koji se kvalifikuju za to, koji dobiju licencu od nadležnog organa, odnosno od agencije.
Pošto javni operator, kao operator univerzalne usluge, neće moći da pokrije svoje troškove obavljanja univerzalne usluge, onda se iz tog paketa izdvajaju rezervisane poštanske usluge, koje će biti striktno dodeljene ili monopol samo javnog poštanskog operatora.
Iz ovog paketa univerzalne usluge izdvojen je jedan manji paket, ali paket koji obuhvata one najčešće vrste usluga; već sam rekao, to su pismonosne pošiljke do 350 grama i do petostrukog iznosa poštarine, uputnice i sva pismena u sudskom, upravnom i prekršajnom postupku, i te usluge se dodeljuju ekskluzivno javnom poštanskom operatoru. On će jedini imati pravo da obavlja te usluge. Sve usluge van ovih mogu obavljati i drugi operatori koji se na osnovu dozvole kvalifikuju za to.
Postavljam pitanje - da li se možda radi o jednoj vrsti diskriminacije, ako se zadržava jedan monopol na obavljanje određenih vrsta usluga i taj monopol se dodeljuje javnom poštanskom operatoru. Da li će i kako bilo koje pravno lice koje želi da se bavi ovim poslom moći da se kvalifikuje i da obavlja određenu univerzalnu poštansku uslugu, kada se iz nje izvuku ove usluge koje su definisane kao rezervisane poštanske usluge?
Da li će taj operator univerzalne poštanske usluge moći da posluje pozitivno ako mu se unapred oduzme ili ako se unapred spreči da obavlja one usluge koje su u domenu rezervisane poštanske usluge.
Ovde je predlagač pokušao da napravi nekakav kompromis između zahteva Svetskog poštanskog kongresa i drugog zahteva, da opstane javni poštanski operator. Generalno posmatrano, mislim ....
(Predsedavajući: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Mi iz SRS smatramo da se na ovaj način razbija još jedan javni sistem koji smo imali u Srbiji, pored energetike, pored železnice, došla je na red i pošta, da se i ona polako ali sigurno razbije i rasparča.
Novi problem jeste agencija za poštanske usluge, i već smo dosta govorili o tome, skoro da nema ni jednog zakonskog predloga od 2001. godine a da se u njemu ne pominje, odnosno ne osniva jedna nova agencija. I sada u zakonu o poštanskim uslugama imamo novu agenciju za poštanske usluge. Moram da kažem da imamo uglavnom negativna iskustva sa ovim agencijama koje su do sada formirane i moram da se osvrnem na svoje lično iskustvo koje sam imao sa jednom od postojećih agencija.
Kao građanin, pre nego što sam postao poslanik, nisam omalovažen više nego što sam omalovažen u jednoj od postojećih agencija kao poslanik. Da ne pričam o onim ljudima koje je muka naterala da se obrate tim agencijama, da dođu na njihova vrata, da ih mole da reše neke od njihovih problema. Da ne pričam o tome da sve te agencije žive upravo od nameta koji su razrezani građanima Srbije od onog dinara koji građani Srbije stvaraju.
Nažalost, Agencija za privatizaciju, imam izuzetno loše iskustvo, a verovatno i deo vas koji ste ovde, da ne pričam o građanima, radnicima koji su na tu agenciju upućeni. Nažalost i ta agencija kao i druge žive od tih istih ljudi, od onoga što se dobije prodajom njihovih preduzeća i što se dobije iz budžeta koji takođe oni pune.
Zato smo mi skeptični prema ovim agencijama koje se formiraju zakonima i smatramo da sve ove poslove može da obavlja nadležno ministarstvo.
Na kraju krajeva, sve to lepo stoji u jednom od članova predloženog zakona, kada se govori koji su to poslovi koje će agencija obavljati, to je član 66. Predloga zakona, i navedeni su svi poslovi agencije, ali se onda na kraju kaže - poslove iz stava 1. tačka 1) do 12) ovog člana, Agencija obavlja kao poverene poslove. Znači, to nisu njeni izvorni, već poslovi koje joj poverava Ministarstvo.
Čemu onda i ministarstvo i Agencija, ako Ministarstvo te poslove poverava Agenciji. Zašto ih ministarstvo ne radi, zašto ne obavlja, ako već ima, a znamo da ima dovoljno stručnih ljudi, osposobljenih da te poslove obavljaju.
Zašto stvaramo samo jedan birokratski aparat koji će u ovoj teškoj situaciji još više da optereti privredu i građane Srbije?
Dakle, malopre je gospodin ministar rekao da se agencija osniva da bi bila nezavisan organ, da ne bi stranke koje učestvuju u vlasti mogle da utiču na rad Agencije preko svojih ljudi koji bi bili članovi te agencije. Opet se pozivam na ovaj predlog zakona u kome lepo stoji da članove saveta agencije predlaže Vlada, pa kako su onda oni nezavisni i kako je agencija kao organ nezavisna ako će Vlada predložiti članove i, naravno, neće predložiti članove koji će biti opozicija postojećoj vlasti. Predložiće članove, iako možda nisu formalni članovi stranaka na vlasti, koji su bliski strankama na vlasti, odnosno bliski postojećoj vlasti.
Mislim da je ta priča o nezavisnosti, ne samo ove agencije, već i prethodnih agencija, apsurdna, deplasirana i besmislena. Ako Vlada predlaže, onda to ne može biti nezavisan organ. Zašto niste ostavili mogućnost da članove Saveta predlaže Skupština, odnosno poslanici kao ovlašćeni predlagači. Zašto ste to pravo ostavili Vladi Republike Srbije? Jasno je da je namera da ti članovi Saveta budu ljudi koji će biti bliski aktuelnoj vlasti.
Takođe, imamo jednu veliku primedbu, i gospodin ministar je tu primedbu malopre izneo, rekao je da je već intervenisao nekim amandmanom na to. Radi se o primanjima članova Saveta. Prosto je neverovatno da predlagač predloži da predsednik Saveta agencije za poštanske usluge ima primanja u iznosu od 10 prosečnih plata po zaposlenom u Republici Srbiji. Prosto je neverovatno da član agencije, član Saveta agencije ima osam prosečnih plata.
Gospodo, da li ste svesni u kakvoj je situaciji Srbija. Sada ministar kaže, da u ovom trenutku direktori u ovom javnom preduzeću koje se bavi poštanskim uslugama već imaju te plate. Zašto, gospodo, niste reagovali, već ste desetak ili 11 meseci na vlasti, da se te plate direktora, rukovodilaca u javnim preduzećima dovedu u neke razumne okvire? Kaže ministar, nije logično da direktor javnog preduzeća ima veću platu od predsednika saveta koji imenuje direktora.
Nije logično ni da direktor, odnosno predsednik saveta ima veću platu od premijera, a Vlada predlaže članove saveta. Nije logično ni da premijer i članovi Vlade imaju veće plate od poslanika, a poslanici biraju Vladu. Molim vas, vi ste ti koji vrše vlast. Dajte, zavedite red u javnim preduzećima.
Pre četiri godine smo pričali ovde o jednom zakonu koji je to trebalo da uradi, pa su iz tog zakona izuzeta javna preduzeća, pa je rečeno da će to biti naknadno urađeno. Ništa nije urađeno za četiri godine. Na početku smo ponovo. Vlade se menjaju, javna preduzeća ostaju, države u državi, a javna preduzeća rade po svome.
Kada će neko smoći snage da uvede taj red u javnim preduzećima?
Nije logično što stoji u obrazloženju ovde kada se govori o javnom operatoru za poštanske usluge da on, ako bi ostala ovakva situacija, ako se ne ide u liberalizaciju tog tržišta, da bi taj operater imao sve manji profit. Nije logično, a to samo govori o tome da Vlada i vlast nemaju mogućnost i mehanizme da zavedu red u javnim preduzećima.
Zašto bi se profit javnog preduzeća, koje bi postojalo i živelo na ovim principima na kojima danas postoji i živi, zašto bi se njegov profit umanjivao u budućnosti. Jednostavno, objašnjenje je u tome da ne postoje mehanizmi kojima vlast može da zavede red.
Na kraju, još jedno pitanje koje je vrlo interesantno, a to je pitanje naknade i to ovaj zakon predlaže, naknade koju operatori poštanskih usluga moraju da plaćaju agenciji. Ako uzmete u obzir da svaki operator poštanske usluge mora 0,5% svojih prihoda da ustupi godišnje agenciji na ime naknade za obavljanje poštanskih usluga, onda vam je jasno odakle i ovaj novac kojim će se plaćati rad saveta i ostalih zaposlenih u agenciji.
Znači, svako ko se bude bavio poštanskim uslugama moraće jedan deo svog prihoda svake godine da izdvoji i da plati agenciji; a za šta, nizašta.
Dakle, da bi ta agencija mogla da živi, a sredstva koja budu ustupljena agenciji biće na drugi način nadomeštena poštanskom operatoru od građana, cene će morati da budu veće da bi se i taj trošak namirio.
SRS je svoju rezervu prema ovom zakonu izrazila kroz 40 amandmana koji će biti ovde u raspravi i mi ćemo o svim tim amandmanima detaljnije o pojedinim stvarima govoriti, ali mislim generalno da ovaj zakon nije dobar, da bi trebalo razmisliti o prihvatanju mnogih naših amandmana koji idu u smeru da se zakon poboljša.