Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6933">Zlatan Jovanović</a>

Govori

Dame i gospodo, gospodine predsedniče, prvo moram da ukažem po meni na povredu Poslovnika od strane Zakonodavnog odbora.
Ja sam i prošli put u raspravi o zakonu, odnosno o Predlogu zakona o poreskoj upravi, o poreskoj administraciji, poreskom postupku ukazao na to da Zakonodavni odbor nama dostavlja izveštaj koji nije u skladu sa Poslovnikom. Naime, opet smo dobili izveštaj Zakonodavnog odbora, gde stoji da su određeni amandmani pravno mogući, pa onda drugi deo kaže - Odbor predlaže Narodnoj skupštini da odbije amandmane. Zakonodavni odbor po poslovniku našem ne može da odbija amandmane, može samo da ukaže da li su neki amandmani u skladu sa zakonom, da li su pravno mogući ili nisu pravno mogući. To stoji lepo u članu 45. ovog našeg Poslovnika, koje su nadležnosti ovog odbora i molim vas da ubuduće odbor radi u skladu sa Poslovnikom.
Što se tiče samog zakona o rebalansu budžeta koji je pred nama, neću ponavljati ono što je već rečeno ovde. Znači, poslanici SRS su kroz amandmane, a i u načelnoj raspravi ukazali na sve nedostatke ovog predloga. Malo je neukusno, deplasirano pričati o suficitu, o nekom višku novca koji budžet srpski ima, a ako na drugoj strani imamo velike dugove države Srbije prema svim budžetskim korisnicima.
Neću ovde sada, zbog vremena koje je preostalo, a vidim da je želja da se ovo što pre završi, neću govoriti ni o penzionerima, kako zaposlenim, tako i poljoprivrednicima, govoriti ni o otkupu poljoprivrednih proizvoda, neću govoriti o vojsci itd, sve je to već rečeno. Želim samo da iskoristim nekoliko minuta i da ponovo postavim pitanje, koje sam već u tri navrata do sada postavio ovde. Nažalost, ni tada, a ni sada ministra nema. Nisam dobio nikakav odgovor.
Očekivao sam reakciju bilo koga iz Ministarstva finansija ili iz ove skupštine, međutim, te reakcije nema. Problem se odnosi na Poresku upravu u Užicu. Ovo je četvrti moj nastup, odnosno izlaganje vezano za tu poresku upravu.
Danas smo videli da to nije usamljeni slučaj, da ima više takvih primera u Srbiji, odnosno bojim se da je to nešto što je postalo redovna pojava u Srbiji, otkako je ova vlada došla na čelo Srbije, odnosno od kako G17 plus drži ovaj resor finansija.
Naime, kako stoje stvari, u većini poreskih uprava u Srbiji sprovodi se stranačka politika stranke G17 plus. Ja sam govorio u prethodna tri navrata o problemima u Poreskoj upravi Užice i sada ću vrlo kratko da se osvrnem na te probleme i da zatražim i zvanično odgovor, odnosno da ovo postavim kao poslaničko pitanje, jer to po Poslovniku može da se uradi i usmenim putem na sednici Skupštine.
(Predsednik: Prihvata se da se zabeleži prema stenogramu.)
Naime, u Poreskoj upravi u Užicu, već sam to pričao, dešavaju se čudne stvari. Prvo, direktor poreske uprave nema položen stručni ispit i to je neko od pomoćnika ministra finansija prošli put prokomentarisao da nije ni potreban za direktora. Međutim, u Pravilniku o sistematizaciji radnih mesta u Poreskoj upravi stoji da je neophodan stručni ispit za direktora poreske uprave, pored ostalih uslova, kao što su visoka stručna sprema pravne ili ekonomske struke, pet godina radnog iskustva, poznavanje rada na računaru. Znači, stoji da mora da ima položen stručni ispit.
Ukoliko se prima lice koje nije iz organa poreske uprave, ono mora u roku od jedne godine, ako dobro to poznajem, po nekom internom pravilniku da položi stručni ispit. Direktor poreske uprave u Užicu, opet po informacijama koje posedujem, zamolio sam u tri navrata do sada da se provere te informacije, nema još uvek položen stručni ispit, odnosno polagao je negde u junu, nije uspeo da položi, a prošlo je više od godinu dana od kako je na mestu direktora poreske uprave.
Druga stvar, direktor Poreske uprave u Užicu postavio je na mesto načelnika prinudne naplate i založnog prava čoveka koji je osuđen za krivično delo zloupotrebe službenog položaja u preduzeću u kojem je ranije radio na kaznu od godinu dana zatvora, uslovno tri godine. Kao takav on je na tom mestu čak je i unapređen i zamenjuje direktora kada je odsutan.
Jasno stoji u članu 6. Zakonu o radu u državnim organima da jedan od uslova koje mora da ima lice koje se prima u radni odnos, odnosno državni organ u tački 5, da nije osuđivano za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nesposobnim za obavljanje poslova u državnom organu. Ovde je to jasno. Postoji pravosnažna presuda, međutim, lice i pored toga obavlja posao načelnika prinudne naplate i založnog prava i zamenjuje direktora Poreske uprave kada je direktor odsutan. Znači, ima i tu funkciju zamenika direktora.
Interesuje me da se ovo proveri zbog čega je to. Jasno je meni zbog čega, ali da se to ovde javno kaže. Radi se o ljudima, odnosno članovima stranke G17 plus. Oni su samo po toj liniji, po toj funkciji došli na ta mesta, jednostavno kao politički podobni kadrovi stranke G17 plus.
Takođe mi nije jasno, pri prijemu u radni odnos neophodno je izvršiti proveru kod nadležnog okružnog suda da li se vodi krivični postupak, da li je lice pod istragom. U momentu prijema ovog lica ono je bilo pod istragom, interesuje me da li je izvršena provera kod nadležnog suda i kakvi su podaci dobijeni. Neko je krivotvorio podatke. Da li neko u sudu ili neko od nadležnih rukovodilaca u Poreskoj upravi.
Takođe, isto lice je unapređeno u zvanje savetnika, a prethodno je imalo zvanje poreskog inspektora. Preskočilo je zvanja stručnog saradnika, samostalnog stručnog saradnika, preskaču se zvanja, iako je pravilnik jasan da se ne može zvanje preskočiti bez određenih uslova.
Član 15. pravilnika kaže - neposredno više zvanje zaposleni stiče ako ispunjava uslove utvrđene zakonom i ako dve godine uzastopno bude ocenjen ocenama, naročito se ističe ili ističe se. Znači, dve godine uzastopno mora da se oceni tim ocenama da bi dobio sledeće zvanje. Ovde se radi o licu koje je preskočilo dva zvanja, bez ovih uslova.
Da ovo rezimiram, znači, postavljam pitanja da se proveri, da mi se odgovori, a naravno i svim poslanicima, da li direktor Poreske uprave u Užicu ima položen stručni ispit i da li ima obavezu da taj stručni ispit položi?
Drugo pitanje, da li direktor poreske uprave u Užicu može da bude istovremeno i direktor nevladine organizacije Centar za razvoj lokalnih inicijativa, ako se to tako zove, a mislim da je to tako.
Treće pitanje, da li je načelnik za prinudnu naplatu i založno pravo krivično osuđivan, i ako jeste, kako može biti zaposlen u državnom organu, a posebno na rukovodećem radnom mestu u poreskoj upravi?
Četvrto, da li su pri prijemu u radni odnos navedenog lica traženi podaci od okružnog suda, da li se protiv njega vodi krivični postupak i da li su ti podaci krivotvoreni i od čije strane?
Dame i gospodo, narodni poslanik Rankić je dobro obrazložio svoj amandman i naveo osnovne razloge zbog kojih je predlagač, odnosno Vlada Republike Srbije izašla pred Narodnu skupštinu sa ovim predlogom o izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama.
Ja ću ovde ukratko još jednom to na svoj način da obrazložim i da vas pokušam ubediti da ove izmene i dopune Zakona, kako su ovde predložene, ne treba usvojiti. Naime, dve su osnovne karakteristike ovih dopuna zakona. Prva je da se povećavaju postojeće takse, znači na postojeće poslove, a druga je da se proširuje obim poslova koji će se ubuduće taksirati u republičkim administrativnim taksama.
Obrazloženje koje je predlagač dao zbog čega ide na ove izmene i dopune zakona je šturo i nema suštine. Ono je ovde formalno dato, međutim, prave suštine nema. Navedeno je šta je osnovni razlog, šta je drugi razlog itd. Međutim, jedini i pravi razlog je upravo ono što je navedeno na kraju obrazloženja, gde stoji šta su efekti predloženih mera. Znači, ovde stoji da su efekti predloženih mera upravo da se popuni budžet, odnosno da se prikupi što više sredstava u budžet Republike Srbije. To je osnovni razlog zbog koga se ide na ovaj korak. Treba što više sredstava prikupiti u budžet Republike Srbije i onda se gleda na koje se sve načine to može uraditi, pa se poseže za ovom merom da se takse povećaju i da se proširi obim poslova koji će se ubuduće taksirati.
To je ono što je suština svega ovoga i upravo je, što je gospodin Rankić rekao, nelogično i nejasno otkud ova mera i zašto se tako hitno ide u sve ovo, ako imamo, kako kaže ministar, suficit budžeta, odnosno ako imamo višak sredstava u budžetu u odnosu na rashode koji su prisutni.
Što se tiče mog amandmana, podneo sam amandman na član 21. Pokušaću ukratko da pročitam ovaj član i da izvršim analizu šta je predviđeno članom 21.
Članom 21. predviđeno je da se posle tarifnog broja 49. dodaje novi tarifni broj 49a, uvodi se novi tarifni broj, što znači neki novi poslovi koji će se ubuduće taksirati ovim taksama. Stoji ovako: "Za rešenje kojim se utvrđuje ispunjenost veterinarsko-sanitarnih uslova u objektima za: 1) proizvodnju i držanje životinja (farme)". Znači, farme će ubuduće morati da plate republičku taksu za izdavanje ovog rešenja o ispunjenosti veterinarsko-sanitarnih uslova u iznosu od 2.000 dinara.
Za rešenje o ispunjenosti veterinarsko-sanitarnih uslova u objektima za klanje životinja, obradu, preradu i uskladištenje proizvoda životinjskog porekla taksa je, u slučaju da se radi o industrijskoj proizvodnji, znači većeg obima, 12.000 dinara. Ako se radi o zanatskoj proizvodnji, znači manjeg obima proizvodnje, taksa je 6.000 dinara. Znači, svi mesari koji se bave ovom delatnošću moraće da plate taksu za izdavanje ili dobijanje rešenja o ispunjenosti veterinarsko-sanitarnih uslova za objekte u kojima vrše klanje i obradu mesa u iznosu od 6.000 dinara.
Treća podtačka pod ovom drugom tačkom kaže – za objekte, odnosno prostorije u domaćinstvu taksa iznosi 2.000 dinara. Meni ovo nije jasno i voleo bih da je tu predlagač da nam objasni, kada već nije u obrazloženju predloga dao preciznije tumačenje, šta znači to da se za rešenje o ispunjenju veterinarsko-sanitarnih uslova u objektima u domaćinstvu koji se koriste za klanje i obradu mesa plaća taksa od 2.000 dinara. Ne znam da li neko koristi te objekte u domaćinstvu da bi vršio klanje, obradu mesa i onda izlazio na tržište sa tim proizvodima.
Dalje, tačka 3): za rešenje kojim se utvrđuje ispunjenost veterinarsko-sanitarnih uslova u objektima za prodaju životinja (stočne pijace, otkupna mesta) taksa je 12.000 dinara. Pitam se ko će platiti ovu taksu? Stočne pijace se organizuju uglavnom na seoskim vašarima. To su uglavnom ili neke površine koje su u društvenom vlasništvu ili je neko od meštana jednostavno ustupio svoju površinu, livadu ili pašnjak, za organizovanje stočne pijace na seoskom vašaru. Sada on treba da plati 12.000 dinara da bi se uopšte organizovala stočna pijaca na tom mestu.
Jednostavno, ne znam ko je obveznik ove takse, to nije nigde obrazloženo. Da li je to vlasnik te parcele ili je to mesna zajednica koja organizuje vašar, odnosno stočnu pijacu?
Ako je vlasnik parcele, verovatno mu ne pada na pamet da pod tim uslovima svoju parcelu ustupa za organizaciju stočnog vašara, odnosno stočne pijace, a ako je mesna zajednica, ne vidim odakle će mesna zajednica (znate i sami da su mesne zajednice u teškoj situaciji, da jednostavno ta sredstva nemaju) prikupiti sredstva da plati ovu taksu.
Peta tačka – za rešenje kojim se utvrđuje ispunjenost veterinarsko-sanitarnih uslova u objektima za sakupljanje, uskladištenje i preradu sirovina i otpadaka životinjskog porekla taksa je 6.000 dinara.
Šesta tačka, opet isto rešenje – u objektima za neškodljivo uklanjanje životinjskih leševa taksa je 12.000 dinara. Opet mi nije jasno i opet nema obrazloženja šta znači – neškodljivo uklanjanje leševa životinjskog porekla. Zašto bi onaj ko to radi, umesto da ga nagradimo što to radi, morao da plati taksu od 12.000 dinara?
Sedma tačka – u objektima za proizvodnju stočne hrane taksa je 6.000 dinara. Znači, svako ko ima nameru da se bavi proizvodnjom stočne hrane mora da plati taksu da bi dobio rešenje o ispunjenju veterinarsko-sanitarnih uslova, u iznosu od 6.000 dinara. Da vas podsetim, pored ove takse, onaj ko pokušava da se bavi ovom delatnošću mora platiti sijaset drugih taksi i drugih dozvola i rešenja, tako da ćete verovatno mnoge odvratiti ovakvom taksom i od pokušaja ili razmišljanja da krenu u ovakav posao.
Stav 2. ovog člana kaže – za rešenje o utvrđivanju ispunjenosti uslova za obavljanje poslova zdravstvene zaštite životinja i veterinarske delatnosti u veterinarskim stanicama, veterinarskim ambulantama, veterinarskim klinikama, centrima za reprodukciju i veštačko osemenjavanje taksa iznosi 6.000 dinara.
Gospodo, ovo je nov član u odnosu na postojeći zakon. Znači, ovo su neki novi poslovi koji će se, stupanjem na snagu ovog zakona, taksirati predloženim iznosima koji su ovde dati. Verovatno će to ova većina usvojiti. Mislim da je ovo previše i da ćemo ovim mnoge ljude koji pokušavaju nešto da rade u ovoj oblasti, a opet se ovo odnosi na poljoprivredu i na oblast poljoprivredne proizvodnje, odvratiti od pokušaja da se bave ovom proizvodnjom.
Dame i gospodo narodni poslanici, dve su osnovne karakteristike ovog zakona kojim je predložena izmena i dopuna zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Prva je pojačanje restrikcija prema poreskim obveznicima, a druga je davanje ovlašćenja ministru finansija da može poreskom obvezniku prema svojoj ličnoj proceni da odloži plaćanje poreskih obaveza.
Što se tiče amandmana koji sam podneo na član 6. on se u suštini odnosi na član 65. osnovnog teksta kojim je objašnjena dospelost za naplatu poreza, zatim novčanih kazni. Član 65. osnovnog teksta Zakona govori o dospelosti, o rokovima.
U stavu 1. stoji da porez, koji je utvrđen u članu 54, dospeva za plaćanje u roku propisanom zakonom.
U stavu 2. stoji da obaveza plaćanja novčane kazne dospeva u roku od 30 dana od dana pravosnažnosti rešenja o izricanju novčane kazne.
U 3. stavu se kaže da pravo poreskog dužnika i drugog lica na povraćaj više ili pogrešno naplaćenog poreza i na poresku refakciju dospeva istekom roka iz člana 65. stav 4. i 5. ovog zakona.
Predlagač je predvideo ovde izmenu tako što menja ovaj rok iz stava 2. – umesto 30 dana koliko je do sada bilo dozvoljeno ili ostavljeno poreskom obvezniku da plati novčanu kaznu, sada se taj rok skraćuje na 15 dana.
Znači, po ovom predlogu, poreski obveznik ima obavezu da u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti rešenja o izricanju novčane kazne plati novčanu kaznu.
Predlažem da se ovaj član briše, odnosno da se ne usvoji ovakva izmena, da ostane prvobitni rok iz postojećeg Zakona, od 30 dana. Smatram da ne postoji razlog ili bar taj razlog nije u ovom predlogu zakona objašnjen, čak nije uopšte objašnjen. U obrazloženju ne postoji objašnjenje zbog čega se ova mera preduzima i ovaj rok skraćuje.
Posebno moram da kažem da nema opravdanja za ovu izmenu ako se uzme u obzir da je pre godinu dana ili nešto više, (u maju prošle godine) kada su takođe vršene izmene ovog zakona, utvrđeno "kada se u toku kontrole utvrdi da postoji osnovana sumnja da je učinjen poreski prekršaj, inspektor kancelarijske, odnosno terenske kontrole dužan je da bez odlaganja podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka".
To znači kada inspektor pri kontroli posumnja da je došlo do nekog prekršaja, pored toga što nalaže otklanjanje te nepravilnosti, on zahteva, odnosno nalaže podnošenje ili podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, automatski. Znači, to je zakonska obaveza inspektora da odmah podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, bez obzira da li će i kada će ovaj poreski obveznik tu nepravilnost da otkloni.
Prema tome, ne postoji razlog ili nije opravdan razlog da se ovaj rok skraćuje sa 30 na 15 dana, s obzirom na to da se odmah, automatski podnosi prekršajna prijava, znači čim se pri kontroli posumnja da postoji neka nepravilnost.
Dame i gospodo, moram ovde da se osvrnem i na nešto što sam pričao u načelnoj raspravi o ovom predlogu zakona. Naime, tada sam izrazio sumnju, odnosno izneo sam ovde neke informacije koje sam dobio iz Užica, a vezane su za rad Poreske uprave u Užicu.
Ja sam tada rekao da su to informacije koje sam dobio i želeo sam ovde javno da ih iznesem. Zatražio sam od nadležnog Ministarstva, odnosno ministra i direktora Republičke poreske uprave da se te informacije provere i da se eventualne nepravilnosti koje postoje tamo, isprave, a naravno, sve to sa ciljem i u interesu svih građana Užica, odnosno Zlatiborskog okruga, koji su usmereni i upućeni na Poresku upravu u Užicu.
Nažalost, do današnjeg dana nisam dobio nikakvu informaciju da je bilo šta po tom pitanju preduzeto. Ni meni lično, ovde u ovoj skupštini, niko se nije obratio da poslanicima i javnosti obrazloži o čemu se tamo radi.
Meni je samo u prolazu (u skupštinskom holu) gospodin Živadinović, poslanik iz Užica rekao da je krivična prijava, koja je podneta protiv direktora Poreske uprave u Užicu, navodno, odbijena ili odbačena, kako on to reče, kao neosnovana.
Voleo bih da se Ministarstvo malo pozabavi tim problemom, da proveri da li su one informacije koje sam izneo tačne i da preduzme potrebne mere.
Ponoviću nekoliko osnovnih stvari koje su vezane za Poresku upravu u Užicu i ponovo pozvati Ministarstvo i direktora Republičke poreske uprave da provere sve ovo i da što pre intervenišu, kako bi se eventualne nepravilnosti, odnosno rad Poreske uprave doveo u sklad sa zakonom.
Naime, prošli put sam ovde rekao da je direktor Poreske uprave u Užicu postavio na mesto načelnika Odeljenja za prinudnu naplatu u Poreskoj upravi u Užicu, čoveka koji je osuđen za krivično delo finansijskih malverzacija i zloupotreba na godinu dana zatvora, odnosno tri godine uslovno. Taj čovek je i dalje na mestu načelnika za prinudnu naplatu i što je još drastičnije, on je ovih dana na mestu direktora, s obzirom na to da je direktor Poreske uprave na odmoru, znači on vrši ili obavlja dužnost direktora, dok je direktor na odmoru.
Takođe, direktor Poreske uprave u Užicu je istovremeno i direktor nevladine organizacije, koja se zove Centar za razvoj lokalnih inicijativa. Pitam vas, da li je to nekakav sukob interesa, ako možemo tako reći, da direktor jednog državnog organa, kakav je Poreska uprava, u jednom okrugu istovremeno vodi jednu nevladinu organizaciju?
Takođe, ovih dana se u Poreskoj upravi u Užicu dele rešenja o otkazima. Otpuštaju se radnici, inspektori koji imaju višegodišnje radno iskustvo. Otpuštaju se ljudi koji imaju po 20 ili više godina radnog iskustva, a istovremeno se u radni odnos primaju novi mladi ljudi. Naravno, nisam protiv toga, ali je osnovni kriterijum stranačka pripadnost. Radi se o pripadnicima stranke G17 plus, s obzirom na to da je i direktor Poreske uprave u Užicu član G17 plus.
Znači, istovremeno imamo otpuštanje ljudi sa iskustvom, dugogodišnjih radnika, inspektora i na drugoj strani prijem novih mladih ljudi, ali naravno po stranačkom kriterijumu.
Postavlja se pitanje, ako je već opredeljenje da se smanji broj zaposlenih u državnoj upravi i javnim službama, kako istovremeno povećavamo broj zaposlenih prijemom stranačkih kadrova?
Takođe, kada se govori o ovom otpuštanju ljudi, moram da kažem da se to otpuštanje vrši pod pritiscima; da se ljudi primoravaju da potpisuju izjave u kojima stoji da dobrovoljno napuštaju Poresku upravu i da više neće tražiti posao u državnim organima.
Evo, ovde je jedna foto-kopija jedne takve izjave, koja je verovatno propisana od strane Vlade Republike Srbije, jer se ovde poziva na neku uredbu Vlade Republike Srbije.
U toj izjavi stoji da, radnik taj i taj izjavljuje, u skladu sa Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu finansija i Poreskoj upravi, da nije zainteresovan da, posle donošenja novog pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu finansija i Poreskoj upravi, bude raspoređen na neko od radnih mesta, utvrđenih novim pravilnikom ili na bilo koje drugo radno mesto u bilo kom drugom državnom organu.
Naravno, nije ovo sporno ako čovek dobrovoljno to prihvata, ako želi iz bilo kojih razloga da napusti svoj posao, ako za to dobija neku otpremninu. Međutim, u Užicu je prisutna pojava da se ljudi prisiljavaju na potpisivanje ovakvih izjava i to ljudi koji imaju po 20 i više godina radnog iskustva na tim poslovima. Jednostavno, oni znaju samo taj posao da rade, a drugi ne znaju i ako ih sada otpustite, najurite iz poreske uprave, naravno oni ne mogu ništa drugo raditi, prihoda neće imati, jer su osposobljeni samo da rade posao poreznika, bili su poreznici 20 i više godina.
Još jednom molim Ministarstvo i molim nadležne u Poreskoj upravi da provere sve ove navode i ukoliko su tačni, da preduzmu odgovarajuće mere u interesu građana Užica, odnosno Užičkog okruga, Zlatiborskog okruga i svih poreskih obveznika koji su upućeni na ovu Poresku upravu u Užicu.
Dame i gospodo narodni poslanici, već je dosta rečeno o predloženom zakonu o carinskoj tarifi i amandmanima SRS. Suština je u tome što mi pokušavamo da amandmanima zaštitimo domaću proizvodnju, odnosno sada prvenstveno poljoprivrednu proizvodnju.
Naime, od dolaska DOS na vlast 2001. godine pa do danas, preko ovih carinskih stopa ugrožena je proizvodnja u Srbiji, kako poljoprivredna tako i industrijska i to se, naravno, odrazilo na proizvodnju i na životni standard građana.
Ovim amandmanima smo pokušali da vam ukažemo na potrebu da se ta naša proizvodnja zaštiti, prvenstveno, u ovom slučaju, carinskim stopama i svi naši amandmani su išli u tom smeru – da se carinske stope povećaju na sve ove proizvode koji se uvoze.
Moj amandman odnosi se na Odeljak I Glava 4. – Mleko i proizvodi od mleka; živinska i ptičja jaja; prirodni med; jestivi proizvodi životinjskog porekla, nepomenuti ili obuhvaćeni na drugom mestu.
Pod tarifnom oznakom 0401 navedeni su proizvodi na koje se odnosi ova carinska stopa i to: mleko i pavlaka, nekoncentrovani i bez dodatog šećera ili drugih materija za zaslađivanje. Na sve ove proizvode iz ove grupe propisana je carinska stopa od 20%. Ja sam mojim amandmanom predvideo da se ova stopa poveća na 40%. Razlog je zaštita domaće proizvodnje.
Ono što mi ovde nije jasno to je tehnička stvar. Naime, ovi proizvodi su razvrstani u nekoliko grupa i to: proizvodi sa sadržajem masnoće do 1% po masi, u ambalaži neto-zapremine do 2 litra; sa sadržajem masnoće preko 1 do 6%, u ambalaži do 2 litra; sa sadržajem masnoće preko 3%, pa sadržaj od 6 do 21% itd. Jednostavno, za sve ove proizvode ista je carinska stopa – 20%.
Nije mi jasno zašto to nije obuhvaćeno samo jednom tarifnom oznakom pošto je stopa ista. Samo se radi o pakovanju, odnosno ambalaži ili zapremini do 2 litra, a preko 2 litra verovatno druga stopa.
Ono što je sporno, kada pričamo o ovom predlogu, jeste to što je domaća poljoprivredna proizvodnja ugrožena u svim sferama. Kada govorimo o mleku, interesuje me, mada ovde ministra nema, zašto se premije za mleko ne isplaćuju.
Premije za mleko u Srbiji kasne više meseci. Znači, naši proizvođači, iako po nekoj odluci Vlade Republike Srbije imaju pravo na te premije, ne primaju premije, odnosno one kasne četiri ili pet meseci, pa me interesuje zašto se to dešava ako ministar kaže da u budžetu Republike Srbije imamo suficit, znači da imamo više sredstava nego što ima izdataka.
Jednostavno, deplasirano je pričati o suficitu u budžetu, ako imate na drugoj strani neke obaveze koje niste ispunili. Previše toga država duguje svojim građanima, a ministar priča o suficitu.
Takođe, nije mi jasno zašto je najavljeno ukidanje premije za mleko za gazdinstva koja nisu registrovana do sledeće godine, a od ove godine su ukinute premije za druge proizvode, znači za ona neregistrovana domaćinstva. Jednostavno, u brdsko-planinskim područjima, a to sam pričao i ranije, imamo situaciju da staračka domaćinstva, gde živi dvoje ljudi starih preko 60 godina, imaju jednu do dve krave i od toga žive; izdaju dnevno po 10 do 20 litara mleka i od toga žive.
Oni nemaju nikakav interes da se registruju, nemaju razloga. Imaju malo zemlje i to malo jedva obrađuju, drže jednu ili dve krave i žive od tog mleka.
Ako ih na ovaj način diskriminišete da ne mogu više da dobiju premiju, odnosno da će njihovo mleko biti jeftinije od sledeće godine, oni neće imati interesa da to više rade, odnosno neće imati od čega da žive.
Takođe, možda malo postajem i dosadan sa malinom, ponoviću i danas – situacija u ovoj oblasti poljoprivredne proizvodnje, u proizvodnji maline je katastrofalna. Ove godine malina se otkupljuje po ceni od 12 do 40 dinara, s obzirom na klasu.
Ako vas podsetim da je pre dve godine cena maline bila preko 60 dinara, onda sami vidite i shvatite kolika je razlika. Shvatite da sa cenom od 40 dinara naš seljak nema račun da to radi. Ta proizvodnja se ne isplati.
Nije mi jasno zašto se sistematski ide na uništavanje poljoprivredne proizvodnje? Ako je država ozbiljna, morala je da stane iza one proizvodnje koja donosi devizni prihod Srbiji, a upravo je proizvodnja malina ta.
Ja sam prošle godine na Odboru za poljoprivredu zatražio od zamenika ministra, (koji je bio prisutan) da mi objasni da li država planira, namerava, odnosno Vlada a ne država, Vlada kao izvršni organ, da napravi neku strategiju da zaštiti neku poljoprivrednu proizvodnju u Srbiji. On mi je tada odgovorio da se strategija radi. To je bilo pre više od godinu dana. Još uvek je nema u ovoj skupštini. Ne znam da li se na nekim nivoima ili nekim krugovima, da li je uopšte nešto urađeno po tom pitanju, ali u ovoj skupštini je nema. Tada mi je rekao da nema strateškog proizvoda u oblasti poljoprivredne proizvodnje, da država neće stati ni iza jednog poljoprivrednog proizvoda.
Znači, seljak je prepušten sam sebi. Kako se snađe na tržištu, tako će i proći.
Upozoravam vas, ova godina će biti izuzetno teška za seljake. Imali smo višnju sa vrlo niskom cenom, malinu sa takođe niskom cenom. Žetva pšenice je u toku, znači otkupa nema. Jednostavno, ove godine mislim da će i seljak gladovati. Ako seljak dođe u tu situaciju, onda više, ponavljam, u pitanju je i opstanak države.
Molim i Vladu Republike Srbije da ovo shvati ozbiljno. Situacija po našim selima je katastrofalna. Potrebno je da se neke mere preduzmu što pre, da se bar nešto zaleči, kako bi država opstala.
Naredne godine, proizvodnja malina u Srbiji će se bar prepoloviti. Ako se sledeće godine nešto ne preduzme, uništićemo tu proizvodnju, a 30 godina Srbija izgrađuje brend maline. Srpska malina je bila jedina prisutna u Evropi 30 godina. Srbija je bila poznata po malini. Sada smo taj brend uništili za godinu dana.
Sada neke druge države preprodaju našu malinu kao svoj proizvod. Ne bi ni bilo to sporno da je ta naša malina ovde plaćena dovoljno da seljak može da živi od toga.
Molim vas, vodite računa, posebno o brdsko-planinskim područjima Srbije, a tu prvenstveno mislim na zapadnu Srbiju, gde je ova proizvodnja dominantna, gde svaka kuća poseduje bar šest ili sedam ari, znači mala je površina maline, ali od koje je mogla da preživljava. Ako se to uništi, a tu smo na pragu toga, ne znam od čega će seljak u tim područjima živeti.
Dame i gospodo, na ovoj sednici imamo 10 tačaka dnevnog reda koje su posvećene kontragarancijama. Znači, radi se o 10 zajmova, 10 kredita čija je ukupna vrednost, ako sam dobro razumeo moje prethodnike, preko 800 miliona evra. Ovo je samo deo  kredita koje su ova i prethodne vlade uzele u poslednje četiri i po godine. Od 2001. godine, kada je DOS došao na vlast, imali smo ovde sijaset ovakvih predloga, verovatno nekih 50-tak kontragarancija, koje je Republika Srbija trebalo da da SRJ ili kasnije Srbiji i Crnoj Gori za raznorazne kredite.
Vrlo kratko ću da se osvrnem i na prethodne tačke, gde se govorilo o kontragrancijama EPS-a. Moram da kažem da smo pre par meseci, kada smo govorili o strategiji razvoja energetike u Republici Srbiji, govorili ovde o problemima u tom sektoru, govorili o potrebi da se nešto preduzme u sektoru energetike, kako bi se EPS, kao najveće javno preduzeće, doveo u stanje da može normalno funkcionisati, a da se ne traži stalno povećanje cene struje, da se kroz cenu struje nadomesti gubitak koje EPS ima.
Tada sam rekao da u tom momentu, a sada je to verovatno još više, EPS potražuje od potrošača oko 36 milijardi dinara ili, da prevedem na ono što je prihvatljivije vama, to je oko pola milijarde evra. Umesto da tu finansijsku disciplinu pooštri, da prikupi ta sredstva od potrošača, EPS ide na povećanje cene struje kako bi nadomestio te gubitke.
Moram da kažem da je odavno cena struje u Srbiji prevazišla onih pet američkih centi, koje su bile neka misaona imenica rukovodstva EPS-a u nekom prethodnom periodu. To je ta evropska cena struje i ona je odavno u Srbiji dostignuta i prevaziđena.
No, da se vratimo na ovaj zakon. Znači, radi se o zakonu o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje i obnovu puteva u Republici Srbiji. Radi se o zajmu od 95 miliona evra, koji je ugovoren pre tri godine - 16. jula 2002. godine. Tada su ta sredstva tražena da bi se obnovila putna mreža u Srbiji.
Sredstva su namenjena, kako to stoji u ovom predlogu, za obnovu tzv. primarnih tranzitnih puteva i autoputeva. Po obrazloženju koje ovde stoji, radi se o obnovi 864 kilometra puta. To znači da je neko tačno proračunao i predvideo šta treba uraditi i na osnovu te kalkulacije utvrdio i potreban iznos sredstava.
Ono što je nejasno iz zakonskog teksta jeste da li su ova sredstva već iskorišćena, već upotrebljena, ili nisu. Iz obrazloženja se zaključuje da nisu upotrebljena.
Naime, u obrazloženju stoji, kada se govori o razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku, da razlozi za donošenje ovog zakona po hitnom postupku proizlaze iz činjenice da je uslov za povlačenje sredstva po ovom zajmu kod Evropske investicione banke u iznosu od 75 miliona evra i izdavanje kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori, kako bi Republička direkcija za puteve, kao korisnik zajma, što pre počela da koristi sredstva po ovom zajmu.
To znači da ova sredstva nisu iskorišćena, mada postoji sumnja da su ova sredstva već odavno upotrebljena. Voleo bih da je ovde predstavnik predlagača i da nam objasni o čemu se ovde radi, da li su sredstva iskorišćena ili nisu. Ako jesu, trebalo je reći da su iskorišćena u te i te svrhe, obnovljeni su ti i ti putevi, ti pravci itd. Ovako nam ostaje sve ovo nejasno.
Ako pogledamo ovu kilometražu, 864 kilometra autoputeva i tzv. primarnih tranzitnih puteva u Srbiji da se obnove sa ovim sredstvima, onda bismo mi imali kompletno izgrađen autoput Beograd-Subotica, imali bismo kompletnu obnovljenu Ibarsku magistralu i verovatno još neke putne pravce.
Ako se pogleda šta je urađeno na tim putnim pravcima do sada, vidi se da je Ibarska magistrala u dosta lošem stanju, da ne kažem katastrofalnom. Znači, do Rudnika je i nešto urađeno, a od Rudnika do Milanovca je situacija katastrofalna. Od Čačka je situacija takođe loša. To znači da ništa nije konkretno ili puno urađeno na tom putnom pravcu.
Sa autoputem Beograd-Niš situacija je slična. I on je u dosta lošem stanju. Mi ovde imamo tri zakonska predloga za kontragarancije koje se odnose na puteve u Srbiji. Ta tri predloga koja danas razmatramo povlače preko 250 miliona evra za putnu mrežu u Srbiji, a mi smo pre nekih mesec dana ovde usvojili Zakon o koncesijama za autoput Beograd-Požega.
Nešto nije jasno bar meni ovde, a verovatno i većini poslanika, a radi se o velikim sredstvima. Ovih 250 miliona je skoro polovina onih sredstava koja su predviđena koncesijama za izgradnju potpuno novog autoputa Beograd-Požega i za izgradnju jedne trake puta Subotica-Novi Sad. Radi se o velikim sredstvima i nije nam jasno gde su utrošena i na koji način. Ako smo već dali koncesije, šta će nam sada ova sredstva, ako već nisu povučena.
Šta je sa sopstvenim prihodima Republičke direkcije za puteve? Gde su ti prihodi od naplate putarine? Ta putarina je pre nekoliko dana poskupela višestruko. Sada imamo "evropski nivo" tih cena. Najavljuje se da će sledeće godine biti još veće te cene. Šta je sa sredstvima koja se izdvajaju iz budžeta, odnosno iz cene derivata, energenata koje koristimo u Srbiji?
Ta sredstva su namenska za obnovu i izgradnju putne infrastrukture. Šta je sa tim sredstvima? Mnogo je ovde nejasnih pitanja.
Iz tih razloga smo podneli ovakve amandmane, da se ovo ne prihvati ili da nam bar predlagač objasni detaljno da li su sredstva utrošena, za šta su trošena, koji su to putni pravci obnovljeni, koliko je to koštalo. Ili, ako nisu utrošena - hoćemo da obnovimo te i te putne pravce i to košta toliko, ali ne da imamo samo danas tri zakona kojima povlačimo 250 miliona, imamo koncesije koje smo dali za neke pravce koji se ovde pominju, što nema logike.
Iz tih razloga, još jedanput ponavljam, mi smo podneli amandmane da se sve ovo briše, odnosno da se ne usvoji u Narodnoj skupštini.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je treći predlog iz seta predloženih zakona o zajmu za sanaciju, obnovu i izgradnju puteva u Srbiji. Već sam rekao da je ukupna vrednost ova tri predložena zakona oko 250 miliona evra, što je impozantna suma za našu putnu privredu.
Ono što je u ovom predlogu različito od prethodna dva jeste što je on malo konkretniji, malo korektniji od prethodna dva, u smislu što je precizniji. Ovde je precizirano za šta će se koristiti ova sredstva, jasno je rečeno da su sredstva namenjena za izgradnju deonice pute E-75 Beograd-Novi Sad, i to obnovu postojeće kolovozne trake i postojećeg mosta preko Dunava kod Beške i izgradnju druge kolovozne trake i drugog mosta kod Beške, što treba da izvede Republička direkcija za puteve. To je ono što je dobro, što je zakon konkretan, što je precizirano jasno kakva je namena ovih sredstava.
Međutim, ostaje nejasno, kao što je nejasno u prethodnim predlozima, da li su ova sredstva već dobijena i utrošena ili nisu. Svi znaju da je ova deonica autoputa do Beške izgrađena. Znači, do Beške postoji kompletan autoput, a to je ono što se ovde pominje, odnosno za šta su ova sredstva namenjena.
Nije izgrađen drugi most kod Beške i ostaje pitanje da li su sredstva već dobijena, utrošena, izgrađena druga deonica autoputa, ostao još drugi most kod Beške da se uradi i time bi ta sredstva bila utrošena. Ako je to tako, onda je problem zašto mi sada ovde razmatramo, dajemo kontragarancije na nešto što je već utrošeno. Ako to nije tako, ako ta sredstva nisu povučena, nisu realizovana, onda ostaje pitanje za šta će se utrošiti, ako smo mi već iz naših sopstvenih sredstava taj posao uradili. Kakva je onda sudbina ovih sredstava i za šta će se ona iskoristiti.
Nažalost, ovde se pojavljuju neke odredbe koje su suvišne u jednom ovakvom zakonu i jedna od njih je u članu 3, zatim u članu 7, a odnosi se na izvođača radova.
Ovo je zakon o davanju kontragarancija i on treba da se odnosi samo na to da uređuje odnos između Republike Srbije, koja daje kontragarancije, i onoga ko je preuzeo, odnosno potpisao taj ugovor.
Međutim, u ovom predlogu se uređuju odnosi između Republike Srbije, kao korisnika, i Direkcije za puteve, kao izvođača radova. To je suvišno u ovom zakonu i ovim zakonom se ti odnosi ne mogu uređivati. Oni se mogu uređivati posebnim aktima, ugovorima između države Srbije i Direkcije za puteve.
Takođe, mislim da je pogrešno što je ovde Republička direkcija navedena kao izvođač radova.
Direkcija ne može biti izvođač, može biti investitor, a ona će naći već na neki način, preko tendera, izvođače kojih u Srbiji ima i koji će te radove izvoditi.
Sve što je nejasno u predloženim zakonima, što se provlači kroz sve i što su poslanici SRS već govorili ovde jeste čemu sve ovo, odnosno zašto se ovolika sredstva uzimaju putem zajmova i kredita, ako smo već te poslove nekome tamo dali putem koncesija.
Zakon o koncesijama je usvojen i tim zakonom predviđeno je da se daje koncesija za izgradnju ovog putnog pravca, a mi sada ovde govorimo o zajmu za izgradnju tog putnog pravca.
Znači, mi ćemo nešto izgraditi, kompletno isfinansirati, preuzeti jednu veliku obavezu da taj kredit vraćamo u narednim godinama, a onda ćemo sve to lepo nekome pokloniti sa strane da ubira sredstva od putarine i da to eksploatiše.
Ako se setite da je taj Zakon o koncesijama usvojen pre mesec ili dva dana i da je tamo utvrđeno da se koncesija daje na 20 godina, verovatno je onaj ko je napravio zakon napravio jasnu kalkulaciju, pa je rekao da će koncesionar imati ekonomski efekat da bi pri postojećoj ceni putarine, koja je važila u tom momentu, 20 godina eksploatiše te puteve (evo, gospodin Marković kaže 32 godine), da bi nadomestio sredstva koja će uložiti za izgradnju novih puteva.
Onda ostaje nejasno zašto se sada podiže toliko cena putarine. Najavljeno je da će sledeće godine biti izjednačena za strane i domaće automobile, znači biće višestruko povećana i onda postaje jasno svima da će koncesionar, za koga se verovatno zna ko će biti, ostvariti ogroman profit u ovom poslu, jer ćemo mi našim propisima doneti taj profit višestrukim povećanjem tih naknada za korišćenje autoputeva.
To je ono što je ovde nama nejasno ili bolje rečeno sumnjivo.
Znači, jednostavno nemamo poverenja, na osnovu svega što ste ovde predložili, da ćete iskrenim namerama ući u ovaj posao, oko ovih zajmova i oko koncesija, i iz tih razloga predložili smo amandmane da se ovi zakoni ne usvoje i apelujemo na skupštinsku većinu da ne prihvati ove zakone kako su predloženi.
Dame i gospodo, samo kratko, prvo, imam primedbu na izveštaj Zakonodavnog odbora. Naime, Zakonodavni odbor je, razmatrajući amandmane koji su podneti na ovaj predlog zakona, podneo izveštaj Skupštini da Odbor smatra da su pravno mogući amandmani poslanika Milorada Mirčića i Milovana Radovanovića, a Odbor predlaže da Narodna skupština odbije sve ostale amandmane.
Mislim da Zakonodavni odbor ne može da predloži da se amandman odbije, on mora da kaže da amandman nije u skladu sa zakonom ili da jeste u skladu sa zakonom, ali ne da se odbije. Skupština, ako je amandman u skladu sa zakonom, može da o njemu raspravlja i da u danu za glasanje amandman usvoji ili da ga ne usvoji, ali Zakonodavni odbor nema mandat da odbija amandmane koje su podneli narodni poslanici.
Što se tiče samog zakona, već je rečeno dosta o ovom zakonu. Ovim zakonom se dug koji postoji prema Londonskom klubu, faktički, zamenjuje obveznicima Republike Srbije i taj dug se prolongira na 20 godina, odnosno do 2024. godine.
Ono što ovde nije jasno, odnosno što nije prihvatljivo, jeste šta se čekalo od prošle godine, nepunih godinu dana, zašto ovaj zakon nije ušao u proceduru pre godinu dana i zašto se sada obveznice izdaju sa datumom od 1.1.2004. godine, a mi smo već prešli polovinu 2005. godine?
Sve ovo je nejasno i mnogo je politike u ovome, mnogo političkih poena je na osnovu ovoga prikupljeno, odnosno želelo se prikupiti, jer je, navodno, pre nekoliko godina Đelić izašao ovde sa pričom kako je on uspeo da otpiše 60% duga prema Pariskom klubu, pa zatim je došao, čini mi se, Dinkić sa trijumfom da je uspeo da otpiše 62-63% prema Londonskom klubu. Pitanje je koliko su ti dugovi bili stvarni, koliko je tu bilo onih dugova koji se nisu mogli naplatiti, koji nisu ni postojali.
Ono što je takođe sporno, jeste zašto vlasti od 2001. godine ne pominju odštetu koju Republika Srbija mora da traži od zemalja članica NATO pakta za bombardovanje Republike Srbije, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora ili bivše SRJ. Ta šteta je stvarna, ona je evidentirana, procenjena je i ona se mora tražiti. Ne smemo, radi naših potomaka, nikome oprostiti to što je učinjeno.
Znači, Republika Srbija ne može da amnestira nikoga od odgovornosti, ne radi nekih političkih poena sadašnje elite koja vlada Srbijom, već radi potomaka, radi naše dece, da se ono što je učinjeno ne zaboravi i ne oprosti. Mi mnogo više potražujemo od Zapada koji nas je 1999. godine materijalno razorio, nego što su ovi naši dugovi koje imamo iz vremena bivše SFRJ prema tim zapadnim zemljama, odnosno finansijskim institucijama.
Prema tome, mi ovo nećemo prihvatiti, ne možemo prihvatiti, ali napominjem još jednom, ne možemo ni zaboraviti, ni oprostiti onima koji su 1999. godine besomučno 78 dana bombardovali Srbiju. Moramo to tražiti. Ova vlast, s obzirom da prethodna to nije učinila, mora malo odlučnije da se oglasi po tom pitanju i da u ovoj skupštini možda usvoji jedan zajednički stav, oko koga moramo imati konsenzus.
Da se ta naša potraživanja prema Zapadu, odnosno prema NATO paktu ili članicama NATO pakta jasno zatraže od njih i da to bude predmet nekih naših pregovora i razgovora sa njima u budućem periodu, da bismo u nekom doglednom vremenu te dugove mogli i da naplatimo.
Dame i gospodo, ako se posmatra ovaj član 3. sa aspekta predlagača, onda je on sasvim logičan.
Naime, vezan je za član 2. Predloga zakona i, kažem, to je logična posledica i nastavak člana 2. Član 2. se odnosi na član 31. postojećeg Zakona koji je faktički izbrisan i zamenjen novim.
Naime, u članu 31. postojećeg zakona, u drugom stavu, stajalo je da depozite banaka osigurava Agencija za osiguranje depozita i sanaciju banaka ili organizacija za osiguranje. Znači, osiguravajuća društva su bila ranije u mogućnosti da osiguravaju depozite banaka. Međutim, izmenom ovog zakona u članu 2. Predloga rečeno je da osiguranje depozita može da se vrši samo kod Agencije za osiguranje depozita i sanaciju banaka, kako je to ovde uvedeno.
Zatim, članovi 32, 33, 34. i 35. postojećeg zakona koji se odnose upravo na ovaj drugi stav člana 31. su suvišni, jer se odnose na ova osiguravajuća društva, odnosno druge organizacije osiguranja, koje su mogle po postojećem zakonu da vrše osiguravanje depozita. Ovi članovi se ovim članom 3. Predloga zakona brišu. Jer, kažem, suvišni su, pošto više ne postoji ta mogućnost.
Podneo sam amandman kojim tražim brisanje člana 3. Predloga zakona, odnosno tražim da ostane ono postojeće stanje, iz razloga što se mi koncepcijski ne slažemo. Srpska radikalna stranka ne može da prihvati, znači, ovo što je predloženo ovim zakonom i ovim setom zakona, a to je uvođenje monopola u ovoj sferi, monopola kojim je samo Agenciji omogućeno da vrši osiguranje depozita, dok su druga osiguravajuća društva onemogućena da obavljaju taj posao.
Naše neslaganje je i iz razloga što nemamo poverenja ni u gospodina ministra, koji je uništio srpsko bankarstvo. Pre tri i po godine ministar Dinkić, tada u svojstvu ili na funkciji guvernera Narodne banke, zatvorio je najveće srpske banke, odveo ih u stečaj, a srpsko finansijsko tržište otvorio za strane banke. Tako danas imamo na našem finansijskom tržištu uglavnom nemačke, austrijske, grčke, francuske ili ko zna čije banke, koje svoj kapital prodaju, ali sa kamatama koje su trostruko više od kamata u njihovim matičnim državama.
Informisan sam da ovih dana Agencija za stečaj i sanaciju banaka šalje opomene građanima koji imaju tekuće račune u velikim državnim bankama koje su u stečaju, gde traže od njih da izmire svoje obaveze, odnosno građani koji su bili u minusu u momentu zatvaranja tih banaka sada moraju te svoje obaveze da izmire prema ovoj agenciji.
Naravno, to ima logike. Međutim, nema logike zašto se ne vrati novac onim građanima koji su bili u plusu, koji su bili pozitivni u tom momentu. Njihov novac je zarobljen i niko ne pominje taj novac, niti pokušava da nadomesti. Prošlo je tri i po godine od tada, ništa se ne dešava sa građanima koji su, kažem, bili pozitivni u momentu zatvaranja banaka.
Prema tome, mi nemamo poverenja u predlagača. Jednostavno, sve što je do sada rađeno na ovom polju loše je prošlo, loše je prošlo po srpsko bankarstvo i po srpsku privredu uopšte.
S obzirom da su prethodnici malo izašli iz teme kada su govorili o privredi, ja ću, uz izvinjenje Skupštini, vrlo kratko, ali mislim da je i vrlo bitno, da se osvrnem samo na situaciju u jednom delu poljoprivrede, koja je sada u našoj zemlji aktuelna. To je situacija sa otkupom i berbom maline.
Znate da je Srbija veliki proizvođač i izvoznik malina i da godišnje ima oko 100 miliona evra deviznog priliva od maline. Srbija je 30 godina gradila tu robnu marku, uspela je da nametne srpsku malinu u svetu, uspela je da se probije u svet svojom malinom, međutim danas, 2005. godine, stanje u otkupu srpske maline je dramatično. Cena srpske maline je niža nego ikada i pala je ispod svih kriterijuma, ispod svih troškova koji su uloženi da bi se došlo do berbe. Po ovoj ceni srpski seljak nema više računa da proizvodi malinu.
Cena je oko 40 dinara, mada se niko ne izjašnjava o ceni, niko pare ne pominje i ne daje, pišu se neki papirići i seljaci su presrećni ako im neko otkupi malinu i da taj papirić. A da ne pričam da je sve u milosti i nemilosti onih koji otkupljuju, da se zavisno od dana malina klasira, pa nekada polovina ide đuture u drugu klasu ili čak u treću klasu čija je cena 15 dinara.
Molim ministra finansija, ministra poljoprivrede i Vladu Republike Srbije da obrate pažnju na ovu situaciju u otkupu srpske maline. Ako se ovako nastavi vrlo brzo ćemo ostati bez onoga što smo gradili 30 godina, znači bez našeg domaćeg brenda, bez maline. Znači, proizvođači maline već sledeće godine neće imati uopšte motiv da se dalje bave proizvodnjom maline, a vi dobro znate da je srpski seljak, odnosno selo iznelo Srbiju za sve ove godine krize i da bez jakog i bogatog seljaka nema stabilne države.
Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što je predlagač prihvatio amandman kojim se menja naziv ovog zakona. Jedino što je do sada stajalo u nazivu, što je predlagač dostavio Skupštini, bilo je neadekvatno sadržini koja stoji u ovom predlogu.
Što se tiče samog teksta zakona i uopšte osnivanja posebnog odeljenja za visokotehnološki kriminal već je dosta rečeno o tome. Da je to suvišno i nepotrebno poslanici SRS su upravo argumentima pokazali i dokazali.
Ukratko samo još par reči da kažem u vezi sa ovim predlogom zakona. Mislim da je, kao što je sam naslov bio promašen, tako je i kompletan zakon promašen.
Naime, zakon je dosta površno napisan i sveden na samo jednu grupu krivičnih dela koja se odnose samo na računare i računarske mreže, odnosno računarske podatke i informacije koje su vezane za računare. Ako se već htelo nešto raditi u ovom smislu nije dovoljno. Trebalo je proširiti ovo i na oblast telekomunikacija, jer tamo postoje visoke tehnologije i tamo postoji taj visokotehnološki kriminal.
Ovde je predviđeno da se pri Okružnom sudu u Beogradu osnuje posebno odeljenje koje se bavi ovim krivičnim delima, a što je još jedno posebno odeljenje kakvih već imamo u našem pravosuđu; što predstavlja problem svoje vrste.
U članu 5. (a malo ću da proširim diskusiju van člana 10. na koji sam podneo amandman,) stoji da će se poseban tužilac za ovu oblast birati iz reda zamenika javnih tužilaca ili javnih tužioca koji poseduju posebna znanja iz oblasti informatičkih tehnologija.
Pitam predlagača mada nije prisutan, da li ima evidenciju koliko to tužilaca i njihovih zamenika danas u Srbiji poseduju potrebna znanja iz oblasti da bi bili kvalitetni tužioci u sferi krivičnih dela iz oblasti visokotehnološkog kriminala. Smatram da to što se ovde predviđa nije adekvatno u stvarnom stanju i da mi u Srbiji nemamo dovoljno pravnika koji su danas tužioci i zamenici tužilaca i koji su toliko obučeni iz oblasti informatičke tehnologije da mogu ovaj posao valjano da rade.
Takođe, u članu 6. stoji: "Kada dođe do saznanja da se u jednom krivičnom predmetu radi o slučajevima predviđenim u članu 3. ovog zakona, Posebni tužilac kada on se u pisanoj formi obraća Republičkom javnom tužiocu, zahtevajući od njega da mu poveri ili prenese nadležnost. Znači, čeka da dobije saznanje da se u nekom krivičnom predmetu pojavljuje nešto iz ove sfere, pa da onda zahteva od tužioca da mu prenese ili poveri nadležnost nad tim predmetom, odnosno postupkom.
Da li može da se zasniva pravosuđe na čekanju da se dobije saznanje. Upravo je gospodin Krasić dobro objasnio, nije ovde osnovni problem u posebnom odeljenju kod tužioca posebnog odeljenja, ovde je problem u otkrivanju ovih krivičnih dela.
Znači, kako ih otkriti? Tu treba imati stručnjake, lica koja su sposobna i dovoljno stručna da mogu da otkriju ova krivična dela. Procesuiranje mogu obaviti i ljudi koji do sada rade krivične postupke, ljudi koji možda mogu ili treba malo da se obuče u oblasti informatike, da bi mogli da vladaju samo tim terminima koji se pojavljuju u ovoj sferi.
Takođe, postavljam još jedno pitanje, a to je, da li postoji evidencija u pravosuđu, recimo, koliko je to do sada krivičnih dela u poslednjih nekoliko godina, koja mogu da se podvedu pod ovaj zakon. Da li smo imali primere takvih krivičnih dela i koliko je tih krivičnih dela do sada bilo u našoj sudskoj praksi?
Član 10. govori o nadležnosti i organizaciji sudova. Ovde stoji: "Za postupanje u predmetima krivičnih dela iz člana 3. ovog zakona nadležan je Okružni sud u Beogradu, za teritoriju Republike Srbije. Za odlučivanje u drugom stepenu nadležan je neposredno viši sud." Neposredno viši sud je Vrhovni sud Srbije.
Sada pitam predlagača, ako zahtevamo od posebnog odeljenja, znači od prvostepenog organa, određenu stručnost, svih lica koja su u tom prvostepenom organu, ko će i kako će onda rešavati u drugostepenom postupku ako sudije Vrhovnog suda nisu dovoljno obučene u oblasti informatičkih tehnologija?
Kako će sudije Vrhovnog suda koji nisu i za koje se ne predviđa obuka, kako će odlučivati u drugostepenom postupku po ovim predmetima iz ove oblasti?
Ovo je samo još jedan dokaz da ovo sve nije dovoljno dobro koncipirano i da ovaj zakon ovako predložen u ovom momentu ne bi trebalo i ne bi mogao da se usvoji.
Takođe, ono što je ovde sporno, sporna su sredstva koja je potrebno izdvojiti, a verovatno je ovde predviđeno za ovu godinu da se izdvoji iz budžeta Republike Srbije, nekih 50 miliona dinara. To su prilično velika sredstva, ako se ima u vidu u kakvom je stanju ne samo pravosuđe, nego kompletna država u svim svojim sferama. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, nije korektno spajati sedam tačaka dnevnog reda u jednu, odnosno sedam zakonskih predloga razmatrati kao jedan, kao što nije korektno, a još manje inspirativno govoriti pred polupraznom ili, bolje rečeno, skoro praznom salom. Ali, to su blagodeti novog Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, koji je većina u ovoj sali izglasala.
Već je dosta rečeno o ovim zakonskim predlozima koji su na dnevnom redu, ja ću se osvrnuti samo na nekoliko njih da ukažem na neke nelogičnosti koje su iskazane u ovim zakonskim predlozima.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost, moram da kažem da se praksa ponavlja i da se predlagač nije naučio na greškama prethodnika. Pre četiri godine, i malo više od četiri godine, prethodni ministar finansija je izašao pred ovu skupštinu sa predlogom zakona o porezu na promet, gde je oporezovao sve živo.
Oporezovao je čak i one artikle, proizvode koji nikada ranije nisu bili oporezovani porezom na promet, poput udžbenika, lekova i nekih drugih proizvoda. Kasnije, ministar je shvatio da to nije u redu, pa je proradila ta naknadna pamet, pa se u par navrata korigovao, znači ukidao neke poreske stope na neke proizvode, neke umanjivao itd.
Aktuelni ministar finansija, umesto da je poučen i naučen iskustvom svog prethodnika, sa kojim je inače bio bliski prijatelj i saradnik, i da u startu razluči i razdvoji, izvrši pravilnu selekciju onih proizvoda, robe i usluga koje ne treba oporezovati ili treba nekom nižom stopom, polazi na isti način.
I on je oporezovao sve i svašta najvišom stopom, da bi sada opet kod njega proradila ta naknadna pamet i on počinje da se koriguje. Ta korekcija je dobra, samo što ta korekcija nije dovoljna sa našeg aspekta. Ona mora biti značajnija u narednom periodu, odnosno trebalo je da bude i danas značajnija, da obuhvati više proizvoda, više usluga, da bi standard građana Srbije na taj način bio iole poboljšan. No, ministar ima svoju računicu, ima verovatno i skupštinsku većinu da to što je naumio i izglasa.
Što se tiče Predloga zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, o izmenama i dopunama tog zakona takođe je dosta rečeno. Zakon je u suštini restriktivan za poreske obveznike.
Čuli smo da u velikoj meri ministarstvo preuzima ulogu i suda i policije i da ono donosi rešenja, sprovodi ta rešenja, sprovodi izvršenja, što nije normalno.
Ukazaću na jedan član i nelogičnosti koje se pojavljuju u njemu, mada je Srpska radikalna stranka kroz amandmane pokušala da otkloni mnoge nedostatke ovog zakona, pa ćemo to u pojedinostima detaljnije objasniti.
Ali, s obzirom da je i tamo vreme ovim novim poslovnikom skraćeno, kratko ću se osvrnuti na član 27. predloga izmena, koji se odnosi na član 131. osnovnog teksta. Žao mi je što ministar nije tu, ali nadam se će njegovi saradnici ovo ubeležiti i preneti ministru, pa da se pokuša ovaj naš amandman prihvatiti da se ova nelogičnost ispravi.
Naime, članom 27. predviđena je jedna promena koja se odnosi na trajanje zabrane vršenja delatnosti. Naime, u članu 131. stoji: "U toku poreske kontrole poreski inspektor može poreskom obvezniku izreći zabranu vršenja delatnosti u trajanju do 30 dana". To je novim izmenama promenjeno, tako da više ta zabrana nije do 30 nego do 60 dana.
Znači, predlaže se zabrana do 60 dana u slučajevima, pa pod 1) stoji – da delatnost obavlja tako da robu i usluge ne prati verodostojna dokumentacija od značaja za utvrđivanje poreza, kao što je otpremnica, faktura, izjava kupca itd; 2) izbegava utvrđivanje i plaćanje poreza tako što se ne uplaćuje dnevni pazar, u skladu sa propisima; 3) izbegava utvrđivanje i plaćanje poreza radnim angažovanjem lica koja nemaju zaključen ugovor o radu ili drugi akt o radnom angažovanju donet u skladu sa propisima, kao i ako ta lica nisu prijavljena nadležnoj organizaciji za socijalno osiguranje; 4) promet od prodaje robe ili pružanja usluga ne registruje preko fiskalne kase ili na drugi propisani način.
Predlagač predviđa sada da se poveća kazna na 60 dana, ali obrazloženje se odnosi samo na ovu tačku 4), u stvari razlog za to produženje kazne jeste ova tačka 4) – ako se promet ne registruje preko fiskalne kase ili na drugi propisani način. Nije baš logično da se samo zbog jedne tačke od ove četiri ova kazna poveća na 60 dana.
Ono što je još ovde nelogično, to je drugi stav ovog člana, koji se dodaje ovim predlogom. Drugi stav kaže: ″Zabrana vršenja delatnosti poreskom obvezniku izriče se za poslovne prostorije poreskog obveznika u kojima su u toku poreske kontrole utvrđene nepravilnosti iz stava 1. tačke 1) do 4) ovog člana.″
Ovo je jasno, ukoliko poreski obveznik ima više, ako se radi o trgovcu, radnji, pa se u jednoj od njih utvrdi da ne registruje promet preko fiskalne kase, onda se taj objekat, ta radnja privremeno zatvara. Sada vas pitam – šta će se desiti ako poreski obveznik, recimo građevinsko preduzeće izvodi radove u drugom gradu, na objektu nekog drugog poreskog obveznika i ukoliko nije svoje radnike koje je tamo angažovao, prijavio, odnosno osigurao na odgovarajući način, što je obuhvaćeno ovom tačkom 3), koji će se njegov objekat u tom slučaju zatvoriti, odnosno privremeno zatvoriti? Mislim da ovo nije logično i nije dobro rešenje, da je trebalo ovu četvrtu tačku izdvojiti kao poseban stav da bi se to bolje preciziralo i razjasnilo.
Što se tiče predloga zakona o carini i carinskoj tarifi, samo ću kratko da se osvrnem na ono što je uglavnom već rečeno. Dakle, do 2001. godine, kada je DOS došao na vlast, srpska privreda je bukvalno uništena.
Dva su uzroka tog uništenja srpske privrede. Prvi je Zakon o privatizaciji, koji je katastrofalan, a drugi je set zakona iz oblasti carina kojima je srpsko tržište otvoreno za inostranu robu i na taj način srpska privreda je dovedena u ćorsokak.
Nije korektno da danas ovde gospodine Vlahović, koji je inače kreator Zakona o privatizaciji, kritikuje gospodina Labusa koji je kreator ovog zakona, kreator onog carinskog zakona iz 2001. godine, jer su tada bili zajedno, bili su jedinstveni DOS i sve što je rađeno tada bilo je podržano sa obe strane.
Gospodin Labus je tada bio potpredsednik Savezne vlade i kao takav bio je inicijator i kreator onog carinskog zakona kojim su faktički carine na uvoz proizvoda i robe iz inostranstva ukinute, tako da je najprofitabilniji posao u Srbiji bio u stvari uvoz, a i danas je. Uvozilo se sve i svašta, čime se naša privreda naravno gasila polako, a onda je Vlahović svojim Zakonom o privatizaciji tu privredu dokrajčio.
Danas se pokušava ovim predlozima poboljšati situacija u toj sferi, ali nažalost, ovi predlozi koji su danas pred nama nisu dovoljni da se situacija bitno popravi. I dalje ostaju neke nelogičnosti za koje smo već čuli ovde.
Na neke proizvode, a kod nas se proizvode, i dalje su nulte carinske stope, nema carine, iako imamo te proizvode kod nas, ili ih imamo u izobilju; bolje rečeno, za neke od njih proizvođači ne znaju šta će sa njima, ne mogu da ih plasiraju, ne mogu da ih prodaju. Mi oslobađamo te proizvode carine i omogućavamo da se vrši njihov uvoz.
Takođe imamo navalu ili najezdu robe široke potrošnje, raznorazne robe sumnjivog kvaliteta, relativno jeftine, na naše tržište, a sve to omogućuju ovi carinski propisi koji su na snazi.
Kažem još jednom, ništa se bitno nije promenilo ni poboljšalo ovim predlozima.
Ono što je novo u ovim carinskim propisima jeste pravo koje ostaje Vladi – da u slučaju poremećaja na tržištu može da interveniše promenom carinske stope za određene proizvode i da te carinske stope poveća ili snizi za 50%. Možda to nije tako loša odredba, da neka druga vlada trenutno u Srbiji vrši vlast, ali mi nemamo poverenja u ovu vladu. Čini mi se da će ova vlada koristiti samo onu mogućnost da snizi ili ukine carinske stope i da omogući još veći uvoz tih jeftinih proizvoda iz inostranstva i na taj način još dodatno našu privredu uništi, jer čini mi se da ova vlada nema snage ni hrabrosti da zaštiti našu privredu povećanjem carinskih stopa.
Iskoristio bih ovu priliku da obratim pažnju gospodinu ministru, mada on nije trenutno tu, nadam se da će njegovi saradnici da mu prenesu, na neke stvari koje možda nisu u direktnoj vezi sa ovim predloženim zakonima, ali su u vezi sa Ministarstvom finansija. Odnosi se samo na to ministarstvo i voleo bih da me malo saslušaju, pa da prenesu ministru da se nešto po tom pitanju proveri i da se preduzmu neke adekvatne mere.
Prvo želim da obavestim gospodina ministra da nafte u Srbiji nema, bez obzira na sve priče da će biti, da se radi o interventnom uvozu, ali nafte i dalje nema. U Srbiji je sada sezona berbe malina, tu je berba višnje, počinje žetva; naši seljaci dežuraju na pumpama čekajući naftu koja im je neophodna, a nafte nema.
Druga stvar, želim da dam samo jedno obaveštenje gospodinu ministru a i Vladi: cena maline u Srbiji je trenutno 40 dinara, što je ispod 50 centi, što je najniže od kada se malina u Srbiji proizvodi. To je uticalo veoma loše na srpske seljake, tako da će biti velikih problema sa proizvodnjom istih tih malina u budućnosti. Ipak treba voditi računa o tome, jer se radi o strateškom proizvodu. Trebalo bi da bude strateški, ali nažalost, čuo sam od zamenika ministra poljoprivrede da neće biti strateški, u stvari da nijedan proizvod u Srbiji nije strateški ili se bar ne predviđa u toj strategiji koja se pominje da se radi.
Molim vas, povedite malo računa, jer ovo je stvarno ispod svih mogućih i očekivanih cena i ovo destimuliše našu proizvodnju. Radi se o proizvodnji koja je donosila do sada 100 miliona evra deviznog priliva Srbiji.
Sledeća stvar o kojoj želim da obavestim gospodina ministra jeste situacija u Poreskoj upravi u Užicu. Voleo bih da se ovo što ću izneti proveri od strane ministra i od strane direktora Republičke poreske uprave. Situacija u Poreskoj upravi u Užicu je vrlo dramatična i ja ovde imam jedno pismo i kopiju jedne krivične prijave protiv direktora Poreske uprave u Užicu.
Direktor je član G17 plus, mnogo je nepravilnosti u Poreskoj upravi u Užicu i ja ću vam izneti neke stvari iz ove krivične prijave i molim ministra, odnosno Ministarstvo da se ovo proveri i da se preduzmu adekvatne mere. Nije ovde u pitanju nikakva mržnja ili animozitet prema G17, jer se radi bukvalno o nepravilnostima koje su evidentne u Poreskoj upravi i valjda je u interesu svih građana Užica i užičkog okruga da se te nepravilnosti isprave.
Direktor Poreske uprave u Užicu zaposlio je izvesnog gospodina, koga neću pomenuti, ali ni ostala imena neću pominjati, i čak mu je omogućio napredovanje u upravi, u poslu, obezbedivši mu mesto načelnika za prinudnu naplatu, a gospodin je ranije radio u jednoj firmi gde je zbog zloupotrebe položaja prijavljen, postojao je sudski postupak i gospodin je sudskom presudom okrivljen, ali i dalje ostaje na tom mestu, bez obzira na tu sudsku presudu i čak napreduje u službi.
Da situacija bude još teža i gora, direktor Poreske uprave obezbeđuje dotičnom gospodinu zaštitu preko pravnika iz Poreske uprave. Znači, pravnik Poreske uprave odlazi kod tužioca da u svojstvu advokata štiti gospodina koji je optužen.
Takođe, direktor Poreske uprave u Užicu sa direktorom uprave iz Kragujevca odlazi u Kosjerić na jedan skup privrednika, sa ciljem da se privrednicima u Kosjeriću pojasne novi propisi iz ove oblasti, ali s obzirom da nemaju dovoljno znanja iz ove oblasti, oni vode sa sobom još tri službenika iz Poreske uprave, odnosno iz Užica, koji će im postavljati pitanja kao privrednici iz Kosjerića.
Znači, troje ljudi iz Poreske uprave Užice odlaze u Kosjerić i tamo se predstavljaju kao privrednici i vlasnici raznoraznih agencija i oni na tom skupu umesto privrednika iz Kosjerića postavljaju pitanje svojim direktorima, naravno pitanja koja su pripremljena i na koja direktori imaju odgovore, jer na ostala nemaju odgovore. Na kraju tog sastanka neko od prisutnih je prepoznao dotične i sve je, kako bi rekli u žargonu, provaljeno.
Sledeća stvar koja se takođe dešava u Užicu jeste da direktor Poreske uprave Užice, zamislite to, nema položen stručni ispit. Direktor Poreske uprave Užice 14. juna 2005. godine, znači pre 15 dana, odlazi u Beograd da polaže stručni ispit. Verovatno pogođen time što nije položio stručni ispit poziva službenika iz Uprave iz Užica da dođe po njega službenim autom, iako je u tom momentu bio na slobodnim danima ili godišnjem odmoru, znači nije bio na redovnoj dužnosti. Naravno, dolazi službeni auto, što samo po sebi predstavlja prekršaj.
Takođe, direktor Poreske uprave u Užicu ne poštuje svoje radno vreme, ali zato ga ne sprečava ništa da upisuje sebi i svojim bliskim saradnicima prekovremene sate u meri koja je preko dozvoljene, pa čak, koliko sam informisan, i po 80 sati mesečno.
Naravno, direktor se rukovodi samo svojim stranačkim stavovima i protežira samo ljude koji su članovi stranke G17 plus u Užicu, a koji su zaposleni; nedavno je zaposleno osmoro ljudi u Poresku upravu Užice, dobili su stalni posao i svi su članovi G17 plus. Takođe, vrši se selekcija poreskih obveznika tako što se ne vrši kontrola u objektima onih poreskih obveznika koji su bliski ili su članovi G17 plus.
Molim saradnike da prenesu ministru sve ovo što sam rekao, znači, radi se o izvodima iz krivične prijave koju ovde imam. Molim da se sve ovo proveri i da se preduzmu odgovarajuće mere kako bi se situacija u Poreskoj upravi Užice normalizovala. To je interes ne Srpske radikalne stranke, već interes građana Užica i svih opština užičkog regiona i svih poreskih obveznika u tom regionu.
Sledeća stvar o kojoj bih želeo da obavestim gospodina ministra, jer je u nadležnosti Ministarstva finansija, jeste situacija na graničnom prelazu u Bajinoj Bašti. Verovatno znate da postoji granični prelaz Bajina Bašta-Skelani. To je veza Bajine Bašte i tog dela Srbije sa Republikom Srpskom. Nedavno je pokrenuta inicijativa da se tamo ukine robno carinjenje.
Mi u Bajinoj Bašti imamo nekoliko preduzeća koja proizvode za tržište Republike Srpske. Konkretno, radi se o ″Elektroizgradnji″, radi se o ″Ciglaru″, o proizvodima koji su po gabaritu vrlo veliki. Radi se o betonskim stubovima, trafo-stanicama, opekarskim proizvodima. Ima i drugih proizvoda, govorim o ovima koji su po gabaritu i masi najznačajniji.
Ukidanjem robnog carinjenja u Bajinoj Bašti doći ćemo u situaciju da se betonski stubovi, da bi se izvezli u Skelane, koji su udaljeni samo dva kilometra od fabrike u Bajinoj Bašti, moraju prvo voziti u Užice na carinjenje 40 kilometara, a zatim vratiti u Bajinu Baštu i izvesti u Skelane. Sve to zbog nečijeg hira.
Razgovarao sam sa ljudima koji rade na graničnom prelazu, sa carinicima koji su me obavestili o svemu ovome i koji mole da se ovo zaustavi i spreči, da ostane robno carinjenje na tom prelazu, jer to može da obavlja ona ekipa ljudi koja tamo već postoji. Znači, ništa se ne proširuje broj izvršilaca, sa istim brojem izvršilaca posao se može obaviti tamo, ali se komplikuje situacija proizvođačima, firmama iz Bajine Bašte koje imaju te poslove sa Republikom Srpskom.
Privrednici iz Bajine Bašte obratili su se lokalnoj samoupravi u Bajinoj Bašti sa molbom da se interveniše. Koristim priliku da zamolim Ministarstvo da ovo proveri i da omogući da i dalje robno carinjenje ostane na tom prelazu kako bi se olakšao posao privrednicima u Bajinoj Bašti.
Nisam nikoga prozvao i optužio. Rekao sam, pročitaću segmente iz krivične prijave koju sam dobio i jednog pisma koje sam takođe dobio od ljudi iz Poreske uprave iz Užica, sa molbom da se to proveri, da se vidi da li su ovi navodi tačni, a sve sa ciljem da se poreska služba u Užicu unapredi i da bude kvalitetnija nego što jeste, a u interesu građana Užica i svih opština koje ova poreska uprava servisira. Lično nisam prozvao nikoga.
Međutim, rekao sam, ovde stoji u krivičnoj prijavi decidno da je direktor Poreske uprave obezbedio napredovanje u službi (na mesto načelnika prinudne naplate) čoveku koji je u prethodnom preduzeću, gde je bio finansijski rukovodilac, napravio zloupotrebu, proneveru, zbog koje je kažnjen kaznom zatvora.
Ako je to tačno, onda ne vidim uopšte zašto pričamo kao radikali i G17 plus, zašto ne pričamo kao obični građani, obični ljudi. Ta pojava kao pojava se mora osuditi, ako je to tačno. Pojava se osuđuje, a ne to što je gospodin član G17 plus ili nije član, to me ne interesuje.
Druga stvar, vi kažete, gospodine Albijaniću, da državna uprava otpušta, ne znam, 10% itd. Ovde stoji da je u Poreskoj upravi Užice primljeno osam novih ljudi i da su svi preko G17 plus došli. Kažem opet, to stoji ovde, ali to treba proveriti. Ne tvrdim da je to tako. Međutim, neko je napisao verovatno na osnovu nekih saznanja. Zahtevam da se to proveri. O tome sam pričao.
Što se tiče ovog sporazuma, gospodine Prorokoviću, vi ste tvorci tog sporazuma. Znači, vi kao stranka, odnosno vaši predstavnici, ako se dobro sećam.
Možda roba neće ići iz Bajine Bašte u Užice, ali papiri moraju. Te papire neko mora da odnese u Užice. Ne znam da li baš može faksom.
Postavljam pitanje – zašto ljudi koji stoje na prelazu u Skelanima ne mogu da izvrše tu kontrolu, nego će doći neko iz Užica da tu kontrolu vrši, o tome je priča. Tamo postoji, čini mi se, osam ljudi na tom prelazu, osam carinika koji su do sada taj posao radili, znači stručno su osposobljeni i imaju praksu i iskustvo. Pitam, zašto oni više ne mogu da rade taj posao, jer će se pojednostaviti ceo proces. O tome sam samo pričao.
Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 13. Predloga zakona koji glasi: "Ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u ′Službenom glasniku Republike Srbije′.″ Mojim amandmanom ovo se vraća u ustavne okvire i predlažem da se reči "narednog dana" zamene rečima "osmog dana". Zbog čega? Zato što je Ustavom Republike Srbije, članom 120. rečeno: "Zakon, drugi propis ili opšti akt stupa na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja, osim ako, iz naročito opravdanih razloga, nije predviđeno da ranije stupi na snagu".
Znači, ako bismo usvojili ili ako biste vi, kao većina, usvojili ovaj član u obliku koji je predviđen Predlogom zakona, vi biste prekršili Ustav Republike Srbije. U Ustavu Republike Srbije propisano je da zakoni i drugi akti koje ova skupština usvaja stupaju na snagu najranije osmog dana. Naravno, Ustav predviđa i izuzetke, mogućnost da u posebno opravdanim slučajevima neki propis stupi na snagu i ranije. Međutim, ovde ne postoji razlog da se ovaj deo ustavnog rešenja primeni, odnosno da se ovaj predlog zakona uvede u pravni promet pre osmog dana od dana objavljivanja.
Hoću da vas podsetim šta je predlagač u obrazloženju zakona rekao kada je pokušao da obrazloži razloge zbog kojih zahteva stupanje na snagu ranije od osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Predlagač kaže: "Naročito opravdan razlog za stupanje zakona na snagu ranije od osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", u smislu odredbe člana 120. Ustava Republike Srbije, sadržan je u neophodnosti da što pre stupe na snagu odredbe ovog zakona koje se odnose na početak obračuna akcize na duvanske prerađevine primenom koncepta minimalne akcize, što će imati efekat većeg priliva prihoda od akcize".
Da je predlagač ovde naveo kao razlog za raniju primenu ili ranije stupanje na snagu ovog zakona naftu i naftne derivate, odnosno probleme koji sada postoje u Srbiji, u poslednjih nekoliko dana, posebno sa dizelom, onda bih ovo razumeo. Naime, poslednjih nekoliko dana u Srbiji nema dizela. Razumeo bih da je predlagač zakona rekao – primenićemo ovaj zakon narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku" da bi se situacija na tržištu naftnih derivata stabilizovala; smanjićemo akcizu da bi prerađivači i prometnici naftnim derivatima omogućili i isporučili tržištu dovoljne količine dizela. Međutim, predlagač ne pominje dizel u ovim razlozima, već pominje akcizu na duvanske prerađevine.
Ne mogu da shvatim šta je to toliko hitno kod ove akcize na duvanske prerađevine kada je gospodin Dinkić danas u svom ekspozeu rekao i pohvalio se kako raspolaže budžetskim suficitom od 900 miliona dinara za ovih prvih nekoliko meseci. Ako već postoji taj suficit, ako ima viška novca, zašto sada odjednom ovde poseže za kršenjem Ustava da bi se što pre prikupila neka sredstva od akciza na duvanske prerađevine?
Prema tome, da završim, s obzirom da je u sali prilično nestrpljenje da se ovo privede kraju, molim skupštinsku većinu da ne krši Ustav na ovaj način, nema razloga za to. Tih sedam ili osam dana će proći vrlo brzo, a pošto je u Predlogu zakona rečeno da ostaje rok od 15 dana za određene konkretne akte, koji dolaze kao podzakonski akti, taj rok se može skratiti na sedam dana, znači i onaj ko je nadležan da te akte propiše može malo posao da ubrza, ali da se ovo ispoštuje, da ne kršimo Ustav na nekim banalnim stvarima, da to ne pređe u praksu u ovoj skupštini, biće to mnogo ružno u narednom periodu.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre tačno godinu dana, ovde smo raspravljali o izmenama i dopunama zakona o osnovama sistema obrazovanja i tada smo napravili taj prvi presedan. Ostali smo do zore u ovoj sali kada smo pričali o amandmanima na taj predlog zakona. Naravno, najviše amandmana imala je SRS i opet naravno skupštinska većina nije prihvatila te amandmane.
Ono što je sporno u Zakonu i na šta smo mi tada ukazivali, to je član 11. sadašnjeg Zakona, koji se odnosi na Nacionalni prosvetni savet.
Po tom članu 11. Nacionalni prosvetni savet ima 42. člana i propisana je procedura predlaganja i izbora ovih članova. Tada smo ukazivali na probleme koji se mogu pojaviti i što se kasnije pokazalo u praksi oko predlaganja članova Nacionalnog prosvetnog saveta.
Naime, predlagač je nametnuo zakonom obavezu pojedinim stručnim udruženjima, grupama, institucijama da moraju predložiti određeni broj kandidata za članove Nacionalnog prosvetnog saveta i ja sam tada sa ove govornice pričao i upozoravao da ne treba nikome nametati tu obavezu, da niko ne može obavezati neko udruženje, sindikat ili bilo koga drugog, da učestvuje u ovome ako nema interesa i volje za to.
Međutim, stav predlagača i skupštinske većine bio je da to treba tako da se uradi, da je to dobro za ovu državu, za prosvetu, za obrazovanje ove države i tako je i urađeno. U članu 11. predviđeno je, takođe, da se Nacionalni prosvetni savet, imenuje u ovoj skupštini u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Takođe je predviđeno da se u roku od 30 dana svi ovlašćeni predlagači izjasne i dostave nadležnom odboru svoje predloge. Tu su nastali problemi. Nastali su problemi, jer pojedini predlagači nisu blagovremeno dostavili svoje kandidate. Odbor je zasedao više puta u više navrata, nekoliko puta slao obaveštenja, zahteve ovlašćenim predlagačima da dostave svoje predloge na šta su oni ostajali gluvi. Znači, nisu imali želju, volju i interes da učestvuju u svemu tome.
Odbor je održao nekoliko sastanaka na istu temu kako da prevaziđe taj problem. Odbor je održao sastanke 19. avgusta, 3. novembra, 23. decembra, 14. i 19. januara. Pet sastanaka da bi se problem razrešio, zato što zakon nije jasno i decidno predvideo proceduru za izbor članova nacionalnog saveta.
Rok za imenovanje članova Nacionalnog prosvetnog saveta istekao je 5. avgusta 2004. godine. Gospodo, to je skoro godinu dana, da budem precizan, 10 meseci pre. Mi 10 meseci čekamo Nacionalni prosvetni savet, a zakon smo ovde usvajali i radili do zore, jer je bilo hitno, jer je bio kraj maja, bio je kraj školske godine. Trebalo je da se usvoji zakon kako bi se moglo u prosveti sve odvijati po zakonu. Onda čekamo 10 meseci da se reši osnovna stvar, osnovni problem, a to je Nacionalni prosvetni savet.
Dalje, nije problem samo u proceduri, u predlagačima, problem je nastao što smo zastali kada ovlašćeni predlagači nisu hteli da predlože svoje kandidate. Odbor je došao u situaciju da ne zna na koji način da prevaziđe taj problem, pa se odbor obratio Zakonodavnom odboru, tražeći od Zakonodavnog odbora savet, mišljenje kako se može taj problem prevazići.
Nađeno je rešenje da su i poslanici ovlašćeni predlagači, da mogu i oni da predlažu, pa će sesti poslanici i popuniti ono što ovlašćeni predlagači nisu uradili, pa su ostali poslanici, uglavnom članovi odbora iz vladajuće koalicije, dali svoje predloge po ne znam kojim principima, pravilima i kriterijumima. Tako smo napokon posle 10 meseci dobili ovaj spisak kandidata za članove nacionalnog prosvetnog saveta.
Dame i gospodo, situacija u našem obrazovanju je, neću reći katastrofalna, ali vrlo bliska tome. Ova vlada je verovatno najneozbiljnija kada je u pitanju prosveta i najmanje ozbiljnosti je pokazala upravo u ovoj sferi obrazovanja. To potvrđujem argumentima i činjenicama da je za godinu dana promenila dva ministra prosvete, a da smo promenili četiri predsednika Odbora za prosvetu.
To ću potkrepiti i činjenicama da imamo mnogo afera u oblasti obrazovanja i da, i Vlada i resorni ministar, ali čini mi se ponajviše Odbor za prosvetu ćuti o tim aferama, ne zakazuje sednice, ne razmatraju se te afere, ne priča se o njima na Odboru i ne traže se rešenja od Vlade, odnosno nadležnog ministarstva.
Koliko je sadašnji ministar nedosledan, neprincipijelan i ne radi po zakonu, ne poštuje Skupštinu i nadležni odbor, upravo je gospodin Veselinović pokazao i dokazao onom pričom o uvođenju "bosanskog jezika" u školama u Raškoj oblasti.
Sam gospodin ministar je na sednici Odbora rekao da neće to prihvatiti i da ne može to da se prihvati, dok se ne dobije mišljenje nadležnih institucija koje bi se sa stručnog aspekta izjasnila o tome. A onda je preko noći posle tri dana sam odobrio izvođenje nastave na "bosanskom jeziku" u Raškoj oblasti.
Naravno, to je priča koju ćemo pričati u utorak, nadam se da ćemo imati ovde raspravu o poverenju Vladi, odnosno nepoverenju ministru prosvete i da ćemo tada moći argumentovano da objasnimo zbog čega smo tu inicijativu pokrenuli i zašto ovaj ministar ne može da ostane na čelu srpske prosvete.
Dame i gospodo, ja neću pričati o imenima koja su predložena ovde, radi se o ljudima koje ne poznajem. Mi ćemo se na glasanju opredeljivati prema njihovim stručnim i moralnim kvalitetima, ali sam želeo samo da vam ukažem, u samom zakonu postoje problemi.
Predlagao sam jesenas na jednom odboru da ne pravimo kompromise, da ne kršimo zakon, da pristupimo izmenama zakona. Rekli su tada da je to hitno, da nemamo vremena za promenu zakona, da moramo pod hitno da imenujemo Nacionalni prosvetni savet. Evo, od tada je prošlo šest meseci, možda i više, nismo ga imenovali, a mogli smo komotno za ovih 6 - 7 meseci da promenimo zakon, da zakon učinimo kvalitetnijim od ovoga što sada jeste, da bude precizan, nedvosmislen i jasan do kraja.
Ono što je najbitnije kod Nacionalnog prosvetnog saveta jeste da se nikome ne nameće obaveza predlaganja ili učešća u ovom telu, već da to ministarstvo radi na način na koji je ovlašćeno i na koji može to da radi.
Izvinjavam se što sam oduzeo malo vremena. Još jednom molim sve poslanike da se izjasnimo prema stručnim i moralnim kvalitetima ljudi koji su ovde predloženi.
Dame i gospodo, evo i danas govorimo o članu 12. Predloga zakona i amandmanu koji je podnet na ovaj član. Ono što je sporno, to je stav 3.
Znači, ono što je sporno u članu 12. to je stav 3, gde se kaže da član Vlade može zahtevati da Vlada odluči da li je pri tome predsednik Vlade prekoračio svoja ovlašćenja. Naime, ovaj stav se odnosi na prethodni stav, na stav 2, gde se kaže da predsednik Vlade može ostalim članovima Vlade dati obavezna uputstva i posebna zaduženja, shodno programu i politici Vlade. Sada se ostavlja mogućnost članu Vlade, znači ministru, da zatraži od Vlade da se izjasni da li je predsednik Vlade prekoračio svoja ovlašćenja pri tom izdavanju zadataka pojedinim članovima Vlade.
Mislim da je ovo besmislena odredba, vrlo nesrećna odredba i da ovo ne može i ne bi smelo da ostane u zakonu, da ne bi smelo da se usvoji i da se ovo mora izmeniti. Naime, nigde u Predlogu zakona ne stoje decidno ovlašćenja predsednika Vlade. Na par mesta se pominju ovlašćenja Vlade, kao kolektivnog organa, ali nigde pojedinačno i decidno nisu data ovlašćenja predsednika Vlade, posebno u odnosu na ostale članove Vlade, u odnosu na ministre.
Takođe, ono što nije dobro u ovom predlogu zakona, to je što ovaj član nije dorečen. Šta se dešava ako se Vlada, po zahtevu ministra kome je izdat neki zadatak, izjasni da je predsednik Vlade prekoračio ovlašćenja? Šta u tom slučaju? Zakon to ne predviđa. Nigde nije rečeno šta će se desiti i da li je logično da takav predsednik Vlade ostane i dalje na tom mestu. Nije logično. Ako je prekoračio ovlašćenja u odnosu na ministra, prekoračio je ovlašćenja i u odnosu na druge građane Srbije i logično bi bilo, ako već ostavljate ovu odredbu, da napišete šta dalje, šta u tom slučaju.
Ovaj član nije dorečen i treba ovo, po mom mišljenju, izmeniti i prilagoditi našim stvarnim uslovima. Vlada je kolektivni organ; predsednik Vlade, odnosno mandatar bira svoje saradnike i nema zdravog razuma da se oni izjašnjavaju o tome da li je on prekoračio ovlašćenja. Ako ih je birao, birao je ljude sa kojima može da sarađuje, a ne da im izdaje naređenja, pa da oni na osnovu toga glasaju da li je on prekoračio ovlašćenja i da li je to što je on uradio dobro ili nije.
Mislim da ovo treba izmeniti. Možda ni ovaj amandman nije najsrećnije rešenje, ali trenutno nemamo ništa podobnije i mislim da bi trebalo prihvatiti da se izmeni ovo što je u Predlogu napisano.